THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE (1974)

što se mene tiče, horor film ne može biti savršeniji od TEKSAŠKOG MASAKRA MOTORNOM TESTEROM (1974).

odnosno, može biti savršen na neki drugi način, baveći se drugom tematikom i sa drugačijim pristupom (videti pod: THE FLY, DAWN OF THE DEAD, THE SHINING, HALLOWEEN, ALIEN, THE THING...), ali na polju čistog košmara - TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM je suveren.

postiguća tog filma bila bi fascinantna čak i da ne dolaze od reditelja koji nikada više posle njega nije pokazao niti trunku istog ovog ludila i smisla za nerazvodnjeni, nehumani šok – nikada, kažem, izuzev u nepravedno potcenjenom nastavku čija je slaba komercijalna sudbina verovatno i zapečatila huperove eventualne dalje pokušaje da prodrmava publiku ovako žestoko i nemilosrdno.

eh, šta je – tu je: došla su nova, zatupljena vremena u kojima se zaista ovako nešto ne pravi niti se može praviti, bar ne u americi. hvala azatotu na ponekom japancu ili francuzu danas, da podseti na tekovine koje je huper zaista pionirski uveo u film – ovakva explozija iracionalnog, košmarnog, nekontrolisanog, besmislenog (i baš zato zastrašujućeg!) nasilja, pa još filovanog neodoljivim, vanvremenim crnjim-od-crnog humorom predstavlja jedan od onih unikatnih momenata u istoriji filma koje moramo da držimo kao malo krvi na dlanu.

TCM je frik, mutant, prodigy... albino nakaza koja je načas upala na svečanost 'dobrog ukusa' komercijalnog filma, i ogolila ograničenost i šupljinu filma svog vremena – ne samo horora, nego i šire. posle tog upada ništa više nije moglo da bude isto.

TCM je kamen-međaš u istoriji filma, i svako ko to ne vidi i kome to treba nadugačko dokazivati mora da je prespavao film ili ima ozbiljne probleme sa percepcijom.

ipak, kao skica u pravcu poimanja TCM-a, neka posluži moj text pisan za rubriku CULT HORROR (PRESSING, SIIC Niš, br. 29, jun 1998. str. 36.).

kome je to malo, neka svrati na blog son of mana i nađe linkove za skidanje sjajnog dokumentarca SHOCKING TRUTH o nastanku (i zaostavštini) ovog remek-dela!

PS: hupera sam imao zadovoljstvo i radost da lično upoznam na FEARLESS TALES horor-festu u san francisku, proleća 2004. evo kako sam na jednom mestu već opisao kako sam mu prišao nakon projekcije TCM 2:

Pridjoh coveku [ostali fanovi su ili suvise stidljivi, ili suvise pristojni & fini za tako nesto; but not ghoul] i pozdravih se: rekoh da TCM smatram jednim od najboljih horora ikada, kao i jednim od najboljih filmova uopste [regardless the genre], da sam srecan sto ga vidim uzivo, da sam iz Srbije, gde ima brojne fanove kako medju horordzijama tako i medju film. kriticarima i reziserima, itd. itsl. On je sve vreme imao totalno iskren osmeh i srdacno mi odvracao rukozdrav dok mi je zahvaljivao na lepim recima.
Onda ga zamolih da mi potpise DVD TEXAS CHAINSAW MASSACRE & LIFEFORCE + VHS LIFEFORCE-a za dimitrija vojnova (s kojim sam u to vreme drugovao), sto je ovaj vrlo rado ucinio: cak se potrudio da nadje srebrni flomaster, buduci da je artsy-fancy SKROZ CRNI omot za moj TCM malo nezahvalan za upotrebu crnog flomastera.

Rekoh mu da bi bilo lepo videti ga u Srbiji ['Oh, I'd love to come there!', rece on], da je snimanje filmova tamo vrlo jeftino a kvalitetno, pomenuh da radim na dovodjenju Richarda Stanleya u Srbiju [da radi svoj horor o ustashkim hororima] na sta ovaj rece: "Stanley, from South Africa?" Ispade da ga zna licno, i da ga obozava kao i ja [dobro, ne bas toliko, ali veoma ga ceni]. Dakle, savetovao sam ga da razmisli o snimanju u Srbiji- ne moraju sve inostrane low-budget produkcije da zavrse u Cheshkoj ili fuckin' Rumuniji! Rece da ce razmisliti o tome, da mu se ideja svidja.
Najzad, pitao sam ga na sta ce liciti njegov naredni film, BREW. Kaze, 'very black horror comedy'.

