KRATKOFIL report V

KRATKOFIL report V

U kome se opisuje Harvesterov hrčak, moje horor predavanje i još ponešto

Zbog gustog rasporeda aktivnosti oko gledanja filmića na festivalu, postigao sam samo dvaput da odem do Harvesterovog legla (koje, how conveniently, gleda pravo na dečje igralište).

Šta reći? Čovek koji kraj svog uzglavlja drži, uporedo, THE RED AND THE BLACK (engleski prevod Stendala!) i – Džejmsa Herberta (ne PARCOVE, nego nešto drugo, na engleskom), ili je genije, ili idiot; ili nešto treće. Nema četvrtog!

Šta reći? Čovek koji u svom samačkom domu ne drži ni psa ni mačku ni ribicu, nego hrčka (tačnije – hrčkicu!), mora da je ili extremno nekonvencionalna osoba ili – patetično-smušeni bezveznjak!

Šta reći? Čovek koji na vratima drži svoju sliku – pa makar ona bila i na fejk WANTED posteru (traži se... zbog pljačke i ubojstva, s nagradom od smiješnih 7000 $) – uspeo je da prevaziđe i sâmog Ghoula u samoljublju.

Ipak, mora se priznati jedno: usred svega toga, Harv ima video-projektor, preko koga je mnogo bolje gledati filmove nego li na malim ekranima. Naročito preko dana, jer uveče i noću je malo zajebano gledati stvari koje zahtevaju glasnije odvrnuti zvuk – zbog komšija. Zato je, recimo, bilo prilično naporno gledati DEADGIRL, čiji divx ima vrlo sjeban audio balans, sa pretihim dijalozima i preglasnim lomljavama, prskanjima, kraševima i cangrrrima. Srećom, Ygg je bio dovoljno dobar da bude ton majstor, i da po potrebi zatuljuje i pojačava film.

Imali smo u planu da pogledamo mnogo više filmova, ali od dugometražnih, knjiga spade samo na MRTVOCURU. Osim nje, pogledali smo skoro ceo Horor program sa KRATKOFILA koji imam na diskovima (to kako bih mogao da ih najavim tokom predavanja), zatim poduži intervju sa F. du Welzom sa Harvovog DVD izdanja CALVAIRE-a (pošto on ima drugačije izdanje od mog) – pri čemu Du Welz ispade predvidivo bistar i zanimljiv momak iako pomalo liči na izvesnog Kunca, i najzad – Making of [REC] dokumentarac koji, istina, imam na svom DVD-u, ali ne bejah stigao da ga dotad pogledam, pa to sada učinih u društvu.

U dva navrata sam pokušao da od Harva iznudim 10 razloga zbog kojih je, po njemu, HOSTEL vrhunski film, ali u oba puta kukavički je izbegao konfrontaciju, čime sam shvatio da je to samo blef. Uostalom, lično sam se uverio da u svojoj kolekciji DVD-a nema ni CABIN FEVER ni HOSTEL, i da je njegova navodna idolatrija Elija Rota ipak samo poza. Znao sam da niko ne može biti toliko glup da se oduševljava tim nabeđenim rediteljem i njegovim bezveznjačkim filmovima, pa čak ni Harv!

Nego, možda je vreme da se osvrnem i na glavni razlog mog boravka u Banjaluci, a to je – moje predavanje o hororu na filmu. Oko njega je, rekao bih, bilo najviše izmena, komplikacija i grešaka i pomeranja u čitavom programu festivala!

Kao prvo, razgalilo me je kada u zvaničnom spisku gostiju KRATKOFILA otkrih da sam potpisan kao "film director, screenwriter, film critic and journalist". Mada je samo ¼ ovoga zaista tačno (za sada!), nije loše imati ovaj papir jednog dana kada budem konkurisao za naci-penziju ili tako nešto, da imam crno na belo da sam reditelj i scenarista!

Kao drugo, na sajtu festivala naveden sam kao Dragan Ognjanović.

Kao treće, za predavanje u Programu, koji je deljen na sve strane kao referentna tačka, na jednom mestu stoji da ovo moje počinje u 22h, a malo kasnije, u samoj tabeli i rasporedu, prikazano je nejasno, kao da ide POSLE Horor programa koji počinje u 22h, dakle, ja bih na red došao oko 23.30h (što je krajnje apsuran termin za predavanje, makar i polučasovno!). Ne sećam se šta je tačno od ovoga (ili nešto treće) pisalo na sajtu.

Kao četvrto, dan pred događaj javila se ideja da bi možda bilo najbolje da predavanje počne u 23h, pa je ta informacija smesta okačena na neke forume, samo da bi sutradan bila demantovana, a početak predavanja vraćen na 22h.

Sav taj haos nije mi baš slutio na dobro, i pribojavao sam se da na kraju niko neće znati kad i gde da dođe, sve i ako poželi. Bio sam ubeđen da ću govoriti pred publikom od 5-6 slučajno zatečenih posetilaca nekog drugog programa koji tu svrate u prolazu + Harvom i Yggom kao vernim sledbenicima. A na kraju, posle svih tih nerviranja i akanja oko programsko-sajtovsko-usmenih izmena i dopuna i brljotina, ispade celo to predavanje mega-prijatno iznenađenje za mene, a nadam se i posetioce.

1) Došlo ih je mnogo: Mala Sala pozorišta je bila puna, i cijenim, odoka, da je bilo unutra bar 50-ak ljudi i žena.

2) Nisu to bili neki slučajni prolaznici i smoreni posetioci, nego ljudi koji su ciljano došli zbog horora.

3) Shvativši to, i ja sam se potrudio da deliverujem ono što se od mene očekuje, i da pružim kvalitetnu i sadržajnu priču tako radoznaloj publici – koja je, pored ostalog, stoički trpela užarenu, teško-provetrivu prostoriju čak i u tim kasnovečernjim časovima.

3) Nije to bila smorena "sve mi već znamo" beogradska publika koja retko kad ima ikakva pitanja nakon predavanja, već quite the opposite: razgovor s publikom, tj. odgovori na njihova pitanja trajali su skoro isto koliko i glavni deo mog predavanja (unapred ograničenog na max. 30 minuta). Sve ukupno, ta priča je potrajala oko 45 minuta. Sad mi krivo što nisam i to zabeležio svojim diktafonom.

Predavanje je težilo da stavi akcenat na evoluciju horora s obzirom na formu: od gotskog romana do kratke horor priče, te na veze između kratkog i dugometražnog horora, sa prednostima i nedostacima jednog i drugog oblika.

