NLO I FILM

-->

Odnosno, 5 NLO filmova odvratnijih od PLANA 9 Eda Vuda

Četrdesetih godina prošlog vijeka, dva francuska antropologa bili su, navodno, među prvim bijelcima što su zakoračili kod Dogona, afričkog plemena u državi Mali koje se ponosilo svojim egipatskim porijeklom. Evo šta su dva Francuza još saznali: da Dogoni u stvari vjeruju da potiču sa planete iz sazviježđa Sirijusa, Sirijusa B, veoma teške iako odveć malene planete no svakako nevidljive za ljudsko oko; da Sirijus B orbitira oko Sirijusa A svakih pedeset godina; i da rotira oko sopstvene ose. Sa druge strane, svi ovi podaci bili su nepobitno tačni (čak i potkrijepljeni vjekovima starim artefaktima ilustrujući čitavu dogonsku legendu…) i jedva da bi iole kome bili značajni da isti ovi fakti tek nisu bili otkriveni od strane evropskih astronoma. Stoga se postavilo pitanje, Otkud tome priprostom afričkom plemenu najsvježiji astronomski podaci?

Dogoni su, dalje, posjedovali precizno znanje i o našem sunčevom sistemu, što su opslužili pričom da su im ga prenijeli Nomosi, reptilijanska bića koja su na Zemlju došla uz pomoć vatrenih brodova sa još jedne planete iz sazvježđa Sirijusa, Sirijusa C, a što takođe orbitira oko Sirijusa A. Spomenuti Nomosi, objasnili su Dogoni, većinom žive u moru i podsjećaju na ribe, i zahvaljujući njima, počev od legendi prastarih Feničana, čitav Mediteran, činjenica je, obiluje opisima mitskih krljušastih bogova koji prebivaju u moru. Itd, itd.

Za razliku od ove dogonske NLO misterije, brojne druge veoma je lako otpisati kao fabrikaciju, mada mnoge entuzijaste neće odvratiti od kopanja po sličnim dubioznim temama, pa čak ni od toga da neki naredni Karl Jung i Karl Sagan, i pored toga što su bili skeptici, napišu donekle i favorizovane eseje, romane, ili knjige, o toj vrsti folklora. Izvjesno istraživanje staro nekoliko godina pokazalo je da je, naime, NLO histerija najpretraživanija fama na Internetu nakon seksa. I ma koliko je ovakva jedna tema vrijedna da bude vječno interesantna, prevashodno iz perspektive čovjekove nestalne imaginacije a naročito kvazi-intelektualnog marketinga, činjenica je da smo predodređeni da o njoj najvećma slušamo urnebesne priče, u stvari ponajviše samo jednu repetitivnu banalnu nit oko koje će se nizati rojevi drugih šablona, svaki šizoidniji od prethodnog (većini hrišćana, a i agnostika, sigurno je lakše progutati golemu kontradiktornu fikciju da je zaista postojao takozvani Isus Hrist koji je dizao ljude iz mrtvih i liječio leprozne po Palestini, nego makar i najpovršniju svrsishodnost heterodoksije o mogućem vanzemaljskom porijeklu jednog neznanog afričkog plemena).

Diskutabilno je da je ikona vanzemaljskog ili, jednostavno, vanzemaljca fundamentalni epitom nepoznatoga, nešto što se nameće dobro znanom svijetu i evocira široki spektar ljudskih reakcija, ponajviše možda senzacije strahopoštovanja, mračne fascinacije i straha.

I zbilja, tendencija jednog dijela kulturološkog upliva vanzemaljskog, naročito od one najgrozomornije invadirajuće sorte, u fikciji i na filmu pedesetih godina prošloga vijeka, kada se inače pojavila većina najupečatljivijih naslova, sadržana je u zamisli invazije vanzemaljaca kao alegorije na ono što je u tim danima “mekkartijevske ere” bila primarna popularna i politička briga, naročito, svakako, u Sjedinjenim Državama: mogućnost invazije od strane komunističkih hordi sa dalekih prostora, u namjeri da se u potpunosti uništi nečiji smisao i životni ideal. Stoga, ili na svjesnom ili podsvjesnom nivou, mnogi poklonici filma toliko su pretjerano bili upleteni u ovakvu vrstu umjetničke paranoje, da su najveće uspjehe sličnih filmskih (ili književnih) tema bukvalno iznenada doveli u pitanje.

Pored takvih ikona kao što su vampiri i vukodlaci, čije se porijeklo prilično neometano može pratiti vjekovima unazad, vanzemaljski motiv kao popularne fiksacije jeste u osnovi koncept iz relativno recentne produkcije, bez obzira na to što fakti o takozvanim letećim tanjirima datiraju, u najmanju ruku, još iz doba od prije nekoliko stotina godina (i Kristofer Kolumbo, ploveći na Santa Mariji, vidio je nešto što se može okarakterisati kao NLO, 11. oktobra 1492. godine, što je odmah i upisao u brodski dnevnik koji se trenutno čuva na njujorškom Fordam Univerzitetu). Neki izučavaoci ovoga fenomena ukazuju i na biblijske reference o NLO-ima (prvi primjer za to je uvijek bila i ostala “Knjiga proroka Jezekilja”…), dok je psihoanalista Karl Jung, u studiji namijenjenoj upravo NLO-ima iz 1958, iz svega toga izvukao zamamno jeftinu konstataciju da “tanjiri” u stvari imaju arhetipsko prisuststvo u ljudskoj psihi, i to striktno iz religioznih pobuda.

U filmu Mozak sa planete Arouz (The Brain From Planet Arous, 1957), um istaknutog nuklearnog fizičara naseli levitirajući vanzemaljski mozak pod imenom Gor, koji sada gospodari njegovim tijelom i želi da bude odveden na mjesta do kojih on sâm nikada ne može doći, ne bi li, na koncu, osvojio Zemlju. Kada Gor poželi da vodi dijalog sa fizičarem, onda on izađe iz njega posredstvom najjeftinijeg specijalnog efekta u istoriji – izgleda kao elipsoidna golf-loptica sa svijetlećim očima – i govori mu šta sve želi od njega (u prvoj konverzaciji čak mu natukne da mu je žena baš privlačna), međutim, dok je Gor u njemu, fizičar se ljubi sa svojom ženom kao nijedanput do sada.

Loša strana Gora je kada malo više pretjera u ljubljenju i postane grub, što nimalo ne odgovara njegovoj vjerenici, tako da ona odmah uoči da se nešto sumnjivo dešava sa njenim momkom. U međuvremenu, dobri, policijski mozak, Val, naseljava tijelo fizičarevog psa, Džordža, i pokušava da udari na Gorovu slabu tačku – “Orlandovu napuklinu” – ne bi li napaljenog kriminalnog mozga načinio nefunkcionalnim. Do tada, kada se god Gor uzbudi u namjeri da što ekstenzivnije ispipa svoju ženu, tu je George –

koji opasno zalaje i omete ga u koncentraciji.

Svakako, ono što u vezi NLO fenomena 1950-ih u Americi pružaju ovakvi filmovi jeste samo niskogruda prenaglašena seksualnost ne bi li se privukla iole veća publika, i svaki zamislivi način da se budalasta priča učini još budalastijom tako što se tretira kao nova Invazija tjelokradica (Invasion of the Body Snatchers, 1956) ili Stvar… sa onoga svijeta (The Thing… From Another World, 1951), još uvijek i te kako popularni B-filmovi.

I današnja slična psihologija konstantne reciklaže nastavlja se i održava u tvorbi novih pretencioznih filmova gdje granice između A i B produkcije nikada nisu bile neprepoznatljivije; recimo, porijeklo pretposljednje katastrofe Edija Marfija, Upoznaj Dejva (Meet Dave, 2008), bez problema se može locirati u filmovima Posjeta maloj planeti (Visit to a Small Planet, 1960) i Lutkar (Dollman, 1991). Tek ne vrijedi spominjati propale omaže/rimejke Dan kada se Zemlja zaustavila (2008) i Invaziju (Invasion, 2007). Naročito je Invazija svojevrsna parafraza Finijevog romana The Body Snatchers (1955) što je već izrodio tri veoma dobre filmske verzije od kojih je Kaufmanova (1978) bezmalo nezaboravna a koji je i sâm opasna parafraza Hajnlajnovog daleko boljeg romana, anti-komunističkog, The Puppet Masters (1951).