'I guess not as sick as TCM 2, right?' rekoh.
'Oh, no,' nasmeja se on, 'not THAT sick: we couldn't get away with THAT now. It's lighter & funnier. Like, the guy loses an arm, and uses this elixir [=BREW IZ NASLOVA, neka vrsta cudesnog 'napitka' za dugovecnost itsl.] so his arm grows again.'
'So, it'll be more like REANIMATOR, right?'
'Yeah, that's it,' rece Hooper.
'Well, Mr. Hooper, I'm glad to see you back in form: I really liked TOOLBOX MURDERS. Unlike many of your later films, this one was really good [=SHOOT ME, ALI STVARNO SAM MU OVO KAZAO]. I wish you best of luck with your next projects & hope to see you again.'
On se jos jednom zahvali na lepim recima, pozdravismo se, i onda otrcah na metro.
eto, tako je to proslo, i samo mi krivo sto sam te veceri bio sam (moja uobicajena druzbenica u san francisku te veceri je imala neke obaveze) te nemam fotku sa huperom nego samo sken DVD covera sa njegovom posvetom.

a sad, kritika iz PRESSINGA od pre 11 godina:

TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM (1974)

Scenario i režija: Tob Huper

Ko-scenarista: Kim Henkel

Muzika: Tob Huper i Vejn Bel

Fotografija: Danijel Perl

Uloge: Merilin Burns, Pol Partejn, Džim Sidou, Ed Nil, Gunar Hansen...

"Film treba da bude kao paprika - ljut, da se sve pore otvore i da se znojimo, pa da telo reaguje!" Tako je govorio Tob Huper u jeku fantastičnog uspeha svog prvenca; donekle sličan koncept filma kao podsticaja na rekciju čitavog organizma (a ne samo intelekta i emocija) imao je i Dejvid Kronenberg, koji je na velikom platnu debitovao te iste 1974. filmom JEZA (Shivers). Na žalost, za razliku od svog mudrijeg i doslednijeg "kolege", Huper u svojim potonjim filmovima nije ostao na nivou ovog svog recepta. Istina, neki njegovi kasniji filmovi uopšte nisu loši, recimo ŽIV POJEDEN (1977), KUĆA ZABAVE (1980), POLTERGEIST (1982) i SVEMIRSKI VAMPIRI (1986) - problem je jedino što, kako Kim Newman reče u knjizi NIGHTMARE MOVIES, "niko ne bi mogao da napravi dva takva filma kakav je TEKSAŠKI MASAKR... " (dalje u tekstu TMMT).

Bez imalo preterivanja, TMMT je zaista film kakav nastaje samo jednom: tako savršen spoj talenta i mudro usmerene energije, izbalansiranosti i minuciozne izbrušenosti svakog detalja, tajminga i doziranja napetosti, itd. teško su uspevali da dostignu, a kamo li ponove i mnogo veća režiserska imena. Od uvodne najave koja nas priprema za izveštaj o košmaru koji je zadesio grupu prijatelja u bespuću Teksasa, preko kratkih blic-prizora oskrnavljenih leševa i najavne špice praćene bizarnom muzikom koju je sam Huper komponovao (sa Vejnom Belom), pa preko svih užasa koji slede sve do nezaboravne, antologijske sekvence kojom se film završava - TMMT predstavlja 83 minuta destilovanog horora; posle uvodnog šoka i naizgled bezazlenih zbivanja potom, Huper sa majstorstvom koje će dostignuti još jedino Džon Karpenter u NOĆI VEŠTICA (1978) uspeva da pažljivim serviranjem pretećih nagoveštaja stvori narastajuću tenziju koja će, nakon nekoliko efektnih šokova, u poslednjih pola sata kulminirati u pravu simfoniju užasa bez trunke predaha.

Ono što posebno treba naglasiti jeste da Huper ovim filmom uspeva da stvori jedno od najintenzivnijih, najnemilosrdnijih i najekstremnijih bioskopskih iskustava ikada - bez posezanja za drastičnim efektima maske i prostetike. Uprkos tako upečatljivom naslovu i svim legendama koje o njemu kolaju, u filmu TMMT ima manje krvi nego, recimo, u POLTERGEISTU, rađenom u Spilbergovoj (!) produkciji. Baš kao i u famoznoj sceni ubistva pod tušem u Hičkokovom PSIHU (1960), banalno prikazivanje majstorija specijalnih efekata zamenjeno je daleko efektnijom sugestijom kroz virtuoznost samog režisera (koji je učestvovao i u radu na fotografiji i montaži). Nikakvi vodoskoci lažne krvi ne mogu dostići ubitačni šok prvog ubistva, postignut majstorskim tajmingom, montažom i izborom uglova snimanja; ili moć sugestije koju nosi morbidna kosturnica u koju upada (buduća) druga žrtva, jer posle te scene sasvim je izlišno zadržavati se na detaljima njene sudbine; ili, pomenimo još i često hvaljenu scenu frenetično montiranih krupnih planova očiju glavne junakinje izbezumljene od užasa koji upravo tada dostiže kulminaciju...