Pitanja su bila raznorodna, ali nijedno nije bilo glupo. Možda zato što je Harv, iako je obećavao provokaciju, na kraju ostao bez reči: sve ih je potrošio dajući izjavu za jednu TV koju sam mu ja namestio. Naime, videvši da nekakva TV ekipa intervjuiše neke nebitne statiste koji uz tuc-muc beže od mikrofona, ja ih pozvah i rekoh: "Evo vam ovde pravog filmofila, pitajte ovog momka ovde šta imate!" Harv je naprasno dobio napad stidljivosti, ali reporterka je bila uporna i inkvizicijski je iz njega iznudila nekoliko neusuvislih opaski, uključujući i jednu rasističku (za film GHOSTS kazao je da mu se ne sviđa - jer ima previše crnaca)! Kako posle ispade, taj snimak je emitovan na lokalnoj TV, i sada Harv ne može da odbrani od obožavateljki u vidu žena u crnom, NGO-a i sličnih. Jednog dana će mi zahvaljivati što sam mu omogućio da se naživo uveri u snagu (i podmuklost) medija!

Pitanja, dakle: nisu se ticala samo teme predavanja, nego svega i svačega vezanog za horor. Koji je, po meni, najbolji srpski horor? Koja je najbolja horor kinematografija, i šta mislim o Azijatima? Šta znam o SRPSKOM FILMU i da li će zaista da bude toliko šokantan? Kako razlučiti SF i horor? I još nekoliko njih, ne pamtim više sva. Imao sam utisak da ih je bilo još u trenutku kada sam pomalo naglo prekinuo priču, zahvalio im se i uz gromki aplauz napustio pozornicu kako bi već odocneli Horor program mogao da počne.

Inače, pre predavanja učestvovao sam na Press konferenciji, na kojoj su, pored mene, bili još i izvesni lokalni rocker, "Grof Đuraz", i reditelj zloglasnih i nimalo hororičnih GHOSTS (o kući za emigrante na Islandu, sa mnogo crnaca). Meni su postavili 3-4 pitanja, a ovoj dvojici po jedno. To me iznenadilo, pošto je ovaj grof nekakva lokalna atrakcija, pa sam mislio da će kao domaći da bude u centru pažnje. Nakon mog predavanja i programa NOT JUST HORROR, negde oko 00.30h, počeo je "koncert" grofa Đ. kome sam, otvorena uma kako me Azatot dao, pružio šansu uprkos slutnjama koje su se, na delu, pokazale više nego opravdanim. Izdržao sam jednu i po "pesmu" pre nego što sam glavom bez obzira umakao iz prostorije. Imate ovog Đuraza na jutjubetu, pa proverite sami: mene reči izdaju da to opišem.

Što se tiče ostatka akademskog programa: kocert RIMUR muzike sam propustio jer sam te večeri išao kod Harva, a ispade da to možda nije bilo loše konzumirati. To mu dođe nekakva vikinška muzika, il tako nešto, što ću prvom prilikom probati da lociram na netu. O tome je pričao i pevao čovek koji je, inače, zadrti paganin i veliki ljubitelj srpske rakije.

Master class Nikole Stojanovića, u kome je prezentirao svoju knjigu o KUROSAVI i puštao grdne neke inserte, što iz Kurosavinih što iz svojih filmova, propustio sam jer sam tome već prisustvovao svojevremeno u Nišu, čim je KUROSAVA izašao. Rekoše mi da je sve ukupno trajalo skoro 4 sata. Ali zato sam uredno otišao na Rediteljsku Retrospektivu kratkih filmova prof. Stojanovića koja je bila u subotu u 13h. Ne znam da li je termin bio nezgodan ili šta, tek tome je prisustvovalo samo 15ak posetilaca, uključujući 3-4 volontera koje su po potrebi slali da brojnošću "uveličavaju" slabo posećene događaje (kao npr. izbor filmova snimljenih mobilnim telefonom)! Prof. NS je to sve lepo, možda i preopširno, najavio i pričao bar sat vremena pre svojih kratkih filmova, a onda otpoče i taj izbor od 5 naslova.

Meni se najviše dopao kratki igrani, ČIN, iz 1980, sa Stevom Žigonom, a po Tišminoj priči, o čoveku koji kraj reke zameni svoj identitet sa davljenikom (koji mu je prethodno ukrao odeću, pa i lična dokumenta) i otarasi se svog mučnog života započevši novu egzistenciju od nule. Ta priča i film mogu se, donekle, posmatrati kao prikvel za moju novu priču "Sekta prljavih" (uskoro u Skrobonjinoj antologiji o URBANIM LEGENDAMA), koja počinje upravo nesuđenim samoubistvom na mostu...

Ostali njegovi (dokumentarni) filmovi su me manje impresionirali: TRIPTIH za predmet ima meni mrske i nezanimljive slike Milene Barili, dok QUO VADIS, KRAJ MILENIJUMA i PETI ČIN za moj ukus previše pojednostavljeno i jednodimenzionalno, prenapadno jukstapoziraju opšta mesta i maljem u glavu nabijaju svoja naravoučenija od kojih je najupitnije (tj. najpliće) ono u kome se povlači paralela između pada Vavilona i pada Kula Bliznakinja u Njujorku 11.09.2001. Prostodušnost toga je i previše očita: dok je Vavilon pao sa padom svojih kula, pad Bliznakinja je upotrebljen za osnaženje i još veću agresivnost Zle Imperije, čiji se priželjkivani Pad ipak još uvek ne naslućuje...

Dejan Ognjanović: Uspon srpskog horor filma (intervju)

Tokom boravka na banjalučkom festivalu KRATKOFIL dao sam sledeći intervju tamošnjem magazinu INTERMEZZO.

Evo tog razgovora:

Dejan Ognjanović, kritičar i esejista koji se intenzivno bavi teorijom horor žanra, gostovao je na ovogodišnjem „Kratkofilu“. U okviru edukativnog programa, održao je predavanje o horor žanru. S njim smo porazgovarali o položaju horor filma u svjetskoj kinematografiji, razvoju srpskog filma i programu Festivala kratkog filma.

Otkuda želja da se profesionalno posvetite proučavanju horor žanra?

Naklonost prema ovom žanru postoji otkad znam za sebe. Naravno, nisam ja oduvjek bio proučavalac. Počeo sam kao gledalac. Od najranijeg djetinjstva sam volio horor filmove. Kasnije, kada sam malo sazreo, počeo sam da razmišljam o filmovima koje gledam, da razvijam određeni ukus. Promišljao sam o filmovima i da čitam o njima, između ostalog i o hororu. Jedna stvar vodila je prema drugoj, nije to bio nikakav nagli trenutak otkrovenja u kome sam ja spoznao horor. Horor je uvijek bila meni najbliža i najzanimljivija opcija.

Kako je ovo zanimanje uticalo na način na koji Vas doživljava okolina?

Horor ne treba predstavljati kao neku vrstu simptoma ili nastranosti. Dakle, to je jedan sasvim legitiman žanr kao i bilo koji drugi. Moja uža struka je književnost, pa horor proučavam i u njegovim filmskim i književnim oblicima. Hororom su se bavili neki od najvećih pisaca, u okviru američke i svjetske književnosti, a da ne govorim o o svima dobro poznatim rediteljima kao što su Hičkok, Polanski, Kjubrik, Kopola. Nema nikakvih razloga za opravdavanje i objašnjavanje. Horor je jedan od najpopularnijih i najdugovječnijih žanrova, i u književnosti i na filmu.