S tim na umu, zbog jedne benigne knjige Harija i Majkla Medveda, The Golden Turkey Awards, gdje su Eda Vuda proglasili za najgoreg reditelja svih vremena, filmska kultura neočekivano je dobila svojeg najomraženijeg favorita u vidu njegovog sada već kultnog NLO treš filma, Plan 9 iz svemira (Plan 9 from Outer Space, 1956). Film pokušava da govori o zlim vanzemaljcima i njihovoj akciji oživljavanja mrtvih ljudi ne bi li sakupili što više zombi-vojske za eventualnu invaziju na Zemlju. Iako se za Vudov projekat mora reći da generalno jeste loš, neumjesno napisane priče i nadasve jalovih specijalnih efekata (radkapne od Kadilaka korišćene su kao NLOi u brišućem letu), film je iznad svega pokazao vraški entuzijazam čovjeka koji je skoro bez imalo budžeta mislio da je u stanju da snimi iole razuman naučno-fantastični/horor film sa timom (izuzimajući Vudovog idola, premda ne-baš-superiornog Belu Lugosija) savršeno nekompetentnih glumaca. Kada je Bela Lugosi umro u toku snimanja, njegovu ulogu preuzeo je masažer Vudovog supruge. S druge strane, Vudov film Monstrumova nevjesta (Bride of the Monster, 1955) rediteljski je sasvim koherentan i jedino pati zbog abisimalno loše glume.

Čak i kod onih NLO filmova (bilo horor ili SF žanra) što u mentalnoj klasifikaciji obično držimo oko i nešto malo iznad prosjeka, recimo, Dan nezavisnosti (Independence Day, 1996), osim trivijalnog scenarija, većinom sadrži i prilično jalove specijalne efekte, naročito u scenama vazdušnih borbi gdje izgledaju kao da su na film prebacivani direktno sa Komodora 64, dakle ni za ovlaš energičnijih od efekata, u takođe Foksovoj, na mahove prilično traljavoj TV-seriji "Dosije X". Ipak, jedini grijeh multi-gledljivog i podnošljivog Dana nezavisnosti svakako je bio taj što u svojoj politički-korektnoj liberalnoj megalomaniji nije napravio ni malo mjesta za nadasve moćniji spektakl, sofisticiranu satiru Mars napada! (Mars Attacks!, 1996) Tima Bartona, sa suludom premisom o invaziji na Zemlju nesvakidašnje iskvarenih Marsovaca uz koju bi se bezgranično moglo parodirati na sve one američke anti-komunističke NLO filmove o kojima se ovdje diskutuje.

S vremena na vrijeme, kod NLO filma, gdje se standardno očekuje nepodnošljivo blesava fabula, znači pretežno izgovor za hrpu nasilja i većinom uvrijedljive dinamike, u nekim slučajevima, zahvaljujući dobrom scenariju, može donijeti i remek-djela visceralnosti i otuđenosti, poput Karpenterovog filma Stvar (The Thing, 1982), uz Kronenbergovu Muvu (The Fly, 1986) sigurno najupečatljivijeg horora ikada snimljenog, načinjenog na taj način da nakon toliko decenija i dalje u gledaocu budi nešto mnogo neprijatnije od tek pojednostavljene nelagode, a što se katkada lako može izmjeriti i na kućnom seizmografu.

Ono što je u Kubrikovom i Klarkovom tzv. arhetipskom mitu (po riječima reditelja), Odiseji u svemiru 2001 (1968), tek kontekstualno naznačeno, a to je da su daleko napredniji vanzemaljci (u filmu ih ne vidimo) direktno bili upleteni u stimulisanje evolucije ljudske rase, u drugim filmovima dovedeno je do apsurda što, opet, ne znači da je svaki projekat sa sličnom temom bio osuđen da izgleda kao Plan 9 iz svemira. Vrli primjer ovakve tvrdnje je niskobudžetni NLO film Larija Koena, Bog mi je naredio (God Told Me To, 1976). I ma koliko ova tvrdnja zvučala hiperbolično, on je svjetlosnim godinama daleko ne samo od čitavog njegovog opusa, već i od ostatka američke žanrovske kinematografije. I te kako ozbiljna priča ovoga filma tako kompleksno je upetljana u sve spomenute mitove, kako religiozne tako i ufološke prirode, da je umjesto zagarantovane abominacije iz svega proistekao besprijekoran fantastični triler čudesne jasnoće, neprijatan i rasterećujući u isti mah, sa možda najmoćnijim jeretičkim scenarijem u posljednjih trideset godina, garantovano u rangu sa anti-hrišćanskom satirom Monti Pajtonovaca, Žitije Brajanovo (The Life of Brian, 1980).

I pored toga što fabula Koenovog filma zvuči smiješnije i od Vudove za Plan 9 (a možda i od Džinovske kandže), najposlije se premisa iskristalisala u zamaman autorski podvig. Odnosno, Koen je fascinantan pisac iz razloga što kod je njega na mahove nemoguće utvrditi, ili se barem tako čini, pod kojim dramaturškim modelom djeluju njegovi najbolji scenariji, da li pod tzv. 'Hoksovskim' (gdje zaplet izraste iz likova), ili 'Premindžersim' (gdje likovi izrastu iz zapleta). Ili, bolje je ovako: Da li biste ikada gledali film sljedeće sadržine: njujorški policajac – odgajen kao siroče unutar katoličke crkve – istražuje talas nepovezanih ubistava u kome atentatori tvrde da im je to lično Bog – [obratićete pažnju na veliko 'B'] – naredio da ubiju; ono što očajni policajac u istrazi pronalazi jeste da iza svega stoji bukvalno isusovska figura rođena od zemaljske žene a koju su 1951. godine inseminirali vanzemaljci (iz NLO-a). I ne samo to. On istovremeno otkriva da i sâm posjeduje natprirodne sposobnosti i da je, u stvari, Isusova majka takođe i njegova prava biološka majka, što naposljetku dovodi do finalne konfrontacije između dva vanzemaljska brata.

Po riječima Larija Koena u komentaru najnovijeg Anchor Bay DVD izdanja ovoga filma iz 2004. za Bog mi je naredio kaže da je, iako najmanje poznat, zasigurno najtraženiji njegov film, barem kada su festivali fantastike u pitanju. Isto tako, ko bi rekao da je ipak ponajbolji film Pitera Džeksona u stvari NLO film gdje glavni junak, da bi se implementirao među vanzemaljce, mora piti iz vangle za povraćanje. Ime mu je Loš ukus (Bad Taste, 1987) i sa njime je Džekson započeo sada već istaknutu karijeru. Stoga uopšte nije anderstejtment reći da su sve ovo manje-više zaista impresivna ostvarenja.

Međutim, brojni drugi NLO projekti nisu imali tu sreću, a ni jednoga Koena da volšebno diriguje pričom, kao uostalog ni Džeksona da upravlja efektima. Mnogi ti filmovi imali su publiku što ste mogli prebrojati na prste dvije ruke, pretežno zato što su to prokletstvo nepriznavanja sopstvenog postojanja apsolutno sami sebi omogućili. Mnogi ti filmovi jednostavno su zaboravljeni, pa ih je skoro nemoguće naći, ne samo na Internetu, već i po raznim opskurnim SF i horor katalozima filmova. Najbolje od svega je i podatak da je svaki od njih poznat po još tri do pet alternativnih naslova. I, na kraju, mnogi od tih filmova dvaput gore izgledaju od Plana 9, ali ne samo zbog toga što oni u svojim redovima nemaju popularno lice kao što je nekada bio Bela Lugosi.

