петак, 21. август 2009.

Buttgereit and Deodato Vs Ghoul!

jorg buttgereit - cool as ice-cream!



conversation with the great ruggero deodato (text coming soon!)

GROSSMANN 2009 REPORT: PART 1


Sve je obećavalo da će ove godine na Grosmanu biti dramatično.
Prvo se do zadnjeg časa nisu znali gosti: dugo je u igri bio deda Romero, dok 10ak dana pred početak nije definitivno kazao da mu je preče baktanje oko svog novog filma nego dolazak u Sloveniju. Paralelno s njim, majao ih je i Paskal (MARTYRS) Logije, koji je takođe otkazao dolazak u zadnji čas, kao i njegove dve martirke, pa je na kraju otpao i sam film budući da niko iz njega nije mogao/hteo da dođe. Pominjala su se još neka imena, kao npr. H.R. Giger, ali na kraju ni od toga ne ispade ništa. Spade knjiga na 2 slova: B i D.

B kao Buttgereit, i D kao Deodato.

Butgerejt ih je majao već godinama, pa otkazivao u zadnji čas, ali je ove godine stisnuo zube i najzad se junački podvrgao Tomažu i ekipi. Imam utisak da se dobro zabavljao i da se nije pokajao što je došao.

Za Deodata sam energično navijao i predlagao ga organizatorima još prošle i pretprošle godine, i veoma me je uveselilo kada je potvrđeno da će ta živa legenda prošetati mrtvim ulicama Ljutomera.
Da se ne uvrede ovi ostali gosti, ali sem njih dvojice ostalo su sve sitne ribe: simpatična epizodistica iz EDEN LAKE-a, koscenarista DEAD SNOW-a, reditelj SAUNE... Ništa zbog čega bi čovek posegao za svojom kolekcijom postera i DVD-a i po'itao na potpisivanje. Tim pre što je ova engleska (bukvalno: sitna) ribica došla sa svojim baby-rodent-face dečkom, pa tako ni od te rabote ne ispade ništa.

Drame je bilo i oko vize: pošto me je Azatot dao kao totalnog idiota za birokratiju, pravila i papirologije, i ove godine sam, kao i svih prethodnih, traženo brdašce potvrda, dokaza, pečata, potpisa, uverenja i uzoraka telesnih tečnosti predao SL ambasadi u poslednji čas, a vizu dobio 2 dana pred polazak. Taman kad sam odahnuo što ove godine barem neću morati da plaćam 35E za to zadovoljstvo, pošto su nas Grosmanovci najzad pozvali KULTURNO a ne TURISTIČKI – a ono ne lezi vraže: zajebaše me dušmani da platim daleko veće osiguranje za vizu (3.400 din za 25 dana!) + 500-ak din. za u-opštini-overeno-ovlašćenje drugoj osobi da sme umesto mene da preuzme moj pasoš (!) + par iljada za 2 dolaska u Bg, prvo da predam artije, a onda i da odatle krenem u SL. This better be worth it, pomislih – a onda tik pred polazak ispade da, umesto da tamo stignemo uveče 1. dana festivala, kombi po nas dolazi tek drugog dana (utorak), što praktično znači da ove godine imam samo 4 puna, efektivna Grossmann dana! :(

Neko bi reko, ko zna zašto je to dobro?

Enivej, nisu to jedine drame koje su bile vezane za Grossmann ove godine.