Kao i većina filmova kojima se ova rubrika bavi, i TMMT predstavlja trijumf entuzijazma i talenta mladih i nezavisnih filmadžija nad stereotipnim, reakcionarnim kalkulantstvom "dobrog ukusa" velikih studija: snimljen za nekih 350.000 dolara koje je sam Huper nekako nabavio, film je ubrzo po premijeri zaradio 3 miliona dolara, što je za jedan nezavisno distribuiran film (pretežno u drive-in bioskopima), pa još s tim naslovom, bio izuzetan uspeh. Ovaj instant-klasik brzo je stekao neuporediv kult-status i nivo idolatrije uporediv sa još samo par filmova. Nemoguće je ovde govoriti o njegovom ogromnom značaju za žanr, kako na nivou suptilno utkane subverzivnosti priče tako i na nivou narativne strukture i brojnih režijskih rešenja, kao i ikonografije (kanibali, maskirani ubica, grupa mladih izolovana na nekom pustom mestu, hrabra junakinja koja ostaje da se sama izbori za život na kraju...). Sem što je uz Romerovu NOĆ ŽIVIH MRTVACA (1968) - vidi PRESSING br. 27 - najveći kult-horor svih vremena, TMMT sa ovim ostvarenjem deli i titulu najuticajnijeg modernog horora.

Kritičarski establišment je, po običaju, kaskao za vremenom, i trebalo je da prođe 5-6 godina pa da, postepeno, ovom filmu bude priznat kvalitet i status jednog od najznačajnijih američkih filmova iz 1970-tih. Slojevitiji i ozbiljniji no što na prvi pogled izgleda (videti, recimo, iscrpnu i ozbiljnu analizu iz pera istaknutog kritičara Robina Vuda u kapitalnom eseju "Uvod u Američki Horor Film" - PITANJA br. 4-5-6/'89) ovo je ipak film čija je kritika nekih društvenih trendova nenametljivo utkana u narativno tkivo, pa Huperov angažman može, za nekoga, biti zasenjen nemilosrdnim tempom zaista napete priče koja ni jedan sekund filma ne troši uludo.

CANOA (1976)

**

2

najzad, posle podužeg traganja, dođoh do ovog filma uz pomoć šoza hirona, saradnika ovog bloga.

glavni razlog za jurnjavu jeste to što ga potpisuje FELIPE CAZALS, reditelj filma koji sam gledao pre skoro 30 godina i od tada nikako da ga ponovo pronađem – ANNO DE LA PESTE (Godina kuge). taj gnusni film katastrofe o pošasti kuge usred mexika (naravno, sa naglašenim metaforičkim, političkim konotacijama) urezao mi se u sećanje bolje nego mnogi drugi, kasnije gledani filmovi – prizori ljudi u zaštitinim odelima, vanredne mere, izbacivanje ljudi iz stanova, kamioni koji voze desetine golih mrtvih tela, buldožeri koji zatrpavaju masovne grobnice sa stotinama telesa… bilo bi zanimljivo ponovo pogledati taj film iz 1979. i videti koliko je uticao na VARIOLU VERU (1982), a siguran sam da uplivi postoje.

dok ne nađem GODINU KUGE, poslužiće i KANOA za moju slutnju da je cazals nekakav mexički goran marković, samo sa manje žanra, a više explicitnog angažmana. U MEĐUVREMENU - našao sam GODINU KUGE, pa i taj rivju sada možete naći na blogu.

kanoa je naziv malog mesta u zabiti mexika u koje su 1968-me, usred nemira u zemlji, studentskih protesta, uzburkanih univerziteta itsl. – imali nesreću da dođu neki mladi asistenti sa fakulteta kako bi se verali po planinama. kako to obično biva, oni neangažovani i nesvrstani najgore najebu. to što ovi mladi ljudi nisu imali nikakve veze sa politikom nije ih spaslo od razularene rulje koju je podbunio vlastodržački pop misleći da su ovo komunisti došli da šire svoj ateizam među njegovo stado (krvožednih) ovaca.

'a vi ste sa fakulteta, je li? intelektualci? studenti? ok, sve mi je jasno. UDRI!'

'ali ne, čekajte, mi čak i nismo studenti… mi nismo ništa loše… mi samo u planinu…'

'more znamo mi, vi ste komunisti! bezbožnici! došli ste da podrivate tradiciju! crkvu! da nam kradete kokoške! priznajte: gde vam je propaganda? gde su vam saborci? kad dolaze ostali?'

zapleta nema- ovo je linearna, pešačka rekonstrukcija tog popodneva i večeri, tokom koje vidimo petoricu mladića kako stižu u to selo, naiđu na sumnjičave seljane, ali za baxuz uhvati ih pljusak (božjom promišlju?) i moraju negde da prenoće. niko ih ne prima, pop (koji je glavni moćnik u selu) ih lično otera sa svog praga, i na jedvite jade ih prime u jednu štalu – iz koje ih uzbunjena rulja sa bakljama, vilama, srpovima i sekirama (u najboljoj FRANKENSTEIN tradiciji) vrlo brzo istera, i krene sa iživljavanjem svoje vešto podgrejane paranoje. nasilje koje usledi je prilično explicitno i gadno, mučno, nimalo spektakularno niti cool (a la cinema americano) već naumljeno da u gledaocu izazove gađenje prema ljudima koji su to počinili i pred silama moći koje su ih na to podbunile.