Plan 9, nakon svojeg čudesnog vaskrsavanja iz nevidljivosti, od tada je toliko predstavljan gledaocima širom svijeta, da čak i vjerovatno najgori crnogorski film svih vremena, Rođeni sjutra Draška Đurovića (ko-scenarista je potpisnik ovih redova), nije imao nikakvu šansu da mu parira na izvjesnom beogradskom festivalu treš-filma prije desetak pa i više godina, osvojivši tek drugo mjesto – naravno, odmah poslije naveliko lucidnijeg Plana 9.

Po svoj prilici, obzirom koliko je pompe generisao, Plan 9 neće ući u anale samo kao princip lošeg ukusa. Primjer za to je i recentna lista časopisa U.S. Magazine gdje je čitaocima bilo dozvoljeno da ostave glas i gdje je Vudov film osvojio drugo mjesto kao najbolji B-film ikada snimljen, odmah nakon Zle smrti 2 (Evil Dead 2, 1987) Sema Rejmija.

Ono što slijedi jedva da će i nalikovati na jednu od epizoda zanimljivog TV-serijala "Mystery Science Theater 3000", gdje vrijedi prikazati primarne odlike ovih pet projekata vezane za žanrovsku smušenost i dramaturšku nedosljednost. Ostale kakofonične pogrde na račun takvog jednog projekta sasvim se prepuštaju čitaocu. Dakle, moguće je da je nekim konsenzusom odlučeno da među lošim filmovima egzistiraju dvije kategorije: toliko loši da su dobri, i toliko loši da su nepodnošljivi. Naredni spisak opslužuje ove potonje.

Robot čudovište

(Robot Monster, 1953),

PHIL TUCKER

Predstavljen u formi sna desetogodišnjeg dječaka, film govori o šestoro preživjelih Zemljana nakon istrijebljenja ostatka čovječanstva laserskim zrakom. Razlog invazije je taj što je Zemlja bila na pragu svemirskog programa zbog čega su se vanzemaljci osjetili ugroženim. Šestoro preživjelih, na sreću, imuni su na laserski zrak zato jer jedan od njih u međuvremenu izmislio samo-imunizirajući antibiotički serum. Zbog toga je vanzemaljac po imenu Ro-Man prinuđen da dođe na Zemlju i fizički dokrajči tih šestoro ljudi, ne bi li utro put za dolazak 268,000 Marsovaca.

Glumac u Ro-Manovoj ljušturi na sebi ima kolosalni majmunski kostim u kome se jedva kreće, i ronilačku kacigu iz 19. vijeka na glavi, a kada želi da pregovara sa Zemljanima, Ro-Man to hoće da oposli samo sa zgodnom promiskuitetnom ženskom, a ne sa njenim daleko pametnijim ocem. Potom slijedi trka, arbitrarna šetnja u stvari, po nekom kanjonu i brdašcima (gdje Ro-Man, zbilja, samo šeta kravljim stazicama praveći se da traži Zemljane), uzbudljiva koliko i gledanje gomile djevojčica kako igraju partiju žmurke, no svakako snimljena da izgleda dvaput besprizornije i monotonije. Tu se negdje i završava čitava predstava, odnosno san desetogodišnjeg dječaka, čim neki laser (ili grom?) pogodi Ro-Mana u tijelo.

Sličnu perspektivu, priča unutar sna koja na kraju nema veze ni sa čim, imao je i autorski debakl Emilija Esteveza, Mudrost (Wisdom, 1988), čijoj je režiji tada asistirao niko drugi do Robert Vajz. U Robotu dakako da nije bilo Vajza ni u kakvoj ulozi (montažera, kao ni asistenta režije), obzirom da je čovjek već počeo da ostavlja prve svoje nezaboravne rediteljske pečate u kinematografiji, dvije godine ranije, u jednom od najzapaženijih NLO filmova, Dan kada se zemlja zaustavila (The Day The Earth Stood Still)

Robot čudovište je navodno snimljen za manje od nedjelju dana, dok je scenario napisan za trideset minuta. Ovaj spektakl traljavosti, kao uostalom i Rođeni sjutra, traje očigledno dovoljno dugo (62 min.) da bi se mogao klasifikovati kao (dugometražni) film. No, ma koliko loši, ovakvi filmovi još uvijek privlače pažnju mazohista. U jednom od najboljih Karpenterovih filmova, u lavkraftovskom spektaklu U čeljustima ludila (In the Mouth of Madness, 1994) u sceni gdje se Sem Nil budi u hotelskoj sobi, na TV-u se prikazuje Robot čudovište. Na DVD komentaru filma sâm Karpenter naziva Takerov film svojim guilty pleasure.

Drugi jednosatni film Fila Takera, Čudovišta sa Kejp Kanaverala (The Cape Canaveral Monsters, 1960) takođe pruža ruku još dalje i doseže opsežnije nivoe kulturološke beznačajnosti u žanru NLO filma.

Invazija ljudi iz tanjira

(Invasion of the Saucer Men, 1957),

EDWARD L. CAHN

Fabrikovati listu starijih NLO filmova odvratnijih od Plana 9, možda nekom treš-fanatiku zvuči kao bogomdani posao, međutim zamašan broj tzv. NLO filmova, odnosno onih koji bi trebalo da sadrže makar neke naznake postojanja tradicionalne NLO sekvence, zarad platežnih mogućnosti – uopšte ih nemaju. Uzmite u obzir filmove poput Frankenštajn protiv svemirskog čudovišta (Frankenstein Meets the Space Monster, 1965), Invazija zvjezdanih bića (The Invasion of the Star Creatures, 1963) i Mozak sa planete Arouz, što svojom nesposobnošću sigurno zaslužuju da se nađu na ovakvoj listi.

…Posebno vrijedi spomenuti i film Nevidljiva invazija (Invisible Invaders, 1959) Edvarda L. Kana, guilty pleasure Džordža Romera. Premisu da nevidljivi vanzemaljci u nevidljivim NLO-ima silaze na Zemlju i naseljavaju ljudska obličja sigurno je uštedjela gomilu novca prilikom tvorbe takozvanih specijalnih efekata. Svakako se radi o jednom od šampiona lošeg NLO filma – u stvari se radi o zombi-filmu – ali i prostih razloga ne dovoljno kvalifikovanog za ovu listu.

Još jedan Kanov film, Invazija ljudi iz tanjira, komedija za tinejdžere u produkciji proslavljenog producenta Semjuela Z. Arkofa, čovjeka koji je 70-ih snimio i Stvora sa dvije glave (The Thing With Two Heads, o crncu kome na tijelo prišiju glavu starijeg bijelca), ne samo što ima fantazmagoričnu NLO sekvencu (prizemljeni NLO čak i ispušta iritantni prigušeni zavijajući zvuk), već i niske, čavrljave, zelene vanzemaljce sa ogromnim glavama i buljavim očima, i rukama kao skinutim sa Čudovišta iz močvare kojima sigurno nije mjesto u tin-komediji.

Par tinejdžera udare vanzemaljca kolima pri povratku iz šumarka za zaljubljene i onda, kada im umirući vanzemaljac izduši gumu, pokušavaju pronaći put ka kući. Poenta filma je da vanzemaljci, zbog mrtvog sadruga, žele da se osvete tinejdžerima. I oni to rade tako što im namjeste ubistvo lokalnog pijanice, a učine da budu uhapšeni zbog pretjerane količine alkohola u krvi ubijenog čovjeka – pošto vanzemaljci imaju iglice na prstima iz kojih ljudima mogu ubrizgavati alkohol. Na kraju vanzemaljci ispare tako što se nađu na meti upaljenih automobilskih farova.