Budući da je sve manji broj ljudi iz meni srodnih struka i oblasti s kojima mogu da razgovaram (ne znam zašto! možda zbog moje istinoljubivosti?), očekivala se izvesna tenzija na najmanje 2 fronta. Kao prvo, bilo je predviđeno da zombi-Milani (ZONA OF THE DEAD) budu gosti festivala, a oni su već in no ambiguous terms iskazali svoje nedopadanje prema mom nedopadanju prema njihovom "filmu". Put u kombiju s njima bio bi, možda, zabavno iskustvo. Zli Tomaž je, naravno, čak bio predvideo da ja budem 3. čovek u njihovoj trokrevetnoj sobi (ponekad pomislim da me i taj čovek iz nekog nejasnog razloga – mrzi!). Sva sreća te je u zadnji čas ispao neki pičvajs zbog koga Milani odlučiše da ne dođu na Grosman. Da li je to bilo zato što su čuli da ja idem, ili zato što je njihov idol Romero otkazao dolazak, ili zato što su najzad shvatili šta su napravili – nije mi poznato. Uglavnom, niti su došli, niti su se javili organizatoru.
Kao drugo, trebalo je da i ove godine, kao i svake, na Grosmanu budu i Žuti-Titlovci. To su OK ljudi s kojima sam mislio da nemam nikakvih zamerki, čak štaviše, sve dok slučajno ne otkrih da me više ne voli Velja (to je onaj brkati što je razbio glavu o Tomaževu prenisku terasu pre 2 godine i onda nosio štrumpfovsku kapicu). Izgleda da su ga duboko povredili moji istinoljubivi i 100% tačni opisi Toma Mesa u izveštaju od prošle godine. Da podsetim tračoljupce:

"...ali Mes ispade jedno mrtvo puvalo, gnjavator i drkadžija kakav se retko viđa. Kažu mi ljudi, a sad im skroz verujem, da je taj AGITATOR jedna vrlo slaba i površna knjiga koja se previše bavi sociološkim momentima savremenog Japana i multikulturalnog melting-pota Tokija, a premalo (ili nimalo) esencijom koja baš Miikea čini osobenim autorom. Uostalom, to je čovek koji je jednu lokalnu zabavljačicu pokušavao da impresionira (polupijan, u 05 ujutro, u kafiću) rečima: 'You know, I have a book...' To je, najzad, čovek koji je 'isporučio' apsolutno najjadniji izgovor za 'predavanje' koji sam ikada u životu čuo ili se drznuo da zamislim!"

Pošto je Velja pozvao Mesa prošle godine, tj. preko njega je ovaj i došao tu, ove moje reči je doživeo kao tešku uvredu svog kuma i pobratima, a u meni video licemernu gnjidu, valjda zbog toga što sam se nekako suzdržao da Mesu u lice saopštim koliko je sramotno to kratko brbljanje uz inserte koje je nazvao "predavanjem". Enivej, na kraju se i Velja pridružio spas-u-zadnji-čas ekipi otkazivača, jer se baš tih dana priženjivao – u Las Vegasu. Tako i on otpade.

Najzad, očekivala se drama u još jednom sudaru titana: Miki Lakobrija i njegova ekipa maskera (Samir i Nenad) s jedne strane, protiv nekadašnjeg partnera a sadašnjeg ne-partnera, Sendija Kumulakante i njegove ženske momčadi. Planirana zombi gej parada trebalo je da bude parada umeća jednih i drugih, finalni showdown u kome bi se jednom za svagda videlo ko je veći a ko pak bolji, ko je srpski Tom Savini a ko srpski Ed Frenč. No, na kraju, i ta parada dođe i prođe, a jedina krv koja je pala beše – lažna, filmska.

Da li sve to znači da drame ove godine na Grosmanu nije bilo uopšte? Nikako!

Kad Tomaž organizuje, možete se kladiti u neslućene doze drame, saspensa, neizvesnosti, misterije i neznanja!

Prvo su me dušmani odvojili od mog pouzdanog bed-fellowa, Ace Radivojevića. Bekvalac je ove godine krenuo u Evropu svojim sporovoznim autićem, sa Slovenijom kao usputnom stanicom, i to dan ranije (ponedeljak), a Aca je krenuo tim kolima u kojima, zbog plinske boce u pratljažniku i brojnih goth-sarkofaga Bekijeve goth-cure, nije bilo više mesta (što je najgore, ispade da mesta nije bilo ni u kombiju, pa dalje permutacije nisu bile izvodljive). Onda su ih i smestili zajedno (Beki+Maja+Aca), mada je taj menage-a-trois bio pomalo awkward for all involved. Da sam baš insistirao, možda bi i mene ubacili u taj apartman za 5 osoba u koji su jedva stale 3, ali... nisam to želeo.
Mene su smestili u divljinu ljutomerskih brda, kod domaćina koji je pre par godina Lakobriji pokazao vanzemaljce, Boga, Đavola i šta sve ne – a sve to samo uz pomoć malo domaće uzgojenog zelenila. Ponadah se da i ja – pod stare dane!- doživim jedno hemijski-indukovano mistično iskustvo, kad me već ona (nat)prirodna zaobilaze... A već druge noći dobih cimera u vidu Arminija, jednog od retkih Žutih Titlaša s kojima nisam stvorio nikakvu zavadu. Za sada.