pre nego što se to zahukta, kazals nam u polu-dokumentaristčkom a polu-tornton-vajlderističkom maniru, putem direktnog obraćanja u kameru, opiše stanje u tom selu, prikaže osnovne prinose, strukture moći, mentalitet seljana itsl. i skicira osonovu za kritiku autoriteta, a pre svega katoličke crkve kao legla reakcionarnih, tlačiteljskih, anti-proleterskih, pljačkaških sila satane.

na žalost, njegov angažman –iako hvale vredan, i ideološki ok- vrlo je jednodimenzionalan, providan, explicitan, i kazals troši previše svog (i našeg!) vremena na brbljanje o očiglednostima, što je možda bilo potrebno za prosečnog mexičkog gledaoca tog vremena, ali nije i za današnjeg, nemexičkog, iole sofisticiranog. drugim rečima, film nije baš najlepše ostario, predug je, ne preterano zanimljiv (sav saspens je uništen već na početku kada vidimo posledice ruljinog orgijanja – leševe pobijenih nesrećnika, pre nego što se krene u flešbek), suviše jednostavan i ograničen u svojoj idejnosti tako da se može preporučiti samo uz mnogo ograda.

za razliku od markovića, kazals ne uspeva da portretiše detaljnije likove niti da gledaoca za njih jasno veže, tako da KANOA ima jednu kvazi-objektivnu distancu prema svemu, više kao documentary channel re-enactment nego li kao igrani film sa likovima, dramom, saspensom, itsl. što stvara kod gledaoca distancu prema dešavanjima. ovo je jedan levičarski pamflet koji je, takav kakav je, imao svoju upotrebnu vrednost u vremenu i na mestu gde je nastao, ali njegova današnja vrednost više je arhivarska nego li filmofilska. to jeste jedan efikasan pamflet, posvećen pravednom cilju, ali to nije preterano dobar niti naročito zanimljiv film. marković je, bar u svojim ranim filmovima, uspevao da taj balans izvede mnogo uspešnije.

99.9 (1998)

***

3+

godinama sam maštao i sanjao o ovom filmu: malo koji opis radnje me je toliko fascinirao i golicao mi maštu kao najava koju sam, tamo negde 1999-te (how fitting!), pročitao na sajtu Fant-Asia-e, najboljeg filmskog festivala na svetu, na kome je i 99.9 bio prikazan.

evo tog zapleta:

Lara, a call-in radio show host dealing in paranormal phenomena, learns that her estranged lover, Victor, has been found dead, impaled on a cemetery fence located in a small Spanish village. After consulting Victor's mentor, she learns that he was involved in bizarre experiments searching for tortured souls trapped behind the energy of our every day world. She embarks on a quest to find the answer behind his brutal and mysterious demise, isolating herself in the small town and encountering an ensemble of various characters bent on keeping the secrets of the village hidden. Her search for the truth behind Victor's death leads her to a strange house where screaming faces seem to form within the stones of the walls, moving about like living creatures. A nightmarish scenario ensues as she is plunged further into insanity, horror and the unknown.

šta više poželeti od jednog horora?

lik koji čačka po zabranjenom (i strada)? check!

zlokobne, misteriozne natprirodne sile? check!

lik koji dolazi u tuđinu da istražuje misteriju? check!

lokacija izolovane ruralne zajednice pune čudnih i neprijateljskih ljudi? check!

čudna, ukleta kuća? check!

 

            nightmarish scenario, insanity, horror and the unknown? check! check! check! CHECK!

a ko bolji za izvođenje tih radova no agusti(n) viljaronga, dokazani majstor mraka, zla i misterije, ljudske i neljudske!

zbog toga sam, na proleće 2004., tijekom svog boravka u USA, iskoristio priliku i sebi kupio oba tada dostupna DVD-a mr. V-a: IN A GLASS CAGE i – 99.9.

kako to najčešće biva sa filmovima koje dugo tražiš i o kojima dugo maštaš, kada sam ga najzad pogledao, to nije baš bilo ono čemu sam se nadao.

(btw, ovo je bilo pre novo-vremena u kome brzina između trenutka u kome prvi put čuješ za neki naslov i trenutka u kome ga smestiš u svoj posed i pogledaš zavisi maltene samo od brzine interneta koji imaš; danas svaka šuša može, posle malo surfa, malo obilaska ezoteričnih vodiča poput ovog bloga i par klikova na pravim mestima za download, da se bez problema snabde sa 99.9% najopskurnijih i najezoteričnijih naslova o kojima se, u vreme VHS-a, pa i u ranim danima DVD-epohe moglo samo sanjati!)