Invazija ne sadrži nijednu komičnu scenu ili peripetiju vrijednu pažnje, naprotiv, film kao ni da ne pokušava da bude komedija (kasnije se “tenzija” i pojača, kada bijesna krava ubije jednog vanzemaljca), niti teži tome da zavisi od bilo kakve parodije prema bilo čemu. I pored toga što je režija ništa manje neodgovorna kao kod opusa Fila Takera a naročito Larija Bjukenena, ovo je zasigurno najdosadniji i najbezličniji NLO projekat na spisku, skoro nemoguće za gledati.

Napad očnih kreatura

(Attack of the The Eye Creatures, 1965),

LARRY BUCHANAN

Kršteno ime ove asinhrone abominacije je The Eye Creatures, međutim kopija koju posjedujem, iznad naslova sadrži i naknadno dodato "attack of the", od strane ljudi koji nisu imali vremena da primijete da film u svojem naslovu (The Eye Creatures) već sadrži član “the”, tako da će ovaj projekat Larija Bjukenena, desetak godina stariji od Vudovog Plana 9 i tridesetak-četrdesetak mlađi od Rođeni sjutra odnosno Desanta na Prčevo, jednog dana možda biti poznat kao Attack of the The Eye Creatures. Tako otprilike i treba da počne priča o Lariju Bjukenenu (napisao je i autobiografiju), vjerovatno najgorem reditelju koga je svijet ikada imao sreće da upozna.

Pored toga što se radi o NLO filmu iz sredine 1960-ih, ovaj ima efekte što se mogu porediti sa onim najgorim, bezmalo nepostojećim, s početka 50-ih, nalik Ženama-mačkama sa Mjeseca (Cat Women of the Moon, 1953), Buktećim djevicama iz svemira (Fire Maidens of Outer Space, 1956) a posebno Napadom žena od 50 stopa (Attack of the 50-foot Women, 1958; rimejk 1993) i Kralj Dinosarusom (King Dinosaur, 1955). No, šalu na stranu, ponekad efekti zbilja umiju biti optički varijabilni, kada, na primjer, scena letenja nadasve djeluje vjerodostojnije sa Komandantom Kodijem u Republikinom TV-serijalu Radar-ljudi sa Mjeseca (Radar Men from the Moon, 1952), nego u prvom Donerovom Supermenu (1978).

Ovdje se u krupnom planu primjećuje nešto što liči pljosnatoj stonoj lampi koju neko pali i gasi. Ta svjetlost je toliko prodorna da ljudi po okolini krive glavu, žmirkaju i oči obligatorno zaklanjaju rukama. NLO izgleda kao modifikovani supeni tanjir sa svijetlećim sijaličnim grlom na vrhu i nešto bodljikave žice okolo.

Evo priče što je dobrim dijelom – ponajviše rediteljski, iz nekog razloga – pokradena iz Kanove Invazije: zaljubljeni par udara kolima u nešto na putu kroz šumu i onda pod prednjim branikom nalaze jedan od gorih gumenih i jalovo ofarbanih kostima tirkizno-plavog vanzemaljca protkanog čirevima i hernijama svukuda po tijelu, sa desetak-dvadeset očiju na stepenastoj glavi na kojoj se najvećma ističu ogromne konstantno-zjapeće čeljusti i nozdrve.

Prateći filozofiju Robota čudovišta, štićenik Fila Takera, Lari Bjukenen (sa Bartom I. Gordonom), odveć popularan po ovakvim mongoloidnostima (u tu svrhu obavezno pogledajte Zontar: The Thing From Venus, 1962), ostatak projekta predstavlja u vidu trke/šetnje po šumarku gdje je snimljeno osamdeset procenata filma. Ljudi bježe od sporih vanzemaljaca i ubijaju ih tako što u njih upere blic fotoapara. Pauzu između takozvane dinamike popunjavaju neslušljivim dijalozima kroz glumu negledljiviju i od one u novijim crnogorskim i srpskim, filmovima. Odvratnije, sasvim je moguće, i od samog Robota čudovišta. Ed Wood na stranu, ponekad mi dođe da kažem da bih prije odgledao film o Lari Bjukenenu.

Rat svjetova

(The War of the Worlds, 1953),

BYRON HASKIN

Generalno gledano, nema mnogo razlike između Pal/Haskinove i Spilbergove verzije osim u nedostatku člana "the" u naslovu Spilbergovog filma – svako se potrudio na najbolji mogući način realizovati možda najbolji SF roman ikada napisan. Onamo gdje je Spilberg Sveštenika iz Velsovog romana o kritici britanske imperije pretvorio u zagriženog republikanca, Pal/Haskin je izbrisao taj vječni međuljudski sukob da se ispravni američki živalj ne bi zbunio i pomislio da ih dobri bog slučajno nije načinio iole ideološki drugačijim; sveštenik u Haskinovom filmu, "Ujak Matthew", toliko je, naime, plemenit, pozitivan i pokoran da ni zbog čega gine za dobrobit čovječanstva, citirajući, dabome, "Psalme Davidove". Scena u opkoljenoj kući postoji i kod Haskina, naravski, samo što, čak ni na papiru, ne sadrži ni osminu dinamike ili svrsishodnosti kao kod Velsa – naime, glavni glumac se u njoj krije sa glavnom glumicom.

Ako se ovome kultnom SF-u, navodno jednom od najboljih SF filmova iz 50-ih, strgne tehnikolor i efektna muzička tema i par dobrih NLO kadrova – ostaće mu sve ono čime su raspolagali projekti Eda Vuda: šašava naracija, arhivski snimci, besmisleni vanzemaljac (jedva se pojavljuje na par sekundi), trivijalna gluma, nepostojeći scenario i gomila neuravnoteženih akcionih scena koje ni u montaži Pietra Skalije ili Stivena Kempera ne bi zadobile i ovlaš razumne simetrične obrise što bi ga barem za pedalj odvojile od Kanove Nevidljive invazije.

Nakon finalea filma lociraćemo i onu pompeznu, svakako obligatornu poštapalicu te ere kako je možda dobri američki bog vjerovatno porazio neuništive vanzemaljce poslavši virus u njihovom smjeru, jer, uopšte uzevši, u znanju i neznanju, svi treba da smo isti u Njegovim očima. Sličnu filozofiju pokušao je proširiti možda još kultniji SF, Zabranjena planeta (The Forbidden Planet, 1955), dotjerivanje Šekspirove Bure, tehnički veoma funkcionalan film no apsolutno nimalo impresivan zbog besprimjerne hrišćanske poante na koju eventualno pokušava da osloni čitavu svoju suštinu.

Na kraju moja malenkost svesrdno glasa za Spilberga. Prije nego što je adaptirao Velsa, 2005, snimio je još jedan dobar SF, Izvještaj manjine (Minority Report, 2003) koji, u slučaju ako u potpunosti izbrišemo PKD-ov literarni motiv, možemo uzeti i kao masterpis-triler. Jedino za čim žalim jeste Spilbergov redovni PG-13 rejting, koga se jedino lišava prilikom projekata za koje misli da su daleko bitniji, poput remek-djela Šindlerova lista, Spašavanje vojnika Rajana i Minhen.

Džinovska kandža

(The Giant Claw, 1957),

FRED F. SEARS

Kao i u Mozgu sa planete Arouz, i kod Sirsove Džinovske kandže sedamdeset pet procenata efekata ne stignemo da vidimo, ne samo zbog odložene reakcije užasa, već zbog toga što je rediteljima lakše bilo snimati reagovanje protagonista u tim trenucima. Predodređeni smo, dakle, da nas zabavlja mnoštvo scena gdje oni kleče na koljenima poluzatvorenih očiju i preživljavaju košmar jeze Drugoga što, navodno, stoji nedaleko od njih u čitavoj svojoj slavi. A onim efektima kojima donekle i ima repa, još više ima i konca.

