понедељак, 28. септембар 2009.

TORMENTED (2009)

***

3+

ako su ameri već definitivno (?) izgubljeni slučajevi, za engleze još uvek ima nade.

reč TORMENTED prilično tačno opisuje stanje u kome se najčešće nalazim nakon novijih pokušaja da gledam ono što se danas u usa prodaje kao horor, ali ako je upotrebimo kao naslov za UK filmić – voila, dobijamo jedan od jačih horor naslova ove godine, sa vrlo tvrdom i jakom trojkom (po mojoj tarifi, a verovatno i više za one neprobirljivije).

prepričano, ovo zvuči kao tipičan been there, done that: grupica tinejdžera preterala sa iživljavanjem nad jednim jadnim nemoćnim 'drugom', pa kad ovaj skvikne, ubrzo se vraća nazad kao nešto između duha i zombija (film nije baš jasan po ovom pitanju) i lije im krv jednom za drugim u znak osvete. ukratko, klasična horor varijacija formule 'revenge of the (undead) nerd'.

međutim, ono što ovaj sjajan filmić izdiže za celu pametnu glavicu iznad proseka jesu sledećih 10 tačaka:

1) kao prvo, ugnjetavanje slabijih od strane jačih ovde nije samo plot gimmick da bi se 'zaplet' (tj. serija ubistava) stavio u pokret. NE, ovaj film actually ima nešto na pameti, i zaista se bavi temom grupa i klasa i kasta u srednješkolskom okruženju – što u ionako hijerarhizovanoj engleskoj ima jaču tradiciju nego u demokratskom melting potu američana. znači, paralelno sa svojim slasher scenama, TORMENTED zapravo priča neku vrlo pametnu, pronicljivu, uvida punu priču.

2) kao posledica toga, a za razliku od većine američkih modela, u kojima ne možete dočekati iduće ubistvo dok u međuvremenu vrtite palčevima od smrtne dosade nad temama i dilemama nekih totalnih idiota od 'likova' – ovde imamo hrpu vrlo zanimljivih karaktera i događaja tako da je film mega-zabavan i uzbudljiv čak i u scenama koje nisu horor niti vode ka hororu.

3) likovi su izvanredni a naročito dvoje glavnih. tu je super-popularna 'zvezda' škole, 'princeza dijana' tog kružoka (kako je u jednom trenu nazovu), koju svi obožavaju i koja je navikla da to obožavanje prihvata kao samopodrazumevajuće, baš kao i sve ostale elemente svog statusa. ne, ona nije naduvena razmažena primadona. ona je prikazana kao najpozitivniji lik u filmu, bar na početku. kasnije, već, u ingenioznom razvoju situacije, stvari se komplikuju. isto važi i za njenog momka, geeky zabavnog dečkića sa nekim zaista duhovitim i originalnim idiosinkrazijama, koji doživi krupnu transformaciju pred kraj.

4) smisao za detalje je fascinantan, i ovde ima na tuceta više memorabilnih replika, detalja i citata nego u prehvaljenoj JENNIFER'S BODY! što je još bolje, mnogi od njih su baš crni, gadni, prljavi, 'nekorektni' – npr. zagrobni sms-ovi koji stižu bulijima i njihovim bulijkama ('ewww, your pussy stinks' etc.). detalji su dobro pogođeni kako u smislu karakterizacije, tako i idejnosti priče, a najvažnije – u pogledu fora i fazona koji su, actually – smešni! da, ovo je zaista redak primer horor komedije koja je stvarno smešna. kliberio sam se čak i naglas u par navrata, i kezio tokom celog filma.

5) krvoproliće je prilično gadno i žestoko. čak i u slučajevima kad se desi beskrvno ubistvo (u načelu, mrzim to!), to je opravdano nadahnutom egzekucijom koja je istovremeno i smešna i gadna. balans humora i horora je skoro savršen: spojeni su ruku pod ruku, tako da jedan drugog pripomažu, umesto da se sapliću jedni o druge.