1. dan: utorak, 11.08.2009.
Pošto je Aca otišao dan ranije, poslednju noć u Bg pred put provedoh kod Samira, koji me je zadivio svojom kolekcijom retkih horor postera kao i svojim kulinarskim umećem.

Kombi-minibus je po nas došao sa čak-i-za-Slovence-netipičnom tačnošću – baš u podne – ali to nije mnogo pomoglo, jer nam je trebalo oko sat i po da se iskobeljamo iz čeljusti Beograda. Tome imamo zahvaliti "nesporazumima" i nesnalaženju u saobraćaju, orijentaciji, stranama sveta, geografiji i zdravom razumu, te pogrešnim instrukcijama vozaču koji je trebalo da ode i pokupi Lakobriju i njegove efx drangulije na Bulevaru, a vozač nas odveze do Autokomande, i zamalo na put Bg-Niš! Potom izdržasmo još malo gnjavaže dok ne pronađosmo lokaciju na Novom Beogradu gde smo imali da pokupimo Sendijeve šminkerke, i tek negde oko pola 2 zaputismo se put Slovenije! (Inače, Sendi nije putovao sa nama, jer je vlasnik indonežanskog državljanstva, što ga u očima države Hrvatske čini potencijalnim teroristom, te je za dobijanje tranzit-vize trebalo toliko gnjavaže i vremena koga nije bilo da je njemu bilo lakše da u Sloveniju dođe avionom, preko Mađarske – 3 dana posle nas!)

Put je prošao relativno bezbolno, ako ne računamo klimu, čiji rad se skoro nije ni osećao (=kuvanje na suvo), zemljanom prašinom uprljana zadnja sedišta (zbog čega sam morao da sedim na stranicama nekog kalendara koji nađoh kraj kontejnera blizu Doma Omladine kada smo kretali!) i česte puš pauze. Nisam čak ni stigao da pročitam Samirovu jubilarnu FANGORIJU, koja ubrzo nestade progutana prtljagom u koji je zapala.
Zahvaljujući Tomaževom besprekornom smislu za organizaciju, u Ljutomer smo stigli samo 15 minuta pre najavljenog početka promocije mojih knjiga. To je bio prvi test, u kome su mislili da ću ja kao tamo neka beogradska pičkica da se vadim na umor od 7-časovnog sedenja u kombiju, na dehidraciju, na neadekvatne uslove... Ali ne! Ghoul je voćka čudnovata, seljačka, neprskana, i ne dâ se ometi takvim smetnjama! Iz inata, to show them what Ghouls are made of, izađoh iz kombija onako dehidriran i oznojen i iscrpljen i nenahranjen, popih 2 đusa da kolko-tolko povratim snagu i tečnost, i rekoh ušeprtljanim domaćinima da na binu ne izlazim bez flaše vina, koju oni ubrzo i pronađoše odnegde.

Nestrpljivi ljutomerski fanovi već su džonjali na glavnom trgu i vreme čekanja prekraćivali nehajno nameštajući stolice za kasniju filmsku projekciju na otvorenom. Tomaž me je, za to vreme, dočekao baražom loših vesti (how surprising!): da je hotel u kome smo prošle godine skoro svi bili smešteni – prodat i neupotrebljiv za gostovanje ove godine, te da se vraćamo na opciju U BRDIMA, HORORI; da sam odvojen od oba moja društva (kako od Aca+Beki ekipe, tako i od Laki+Samir etc. ekipe!) i smešten sa Sendijevim šminkerkama na brdu 10ak km daleko od društva; da imam bonove samo za ručak, a za ostale obroke da se snalazim sam (kasnije ispade da to nije baš tako crno, ali on nije bio obavešten o svim detaljima); da Razgovor s Deodatom vodi isti onaj pajac koji je prošle godine javno ćakulao sa Kormanom, dakle Marcel Štefančič Džunior, i još nekoliko deprimirajućih vesti i podataka kojih se više ne sećam. Jedino svetlo u svem tom mraku bilo je to što sam zahvaljujući kasnijem dolasku bio pošteđen iskušenja da u ponedeljak uveče pogledam CORPUS CRISPI – novu dugometražnu smaračinu od tvoraca VINOPIRA!