U sceni kada avion treba prinudno da sleti na izvjesnu poljanu, ako se bolje zagledate možete i bez pauze na DVD-u vidjeti tanko uže što ga drži u drhtavom brišućem letu. U sličnim filmovima odigrane scene užasa najčešće se prepričavaju od strane potrešenih aktera drugim protagonistima, da se ne bi trošio budžet na efekte zbog čega, prirodno, dobar broj ovakvih filmova i dogura do 75. pa čak i 80. minuta trajanja, što je isti slučaj sa Haskinovom verzijom Rata svjetova. Recimo, Nevidljiva invazija traje jedva 65 minuta baš zbog arhivskih snimaka; da nije njih to bi jedva, čini se, bila jedna epizoda stare verzije serije "Outer Limits".

No, za razliku od Mozga, kod Sirsa se makar figurativno može reći da u filmu postoji NLO, iako to uopšte nije istina, bez obzira na činjenicu da taj NLO izgleda kao oblak duvanskog dima koga je neko upravo istisnuo iz usta. Prvih pet minuta filma idu kroz propovijed neznanog naratora; takođe je fakat da je u istih pet minuta najmanje dva iskorišćeno na arhivske snimke. Međutim, narator ne samo što nas uvodi u film, on čak ide dotle da nam, s vremena na vrijeme, prepričava događaje što se odvijaju pred našim očima.

Mora se priznati da se u Džinovskoj kandži događa štošta toga ali od čega, u početku, vidimo zaista malo. Ljudi prepričavaju i drhte u strahu zbog nečega što su ugledali dotle da i glavni junak nije siguran šta je to vidio, da li bojnu krstaricu ili kakvu leteću životinju, ili možda kakvu pticu nalik na bojnu krstaricu. Tu stvari već počinju da se kristališu, jer NLO u oblaku duvanskog dima koga vojska sretne na svojem letu avionom u 27. minuti filma počinje da krešti i shvatamo da gledamo u kljun lutke što treba da liči na miks između gargantuanskog lešinara i svemirske ćurke kojoj se, prilikom prolaska kroz atmosferu, dogodilo toliko toga grotesknog. Razularena i raščerupana ptica kljunom cijepa ogromni avion, a u jednoj sceni i voz.

Kao u Emerihovoj jedva kompetentnoj Godzili (1998) i u Cohenovom remek-djelu Q: The Winged Serpent (1982), i u Džinovskoj kandži ptica iz svemira takođe, naslućuje se, traži mjesto gdje bi mogla snijeti jaje. Istovremeno znamo da je ptica radioaktivna i da posjeduje štit od anti-materije kome, na žalost, ne mogu nauditi konvencionalna zemaljska oružja. A kako joj anti-materija pomaže i u naporu da se njen oblik nikada ne ocrta na radarima, moguće je da se ovaj projekat ipak može podvesti pod standardnu NLO kategorizaciju: umjesto letećeg tanjira imamo džinovsku hipersoničnu pticu u sastavu totalno nepoznatom našim najbriljantnijim naučnicima. I u trenutku kada vojska odluči da lansira nekoliko stotina nuklearnih bojevih glava u pticu (ali iznad mjesta gdje ne bi poginulo mnogo ljudi), protagonisti se odvaže da probaju da prvo razviju anti-materijsku spravu koja će im pomoći u njenom uništenju.

Vjerovatno rađen pod okriljem uspjeha remek-djela Gordona Daglasa Oni! (Them!, 1954), o džinovskim radioaktivnim mravima, pedesete su doba kada je obligatorna radioaktivnost na filmu širila haos i uzrokovala fantastičan, abnormalan rast ništa manje među florom koliko i među faunom. Uz mogućnost da se tada jedino nisu snimili filmovi o mutantnim filandendronima (recimo, Džek Arnold je 1957. snimio SF o umanjenim ljudima, po romanu Ričarda Metisona), otud se izdvojio i svojevrsni SF/horor podžanr o džinovskm bubama i ostalim nabubrenim životinjama.

Sirsova Džinovska kandža je posisala sva ta iskustva i hrabro pokušala kompletnu mitologiju združiti u jednu digresiju koja bezmalo nije imala ne samo budžeta, nego ni one najpovršnije kompetentnosti na bilo kakvom drugom nivou. Vjerovatno je Kandža zato i najzabavniji od filmova navedenih u ovom tekstu, kao obilježje jedne zaista blesave epohe, daleko otkačenije od svega što su Japanci, u istom periodu, počeli da prokreiraju nizom svojih sukiyaki monster-filmova o Godzili, a docnije o Dagoru i Gameri. Džinovska kandža, u najboljem slučaju, sigurno ima najsmješnije čudovište ikada slikano za celuloid.

CRUSH (2009)

*(*)

1+

ovo je jedan beznačajan horor-triler za curice, i zato se njime neću detaljno baviti, jer nije vredan truda.

više je nego očigledno da su jedina ciljna grupa za ovu tvorevinu – devojčice 13-17 godina.

njima je prilagođen 'zaplet', zasnovan na wish-fulfillment situacijama (šta kad bi ti neko ponudio da čuvaš njegovu hiper-luxuznu kuću i zezaš se u njoj sasvim slobodno? šta kad bi u toj kući bila super-zgodna cura koja dolazi da koristi bazen? šta ako ispadne da je ta cura – duh?...).

njima je prilagođena 'strava' – koje praktično i nema, uglavnom su to debilni 'nagoveštaji' (brrrr, nestalo svetlo! mora da je neki duh!) ili jump scares (BU!!! oh, pa to je samo telefon, itsl.) a jedina 'horor' scena sve do pred kraj sastoji se u tome da devojka glavnog junaka bude zaglavljena u kupatilu – duh zaključao vrata i zapušio wc šolju svojim ogromnim ektoplazmatičnim govnom, i sad ova histeriše dok čista i bistra vodica kulja iz wc šolje.

njima je prilagođeno to što glavni plavušan, zvezda fentezi bljuvotine ERAGON, svako malo skida majicu i paradira svojim surferskim torzom, ili se šetka po kući samo u gaćama, itsl.

drugim rečima, sem ako niste praznoglava tinejdžerka i obožavateljka ovog kretena koji ima bizarnu facu 50-godišnjaka sa fejsliftom – ovde nemate šta da tražite. ne preporučuje se za punoletne!

zaplet je debilan – kao, curica pokušala da provali u kuću, slomila vrat na stepenicama, pretvorila se u duha i sad u toj kući gnjavi ovog mladunca tako što mu se ukazuje kao od krvi i mesa. oni se čak malo i pojebu tu – ovo je jedan baš mesnat duh! – ali pred kraj otkrijemo da to možda i nije bilo fizički, nego ga je ona 'opsedala' kroz snove. ne znam samo da li je kroz snove i zapušila onu wc šolju, pošto djevojka sigurno nije bila zaspala na šolji kad je sranje krenulo.

od horora – ni traga, sem debilnih kratkih i nebitnih detaljčića, sve do kraja, koji je debilnost svoje vrste. od duha koji isprva izgleda kao izrazito antipatična devojka, naša zlica se pretvara u duha koji izgleda kao truli leš izrazito antipatične devojke. zapravo, možda i nije duh nego zombi, jer onda ovaj baja krene da se s njom pesniči i da je šutira i da je nokautira, što em je glupo em dodatno ubija 'stravu'. izem ti duha koga možeš da nokautiraš. tako da, ne znam dal je gluplji onaj deo u kome se ništa od horora ne dešava nego moram da trpim beskrajne deonice momkovih rasprava sa devojkom i druženja sa nekim apsolutno idiotskim 'drugarima' – ili je pak gluplji deo kada 'horor' krene, ali u ovom vidu i obliku.

sve u svemu, ovo je gubljenje vremena za svaku osobu iole od ukusa.

samo za kretene i one žanru nesklone, kojima će ove idiotske babarogarije da budu strašne.