6) za razliku od usa teen filmova, u kojima ne mo'š naći glumca/icu mlađu od 30 godina, ovi ovde zaista izgledaju kao da su srednješkolskog uzrasta. takođe, scene golotinje i sexa su slobodnije, žešće, pa vala i erotičnije nego u sterilnim, konvencionalnim usa hororčićima (a i šire). kad ovi uk tinejdžeri navale jedni na druge, stvarno poveruješ da tu vrca neka strast i jebačina, a ne neki impotentni usa peting.

7) film je vrlo nemilosrdan prema svojim junacima, i tu nemamo – kao u usa hororu – samopodrazumevajuće dobričine i junake. ovi ovde su od krvi i mesa, i trapavi, i smešni, i kukavički, i slabi, i sve što zatreba. takođe, nema povlašćenih kategorija: TORMENTED podjednako na nož uzima i geekove i nerdove i emo-goth kids (ok, s njima je malkice preterao u karikaturi) kao i sportiste i njihove fufice.

8) zvučni dizajn i muzika su odlični, a to važi čak i za izbor muzike. ovo ističem zato što me, u usa hororima, taj njihov pop-rock najčešće neopevano nervira (case in point: neslušljivo bljutavi soundtrack za JENNIFER'S BODY)! ovde je sva muzika u najmanjem slušljiva, a najčešće i mnogo više od toga.

9) film je uslikan i montiran skoro savršeno: imam zamerke na jednu scenu dijaloga na početku u kojoj se preskaču rampe i nepregledno je koliko tu ljudi ima i ko s kim priča, i na scenu kastracije koja je mogla biti bar malo explicitnija. dakle, ritam je savršen, nema tupljavine, nema vrludanja, sve je to ispričano ekonomično, jasno, iako se prati više linija, i režirano je baš moderno, a nenametljivo.

10) ovo je film sa ozbiljnim podtextom koji uspeva da ne bude mučan: naprotiv, iako je bolno realan, on ipak uspeva da bude i feelgood, i to dvojako: a) pre svega zato što je svako od nas u nekom trenutku bio ponižen ili uvređen od strane nekih kretena, a kreteni ovde stradaju vrlo krvavo, he he heee; b) film je feelgood zato što je tako dobro napravljen i zabavan da se gleda s uživanjem. takođe, uspeva da NE usere svoj kraj (što često biva u usa) – završetak je baš kako treba, a čak i scena usred odjavne špice nije loša.

malo li je?

TORMENTED will make you beg for more!

PS: posebno je zadivljujuće što ja nisam čuo ni za koga od ljudi koji su ovo pravili! posle vidim da su neki od ovih glumaca poznati pratiocima TV-a ali pošto u te ne spadam, nikad ih nigde nisam video; isto važi i za ekipu – od reditelja preko scenariste do dir. fotografije i kompozitora – sve neki početnici i anonimusi.

vala, deco, evo da vas čika ghoul pohvali: sjajan posao, samo tako nastavite i veliki vam porasli!

Horor u Vranju (izveštaj)