Postoje različite teorije o medijima, koje kažu da konzumiranje nasilnih sadržaja podstiče gledaoce na destruktivno ponašanje. Smatrate li da horor filmovi mogu negativno uticati na psihu publike?

Sve što posmatramo utiče na našu psihu na neki način. Gledanje dnevnika, političkih diskusija i čitanje dnevnih novina takođe utiče na ljudsku psihu. Tako i gledanje horora ima uticaj na ljude. Dakle, sve što konzumiramo, čitamo, gledamo, ali pitanje je na koji način utiče. Sasvim je sigurno da sadržaj horor filma ne može nekog da pretvori u ubicu ili psihopatu. Nikakva korelacija između toga ne postoji i zato mislim da ljubitelji horora mogu da budu mirni, bez straha da će im se nešto desiti. Svaka iole zdrava osoba zna da napravi razliku između fikcije i stvarnosti.

Koja je za Vas omiljena tematika horor filmova, odnosno knjiga?

Ne bih se suviše usko određivao. Meni je najzanimljiviji natprirodni horor, dakle horor koji uključuje neke onostrane sile. Volim tzv. kosmičke strave, koje imaju religiozni ili metafizički aspekt. To mi je bliže od gole psihološke igre.

Kada povučete paralelu između horora nekada i danas, u kom pravcu se razvila ova produkcija?

Sve se razvija, ništa ne stoji urezano u kamen, tako i horor žanr. Ono što je meni drago jeste da je horor popularan širom svijeta. Nekada su Amerika i Engleska bile najdominantnije kinematografije. Međutim, danas je Amerika, bez obzira na moć i bogatstvo, idejno siromašna. Danas se neki od najboljih horora prave u Japanu, Španiji, Francuskoj, Australiji. Glavni trend je da centar više nije u Holivudu, gdje se gotovo sve svodi na recikliranje i prilično banalne i ne pretjerano vrijedne naslove. Ja inače filmove dijelim na dobre i loše, ali mogu da istaknem Japan kao jednu od najvitalnijih kinematografija danas, ne samo u horor žanru.

Koje kriterijume je potrebno da ispuni jedan kvalitetan horor film, po mišljenju kritičara?

Horor nikada nije zavisio od skupe produkcije. Jedan od zaloga vitalnosti ovog žanra je upravo da nikada nije pretjerano zavisio od novca. Neki od najboljih horora, kao što su „Noć živih mrtvaca“, „Noć vještica“, „Teksaški masakr motornom pilom“, su rađeni u niskobudžetnoj produkciji. Najznačajnija je vizija i talenat da se ta vizija ostvari, to su glavni činioci.

Gdje se nalazi srpski horor film?

Srpski horor film je u usponu. Ove godine smo imali dva filma, a do kraja godine najmanje još jedan. U dosadašnjoj istoriji horora nismo imali takav slučaj da tri naslova predstavimo publici. Od toga su čak dva odlična. Imali smo jednu osrednju „Zonu mrtvih“, zatim izvanredan film „Život i smrt porno bande“, koji se možda ne može klasifikovatui strogo kao horor. Do kraja godine izlazi i „Srpski film“, kao vjerovatno najšokantniji film ikada snimljen na ovim prostorima. Dolaze neki mladi ljudi, mladi reditelji i glumci što donosi niove vizije. One koje zanima srpski horor može potražiti moju knjigu „U brdima, horori“, u kojoj obrađujem 14 naslova pojedinačno, analiziram kontekst nastanka tih filmova i razgovaram sa nekim najznačajnijim stvaraocima iz ovog područja.

Kakvi su vaši utisci o Kratkofilu?

Prvi put sam ovde, pa ne mogu napraviti poređenje sa ranijim godinama. Ono što sam vidio je veoma pozitivno. Drago mi je da sam ovde. Atmosfera grada je prijatna, ljudi takođe. Filmovi su promjenljivi. U jednom ovako širokom rasponu filmova nemoguće je zadovoljiti sve ukuse, ali u načelu sam zadovoljan. Održao sam predavanje o hororu i mogu sa zadovoljstvom da kažem da sam imao izvanredan fidbek od strane publike. Bilo mi je drago da odgovorim na sva ta pitanja i koliko mogu na neki način još osvijetlim taj žanr.

Online verzija, ovde.

KRATKOFIL report IV

KRATKOFIL report IV

U kome se opisuju razne akcije sa Harvom i bez njega

Naredni dani su imali manje-više fixiranu formu:

10-11h: ustajanje, protezanje po krevetu, šetnja gradom;

12-14h: druženje sa prisutnima u Domu Omladine (Alan i njegova ekipa, organizatori i volonteri...) te utaživanje internetskih potreba (emajl, fejsbuk, sagita) u Internet roomu;

14-15h: (do)ručak u restoranu CITADELA;

15-16.45h: popodnevna dremka;

17h: nalaženje s Harvom i odlazak u a) obilazak grada, b) na predvečernje koktele koje su organizovali Kulturni centri nordijskih zemalja (Švedska, Danska, Norveška), c) gledanje dela programa KRATKOFILA i/ili d) odlazak u Harvesterovo leglo, oko 1km uzbrdo, na filmo-geekovanje, sa Yggorom kao trećim čovekom, do dubokih noćnih časova.

Foto: Nataša, Vladan, Dejan.

Obedi su regulisani putem bonova u vrednosti od 15,5 KM za ručak i 13,5 KM za večeru. Bili su dovoljni da pokriju, recimo, salatu i jedno "jače" jelo (tipa, teleći kotleti, medaljoni s prilogom i sl.), a za nešto skromnije i manje mesožderske prohteve (npr. ako bi se naručilo gravče na tavče, ili lazanje, špagete i sl.) ostavili bi finansijskog prostora i za dezert. Pošto su skoro svakog dana predveče bili ti nordijski kokteli, sa obilatim i raznovrsnim mini-sendvičima i bockalicama te pićem (crno i belo vino, prir. i gaz. sokovi) i slatkišima, ja sam se organizovao tako da se za (do)ručak počastim nekim jačim mesnatim obrokom i salatom, a pošto se dopunim bockalicama kod nordijaca predveče, uveče bih na to umesto real-deal večere, bon za večeru najčešće dao za obilate porcije sladoleda i voćnih salata - za mene i Harva of kors. Sticajem okolnosti ispade da sam, iako gost u BL, zapravo češće ja njega častio, ali pošto je to čašćenje zapravo na račun BL organizatora, na neki način je zamagljeno to ko tu koga časti: važno je da se nije štedelo na hrani i piću i da su svi zadovoljni.