IMAGO MORTIS (2009)

**(*)

3-

ovo je mnogo obećavalo: pre svega, zato što sam znao da je moj omiljeni ričard stenli radio jedan od draftova scenarija.

zatim, zato što je premisa, i bez njega, izvanredno napaljujuća.

najzad, zato što je ovo prvi italo horor u dugo vremena koji je actually imao neki pristojan budget, i koji izgleda bioskopskije od bilo čega što je senilni arđento potpisao u XXI veku a o njegovim direct-to-DVD/TV kolegama da i ne govorim. to o izgledu filma bilo je jasno još na kopiji koja se pojavila pre oko pola godine, možda i više, ali koja je – frustrirajuće!- bila dostupna samo na italijanskom. to je tim više iritirajuće jer je ovaj film, kao i avatijev HIDEOUT, zapravo snimljen na engleskom, ali mu se prvo pojavila verzija dabovana na italijanski. sad, kad su eng. titlovi najzad dostupni, pohitah da ga pogledam.

odmah da raspršim napaljivanje, ako za to ocena od 3- nije bila dovoljna: ovo je jedan, at best, srednjački produkt. u njemu ima sasvim dovoljno kvaliteta da se pogleda, ali treba mu prići sa maximalnim oprezom i smanjenim očekivanjima.

premisa je vezana za spravu zvanu thanatoscope, koja služi za beleženje poslednje slike koju upravo-umirući spazi, a koja je povezana sa filmskom kamerom, odnosno njenim dalekim srednjevekovnim alhemičarskim precima, svakojakim okultnim i iluzionističkim, optičarskim spravama. to je sjajna fora koja implicira demonsku prirodu filma, i kojom se sa solidnim uspehom u književnosti bavio teodor rožak u svom FLICKERU (srpski – TREPTAJ), a što je donekle banalizovao karpenterov CIGARETTE BURNS.

svakako, u okvirima italo tradicije, gde je fetišizacija očiju (i nasilja prema njima) dosegla svoje najveće paroxizme u svekolikoj filmskoj umetnosti, ova fora sa vatanjem slike sa očiju umrlog definitivno priziva i vintage arđenta, tj. 4 MOCHE DI VELLUTO GRIGIO (a sprava za prinudno držanje očiju otvorenim, naravno, i OPERU). kad u celu tu čorbu dođe još stenli, sa svojim ozbiljnim ezoterijskim bekgraundom, a koji se demonskom prirodom filma već explicitno bavio u DUST DEVILU (koji mi je svaki dan sve bolji i svaki put kad pomislim na njega, shvatim da je još bolji nego što mi se poslednji put činilo) – činilo se da je ovo formula koja ne može da omane.

e pa, može.

scenario potpisuje skoro tuce ljudi, i vidi se klasična boljka mnogo babica i neizbežno kilavog deteta.

tu ne postoji fokus.

glavni lik – student režije – je nedefinisan, mutav, mlitav, a loš kasting (idiot koji se sve vreme ceri) dodatno potkopava našeg 'vodiča' kroz ovu priču. oko njega cirkuliše još nekoliko curica, sa krajnje nejasnim odnosima – jedna kao da mu je devojka, ali ponašaju se samo kao drugari; jedna druga kao da gleda sa nekom vrstom zavisti na njinu ljubav, ali sve te zapetljancije ostavljene su negde daleko u pozadini zbivanja kao nebitne.

pa šta je onda bitno ovde?

centralni gimmick sa tim thanatoscopom je upravo to – gimmick. jedva nešto više od mekgafina. svi ga jure, svi ga traže, svi bi da ga otmu, a kad ga naš mladi reditelj-wannabe pronađe na mestu na kome bi, čini se, svaka iole normalna osoba prva potražila, počnu akcije oko toga – samo da bi se na kraju otkrilo da to čudo za vađenje očiju naživo, tj. u trenutku smrti služi za jednu bednu, bezveznu operaciju bez ikakve svrhe i smisla. kako ne biti razočaran kad, na kraju, vidite tu fotku proizvedenu tanatoskopom, i kako da se ne upitate: 'i, šta sad? čemu sve to služi, a usto i ne radi?' odnosno – 'zar ovoliki ljudi izgiboše da bi došli do sprave koja slika bednu snuff-sličicu? zar to nisu mogli običnim digitalcem?'

film ima previše likova, prebrzo uvedenih, sa nejasnim među-odnosima – to važi kako za kolege-studente kao i za profesore i druge matore tragače za gimmickom. smisao za naraciju je skoro nepostojeći, scene su prekratke ili –ako su zanimljive- okončavaju se prebrzo, logika iza zbivanja je nepostojeća (niko se ne čudi što grdni neki studenti 'nestaju'!), elementarna motivacija gl. junaka je nedorađena, tokom većeg dela imate utisak da se radnja uopšte ne razvija nego da se vrti u krug – a ovo potonje ne čudi jer, reklo bi se da je reditelj ovoga bio suviše hipnotisan svojim prekrasnim ambijentom stare škole u šumi i njenim podrumima a da bi se bavio – pričom. po tome je ovo još jedan italo hororčić u kome su lepe slike važnije od smislenog zapleta – ali s tom razlikom što on nema muda da prigrli iracionalnost i ludilo svojih italo predaka, nego ejpuje američki stil trilera, a ne ume da ga zaista izejpuje i da pregledno i jasno ocrta svoje junake, motivacije, zaplet i rasplet.

nema tu dovoljno atmosfere da iskupi narativne proizvoljnosti, niti dovoljno italo-style set-pisova da oprostimo mlake junake i ovaj 'da, ali nije bitno' zaplet. posebno iritira posezanje za tipično američkim debilnim jump-scare-ovima: nagli zumovi praćeni preglasnim zvučnim efektima i slične fore za trzanje slabosrčanih zaista su uvredljivi postupci u nečemu što pokazuje određene tendencije znatno ozbiljnije od toga. to ide tako daleko u besramnosti da ovde imamo onu foru iz SE7EN, nedavno sramotno pokradenu i u arđentovom ĐALU, ali ovde u još glupljem obliku: naime, naše momče naiđe u jednoj sobi raščerečenu ovcu zakucanu za sto: dakle, creva joj izvađena, pluća, srce, sve izbačeno, grudni koš zjapi otvoren skroz – ali ne, deco, ako ste mislili da je to sve dovoljno da se ubije ovca – varate se! kad ovaj priđe toj raskomadanoj lešini – ovca trgne svoju odranu glavu ka njemu! BU!!!

avaj, iako ima premisu dostoju FLICKERA i ponešto od stenlijevog toucha (avaj, stenlijev scenario je obilato rirajtovan i malo je od njega ostalo u ovome) IMAGO MORTIS je po svojim ambicijama znatno bliži nemačkoj ANATOMY, samo što još manje deliveruje od tog youth-oriented generičkog no mestimično zabavnog euro-horror produkta. šteta, jer u kastu ima i pojavu džeraldine čaplin, babe koja ne samo što po sebi spooky izgleda (od čega je vrlo malo iskorišćeno!) nego iz njenih očiju nas gleda direktno u lice jedan od najvećih filmmejkera ikada (džeraldina zapravo izgleda kao čarli čaplin u normanbejtsovskom dregu!) – ali ne, ta vrsta referencijalnosti daleko prevazilazi ovog ovde besonija.

STEFANO BESSONI je, uprkos gornjim kritikama, pokazao dovoljno smisla za intrigantne koncepte i dovoljno nadareno oko za lepe slike da ga valja imati na radaru i dati mu još jednu šansu – ako ništa drugo, bar je potpisao nešto što zaista izgleda kao film za VELIKO PLATNO – što je mnogo više nego što ijedan italo horor reditelj uradio u poslednjih 10ak godina (s izuzetkom OCCHI DI CRISTALLO). ono što mene posebno deprimira jeste nepoznavanje sopstvene (italo) tradicije i besramno, debilno ejpovanje tuđe (američke) na jedan sasvim generički način. stari italo majstori su mažnjavali američki zaplet, ali ga pričali sa svojim osobenim, ljuto začinjenim stilom; a ovaj ovde besoni, kao da bi hteo da bude i italijanski tim barton i giljermo del toro i eli rot… ali još je mali za to, i zato potpisuje jedan simpatičan, derivativan, nekonzistentan, rascepljen, nepotpun, nedomišljen i nedorađen film. ipak, čak i takav, preporučuje se fanovima na jednu opreznu konzumaciju.