-->
moja poseta vranju bila je kratka ali slatka.
povod je bilo gostovanje na reviji dokumentarnog filma "Dokument 09" u organizaciji Pozorišta "Bora Stanković" (23. do 26.9.2009.), u okviru koje sam u petak 25.09. održao promociju knjiga U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE i NOVI KADROVI.
kroz vranje sam samo prošao jednom, pre tačno 10 godina, u uniformi vojske jugoslavije ili kako li se već zemlja zvala 1999. neposredno nakon nato bombardovanja. naime, išao sam na granicu s kosovom kao prevodilac kako bismo preuzeli od nato okupatora nekoliko naših vojnika koji su se malo zaneli i prešli tu fantomsku granicu s kosovom pa ih ovi uapsili... dakle, vranje kao i da nisam video, do sada.
fin je to gradić, tipičan srpski, nit smrdi nit miriše, šaren i ružan i sirot i kičast kao i svaki drugi u srbiji; najviše mi smeta što nisu baš nimalo sačuvali od tog famoznog 'starog vranja' – bar jedan sokak, nekoliko starih kuća jednu uz drugu, da neko bar nasluti kako je to pusto, tursko a naše vranje nekad izgledalo. istina, ovo važi i za većinu drugih srpskih gradova, uključujući niš, ali... jebi ga.
promocija je prošla u skladu sa okruženjem – nije bilo mnogo ljudi, ali to što je došlo, bilo je vredno i pažljivo je, s interesovanjem slušalo i postavljalo pitanja. da se neko setio da napravi plakat i da ga okači dole, ispred ulaza u pozorišnu salu, možda bi se još neko zajebo da dođe. ovako, obznanjeno samo u programu festivala (a program niko ne čita, to je pravilo), to zbitije privuklo je jednog momka sa sagite i njegovog drugara, dvoje gostiju festivala (o njima kasnije) i dvojicu ljudi srednjih godina. dakle, 'promocija' pred 6 osoba. ali vrednih.
ta 'posećenost' nije me navela da priču otaljam, kako neke moje kolege (poput dimitrija vojnova, npr.) imaju običaj da rade kad vide da im je došao mali broj fanova; pričao sam o obe knjige nekih 80ak minuta jer sam video da je te ljude koji su došli ta priča zanimala, smejali su se, reagovali, itd. promocija je bila praćena insertima sa video bima.
potom je moj domaćin, slađan, najavio prvi film u 20h pa odosmo na večeru u kafanu MORAVA. nisu imali nikakve baš lokalne specijalitete nego samo klasičnu (relativno svedenu) ponudu, pretežno sa roštilja, ali to što na kraju uzeh bilo je dobro.
onda odosmo da ispratimo kraj programa i nađemo se sa ostalima. zbog gladi nisam odgledao film 21 SEKUND koji me inače vrlo zanima, a koji je išao od 20h – o zoltanu daniju, čuvenom obaraču čuvenog 'nevidljivog' nato aviona. stigli smo u salu pred kraj drugog filma, BAJNE VILE, o nekakvim babama pevačicama (malo interesantniji nego što zvuči) koji je publika sjajno primila i baš vatreno postavljala pitanja reditelju marku jeftiću potom. najzad, kao treći je išao TRIFUN BOMBAŠ o kome je xtina već napisala lep prikaz, pa kliknite na link i čitajte jer ja tome nemam šta posebno da dodam – u pitanju je jedna kvintesencijalno srpska priča, tragikomedija, za smeh i plakanje istovremeno.
od 22h se u prostoru na spratu, gde sam ja pred pustom salom pričao o hororu, sada dešavalo PESNIČENJE – pred gomilom rulje. to je nekakvo recitovanje svakojakih 'pesnika' od kojeg mi je bilo dovoljno da čujem jednu 'pesmu' i početak nekakvog jebenog ciganskog repovanja pa da insistiram da se odatle beži glavom bez obzira.
ostatak večeri smo slađan i njegova 2 gosta iz beograda proveli kod ovih vranjanskih mladunaca koji su bili tako fini da nas pozovu na druženje kod jednog od njih (koji živi u vranjskom 'dedinju'). dakle, do oko 02.30 h smo sedeli na terasi tj. mansardi na krovu u visini 4. sprata odakle je pucao pogled na vranje. družinu su činili: stojan (mladi 'domaćin' kuće) i njegov drug sa sagite, mlađan i ja, te dvoje mladih reditelja – pomenuti marko jeftić, i sonja blagojević, autorka filmića MOJ DRUG SRBIJA. potonji sam ja gledao još ranije, u nišu, i tom prilikom na sagiti napisao pohvalan osvrt, koji je u međuvremenu izgleda pojeo cunami, jer sada ne mogu da ga nađem. ispade da je rediteljka to videla, i da joj je prijala moja, za promenu, pozitivna kritika. ('za promenu' zato što, pozitivna, dolazi od mene, a ne zato što je inače navikla na negativne!)