99.9 počinje odlično: uvodna scena pogibije, u kojoj se goli muškarac, posle malo bežanja po napušteno-grobovitoj lokaciji, nabije na šiljke jedne ograde – odlična je, kao i uvod u kome njegova ex ljubovca dobije paketić iz te selendre sa njegovim video kasetama i člancima iz novina, i reši da ode tamo i pročačka okolnosti njegove smrti. klasičan set-up klasične horor priče zasnovane na klasičnoj misteriji i tajanstvu a ne na gimmicks & in-jokes. taj uvod donekle podseća na avatijeve ruralne horor misterije, sa sličnom aurom perverzije koja lebdi u vazduhu na ivici materijalizacije.

na žalost, kako film odmiče, postaje sve jasnije da viljarongu natprirodna misterija ne zanima skoro nimalo, i da od tih vrištećih faca na i u zidovima uklete kuće nema ništa; umesto toga, njega više preokupira da se bavi psihologijom te mikro-zajednice i njenim tajnama koje su, avaj, drastično banalnije od onih koje nam početak obećava. nije stvar samo u tome što on sav akcenat stavlja na ljudski, a ne neljudski faktor – jer to je legitiman pristup – nego u tome što on napustivši ghost-teritoriju m. r. jamesa ipak ne uspeva da dosegne psiho-teritoriju – henrija džejmsa! umesto gadnih onostranih entiteta na kraju moramo da se zadovoljimo jednom poremećenom babom koja, priznajem, izgleda jezivo – ali ni približno toliko kao premisa od koje se krenulo, sa ukletom kućom u pustom selu i dušama pobeglim iz pakla koje u dubini noći ljude nabadaju na šiljke! ok, jeste gadna scena u kojoj ta baba skine svoje gaće i nabije ih u usta našoj junakinji da se ova ne bi drala, ali priznaćete da je to primetno srozavanje u odnosu na vrstu horora od koje se krenulo.

osim razočaravajuće antiklimaktičnog opredeljenja za relativno prozaičnu ljudsku priču, 99.9 najviše trpi od očigledne šizofrenije koja ga izjeda: sam viljaronga je priznao da ga pojedini aspekti scenarija koji mu je dat uopšte nisu zanimali, pa se njima nije ni bavio, odnosno – on je ladno zapostavio neke delove priče i adaptirajući scenario izbacio ih ili drastično umanjio. to je izvedeno klimavo, i film je okrnjen tim rupama u svom zapletu i zapletom sve nekoherentnijim kako se ide prema frustrirajuće zbrzanom kraju koji nam ostavlja više pitanja nego li odgovora, ali na loš način. nije to slučaj euro-fazona 'fill in the blanks, use your imagination, nećemo sve da vam nacrtamo, neka ponešto ostane samo u nagoveštaju', nego se ipak radi o slučaju nedovoljno doslednog, nekoherentnog raspleta u kome se predivne ideje ubacuju samo da bi bile odbačene, tj. ništa se bitno od njih ne napravi.

u takve spadaju, recimo, experimenti od kojih je sve i započelo, sa snimanjem grobalja, a zatim i snova posebno senzitivnih ljudi na takvim mestima. na kraju filma se taj aspekt sasvim napusti, a ni do tada nije dovoljno medijski, filmski iskorišćen za stravu koja je mogla da anticipira RINGU-evil-tapes fore i fazone, da je samo viljaronga imao herca da se, poput nakate, prepusti fantastici i natprirodnom, umesto što se slepo držao spooky babe.

pored toga, potpuno je originalan i genijalan koncept entiteta zatočenih u toj kući, za koje izgleda da uopšte nisu duhovi umrlih, već pra-stvorovi iz same zore nastanka života na zemlji. avaj, ovaj moćno lavkraftovski fazon prezentira nam se samo kroz odjavnu naraciju, tokom poslednjeg minuta filma, kao neka naknadna dosetka koja prethodno, ni rečju ni slikom, nije bila niti nagoveštena. fuck, pa ne radi se to tako!

umetnost strave i užasa umnogome je zasnovana na jednoj vrsti cockteasinga, ali postoje pravila kako se to radi da bi delovalo. zna se kako se radi predigra, kako sama akcija, kako se vodi do kulminacije i kako se ista odlaže i odlaže dok se ne dovede do nervotresnog bljeska i zatamnjenja na kraju koje donosi katarzu. bezvezno je ubacivati tako krupnu i bitnu foru onda kada je sve već gotovo, tik pred odjavnu špicu!

izlišno je napominjati da sve gornje kritike treba shvatiti relativno: od viljaronge se očekuje mnogo više od jednog vrlo dobrog i mestimično vanredno jezivog filma: od njega se očekuje odličan film koji je sve vreme nadahnuto jeziv! da ovako zanimljiv, intrigantan i creepy film potpisuje neki anonimus, ne bih se toliko ni zadržavao na kritikama o propuštenim šansama: ali kad već imamo tako moćnu premisu i tako dobrog reditelja, teško je ne biti frustriran ovako polovičnim, neujednačenim, half-assed rezultatom.

ipak, čak i takav kakav je, ovo je jedan od jezivijih horora, ne samo španskih no uopšte, urađen u predivnom old-school maniru, i u njemu će uživati svako ko voli klasične gothic i ghost stories, čak iako završetak ostavlja pomalo bljutav ukus - kao coitus interruptus.