Foto: Nordijski kotel.

O Banjaluci su mi mnogi napričali svakojake legende, među kojima su se ponavljale dve:

1) neverovatno čist grad, toliko čist da to nema nigde!

i 2) neverovatno, neviđeno lepe devojke!

Naravno, i jedno i drugo su samo produkti nekog PR departmana, naduvani van proporcije. Dobro, jeste BL čistija od, recimo, Beograda, pa možda i od Niša, ali još uvek na pločnicima ima sasvim dovoljno ispljuvaka, mrlja od koječega, ispljunutih žvaka i papirića da je i dalje sasvim očito da tu žive ljudi, tj. Srbi. Glede devojaka: da, ima ih lepih, mladih, nakinđurenih, od svih sorti, ali ne nešto posebno lepših nego li u drugim većim gradovima, a svakako ni po broju ni po kvalitetu (tj. prefinjenosti) lepote ne mogu da se mere sa Niš ili Beogradom. Najviše ih je od fufastog, sponzorušastog, sirovog soja – upicanjene po uzoru na idole sa TV-a (domaćih kanala), fino istaknutih i mestimično zanosnih tela, ali nedovoljno prefinjenih i otmenih lica da bi se udaralo u talambase o BL devojkama kao nekom specijalitetu koga ima samo tu i nigde drugde.

Foto: Kastel.

Druga je fama i o tzv. banjalučkom ćevapu. I o tome su mi gudili legende, i na sva usta preporučivali da obavezno odem i probam famozni MUJIN ćevap. Iako se sve velikosrpsko u meni gnušalo takvog imena i lokacije, bio sam voljan da, eto, for the sake of experiment & enlarging experience, odem i do Muje, pa i do Hase ako zatreba – ali tu se uplela viša sila. Na Mujinu nesreću, jedina prilika u kojoj sam bio bar malo nagladnjikav desila se jedne večeri oko ponoći. Uz sve te pričam-ti-priče o Banjaluci treba reći i sledeću istinu: Banjaluka umire u 23h svake večeri. Tada se zatvara sve živo, i kafići i roštilj i pekare i sve; umiru radnje, restorani, umire korzo u glavnoj ulici... pa tako i MUJO. Sva sreća, te sam bio uporan i naterao Harva i Yggora da okušamo sreću sa drugom lokacijom, za koju je Harv tvrdio da ima još bolji ćevap – KOD BILJANE (unrelated to Plavšić, koliko sam shvatio; mada, tko zna...).

Ništa u mrtvom i sasvim pozatvaranom gradu nije ukazivalo na verovatnoću da bi ta lokacija mogla biti otvorena oko 1 sat iza ponoći, ali pošto sam bio raspoložen za šetnju, rekoh – ajd da oprobamo sreću, the night is still young. Začudo, posle nezanemarljive šetnje otkrismo da je BILJANA još radila (!), pa tu nas trojica pojedosmo nešto malo roštilja. Naravno, bio je to solidan ali sasvim nespektakularan ćevap. Na tu moju glasnu primedbu ova dvojica smesta krenuše da guslaju kako banjalučki ćevap nije ništa, i da za pravi ćevap moram da idem u Sarajevo! E, jebaga! Maju me od Muje do Biljane, od Banjaluke do Sarajeva, sve neke pričam-ti-priču urbane legende i naduvavanja sasvim običnih stvari koje splašnjavaju jedna po jedna kako se primaknem realnosti. Uostalom, bliže mi je Leskovac.

Foto: Yggor i Ghoul u banjalučkoj noći!

Što se tiče obilazaka Banjaluke, sa Harvom, pored ostalog, odosmo u sve okolne knjižare – sa poražavajućim rezultatima. Mada ne znam šta sam pa i očekivao, sadržaj je zaista bio tužan i nimalo primamljiv.

U nesputanoj želji za kulturnim uzdizanjem naterah ga da obiđemo i čuveni Kastel, tj. tvrđavu usred grada. Evo kako je to izgledalo.

Pitam ja Harva: "Dobro, šta sada vidimo sa naše desne strane?"

A on će: "Pa to je nekakva tvrđava, rekao bih."

"Pa dobro, mamlaze, to vidim i sam. Kol'ko je stara? Ko je to napravio?"

"Mislim da su napravili tamo neki Turci. Valjda."

Tu slegnem ramenima i kažem: "Eh, i ja sam naš'o ko će da me vodi u turistički obilazak!"

Pokušali smo da procunjamo po zidinama, ali ispade da su iste sklone odronjavanju i da su zato zagrađene rešetkama i kapijama i da se, praktično, ničemu ne može prići i ništa se ne može videti, uključujući i čuveni pogled na čitav grad sa zidina. Ovi kavezi bili su novi momenat za Harva, koji je iz kuće poslednji put izašao (ako ne računamo odlaske na posao) u prošlom milenijumu.

Sa filmskim programom koji smo Harv i ja ispratili na KRATKOFILU nakon prve večeri (otvaranje), nismo imali mnogo sreće: uglavnom su nas spopadali soc. angažovani dokumentarci o izbeglicama, manjinama, "malim ljudima" ili nekakvi smarački kratki (a opet o tako dugi) filmići o babama, urlajućim lezbejkama, kurvama, maloletnim jebuljama itsl.

Foto: Harv-mrgud.

Šnjur nosi ovaj sa urlajućim lezbejkama, pod nazivom LIMINAL. Samo ću njega ovde da istaknem, a ostale ću u zasebnom izveštaju. Dakle, ovo je školski primer prenadrkanog, nabeđenog kvazi-artsy isprđivanja i smaranja napadno samosvesno "kontroverzno" angažovanim a opet opskurnim umetničarenjem! Prvi minut je još delovao umereno obećavajuće, pošto odmah kreću te dve gole mlade žene u svoj svojoj full frontal gloriji. Oho-ho, munuh Harva laktom: "Evo ti sise! Evo čak i žbunja, pride! Vidiš da ima vajde i od gledanja umetničkih filmova!?" Međutim, vrlo brzo to postade gnusno. Kad bolje zagledasmo, ni jedna od ove dve baš nije neki raj za oko – a naročito ona žgoljava, ravna, pločastodupasta, sa obrijanom ribom čije su joj usmine visile skoro do kolena.

Što je još gore, krenula je "radnja" – a radnja je da se njih dve histerično deru jedna na drugu u nekoj vrsti teatralnog, krajnje izveštačenog "dijaloga". Pritom je povod za dranje sasvim tipično ženski prozaičan: koju će bluzu jedna od njih da obuče, i da li je ta bluza čini suviše seksi, i da li će zato ova druga da bude ljubomorna, i da li će u toj jebenoj beloj bluzi da joj se istaknu bradavaice, te da li zato treba da odseče delove bluze gde će biti bradavice, ili je još bolje da odseče same bradavice kako ne bi privlačila tuđe poglede i tako činila ovu ljubomornom! Kuku, majko moja, kakva orgija bučnog besmisla!!! Kakva parada patetike – naročito kad krenu da rade makaze i da odsecaju bradavice (offscreen), pa kad krene oću-neću: da li će ova druga da pozove hitnu pomoć ili ne, što sve kulminira, nakon mnogo dugačkog ispraznog blebetanja, time da ova umesto da joj pozove lekare – nabode je na te makaze i zagrli.