u svežoj ali prijatnoj noći, uz zvuke turbo folka koji su dopirali nošeni vetrićem iz obližnjih kuća i iz centra grada, uz obilato piće vodili su se filmski i drugi horor razgovori. pošto sam tokom predavanja i uz večeru popio dovoljno crnog vina, u ovoj fazi sam se prebacio na prirodni sok, a ostali su cevčili pivo i rakiju. osim neizbežnih razmena mišljenja o nekim domaćim filmadžijama i filmovima (a pošto su oboje pomenutih reditelja prošli kroz mlin FDU-a, ogovaranje nekih veličina bilo je neizbežno).
ćaskali smo i o lokalnom folkloru, verovanjima i tome slično. slađan mi je upalio lampicu pomenom izvesne 'đavolje crkve' 40ak km odavde, a priča o tome šta je i kako izgleda o koje su priče vezane za nju dodatno me je napalila, ali –avaj – ispade da je sasvim nemoguće da se sutradan organizuje mini exkurzija do tog mesta, jer on ima obaveze oko dočeka još nekih gostiju festivala (sa rts-a)... tako poseta ovoj đavolovoj crkvi ostade za neki naredni, nadam se skorašnji dolazak u vranje.
takođe, slađan mi je pričao o ritualu ponoćnog klanja žrtvene jalove krave u nekom obližnjem selu, koje se dešava u crkvenoj avliji, u spec. žrtveniku napravljenom za to, baš tu! oduševila me je ideja, i školski primer spoja paganstva i kvazi-hrišćanstva koji u ovim krajevima nesmetano opstaje. slađan mi je dao svoj kratki film koji beleži taj ritual. naravno da taj ritual ne izgleda nimalo robert-ajkmanovski niti remzi-kempbelovski, jer sirovi i prozaični srbi su u stanju da banalizuju čak i rutual ponoćnog klanja krave u dvorištu crkve! ipak, inspirativno je i zabavno to i možda završi u nekoj mojoj budućoj priči.
u tom dok. zapisu govori se o još nekim lokalnim sujeverjima, npr. o kamenu ispod koga se nevoljnici provlače u veri da ta gimnastika donosi izlečenje njihovim krstima, išijasima, lumbazima itsl. baš kao i ono gore s kravom, to je unikatan spoj paganskog mraka, horora, groteske, nenamernog smeha i mizerije, svetog i profanog, uzvišenog i banalnog = klasična srpska čorba.
o tim verovanjima i akcijama u zapisu govori izvesni lokalni prof. dr. momčilo zlatanović, čiju mi je knjigu zapisanih lokalnih legendi, priča, verovanja slađan poklonio. radi se o zabavnoj i potentnoj knjižici – LEGENDE I PREDANJA – prava stvar za one koje zanimaju narodna verovanja i često bizarne, krajnje paganske legende. ima tu svega i svačega, sa pomešanim gorepobrojanim elementima, od svetog do krajnje profanog i prizemnog. mene lično najviše je obradovalo što u ovoj knjižici najzad nađoh zapisanu priču koju mi je moja baba – iz kraja udaljenog bar 70ak km od ovog gde je ovo zapisano – pričala kao malom. to je bila jedna od najuticajnijih priča za moje okretanje hororu, ali nisam je čuo već 30 godina, baba je odavno umrla i baš sam se nervirao što sam iz nje upamtio samo par detalja, i savršeno genijalan, nezaboravan pančlajn. istina, u ovoj vranjanskoj verziji nema tog pančlajna niti nekih detalja koje pamtim, tako da je ovo poslužilo kao savršeno osveženje pamćenja za definitivnu verziju koju ću ja zapisati i upotrebiti u mom upcoming rural horror romanu ZAVODNIK.
u dubini noći slađan nas je provozao kroz vranje (začudo živo i u to doba, sa poprilično omladine na ulicama), a odosmo čak i na sjajan vidikovac kraj hotela sa nekakvim neizgovorljivim i savršeno nekomercijalnim nazivom, nešto tipa ŽGRNJLJOK ili GRNDŽLJDR ili tako nešto. odatle puca pogled na celu dolinu, na ceo grad i sve njegove periferne okrajke, a čak i tu je, u pola 3 iza ponoći, bilo nešto ljubitelja vidikovačkih pogleda.
nazad u gradu sretosmo pankera džimija, junaka jednog od dokumentaraca sa festivala, koji se družio sa nekim lokalcima baš ispred pahomijeve crkve.
ja sam, naravno, skroz smetnuo s uma da je baš ovde u vranju legalo čuvenoga pahomija. na moje neopisivo oduševljenje u dvorištu crkve spazih metalnu konstrukciju za veranje i klembešenje dece, u obliku male crkve. kako prajsles detalj! znači, pahomije, pedofilski pop, ladno u dvorištu crkve napravio mini-crkvicu od metalnih šipki da mu se tu dečica igraju... suffer the little children to come unto me!