šteta.

ARO TOLBUKHIN: IN THE MIND OF A KILLER (2002)

Aro Tolbukhin: En la mente del asesino

  **(*)  

  3-  

kako ovo može da ne valja? režira ga čovek koji je potpisao TRAS EL CRISTAL, EL MAR i MOONCHILD, a podnaslov obećava da nas vodi IN THE MIND OF A KILLER?! ako neko može da uđe u um (serijskog) ubice, onda je to viljaronga – čovek koji je već dokazao da ume da zaroni u mrakove koje većina njegovih kolega i ne sluti, a oni koji ih slute ne smeju da u njih uđu dublje nego do kolena. uostalom, u svom prvom i najboljem filmu već nas je stavio u um ne jednog nego dvojice i to specifičnih i vrlo perverznih ubica!

avaj!

1) pre svega, ovo nije samo viljarongin film; njegovo je jedno od tri imena koja ga potpisuju kao scenariste i režiseri (preostalo dvoje su Isaac-Pierre Racine i Lydia Zimmermann – slutim da su to neki dokumentaristi a ne filmmejkeri). nisam uspeo da na netu pronađem detalje oko toga kako je film nastao, i koliko kome 'pripada' u tom triju (reklo bi se da je najveći deo viljarongin), ali sasvim sigurno je ovo najmanje njegov film od svega što je do sada uradio. zbog toga ne znam ni kolika je ni kakva je tačno njegova odgovornost za određene probleme filma. ono što je ovde odlično sasvim sigurno je njegovo, u to nema sumnje, ali…

2) forma je problematična: ARO počinje kao mock-dokumentarac, ali vrlo brzo 'rekonstrukcije' postaju sve duže i obimnije tako da se u drugoj polovini to pretvara u igrani film tek mestimično ispresecan ponekim 'svedočanstvom'. zbog ovakve iscepkanosti, ovo je jedna čudna nit-riba-nit-đevojka koja oscilira između hercogovskog dokumentarca, viljaronginske mračno-perverzne drame i – nekakve made-for-TV documentary channel rekonstrukcije u kojoj se previše razglaba ni o čemu i predugo se ništa bitno ne dešava.

foto: viljaronga, đenije:

3) ovaj ubica, naprosto, nije dovoljno zanimljiv! priča o njemu deluje mi nedokuvano, nedomišljeno, neubedljivo – a elipse i rupe u njoj izgledaju kao veštački, šićardžijski pokušaji da se mistifikuje nešto što u startu kao da nije imalo dovoljno osmišljenu supstancu. neću da spojlujem, ali kada se na kraju otkrije motivacija za njegove zločine, ona –bar meni – zaista nema mnogo smisla, a poenta priče o njemu mi izmiče. da li se htelo pokazati da je naš aro zlosrećni pion u rukama zle sudbine? da li se htelo reći da nikoga ne možemo do kraja upoznati ni razumeti? da li se htela parodirati tj. preispitati kvazi-dokumentarna forma, i zašto? previše je pitanja ovde, ali ne na onaj dobar, pametan način, kada gledajući imate osećaj da su sva ta pitanja deo jedne koherentne i smislene celine, pa makar vam taj smisao i izmicao. osećaj koji sam imao posle gledanja ovoga jeste – konfuzija koja je možda plod previše babica (tj. reditelja i scenarista), a možda je i plod sudara različitih ambicija koje ovim filmom nisu najsrećnije i najkoherentnije spojene u celinu.

uprkos gore rečenom, ARO je gledljiv film, mestimično intrigantan (naročito u scenama iz prvih pola sata), ponegde dražestan (kao u dugačkom crno-belom flešbeku na arovu mladost u mađarskoj u poslednjih pola sata) i simpatično perverzan (incest!), često i morbidan (ubijanje trudnica), i sa epizodama koje su mučne i teške kako to samo viljaronga ume da zacrni. u potonje spada, recimo, izvanredna, napeta i gadna scena u kojoj nekakvi vojnici upadaju u bolnicu u kojoj aro radi, tražeći kontrarevolucionare… 'gadna' je ne po onome što se vidi, jer najgore se dešava offscreen, koliko opštom inscenacijom koja po ko zna koji put pokazuje viljarongin vanredni dar da kreira ugođaj, atmosferu, ritam i intonaciju scene tako da vas reditelj potpuno ima u svojim šakama i može da vam radi šta god mu ćune.