U takvom raspoloženju izađoh i pred tucetom slučajno zatečenih posetilaca letnje bašte te kafanice predstavih knjige NEKRONOMIKON, NOVI KADROVI i STUDIJA STRAVE. Štaviše, da dokažem da me ništa ne može iznenaditi a nekmoli pokolebati, umesto najavljene 3, domaćine sam častio promocijom i četvrte knjige – BELI ŠUM, koju takođe pokazah i prikazah o istom trošku, tako da je moja priča potrajala dobrih sat vremena. Od viđenijih gostiju, u publici zapazih vernog fana, Marka Mehtsuna (čije dupe ipak nije izdržalo sedenje od ciglih sat vremena) te Slobodana Šijana, čije me prisustvo posebno obradova – dok kasnije ne shvatih da je tu sedeo zato što je čekao da ja završim, pa da on krene sa svojim kratkim, dokumentarnim i igranim projektima iz ranih dana.

Tek nakon toga bacih se na jednu lazanju e ne bih li se okrepio, a onda, na svu sreću, u bašti zapazih svog ovogodišnjeg domaćina, koji mene i dve šminkerke ubrzo odveze u svoje stanište, gde se mrtav umoran sruših u krevet.

NASTAVIĆU SE...

четвртак, 20. август 2009.

TRAIN (2009)

TRAIN

**

2-

ovo je jeftini, osrednji torture porn – HOSTEL na šinama – klanje i čerečenje bez mnogo smisla ili duha, ali ako volite prizore kasapljenja ljudskih tela, efekti maske su sasvim solidni. i to je otprilike sve što ovo čudo ima da ponudi.

film je gnusan na više nivoa i načina.

onaj najočigledniji – u smislu splattera – je zapravo najbolji.

avaj, film je gnusan i po svom kulturrasizmu. baš kao u HOSTELU, i ovde imamo grupicu uspaljene američke omladine koja u dubinama zemalja s one strane velike šume (istočna evropa, tj. rusija) nabasa na nečuvene neljudskosti i neopisivo egzotične podljudske kasape. u tom kulturrasizmu TRAIN ide još dalje od svog idiotskog uzora: u HOSTELU su pravi zlikovci zapravo bili zapadnoevropski i američki (a u II delu i japanski, he he) bogatuni koji love i kinje sirotinju i tako kažnjavaju zalutale ovčice. u VOZU, zlikovci su isključivo neki degenski rusi, koji su pronašli 'genijalan' način mlaćenja para – napravili kliniku-kasapnicu na šinama u kojoj od putnika-namernika vade potrebne delove tela i organe, i na licu mesta ih presađuju onima koji dobro plate.

pri tom je manje bitno što se voz toliko klati, trucka i ljulja te zanosi na krivinama da je tu nemoguće nekoga precizno i zaklati, a kamo li izvesti iole složenu operaciju transplantacije itsl. manje je bitan i mehanizam rada te organizacije, tj. kako to uspeva da funkcioniše da nikome ne zasmrdi i ovi ne budu navatani (implicira nam se: rusija je to, zemlja haosa, tu sve može, ako malo podmažeš koga treba, možeš ladno da na državnim šinama voziš privatnu kliniku-kasapnicu). najmanje je bitno ko se uopšte vozi ovim vozom, i da li je ikoga briga šta se u njemu dešava (sugeriše nam se: taj naizgled nedužan, običan svet zapravo su saučesnici zlikovaca: oni znaju kakva krvoprolića se tu zbivaju, ali ih nije briga, samo ako njihovoj ujni u susednom vagonu presade veštački kuk, ili ako babi u ordinaciji pored uspeju da usade novo oko). najmanje je bitna efikasnost tih nehigijenskih, prljavih, bezubih, jednookih koljača: na primer, iako je voz pun crnookih i smeđeokih, ovi pajaci nekom japančetu ladno usade azurno plavo oko, tako da sad ima jedno crno i jedno plavo…