da saberem sve na kup:
-promovisao svoje knjige
-upoznao lokalne fanove
-upoznao neke zanimljive mlade bg reditelje
-isprobao lokalnu kafanu
-video 1,5 film na festivalu
-družio se i pijuckao na otvorenoj terasi
-čuo neke zanimljive lokalne legende
-obišao kolima celo vranje
-posetio vidikovac
-video pahomijevo igralište
-dobio film i knjigu o lokalnim običajima
i sve to za manje od 24 časa!
malo li je?
naravoučenije: vratiću se!

недеља, 27. септембар 2009.

THE THAW (2009)


**

2-

recept za sreću:

a) preistorijski paraziti iz odmrznutog mamuta negde daleko na severu dospevaju u ljude, legu jaja u njima, kote se i jedu ih iznutra. jupi!

b) izolovana baza, paranoja, zlo iznutra… THE THING memories… jupi!!

c) efekte maske radi todd masters, moj omiljeni majstor za gadarije (THE RESURRECTED, HIDDEN II…). jupi!!!

ali, kao što gornja ocena pokazuje, nema ništa od sreće ovde.

recept za katastrofu:

a) predugačak uvod sa upoznavanjem savršeno nezanimljivih te iritantnih likova;

b) mali gadovi rade vrlo malo štete na mesu, psiho-efekti jedva dotaknuti, saspens i paranoja i strava bačeni kroz prozor debilnim scenarijem i slabom režijom, jeftinom scenografijom i osrednjom tmušastom kamerom;

c) malo posla za mastersa da pokaže da je master: efekti zanemarljivi, nenadahnuti, svedeni, rutina. naravno, kriv je scenario a ne masters.

debeli val kilmer se pojavljuje nešto malo na početku i kraju, a prespava dugačku i dosadnu sredinu filma. glavna junakinja je njegova savršeno iritantna bandoglava ćera – jedna od onih sebičnih, svojeglavih kokošaka koje zalupljuju vratima dok im se drugi obraćaju, izlazi iz auta u pokretu da bi na miru ćaskala s ocem, nebrižna za ostale saputnike, dolazi u ćaletovu bazu uprkos izričitoj komandi da to ne čini i uopšte sve vreme se toliko kurči i ne sluša nikoga da čovek poželi da sruši taj prokleti četvrti zid i u leti nekako u ekran da je išamara.

ekološka poruka je toliko napadno i explicitno i dosadno maljem nabijena kroz dijaloge i monologe kroz ceo film da mi se javlja da su autori ovoga savatali finansijere (državne institiucije) na sličnu foru ko zombi milani što naivnima prodaju priču da je njihova zombi-travestija ZONE OF THE DEAD zapravo ekološki-svestan film sa jakom porukom o zagađenju. aha, jeste.

a i ova tupava, neoriginalna smaračina takođe ima strašno jaku ekološku poruku o zlu globalnog zagrevanja i otopljavanja koje će da odmrzne ko zna kakve ktulue na severnom i južnom polu. super, pozdravio vas lavkraft. koji je svoje upozorenje (u romanu U PLANINAMA LUDILA) plasirao kroz beskrajno zabavnu akciju, zanimljive likove, stravu, užas, grozu, spektakularne set-pisove, ludo-originalnu priču-u-priči, neviđenu scenografiju i preterivanja za koja je samo unikatna imaginacija sposobna.

ništa od toga ovde.

zato će i poruka ovih filmmejkera da padne na gluve uši gledalaca koji su zaspali mnogo pre još jednog 'sredili smo ih – al nije sve gotovo, zaraza se ipak širi' kraja! zeeeev.