još je mučnija i crnja scena u kojoj aro pretrpi vrlo tragičan i bolan gubitak – koji neću da spojlujem, ali scena njegovog suočenja s njim je zaista nezaboravna, i nije za osetljive.

za svaku pohvalu je i memorabilna morbidno-poetična, fascinanta scena pred sam kraj filma (a zapravo, sa početka zbivanja, jer prikazuje flešbek na njegovu mladost) iz koje je ova c-b slika: u pitanju je arova sestra/ljubavnica, čiju je venčanicu uhvatio plamen sveće…

prelepo.

bolno.

tužno.

tehnički fascinantno!

nemam pojma kako je ovo snimljeno – po svemu sudeći, neka osoba je zaista u zapaljenoj suknji strčala niz stepenice i kroz veliku salu dole sve do vrata, u jednom ili dva ne baš kratka niti jednostavna kadra!

šteta je što je sredina filma frustrirajuće razvučena, prazna, šuplja, i što nam ne kaže ništa naročito o onome što bi trebalo da je u središtu pažnje, a to je um serijskog ubice. vrlo malo od toga uma videćete ili osetiti u ovom filmu, uprkos mestimičnim jakim scenama koje bi bile još jače da su stavljene u neki koherentniji i smisleniji kontext.

dakle, uz upozorenje da se spremite na malo razvodnjeniju dozu viljarongine genijalnosti, ARO još uvek ima moju umerenu preporuku.

PS: obavezno ispratite odjavnu špicu – na samom kraju, nakon jedne ne baš naročite dečje uspavanke, čućete apsolutno predivnu narodnu pesmu čije je poreklo teško odrediti; zvuči neodređeno balkanski ili istočnoevropski. jezik mi nije prepoznatljiv, ne zvuči baš naročito mađarski ali možda ipak jeste: u svakom slučaju, toliko je dobra da ne smem da kažem koliko sam je puta već odslušao na repeat u poslednja 24 časa! pomislićete da nisam normalan! šteta je samo što je ta pesma daleko najbolja stvar vezana za ovaj film; kamo sreće da je ceo intoniran kao ta pesma - i tužan, i razigran, i prkosan, i zavodljiv…

NIGHTMARES (1983)

*(*)

1+

from the maker of JAWS IV: THE REVENGE – comes his previous, but equally inept re-definition of cinematic (t)error!

JOSEPH SARGENT, dakle, potpisuje ovaj užasni omnibus od 4 priče u kome se ne zna koja je gora i gluplja od koje.

zapravo, zna se: zbog moje patološke mržnje prema video-igricama, rekao bih da je to II priča, "The Bishop of Battle" (ha! ha!) u kojoj je mlađahni emilio estevez opsednut arkadnom igricom (rudimentarnom, smešnom, early-80-ies) iz koje ga spopada nekakav dal demon dal kakvo već elektro-čudo koje kao da je istrčalo iz nekog jeftinijeg MTV spota tog vremena. znači, ne samo što je priča nestrašna narativno, nego je i ikonografski krajnje banalna, ružna i anti-horor-produktivna. da apsurd bude veći, kaže Imdb da su producenti spiskali toliko para na (iz današnjeg ugla neverovatno smešne) vizuelne efekte da je film bio pred bankrotom. na žalost, posle malo muke, ipak je anlišovan pred neprobirljivu publiku.

odmah za ovom epizodom sa igricom, za one koji osećaju da su im moždane ćelije genocidirane tolikim napadom so-80ies estetike i tematike i esteveštine – sardžent peper nas uzdiže pravo u nebeske visine u III priči, gde se bavi krizom vere popa koga, logično, igra lans henriksen. ovo je još jedan u tucetima primera za moj omiljeni pod-žanr: 'preko đavola do boga'! naime, pop lans je toliko smeten smrću jednog deteta koje ima da opoje da sasvim zabrlja svoju popovsku službu, o čemu svedoči Imdb:

Factual errors: When Father MacLeod is saying the funeral Mass for the slain child, the Latin he uses is completely random. For example, during the ablutions (where he is washing his fingers presumably prior to the consecration) he is saying the "Hail Mary", which is not part of the Mass liturgy at all. Also, if the action is contemporary (as the cars being used suggest), the Mass would almost certainly be in the vernacular (i.e. either English or Spanish).

naravno, slepci sa Imdb-a ne shvataju da to nije factual error, nego minuciozno psihološko portretisanje čoveka koga drma kriza vere, i kome su se u tako uznemirenom stanju uma, sasvim razumljivo, pobrkala pravila i službe i latinskog i svega. na sreću svakog posrnulog katolika, đavo je uvek negde iza ugla da zalutale ovčice vrati nazad u stado. ovog puta đavo (?) ima obličje crnog pick-up auta (sic), koji je, u skladu sa nestalnom, protejskom prirodom đavola, prikazan kroz čak 2-3 različita modela u jednoj te istoj sceni.