OFFSPRING (2009)

 ** 

2+

gomila nekakve dečurlije – podivljale, odevene kao siromašniji i nemaštovitiji rođaci onih iz MAD MAXA III – živi po pećinama duž obale, i spopada prolaznike, koje žderu, pretežno naživo, mada ponekad pripale i vatricu. izgleda da njina stopala ne ostavljaju tragove u pesku, jer je to veliki problem da se divlja dečurlija-kanibali lociraju i povataju i smeste u neku kafileriju gde im je i mesto. zato treba da prođe sat vremena dok im, pred kraj filma, ne uđu u trag – a i tad skoro slučajno.

njihove žrtve su neki nezanimljivi likovi, koji uključuju i bivšeg pajkana koga sada pozivaju upomoć kao velikog experta za vatanje divlje đece or some such crap – mada, kako se ispostavi, od njegove pomoći nema ni P, jer ne vidimo baš nikakvu expertizu na delu, sem expertize u natezanju iz pljoske. njega igra art hindl (izgleda kao pijani albert fini, pokoj mu duši), koji je iskusan u borbi sa klinačkom napasti, pošto je već bio zlosrećni tatko na nakot (BROOD). metodom 'metak u glavu' on je u tom hororu sredio bar tuce dečurlije koju mu je ex-žena nakotila u svojoj vanmateričnoj kesi. eh, taj divni film je imao toliko toga na pameti – pored živih likova, ubedljive priče, dobrih set pisova i originalnih ideja.

ništa od toga u ovom ovde nakotu (OFFSPRING).

glavnog lika, strogo gledano, i nema jer ovo je rađeno po oh-so-80s romanu džeka kečama – a to je ona formula pulp romana (rabljena kod gaja n. smita i džejmsa herberta u engleskoj, recimo) koja je uspešno transplantirana i u usa, gde imamo nekoliko likova ili grupa/familija, i onda paralelnom montažom, u iscepkanim poglavljima koja se završavaju dexopantalejskim klifhengerima, pratimo sve njih, al naizmenično. ne kažem da taj šund ne ume da bude zabavan, i kečam je, uz ričarda lejmona, svakako jedan od majstora ove vrste gadnića – dakle, triler-horora, žešćih i oštrijih i krvopljusnijih od stivena kinga, ali takođe sa znatno manje upečatljivih likova, ispoljenog duha ili pak natruha poente koje, kod kinga, često ipak ima.

OFFSPRING je, inače, nastavak čuvenog, pionirskog splatter-romana OFF SEASON, koji sam ranije čitao – to je solidno iživljavanje bez poente za one koji vole neknjiževno, pulp iživljavanje bez poente. značajan je zbog notornosti, jer potiče iz vremena (rane 1980te) kada je još bilo neke kao cenzure u horor književnosti, pa je kečam morao da ga skraćuje i izbacuje naročito gadna iživljavanja, silovanja, nabijanja na ražanj i pečenje na tijoj vatri, ždranja naživo itsl. danas, kada se romani edvarda lija nesmetano prodaju - više nema nikakvih granica. pitam se da li je to bolje.

OFFSPRING nije ništa drugo nego - an exercise in depravity. ovu frazu shvatiti kao objektivni opis a ne kao judgemental term. nemam ja ništa protiv depravity. uostalom, i kronenberga su svojevremeno, dok je još pravio dobre filmove, zvali 'dave deprave'. ali da bi taj depravity imao neki impakt, ipak je mnogo bolje kad zadesi neke žive i zanimljive ljude, i kad ne padne s neba, nego je na neki način povezan s njima (ili, ako nije direktno, da ta nepovezanost opet bude deo poente – npr. o slučaju i nužnosti).

ono što mi smeta u ovom konkretnom filmu jeste što su zlikovci (podivljala đeca) proizvoljni, u smislu da nisu proizvod nikakve pojmljive socijalne ili metafizičke sile nego su gola dosetka pisca; što spopadaju neke proizvoljne, slučajne žrtve koje nemaju nikakve veze sa njihovim stanjem, i što im rade neke krajnje proizvoljne stvari, čiji sadizam nije ničim opravdan – do željom pisca (a ovde i režisera) da nas zgadi nekim gnusnim prizorima.

ok, ako vam je do toga, ima ovde gadnih stvari. ima sadizma. ima raščerečenih telesa. krv pljušti. ima dobrih gore set-pisova. ima mnogo naturalističkog vrištanja i uplakanih faca. ima otetih beba i borbe za njiov život. šteta samo što se sve to NE dešava ljudima za koje bi vas bilo briga, i što – pred kraj – prelazi u tako extremni exces da to postaje smešno, a ne gadno ili strašno. film je rađen strejt, 'ozbiljno' u smislu da pokušava čak da bude drama sa tim papirnim likovima, ali slab predložak i osrednji glumci sve to čine da izgleda prilično FEJK. 

deca ovde ginu. deca ubijaju odrasle. deca ubijaju decu. odrasli ubijaju decu. to je dovoljno za notornost. na žalost, ne i za dobar film. jer je sve tako jebeno proizvoljno i besciljno. što reko homer simpson – a bunch of stuff that happened. zašto baš tako, zašto baš tu, zašto baš tim ljudima – nije bitno. utucali smo 80 minuta gledajući neko krvavo iživljavanje.

malo li je? meni jeste.

P.S. Uslovni nastavak ovog filma je daleko poznatija, hvaljenija, ali zapravo đubrovitija ŽENA (THE WOMAN)!

New Orleans: MY BIG AMERICAN ADVENTURE (8)

U ovom kratkom ali slatkom nastavku moje USA epopeje opisuje se poseta nju orleansu, konkretno

-vudu muzeju

-audobon akvarijumu

sa exkluzivnim vudu fotkama itd.

NAPOMENA O FOTKAMA:

1) pošto fotke koje sam pravio u AUDOBON akvarijumu iz misterioznih razloga NISU uspele, ovaj izveštaj je ilustrovan fotkama koje JESU uspele, iz akvarijuma u nekome mestu prema carmelu, u kaliforniji, sa jednog sasvim drugog tripa.

2) ako hoćete da zaista uživate u fotkama iz VUDU MUZEJA, tj. da lepo zagleđujete sve te detaljčiće i lobanjičice i koščice i tegle sa zmijama i žabama itd. - to možete uraditi na ovom mestu.

Veoma sam ponosan na činjenicu da se u New Orleans išlo na moj zahtev; to nije bilo prvobitno u planu, ali na moje insistiranje, Stefani je proverila, zaključila da 4 sati vožnje do tamo nije neizvodljivo, et voila!

Dan određen za to bio je utorak, 06. april.

Krenuli smo kasnije no što bih ja to voleo, jer je Stef čak i tog jutra morala da prvo ode u svoju jutarnju šetnju po okolini. Tokom vožnje, u trenucima u kojima nisam uživao u krajolicima, bavio sam se proučavanjem nekoliko vodiča koje je St imala u kolima- 1 za amer. Jug uopšte, a nekoliko specifično i exclusivno za New Orleans. Tamo sam beležio hajlajtove, i na kraju zaključio da prve stvari koje mora da se vide jesu Voodoo Museum i Audabon Aquarium of the Americas. Ostali nisu imali ništa protiv. Naročito St koja me tretira kao majka, i sve mi ugađa.

Usput smo stajali nekoliko puta, da se malo odmorimo, pojedemo i popijemo koješta, i – naravno- da Roni popuši koju. On je, siroma, totalni džanki za cigare, i otkako je ostavio šljokanje bukvalno se truje nikotinom...

Prešli smo preko dugačkog causewaya, posred jezera: to je lokacija one scene iz THE BEYOND sa slepom ženom i kučetom nasred puta.