Iz nekog razloga vlada rašireno mišljenje da oličenje ispraznog nadrkanog umetničarenja predstavljaju gay cowboys eating pudding. Ja bih, ipak, pre rekao da kvintesenciju čine naked lezbians quarreling about nipples and blouses! Verujte mi da to mnogo bolje zvuči nego što zapravo izgleda.

Ukratko, LIMINAL u sebi sadrži skoro SVE činioce nužne za školski primer mrskog artsy-fartsa:

-lezbejke

-crno-bela fotografija

-(obilata i ne-nužna) frontalna golotinja

-celomudreni a zapravo isprazni dijalozi

-kvazi-šokantnost

-provokacija (radi provokacije)

-(melo)drama

-vikanje

-patetika

-krv

Ne znam kako su uspele da natrpaju ovoliko konvencionalnih činilaca arty isprđivanja, ali ovo zaista deluje skoro kao PARODIJA na "avangardni", "umjetnički" film.

Znači, ovaj komad kvazifilmskog govneta mi je u nekoliko navrata izmamio glasan smeh (osećanja su bila slična i kod ostataka publike, ali je ona ipak imala više strahopoštovanja prema ozbiljnosti manifestacije pa je potiskivala svoje zgražavanje ovom imbecilnošću), a Harv je hteo da usnimi insert svojim foto aparatom, ali ga ja sprečih: pomisliće neko da je paćenik koji to snima zbog ovih golih riba da bi kod kuće drkao na njih, a ne iz čistih kulturnoumetničkih potreba! Možda me je posle proklinjao zbog toga, ali ipak, sedeo sam odmah do njega i nisam smeo da dozvolim narušavanje svoje mukotrpno građene reputacije.

Zauzvrat, kasnije sam ga ponukao da usnimi klip neprocenjivog iranskog filma o babi koja ne može da udene konac u iglu, i njega ću vam okačiti kao ilustraciju u nekom narednom izveštaju. Stay tuned!

KRATKOFIL report III

KRATKOFIL report III

U kome se opisuju sumanuti rafting Vrbasom, susret sa Harvesterom i ceremonija otvaranja Kratkofila

Glavni razlog što sam došao u BL dan ranije je u tome što sam želeo da učestvujem u raftingu zakazanom, pomalo bizarno, za 1. dan Festivala, ili tačnije, za dan u kome Festival još nije ni otvoren niti su svi gosti pristigli.

Posle obilatog sna u finoj, udobnoj sobici hotela BOSNA, ustadoh odmoran i spreman za adrenalinske tobogane po brzacima Vrbasa. Još uvek me je držalo mesište od prethodne večeri, a ionako mi se stomak po ustajanju poslednji budi, te bez doručka, lagan, odoh (tj. bejah odvezen) na zborno mesto lokalnog rafting kluba, za koji mi rekoše da ga vode ljudi koji su prvi na Balkanu počeli time profi da se bave. Posle svega što tu videh i doživeh, nemam razloga da sumnjam u to. Uostalom, samo par nedelja ranije baš oni su baš tu organizovali svetsko prvenstvo u raftingu, a sada smo mi, bedni amateri, imali da se talasamo po tim istim stazama. Utoliko bolje!

Naravno da sve nije išlo po planu i programu: trebalo je mnogo više vremena da se svi potencijalni rafteri okupe na tom mestu – inače, prijatnoj kafanici sa dugačkom terasom kraj reke, pokrivenoj krovom od trske. Neki su gnjavili sa ustajanjem, neki su kasnili, neke su morali da vraćaju (prof. Nikola S. zaboravio u hotelu baterije za svoj slušni aparat...) i tako se jutro otezalo ka podnevu, a zbitije nikako da počne. Ne žalim se previše, jer još uvek nisam bio gladan; pijuckao sam đuseve i ćaskao sa Evaldom i, mestimično, Alanom. Tu smo popunili izjave sa osnovnim podacima o sebi na formularima koje nam dadoše. Pošto sam prevodio ovoj dvojici šta se gde na papiru traži, pred kraj rekoh na jednom mestu: "Ovde se traži da potpišete da u slučaju neke nesreće dopuštate da se vaši bubrezi i drugi organi koriste za transplantacije srpskim pacijentima." Evaldu se ta fora toliko dopala da je posle išao od stola do stola i zezao druge strance, citirajući im ovo.

Alan je, pak, već okupio svoju grupicu zaluđenika sa kojima će, počev od toga dana, da snima svoj kratki 'film' bez scenarija, improvizovan (navodno u Dogme stilu, ali krajnji rezultat je bio drugačiji od toga, imao je 'pozajmljeni' Vangelisov muzički skor iz BLADE RUNNERA, itd.). Dakle, ne žalim se na to čekanje; opušteno smo sedeli u ladovini po inače prilično toplom danu, a mene je dodatno zabavljao stalni bekgraund glas Nataše koja preko telefona pokušava da organizuje haos.

Onda najzad dođe i čas za polazak: dadoše nam specijalnu opremu u vidu vodootpornih trikoa, pojaseva za spasavanje, spec. obuće i kaciga, i s tim posedasmo u mini-vanove da nas odvezu par desetina km dalje, na mesto sa koga treba da se otisnemo niz besniju i bržu vodu od ove koja je mirno curkala kraj kafanice. Bila je to prilika da zapazim ono što sam ionako oduvek slutio, naime da superherojima nikako nije lako u onim pripijenim trikoima, naročito na vrućini!

Pre uranjanja u vodu, održaše nam podužu pridiku o opasnostima i rizicima, te o ponašanju u slučaju pada u vodu itsl. Naravno da nam ništa od toga nije bilo potrebno jer niko nije pao u vodu i sve je prošlo OK; umesto svih tih jezivih upozorenja mnogo bi nam više pomogli da su nam skrenuli pažnju na opasnost zagorevanja na tom grdnom suncu. Naime, nit se udavih, nit u vodu padoh, nit glavom lupih o bilo šta, čak nisam ni žuljeve na šakama proizveo a ni istegnuće mišića iako sam obilato baratao veslom – ali zato izgoreh kao rak tog dana na vrelini koju ni stalno prskanje vodom nije mnogo umanjilo, nego je, čak, i ojačalo tu zapečenost.