znači, svi su krivi, svi su zli, svi izgledaju kao karikature, a ameri su jedino 'krivi' zbog malo fun-lovinga – a ko je ikada ikoga krivio što voli da ide na tehno-žurke sa mnogo crvenog svetla i jebava lake ženske (ruskinje)?

tora birč izgleda kao 12-godišnja nafrakana curica koja bi htela da izgleda kao da je punoletna, njene američke kolege su iritantna lošeglumeća banda nikogovića za koje nikada više nećemo čuti, a rusi su probrani među najružnijim lokalnim glumcima suviše gladnim i neprobirljivim da bi im smetalo što imaju da igraju ruse kao đavolji nakot.

sve je snimljeno prilično jeftino, i to se vidi, klanje je jedina svrha i 'poenta', pa – ko voli, nek izvoli.

среда, 19. август 2009.

LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN (1976)



 ***(*) 
 3+ 


tik pred polazak na grossmann 09 pogledah i ovaj ruđerov policijski triler iz 1975. iako sam očekivao solidan filmić, kada najzad videh ovaj već-mesecima-mi-čučeći DVD – počeh da se šutiram u glavu što ga nisam odgledao ranije. jer, ovo je 2nd best film ever by RUGGERO DEODATO – odmah iza HOLOKAUSTA!
poznat i pod kraćim naslovom VIOLENT COPS, ovo je – pod bilo kakvim imenom- izuzetan, kvintesencijalan primer euro-krem crime flicka iz 70ih (koje su, treba li uopšte ponavljati, najbolji period koji je filmska umetnost ikada videla ili će ikada videti). znači, vrh vrhova, sa kvalitetima koji su danas koliko neponovljivi toliko i nezamislivi.
film otpočinje u VELIKOM stilu – spektakularnom jurnjavom motorima po prenapučenim ulicama rima. 2 pajkana, glavni junaci, ganjaju zle pljačkaše koji su maltene ubili nesrećnu ženu kojoj su ispred banke pokušali da otmu lisicom za ruku prikačenu torbu: zlikovci su obojica na istom motoru, a pajkani ovog puta jašu odvojeno. ta jurnjava traje bar 10ak minuta i savršeni je primerak old school akcije bez trunke laži, kompjutera i animacije. ne samo što sve što vidite zaista postoji, nego je –u klasičnom italo duhu- snimano bez dozvole, po realnom saobraćaju uskim i zgužvanim rimskim ulicama, pa je autentičnost još veća a frenetična montaža i savršeno kadriranje pojačavaju adrenalinski efekat i čine ovo jednom od najboljih scena jurnjave koje sam ikada video – a svakako najboljom u euro filmu.
što posebno uliva divljenje jeste podatak da producenti nisu imali pare za francuskog experta za stunt koordinaciju pa je sve ovo koordinisao i inscenirao – sam deodato! čitajte o tome detaljno u mom exclusivnom intervjuu s ovim velikim rediteljem – za 3-4 dana, kada budem okačio taj mega-razgovor.
pored sjajne akcije, film ima dražesno ciničan 1970s attitude. pre svega, glavni junaci su kao nešto šarmantnije euro verzije harija kalahana – mačo dobričine na strani pravde, ali sa velikom ljubavlju prema nasilju i sa smrtnom kaznom kao jedinim rešenjem u njihovoj knjizi. gledajte ih kako lome vrat ranjenom zlikovcu jednom kada ga napokon savataju motorom! gledajte ih kako sređuju violent hostage situation! gledajte kako jajostežuće iznuđuju priznanja! gledajte kako na kraju, bez potrebe, for the hell of it, dižu u vazduh brodić već sređenog glavnog zlikovca! momci baš vole ludu vožnju i još luđu zabavu!
mark porel i rej lavlok su izvanredni u glavnim ulogama: šarmantni, zabavni, ubedljivi i kao tabadžije i kao švaleri (gledajte ih kako se obojica izređaju na ljubavnici –ili beše sestra?- glavnog zlikovca koju su došli da ispituju!), imaju harizmu i hemiju, i velika je šteta što ovaj sjajan film nije izrodio bar još jedan nastavak ako ne i celu seriju, jer potencijala je bilo! kako i zašto do toga nije došlo – čitajte u intervjuu s deodatom. ukratko: normalnom čoveku nepojmljiva glumačka sujeta!
scenario fernanda di lea je iznenađujuće nadahnut, duhovit, pun zabavnih situacija i vrcavih dijaloga, u čemu se naročito ističu vrhuzabavna prepucavanja ove dvojice i super-sexy sekretarice u policijskoj stanici: veliko je iznenađenje zateći ultra-moderne vaginocentrične podjebe koje ova super-ženica uputi kao odgovore njihovim mačo-kurčenjima! u žanru koji je često na granici mizoginije pravi je suprajs zateći čvrstu ženu koja ubedljivo i duhovito obriše patos sa dvojicom muškarčina i redovno im ga spusti na svaki pokušaj da je zajebu – a čak i ne završi na kraju u njihovom zagrljaju! nju, inače, igra deodatova tadašnja žena, silvia dionisio. lucky bastard – vidi sliku!
film je za moj ukus možda malkice previše epizodičan, nedostaje mu fokus u smislu jačeg i zlijeg zlikovca te spektakularnijeg obračuna s njim na kraju, ali to je relativno mala zamerka: LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN je sjajan primer evropskog žanrovskog filma koji je, u to vreme, umeo da parira amerikancima i da bude svoj na svome. ovo je veliki film velikog reditelja u naponu snage – a ta snaga je očita i u njegovom narednom, nepravedno zapostavljenom filmu THE LAST CANNIBAL WORLD, kojim je pripremio teren za kulminaciju genijalnosti u neprevaziđenom i nedostižnom KANIBALSKOM HOLOKAUSTU!
ko nije gledo – pod hitno nek pojuri: LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN aka VIOLENT COPS je obavezna lektira!
biće na testu!