THE HILLS RUN RED (2009)

**(*)

3-

ovo je mogao da bude FLICKER torture porna. neki hiperbolički rivjueri na netu čak tvrde da HILLS RUN RED čini za torture porn ono što je SCREAM uradio za slasher. ipak, nemojmo preterivati.

na žalost, ambicije ovog flicka su znatno skromnije, kao i njegova postignuća: reditelj, dave parker, sebi je stavio za cilj da prolije što više krvi i prikaže što više sisića u 80 minuta, a da to upakuje u priču koja, kao, ima i neku auto-referntnu poentu, ali nemojmo se zajebavati. 'idejnost' filma je ne samo površna, nego i sasvim reakcionarna, i svodi se na moralitet – 'ko se bolesnih filmova laća, od bolesnih filmova će i da strada', ili još prostije: 'kids, don't do this at home'. poruka filma je: gledajte bezbedne, tupave 'hororčiće' za multiplexe da biste poživeli na zemlji. jer, ako krenete da čačkate i istražujete neke mitske, izgubljene horore koji su toliko strašni da su svi printovi izgubljeni – postaćete porno zvezda u filmu kakav ne biste voleli na svojoj koži.

torture-pornu!

ovo naravoučenije je tim više razočaravajuće jer dolazi iz nivoa produkcije koja bi upravo trebalo da bude alternativa holivudu, pa da stoga nudi i alternativnu ideologiju. alas, I'm afraid we're not in the 1970s anymore! :(

današnji filmmejkeri, bilo da rade u A, B ili C produkciji, svi (ne) razmišljaju isto, i imaju/nemaju iste stvari na pameti, samo ih plasiraju sa različitim budgetima, glumcima i rejtinzima. jedina razlika između ovog flicka i njegovog hipotetičkog rimejka napravljenog za wide release bila bi u tome što bi u toj wide release igrale neke poznatije TV teen zvezde, a možda i neki jači B-glumac u epizodi, i što bi bilo nešto malo manje krvi i sisa. i to je sve.

tužno je ali istinito da je u današnjoj americi jedina razlika između A i B produkcije u nešto većoj količini krvi, psovanja i sisa u B filmićima. po svemu ostalome, radi se o istovetnim stvarima. etitijud je stvar 1970ih. današnja tzv. nezavisna ili barem low budget produkcija nema nikakav attitude.

dakle – krv i sise. ovde ih ima u izobilju, i dobrog su kvaliteta, lepi za oko, fino usnimljeni, u dinamično režiranom filmu koji u svojih 75 minuta aktivnog trajanja nabije dovoljno zabave za fanove horora da samo još matore prdekanje poput mene mogu da se vajkaju nad odsustvom nečeg više od toga. današnjoj klinčuriji, koja filmove iz 1970ih i ranih 1980ih poznaje pre svega preko njihovih razvodnjenih i degradiranih rimejkova ovo će biti sasvim dovoljna 'alternativa' uobičajenim multiplex-'hororima' da pruži nešto nalik osveženju.

HILLS RUN RED čak počinje kao da ima nešto na pameti, kao da ga je pisao neko ko nije prosečni scenarista direct-to-dvd filmića, a ta impresija i ne čudi, jer je rewrite radio david j. schow. tragovi nekog mozga vide se na mahove, ali filmić je ipak opterećen svojim nedovoljno motivisanim i profilisanim akterima, ne baš najbolje kastovanim glavnim glumcem (koji deluje kao neki nadrkani pozer a ne kao opsednuti wannabe reditelj i frik) te prilično neubedljivim, nelogičnim twistom u ionako zbrzanom kraju.

ipak, ima ovde sasvim dovoljno nadražaja za horor fanove i HILLS RUN RED je jedan blaaago natprosečan filmić koji svakako treba pogledati. samo ne očekujte da se bilo kakve granice tu pomeraju ili da se radi nešto naročito nadahnutije nego u uobičajenim usa torture pornićima. ima tu nekoliko baš dobrih set-pisova, naročito jedna helrejzerovska scena komadanja sa kukama i lancima, te uvodna scena sa samosakaćujućim klincem, tako da… vredi pogledati. naravno, niti ta brda zaista postaju crvena, niti se krv baš u potocima lije (sem u trejleru za mitski film), niti je famozni film uopšte nešto posebno strašno i unikatno – običan slešer-snaf – ali fuck that. za jedan B filmić snimljen u bugarskoj, ovo je sasvim solidno.