Moja bledolika arijevska koža nije navikla na sunce, a kada mu se u retkim prilikama previše izloži, sklona je da pocrveni, oljušti se, i tvrdoglavo se vrati u pređašnju nijansu, bez "pocrnjivanja" kojima su skloni oni sa cigansko-turskim kompleksijama kože i genetskog sustava. Što je još gore, sunce je uhvatilo samo izolovane delove tela: nehumano su mi izgorele obe ruke, ali samo do laktova (pritom desna više od leve!) jer je nagore to bilo pokriveno odelom, a na nogama su mi upadljivo pocrvenela samo i isključivo kolena (iako su i listovi bili goli), što me je sve zajedno našaralo na neverovatno zabavan način (za posmatrače, ne baš i za mene).

A rafting ko rafting: bio je taman toliko različit od onog slovenačkog, upriličenog tijekom Grossmana, koliko je Slovenija različita od Rep. Srpske. Dok je grosmanovski rafting na Muri oličenje sklada i skoro pospanosti – spuštanje čamcima niz dosadno mirnu reku – ovaj je na Vrbasu bio bosansko srpski divalj i besan i uzbudljiv, sa brzacima i stenama usred vode i vrtlozima i ostalim andrmoljima koji su opravdavali upotrebu svih zaštitnih sredstava iako potonja, srećom, ipak ne behu potrebna. Znači, bilo je uzbudljivo, zabavno, živahno, a svemu je doprinosila dobra ekipa u čamcu: sa mnom je bio Evald, amerikanka Suzan, prevodilac sa engleskog, Dejan, Sergej (o kome kasnije više), i par stručnih raftera koji su se brinuli da se ne podavimo više nego što propisi dozvoljavaju.

Foto: DESCENT into madness! Dok ne dobijem fotke sa samog raftinga, neka posluži ovaj capture sa DVDa filma koji mi je Harv ljubazno narezao.

Pošto sam neplivač, tj. Vodolija koja vodu voli samo da posmatra a ne i da se u njoj brčka, nisam učestvovao u njihovim orgijama plivanja na mirnim mestima reke, a naravno ni u ludilu nisam pomišljao da skačem sa drveća i mosta, što su odradili skoro svi – ili, tačnije, svi Srbi, i retko koji stranac. There's a lesson in it somewhere, ko hoće da se udubljuje u vilozoviranje. Stoga sam se samo prskao tom vodom onda kad baš prokuvam, i upuštao se u oprezna plutanja (uz pomoć pojasa). Iako su svi upozoravali da Vrbas u sebe prima grdne planinske reke te da je zato strašno leden, temperature vode je bila idealna za hlađenje po vrelom danu, i s najvećim uživanjem sam se uranjao u nju u trenucima predaha, kojih smo napravili 3-4 tokom spuštanja niz reku.

Na odredištu nas je čekao ručak, a do tada sam već dobrano bio ogladneo. Razmažen grosmanovskim raftingom, koji kulminira orgijama mesožderstva i pijanstva na Ostrvu ljubavi, očekivao sam nešto bar donekle slično tome i ovde. Avaj! Maštanja mi je razbila Nataša još ujutro pre polaska, rekavši da su organizatori platili samo ručak, dok eventualno piće plaćamo sami. A onda, kad započe taj ručak – on se odmah i završi, nakon samo 2 'jela'! Sastojao se samo od nekakvog prženog testa sa malo rendisanog sira preko, nešto malo sira i kajamaka i salate, i – teleće čorbe. Misleći da je ta čorba predjelo, ja mudro ostavih mesto za predstojeći roštilj ili gulaš ili ko zna šta... ali kako je vreme odmicalo a čorba se hladila, a niko nije donosio ništa drugo, shvatih da je vrag odneo meso, i nalih još malo one čorbice u tanjir. Ona je bila i početak i kraj jelovnika za taj 'ručak'.

Foto: "Kelner, gde je glavno jelo?!"

Tokom tog obeda upoznadoh se bolje sa dvojicom lokalaca, od kojih pomenuti Sergej ispade umereno zabavan mladunac, student režije i veliki fan Terija Gilijama. Kazao mi je da u svojim studentskim filmovima ima elemente fantastike i horora, pa mu zatražih to da vidim i eventualno prosledim Grossmanu ako procenim da valja, ali uz sve njegove pokušaje nije uspeo da se organizuje i to mi dostavi tokom mog boravka tamo. Nakon još malo haosa oko organizacije prevoza nazad do grada, i čekanja, najzad me odvezoše do hotela, gde se bacih u popodnevnu dremku, e ne bih li oran i odmoran dočekao uzbuđenja večeri – in vivo susret sa dugogodišnjim net-poznanikom sa Sagite a sada i sporadičnim saradnikom ovog bloga, "Harvesterom", te otvaranje festivala i koktel party posle toga.

Harvester je, kao i uvek, učinio sve da situaciju maximalno zakomplikuje: uspeo je da baš tih dana ostane bez interneta kod kuće; uspeo je da sebi pokvari fixni telefon; a uspeo je i da umesto dogovorenog glavnog ulaza u hotel dođe da me čeka kod sporednog! Ipak, sve te njegove blesavosti uspeo sam da bajpasujem, i naš antiklimaktični i nimalo spektakularni susret desio se negde oko 20.10h u utorak 16.06.2009. Kako će se ispostaviti, Harv je baš onako simpatična blenta kakvim se i na netu ispoljava i nema nikakve diskrepancije između njegove smušene, ali s-mene-pa-na-uštap lucidne net persone i 3D varijante. O njemu detaljnije u narednim izveštajima; takođe, o samim filmovima sa festivala pisaću u zasebnom raportu, da ne gnjavim ovde ljubitelje tračeva i drugih vrsta dešavanja od onih strogo kulturnoumetničkih.

Foto: Harvester i Ghoul vidno zabaljeni remek delima kratkog filma, dok prof. Nikola Stojanović pije, ovog puta - vodu (?)

Dakle, odosmo zajedno do Pozorišta, na čijem krovu je trebalo da se desi otvaranje. Tamo proćaskah sa nekoliko ljudi, među njima i jednim novinarem za koga sam odavno još dao intervju, za GLAS SRPSKE, a onda se smestismo na plastične stolice poređane na krovu ispred velikog platna. Vetar je pretio da ga obori na publiku a sve crnji oblaci na nebu obećavali su oluju, ali na kraju ne ispade ništa od toga, i veče prođe mirno i bez većeg spektakla – ako ne računam prilično bogat meni na stolovima, kasnije.

Istina, o tom meniju se samo slutilo, ali se nije znalo ništa konkretno. Ja sam očekivao da će nakon kratkog pozdrava od gradonačelnika, i otvaranja, odmah da usledi ždranje i opijanje. Ali ne! To je, kako ispade, bilo sačuvano samo za najizdržljivije – one koji su bili sposobni da izdrže prvi blok takmičarskog programa od kojih 100ak minuta. Na svu sreću, gradonačelnik nije mnogo gnjavio, a dosadni promo-spot o Islandu su prikazali samo dva puta.