slepci sa Imdb-a su to podveli pod greške u kontinuitetu:

Continuity: In Chapter Three - The Benediction, a 1970 Chevelle Malibu 4-door sedan is used in several scenes (rear bumper with square taillights), and the car which is totalled before the segment ends is a 1972 model (rear bumper with 4 round taillights). The 1970 Chevelle used in the film has a front grille from a 1972 model, headlights from a 1971/72 (1970 Chevelles had 4 headlights up front), and turn signal lenses from a 1971.

naravno, oni nisu čitali FAUSTOVSKI EKRAN i nisu upoznati s tim da je jedna od osnovnih osobina đavolovih upravo njegova sklonost ka menjanju oblika zarad zbunjivanja neprijatelja – kao u navedenom primeru.

enivej, taj auto se –DUEL-style- zabija u henrixena dok ga ne skrene s (pogrešnog) puta napuštanja vere i natera da se vrati svojoj pastvi – nadajmo se dovoljno smirenog uma da ih više ne smara improvizovanim misama i nakaradnim latinskim.

na kraju je IV epizoda o džinovskom pacovu koji urla – ne, mislim to bukvalno, a ne metaforički kao u simpatičnoj satiričnoj komediji sa piterom selersom, The Mouse That Roared – a kako i ne bi urlao: u pitanju je magna-mater pacov koja urla jer su joj pacovče uhvatili u mišolovku. ovom dosetkom sardžent anticipira foru iz JAWS 3D (iz iste godine) u kojoj na pola filma 'uhvate' ajkulu, a onda ispadne da je to samo beba-ajkula, i da će onda imati posla sa Big Bad Mama koja oće da osveti svoje žgepče. ovim se sardžent kvalifikovao da mu se dodeli režija IV dela JAWS, u kome imamo bezbrojne dokaze njegove ingenioznosti, počev od same premise (ajkula namerila da se osveti familiji roja šajdera, pa ih proganja diljem amerike i ubija jedno po jedno) pa do spektakularne konkluzije, u kojoj se ajkula od besa zaleće frontalno na brodić i explodira u sudaru s njim, a majkl kejn suv izlazi iz vode…

na žalost, u ovoj epizodi mama uopšte nije osvetoljubiva: nakon što malo proćaska (sic!) sa malom plavom devojčicom (poor man's heather o'rourke), zadovolji se lešinom svog mišoulovljenog nakota, s kojom ode – u neku od kuća u susedstvu. brrrr, kad idući put nešto šušne u vašem stanu, znajte da je to big bad rat mama!

najzad, u prvoj epizodi govori se o devojci koja je toliko adiktovana na pušenje kancer-stikova da je ništa ne može sprečiti da usred noći ode da potraži dragstor koji radi. ništa, kažem, pa čak ni vesti sa TV-a da je upravo iz obližnje ludnice pobegao –ko drugi, do serijski ubica- koga na početku vidimo kako ubija pajkana u jedinoj uslovno rečeno REŽIRANOJ sceni u celom filmu. naravno, i ona ima da prođe kroz grdne muke dok na kraju ne shvati da je pušenje loše i dok u nadahnutom twistu ne reši – da se posveti ekološkijim vrstama inhalacije.

pronicljivi čitalac već može da nasluti da ni NIGHTMARES ne odstupa od uobičajenog napadnog moralizatorstva karakterističnog za sve omnibuse od kad je sveta i veka: ta forma je izmišljena s isključivom namerom da idiotima na glavu nabija nekakva debilna naravoučenija, pa je to slučaj i ovde.

I = pušenje je štetno, naročito u noćima u kojima odbegli ludaci prete da vas zakolju;

II = video igrice su štetne, naročito ako u njima obitavaju elektro-demoni koji bi da vas uvuku u cyber-svet godinu dana pre objavljivanja NEUROMANSERA;

III = napuštanje božjeg puta je štetno, jer nikad ne znaš koje obličje će uzeti Đavo da vas vrati u mir i toplinu božjeg stada;

IV = korišćenje mišolovki je štetno, naročito onda kada u kući imate pacove veličine poveće svinje, za koji slučaj je mudrije pri ruci imati bazuku.

siroti sardžent je u mlađim danima potpisao meni u pamćenju vrlo pozitivno upisan, ali dugo nerepriziran THE TAKING OF PELHAM ONE TWO THREE (1974); sad kad je toni skot uradio rimejk, pravi je tren da ga repriziram i proverim da li je sardžent, nesrećnik, zaista potpisao bar jedan vredan film u svom životu. NIGHTMARES to svakako nije. njegov tag-line "Nightmares... is this year's sleeper" ima smisla jedino ako 'sleeper' označava nešto što služi da vas – uspava.