ZONA ZAMFIROVA (2002)


Evo podsećanja na još jedan text Ace Radivojevića, iz Onih Dana kada je pisao filmsku kritiku, odnosno iz vremena pojave ZONE.

ZONA ZAMFIROVA
by ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ

Na početku dvadesetprvog veka, odavno značenjski mrtva i stilski pokopana proza Stevana Sremca nema nikakvog razloga za život niti šansi za opstanak. Kitnjasti lajt-boemski rukopis ovog autora, tvorca oduvek imaginarnog i nikada stvarnog frik-Diznilenda srpske ruralne pastorale, izgubljenog raja vlastelinskih babuskera što naivno spletkare, cakano idiotskih mladih parova rumenih obraščića i veselo intoksikovanih popova u pošaličkom vajbu, otapa se u radioaktivni otpad u sudaru sa realnošću koja se već pedesetak godina formira oko nas.
U Novom Srpskom Diznilendu(NSD), Mikiji uveliko diluju deci »smek«, Šilje ushićeno vitlaju motornim testerama, dok Paje mornarskom kapom užurbano brišu zakorelu spermu ratnih zločina. Literarni izvornik novog srpskog blokbastera, Sremčeva ZONA ZAMFIROVA iz moderne perspektive, ni narativno ni konceptualno, ni strukturalno, kao ni suštinski ne nudi ništa više od ubajaćene matrice američkog tinejdž filma osamdesetih, smeštenog u srednješkolski milje, gde se najprsatija i najbogatija »čirlidersica« koledža na jedvite jade smuvava sa lobotomiranim ragbi šampionom, siromaškom, dok se društvo odraslih poput B-52 survava na njih. Ali film koji je pred nama nije čak ni to.
Kako bi leprozni književni zombi Stevana Sremca ipak nekako filmski prohodao u osvit novomilenijumske histerije bilo je potrebno prigrliti neku od sledećih mogućnosti:
-1- Deliti besplatne halucinogene droge uz bioskopske karte,
-2- Deliti besplatne bioskopske karte uz halucinogene droge,
-3- Ubaciti vruću sekvencu lezbejskog seksa u Turskom kupatilu, i prekrstiti naslov u EROGENA ZONA ZAMFIROVA, kako bi se milje nekako približio kostimiranoj erotičnosti Tinta Brasa, italo-maestra softkora,
-4- Umontirati scene koreografisanih tuča u vazduhu i po livadama, u stilu hongkongških fajterskih filmova, kako bi se naivnost sižea uskladila sa naivnošću glume,
-5- Ušnirati šekspirovski tragični epilog tj.ukrasti rasplet ROMEA I JULIJE kako bi ZONA proradila makar kao neki deseti rentgen odblesak šmirantskih Kenet Braninih adaptacija Barda,
-6- Uposliti Sinišu Pavića kao scenaristu, Emira Kusturicu kao reditelja, Rome naturščike umesto glumaca i poroditi RTS sitkom -BOLJI ŽIVOT ZONE ROMFIRSKE,