Foto: Milutin je beknuo:

Najveći saspens izazvalo je najavljeno otvaranje od strane Milutina Miloševića, čoveka čiji je glas bio nadsinhronizovan u AŽDAJI i koji nije ni beknuo tijekom čitavog FANTOMA. Usledila su nagađanja: da li će i pozdravni govor da ide na playbacku? Da li će festival da otvori pantomimom, govorom tela, jezikom zastava ili dimnim signalima? Saspens je dostigao nepodnošljive razmere kada je Fantom prišao mikrofonu, uhvatio ga obema rukama, kao neki rock pjevač, a onda stao da se osvrće oko sebe, kao da traži znak od tehničara koji pušta play-back – ili možda "idiota" s textom? Počeo je čak i da zeva, ali nikakav glas nije izašao. Publika se umirila, svi čekaju da čuju Fantomov glas. Posle 20ak sekundi njegovog meškoljenja za mikrofonom, Fantom je kazao (prividno svojim glasom, ali uzorak je premali za definitivno tvrđenje): "Sve je u redu. Ugasite svetla. Festival je otvoren." Pre nego što smo i stigli da shvatimo da smo čuli Milutinov glas (?!)* – sve je već bilo gotovo, svetla se ugasiše, i krenuše kratki filmovi!

Sva sreća te su ti filmovi bili vrlo dobri, a neki čak i odlični – što se vidi i u činjenici da je bar 2-3 među njima na kraju festa završilo sa nagradama. Zahvaljujući tome, Harv i ja ostadosmo na filmovima, iako to nismo planirali, i odgledasmo ih bez većih trauma, čak sa sporadičnim uživanjem.

Foto: Ponoćna zakuska.

A onda, negde oko ponoći (!), započe koktel, banket, kako li da ga nazovem – i dalje na krovu pozorišta, sa sjajnim pogledom na BL ispod. Beše tu svakojakog ića i pića, koje proždrasmo i popismo na ogradi – Harv, zapravo, nije ništa pio jer je smotano zakasnio da uzme čašu (tipično!), a nije previše ni jeo jer je već večerao iako sam ga ja upozorio da će biti banketa (tipično!). Činilo se da mu je dovoljno sit toga što je napokon upoznao Ghoula, te što je zahvaljujući njemu sada bio među zvezdama. Obavestio me je da ćevapi koje su nam tu poslužili jedva da zaslužuju ocenu 5 ili 6 na listi do 10, i da prave banjalučke ćevape tek treba da probam, recimo kod izvesne BILJANE...

Foto: Sergej, Rakija, Ghoul, Harv... poziraju sa sokovima...

Ostatak posleponoćnog pijuckanja i ćaskanja provedosmo u društvu Sergeja i njegove dve ljupke drugarice: jedna je novinarka a druga rediteljka dokumentarca o rakiji koji kasnije dobih na disku i ovih dana ću ga pogledati. Bila je to srdačna i zabavna ekipa i sve u svemu, otvaranje je proteklo bez većih problema, bar sa ove strane, vidljive gostima. Samo Nataša zna kako je bilo iza kulisa – ali u gužvi i žamoru te noći i njen uzbuđeni glas manje se čuo.

*P.S: Tokom festivala često sam viđao, sretao i skoro sudarao se s Milutinom; čak i kad je bio u društvu, nikada, nijednom prilikom, nisam mu više čuo glas. Kad god i gde god sam ga video, ćutao je.

KRATKOFIL report II

KRATKOFIL report II

u kome se, najzad, govori o temi, ali izokola:

opisuje se put u RS i prvo veče u Banjaluci

1. dan: ponedeljak, 15.06.

Kada sam kretao na put u Republiku Srpsku, pribojavao sam se da će sve ići suviše glatko i savršeno organizovano, te da će zbog toga trpeti moj izveštaj otuda – jer, kako i na šta da aplikujem svoje trejd mark kvalitete ironije, sarkazma, cinizma, crnog humora, mizantropije i mizoginije, ako nabasam na festival u kome sve radi kao podmazano i sve je fine & dandy? Koga je briga da čita suvi izveštaj o dosadno savršenom festivalu? Na svu sreću moje bojazni su se pokazale kao preuranjene.

A otkud te bojazni uopšte tu, pitate se? Pa, recimo da sam bio prijatno iznenađen funkcionalnošću organizatora u nedeljama pred polazak na put: uredno sam bio pozvan mejlom, svi detalji su na vreme i na zadovoljavajuć način ugovoreni, potom su me u nekoliko navrata zvali telefonom radi dodatnih informacija i dogovora, sve je to bilo urađeno na vreme, ljubazno i fino i po svim pravilima normalne ljudske komunikacije. Pa šta onda, reći ćete? Zar to nije normalan način da se rade stvari? Jeste, ali ne u Srbiji (a ja ću sada explicitno izneti svoju hegemonističku tvrdnju da, bar za potrebe ovog texta, ako ne i šire, RS smatram delom Srbije – u svakom slučaju, stoji da je RS danas mnogo više Srbija nego što je to sada Kosovo).

Foto: Tragovi zločinačkog bombardovanja Banjaluke i dalje su vidljivi!

Da li da vam pričam kako sam i koliko sam morao da jurim organizatore da bih naplatio troškove puta do Novog Sada i Cinema City-ja? Da li da vam pričam kako sam došao do poklon-paketića koji inače pripada svakom učesniku Pantelićevih panela, samo što se niko ne seti da ga gostima ponudi? Ali dobro sad, to su begonije. Da se vratim ovima u RS: što se tiče komunikacije pred polazak na put, sve je bilo ne mož' biti bolje. Hospitality office je odradio posao za 10.

Prevoz je došao iz Banjaluke spec. po goste iz Beograda samo malo više od pola sata kasnije nego što je dogovoreno. Bila je manja frka oko toga, a još više oko prof. Nikole Stojanovića (SINEAST, KUROSAVA, Belle Epoque) koji niti je bio ispred hotela PALACE, kako je dogovoreno, niti je bio dostupan telefonom. Posle kraćeg saspensa nekako ipak dođoše do njega, uz nerešenu misteriju kako i zašto se do njega nije moglo doći. On je odmah počeo da se žali kako nije stigao da u banci promeni dinare u evriće, ali ne beše vremena za priču: požurismo odatle na aerodrom gde ubrzo stižu dva strana gosta koji takođe idu s nama.

Prvi problem smesta je ukazao svoje ružno lice: ispade da klima u mini-vanu praktično i ne radi, što je u pakleno vrućem danu bio predvidiv, ali svejedno efikasan recept za mučenje. Počelo je tiho krčkanje do Banjaluke, uz kratko provetravanje na Surčinu (gde svakog popodneva Sunce sleće čarter-letovima). Tamo pokupismo dvojicu stranaca: Irca, Alana, koji je u BL imao da vodi radionicu snimanja kratkog filma, zbog čega ga ubrzo prozvah Alan Smithee, i Norvežanina, Evalda, koji je, pored ostalog, kratki filmmejker i član žirija KRATKOFILA.