субота, 26. септембар 2009.

MOTHER (2009)


BONG JOON-HO

***

3

očekivao sam mnogo više. ipak je ovo od reditelja koji je napravio fenomenalni MEMORIES OF A MURDER i (za mene) precenjeni, ali ipak vrlo dobri THE HOST. 

MAMA ima potencijala – premisa je moćna – samo što od njih bong nije baš napravio najbolji film, već jednu prozaičnu smaračinu koja je, radije nego gorepomenutim filmovima, bliža njegovoj smaračko-prozaičnoj pričici iz omnibusa TOKYO. 

istina, ne bih MAMU nazvao padom ili slabim filmom – ali on svakako jeste zabrinjavajuće slab kad dolazi od reditelja koji je toliko obećavao.

MAMA govori o mami čiji blago usporeni (ne baš zaista retardirani) sin bude okrivljen za ubistvo jedne devojke. dok je on u ćuzi, ona čini sve da dokaže njegovu nevinost. avaj, ovaj dvočasovni i zaista iracionalno predugi film potroši više od pola svog trajanja na njeno preočigledno gubljenje vremena sa policijom i advokatom, koje baš zabole da joj pomognu, a kada se ona najzad baci u pravu privatnu istragu (uz pomoć 'drugara' njenog sina vrlo sumnjivih manira i morala) – to, prosto, nije dovoljno zanimljivo. ni igle za akupunkturu kojima ona maše sve vreme, a ni zloguka sprava za seckanje bilja (kao neka mini-giljotina za po kući), ne budu okrvavljeni do kraja filma! kako pokvareno lažna obećanja!

dobro, reći će neko: film nije baš dinamični krvavi žestoki triler sa tipično korejskim surovostima i krvoprolićem kakav si očekivao, ali ko ti je kriv – bong je možda hteo da napravi dramu a ne triler. možda je film dobar kao drama?
nije, kažem ja. 

odnosno, jeste, ali na polovičan, nedopečen, prilično jednodimenzionalan, neuzbudljiv način. naprosto, MAMI treba preeeeedugo da bi došla do svog kraja i naravoučenija koji, actually, JESU pametni i dobri i sjajni i čak genijalni – ali fuck, trebalo je napraviti bolji (i kraći) film na temu koja se pomalja tek na kraju. neću da spojlujem film, pa zato na moju veliku žalost ne mogu da govorim o najpametnijem aspektu filma – ali esej napisan o njegovom kraju bio bi svakako zanimljiviji od samog filma. što me vodi do bizarne, ali ovde opravdane tvrdnje – da bih, u ovom slučaju, zapravo voleo da vidim američki rimejk.

MAMA nije nezanimljiva, sasvim je gledljiva, standardno je odlično uslikana i režirana, sa sjajnom glumom i zapletom dovoljno intrigantnim da drži pažnju – ali ne drži je na način jednog, recimo CHASERA… ili MR VENEGEANCE-a… a kamo li na način jednog 100% gripping & involving MEMORIES OF MURDER-a. to je, prosto, jedan OK, solidan filmić koji tek u poslednjih 10ak minuta postane zaista emotivno i intelektualno nadražujuć u punoj meri. ali, da bi se došlo do te sjajne poslednje scene, i da bi se meditiralo nad njenim implikacijama, treba izdržati 2 sata filma koji, prosto, nije ni blizu tog nivoa.

znači, OK drama za strpljivog gledaoca, ali ne očekujte previše od ove mame.