-7- Uraditi sve nabrojano istovremeno.
...ali ne. To je nemoguće. To bi značilo primenjivanje svetskih kriterijuma na srpski filmski mikrokosmos koji priznaje samo kriterijum haosa.
Haosa u kome ovaj film režira i adaptira legendarni veteran Zdravko Šotra, po kuloarima poznatiji kao ŠOPOLA, Džon Ford bombardovanog RTSa, čovek-mit koji nas je dekadama iskusno filmski podučavao kako što ponosnije da volimo i branimo naših nekoliko domovina i još par lidera. To je naš stari dobri Šopola, čuvar Svetog Grala RTS ortodoksije, koji je za Tita i partiju pravio ikonične tevebioskopske gorostase poput IDEMO DALJE i OSVAJANJA SLOBODE (gde partizan Radko Polič završava ispod nekog drveta sa u čelo urezanom petokrakom od strane četnika, koji kao da koriste crveni flomaster umesto kame), zatim monumentalni ep BOJ NA KOSOVU za tada novopečenog Slobu Gazimestanskog (gde kamioni »Prve Petoljetke« jurcaju iza Kosovke Devojke, a odrubljena glava Cara Lazara svetli kao stona abažur lampa u »Jugodrvo« salonu nameštaja), kao i nezaboravni kemp-klasik za sva vremena BRAĆA PO MATERI, koji zaslužuje zasebnu knjigu kako bi se svojstveno sabrali svi njegovi dometi.
U šakama Šopolinim, koji je sa prethodnim LAJANJEM NA ZVEZDE dosegao svoju romantičnu, poznobaroknu fazu vraćanja naivnosti vlastitih korena, ZONA ZAMFIROVA postaje upliv u četvrtu dimenziju mrtvog lokalnog bioskopa, nepostojeći amalgam nečega što je davno postojalo između Vjekoslava Afrića i Soje Jovanović ali je na svu sreću i umrlo od ruke dobrog ukusa i modernijih kinematografskih tendencija. Ali, od Šopole pa do Ravne Gore, sve ovo puko razglabanje se pretvara u prah pred činjenicom da je ZONA dosad skupila pola miliona gledalaca u Srbiji. Tu dolazimo do ilustrativne konstatacije da nije problem u Ceci, već u sto hiljada ljudi na Marakani.
Ako circa pola miliona ljudi kontaminiranih latinoameričkim serijama želi grupno da se teleportuje u hiljadudevetstopedesetu godinu, niko ih u tome ne može sprečavati. Tragedija je u tome što teleport ne postoji. Vremenska mašina još uvek nije izumljena, i svi smo, nažalost zaglavljeni tu gde smo. Zato se domaća stvarnost i fikcija ne mogu vrednovati svetskim kriterijumima. Zato je sve što se ovde napiše tek treperavi komentar iz Crne Rupe ili patetični «zapis iz podzemlja«. Zato se ZONA ne može oceniti. I zato nam nema spasa.
NEOCENJIVO