Nezaustavljive i opširne priče prof. Stojanovića, na srpskom, malo su odložile upoznavanje i komunikaciju sa ovom dvojicom, ali kasnije shvatih da je profesorov 'engleski' toliko rudimentaran i spor i nesiguran i naporan za praćenje da je bila prava tortura slušati njegove pokušaje da govori na engleskom. Inače, razgovor sa Alanom započeo je njegovim pitanjem odakle mi američki akcenat, što me je začudilo budući da smo, do tog trena, razmenili jedva 2-3 rečenice upoznavanja. To mi je, priznajem, imponovalo; nisam ni bio svestan da je moj američki toliko očigledan da se dâ zamijetiti i nakon samo nekoliko izgovorenih reči.

Obojica se pokazaše kao simpatični sagovornici: Alan pomalo podseća na mlađu i riđu verziju Vudija Alena, i ponekad ume da žešće zamuckuje dok traži reči, a Evald je, iako stariji i, naizgled, udaljeniji od mojih interesovanja, na kraju ispao srdačniji i vedriji od njih, i tokom festivala stalno sam ga sretao, i uvek je bio nasmejan ili spreman da adekvatno odreaguje na moje pošalice. Sticajem okolnosti, s njim sam se i vraćao u Bg, dok su Alan i prof. N.S. imali drugi prevoz. Usput smo stali samo jednom, da s nekoliko evra ojačamo hrvatsku ekonomiju i unesemo u svoja dehidrirana i poluprokuvana telesa nešto ishlapjele tekućine.

Foto: Crkva u centru Banjaluke, u kojoj sam se odmah po pristignuću pomolio za air-condition u autu koji me vraća nazad.

Putovanje je trajalo oko 3,5 sata gole vožnje (ako ne računamo malo čekanja na aerodromu, i 20ak minuta na krajputaškom stajalištu u HR), što je u prevrućem mini-vanu ipak delovalo mnogo duže.

Na prvi pogled, RS me nije impresionirala. Krajolici kroz koje smo prošli, sve do BL, bili su uobičajene ružne obične kuće i ružni dragstori, prodavnice i nabudžene firme svakojakih sitnih preduzetnika i zanemarljiva priroda banalnih, ni po čemu posebnih brda. Nimalo različito od Srbije. Zapazio sam, ipak, okrepljujuće veliku zastupljenost bezbrojnih pečenjara i roštiljnica i ćevabdžinica kraj puta. Takođe, da su skoro svi putokazi pretežno na ћирилици. Kad sam u povratku upitao vozača, domoroca, zašto je to tako i nije li malkice kontraproduktivno po turizam i tako to, on mi je rekao: "Pa, za veće gradova (oba) imaš putokaze na latinici, a za ova manja mesta, pa... šta je briga nekog stranca da li je ovo Donje Mudovo ili Svinjoguzinci?" Neuništiva srpska logika ostavila me je bez reči.

Elem, u BL stigosmo nešto iza 18h, pravo u Dom Mladih, gde nas dočekaše ljubazni domaćini: Jelena iz besprekornog Hospatility Officea, i neka ljubazna dečica, volonteri. Podeliše nam torbice sa poklončićima (pletene vunene popke!), brošurama, programom, Pismom dobrodošlice, kuponima za hranu – ali bez Kataloga i majica, za koje rekoše da će valjda biti gotovi do kraja Festivala. Aha! Katalog koji je gotov tek poslednjeg dana festivala: to mi je zvučalo poznato i vrlo srpski, i ja se smesta osetih kao kod kuće. Deal je bio da se smestimo u hotel BOSNA i malo predahnemoi sredimo se, a da se u 20h nađemo u holu i odemo zajedno na večeru.

Foto: Hospitable Jelena (skroz desno) trudi se da svi gosti budu siti.

Tako je i bilo – uz malu gnjavažu i čekanje na prof. NS, koji se, kako reče, "samo zavalio načas, sklopio oči na minut, a tokom tog minuta – prošlo sat vremena!" Ipak, nekako su ga dozvali, probudili, i mi odosmo na tu večeru, koja je bila obilata, mesnata, i dobro zalivena crnim vinom, kako i priliči. Počeli smo makedonskim VRANCEM koji sam ja tražio, ali se brzo pokazalo da ipak treba načas zaboraviti političke sklonosti i simpatije u izboru vina, te veče nastavismo sa izdajničkim, ali nepcu znatno prijatnijim crnogorskim VRANCEM.

Naša domaćica te večeri bila je izvesna Nataša, koju sam smesta prepoznao kao kadar zloglasne radikalke i feministkinje prof. Bogoeve: bilo je dovoljno da mi kaže prve dve reči naslova svog magistarskog pa da to naslutim, a te reči čak nisu ni bile "Destruction of the Feminine", nego nešto vezano za Šexpirovog Kralja Lira. Meni je dobro poznata fixacija prof. Bogoeve na sve varijante Lira, time nas je smarala još Onih Dana ("kada mlađan student bejah jaaa, Bogoeva mi je feminizam -pod krinkom Šexpira- omrzelaaa...").

Ipak, Nataša nije ispoljavala druge tragove zlogukog Bogoeva-uticaja: trudila se, koliko je mogla, da svoju neodlučnost zamaskira, i počela je već te prve večeri da me zabavlja standardnom situacijom u kojoj je bila perceptilna tokom celog festivala: stalno na mobilnom, i stalno glasna na njemu, sa povišenim i najčešće nervoznim glasom. Posmatrajući, a još češće samo čujući je tako negde na obzorju dešavanja, načinih mentalnu notu sebi: "Nikad nemoj ništa da organizuješ, niti da budeš koordinator bilo kakvog mnogoljudskog dešavanja. Nema gore stvari nego da ti budeš stalno napet, nervozan i uznemiren dok se neki drugi ljudi oko tebe dobro provode i zajebavaju!"

Tokom večeri nam se pridružio i Vladan Petković, jedan od selektora i ko zna šta sve ne na festivalu, koji me je i predložio i pozvao da održim to predavanje o hororu, ali zbog rasporeda sedenja ne stigosmo da nešto previše popričamo. Uostalom, upoznali smo se i družili već u Beogradu. Inače, zapazio sam poprilično prisustvo beogradskih činilaca u organizaciji festivala i među važnim ljudima na njemu; valjda dok domoroci ne nauče latinicu?

Završetak te večeri mi je malo u izmaglici, ali prilično sam siguran da sam do hotelske sobe otišao sam.

Foto: U čast Milutina Miloševića, koji je otvorio KRATKOFIL, na ulicama Banjaluke mogla su se naći prigodna Divx izdanja BEOGRADSKOG FANTOMA.*

* Napomena: Sve fotke u ovom izveštaju (c) by Miroslava "Mirka" Vavrinec-Federer