New Orleans je bio silueta u daljini, izazov i dugočekani cilj koji je postajao sve veći i bliži. Izluđivala me je činjenica da smo toliko kasnili u startu, plus zaustavljanja usput: već je bilo prošlo 13h… Potom smo još malo lutali po samom gradu, tražeći French Quarter, a onda i parking u nj. blizini. Kad se najzad smestismo u jedan, svratismo u Wallgreen da kupimo foto aparate i – pravac French Quarter.

Moram reći da sam očekivao nešto malo lepše, i prijatnije, i starije, i… sa dušom. Senovito, povučeno, exotično mesto. Tiho. Ili barem sa nekom prigušenom muzikom i ljudskim glasovima. A u stvari- tourist trap if I ever saw one! Totalno komercijalizovano do tačke mučnine. Prodavnice, prodavnice, prodavnice. Suveniri, đinđuve i ostale tričarije. Restorani. Buka. Turisti na sve strane. Mamipare svuda. Ulični zabavljači. Dža bu, ovo ono. Zgrade restaurisane, nimalo osećaja patine i starosti. Kao filmski set – bukvalno. Sveprožimajući osećaj izveštačenosti, laži. Fejk!

Prva stanica - VUDU MUZEJ. On je, barem, bio u malo zabačenoj ulici. Ispostavilo se da je 'muzej' u stvari skučena rupa sastavljena od jednog predsoblja/prodavnice suvenira, dve sobe srednje veličine sa izloženim čudima, te hodnik u kome su takođe okačili neke maske i slike. Ipak, ne mogu reći da sam razočaran. Bilo bi totalno inkongruentno da je ovo veliki, fancy muzej u konvencionalnom smislu, sa velikim sjajnim zidovima i podovima i ogromnim prostorijama i vitrinama i staklima i alarmima… Vudu je to.

Pod prigušenim svetlom u te 2 sobe bilo je sasvim dovoljno vudu artefakata za moj ukus – možda malo natrpano, ali nije mi smetalo, nekako je bilo u skladu sa temom. Lobanje, ljudske i životinjske, maske, figure, kipovi, tegle sa zmijama i žabama, amajlije, fetiši, slike, bubnjevi… sve što bi čovek očekivao i želeo. Proučavao sam ih sa dužnom pažnjom, i uslikao bar tuce slika, sa mnom i bez mene u njima. Na kraju sam kupio sebi majicu sa veveom, i natpisom 'opening doors' za 20$. Svideo mi se i veliki poster Barona Samedhija, ali tražiti 22 $ za običan papirni poster, uvijen u rolnu, stvarno je previše – ja sam 20$ dao za potpisan print slike onog ilustratora iz San Franciska, Franka Wua, sasve ramom i celofan zaštitom. To, dakle, ostavih za 'drugi put'.

Društvo je sasvim pristojno podnelo vudu. Ušli su, razgledali, slikali se, nisu požurivali. Istina, Roni se ubrzo izšunjao ne bi li se drogirao nikotinom, ali ja sam uspeo da upijem iz muzeja onoliko koliko sam našao za shodno.

Onda smo izašli na ulicu. Sledeća planirana stanica bio je Akvarijum, veliki, novi, fancy. Džon je, međutim, hteo da ide na drugo mesto - da vidi nekakav trg, neko dosadno i glupo mesto od važnosti za crnačka prava ili tako neko sranje. Kao, nešto bitno se tamo desilo, šta li? I sad oće da vidi taj ugao između ulica. OK, ali… Akvarijum se zatvara u 5. A usrani trg će biti tamo i posle ponoći, ako zatreba. Pokušao sam učtivo da mu to stavim do znanja. St je predložila da se podelimo: ja i Roni da idemo pravo u akvarijum, a ona će sa Džonom na taj ćošak, pa će nam se pridružiti kasnije.

Meni se to nije dopalo: Roni je zbunjeniji od dva ludaka u buretu, i s njim da idem po New Orleansu (i akvarijumu) nije moja ideja provoda. Da ne pričam o potencijalima gubljenja vremena oko pronalaženja i čekanja i traženja po ogromnoj zgradi sa njom i Džonom, kasnije. No, glasno sam izgovorio samo krajnje zdravorazumsku primedbu: 'Ljudi, već je prošlo 3 pm. Dok vi dođete, akva će biti pred zatvaranjem. Ne isplati se da dajete 15 $ za pola sata protrčavanja kroz to. Mislim, kako oćete, vaše pare, ali nema rezona. A trg će biti tamo i posle 5 pm.'

Razumno posmatrano, ja sam bio 100 % u pravu. Naravno, meni ne bi bio problem ni sam sa Ronijem da idem tamo, ionako je blizu mesta gde smo stajali; samo sam pokušavao da budem pragmatičan i čovekoljubiv. No, to je palo na gluve Džonove uši. Već u avanturi gubljenja usred noći po šumama Misisipija ja sam shvatio koliko je on nesiguran, prevrtljivog raspoloženja i mišljenja, koliko se lako unervozi i postane iracionalan. Tog popodneva u NO-u shvatio sam još jednu stvar: on iz svoje nesigurnosti ima opsesiju kontrole. Čovek želi da bude glavni, ili barem da ima osećaj da je on taj koji upravlja. To nije preterano izraženo, u smislu da nije bolesni fanatik oko toga, ali u pojedinim momentima, kad oseti da je njegova muškost ugrožena, ume da ga uhvati frka oko toga.

Iz onoga što mi je St kasnije pričala o njemu to mi je bilo još jasnije (napr. želi je stalno pored sebe, nema osećaja za njene druge potrebe –ljudske i kulturne- duri se kad ona nije u stanju da dođe onda kad njemu treba…). Elem, Džon se tu, na ulici, našao između nekoliko opcija, zbunjen između razumne, moje, i sopstvene, opsesivne; najzad se priklonio mojoj, u trenutku slabosti, i smesta počeo sebe (a i mene?) da mrzi zbog toga. Osetio sam to još dok smo išli ulicom, u njegovom pizdunskom gunđanju (zamisli razmaženog 7-godišnjeg dečka koji nije dobio traženi sladoled, i sad ga majka vodi ka mestu na koje mu se preterano ne ide, bez tog sladoleda). No, šta se tu može. Njegov problem.

Kupili smo karte; iako se meni išlo i u IMAX, oni (a pre svega Džon) bili su protiv toga, pa uzesmo samo za obilazak akvarijuma. Već na ulazu smo se razdvojili, po dogovoru, jer ipak imamo različita interesovanja i različitu brzinu hoda. Dogovor je bio da se nadjemo nešto pre 6 kod izlaza (ulaz u akvarijum se zatvara u 5, ali posetioce isteruju tek nešto pre 6). To mi se učinilo čak i malo preteranim – budući da ima još toliko toga za videti u NO- ali wtf, nisam hteo da opet započinjem sa pokušajima pragmatičnog razmišljanja. Nije bio momenat. OK, šetaćemo akvarijumom 2,5 sata, umesto da obiđemo još 2-3 mesta pride. Dobro.

Kao što rekoh, akvarijum je nov, i velik; nemam ga sa čim uporediti jer na sličnom mestu nisam bio, ali ono što sam video bilo je fino uređeno, i prilično impresivno. Najviše vremena sam proveo kod jastoga: 3-4 komada, koje sam posmatrao izbliza, odmah iza stakla, odlično osvetljene, i divio se tuđinskoj lepoti tih alien ktuluoida. Odmah zatim, najviše sam presedeo kod deonice sa ajkulama: velike, bele, 4-5 komada, plivaju sa još nekim sortama riba kojima se ne hrane; iz žablje perspektive posmatraš ih kako plivaju iznad tebe, kruže, stalno u pokretu, povremeno iskeze one ralje, skroz ih izbace, valjda poziraju za posetioce.

foto: sleeping with the fishes:

Ja sam nosio jedan od foto aparata i neumorno škljocao. Avaj, tad nisam znao da NIJEDNA od tih slika neće da uspe, ne znam zašto. No, ne žalim previše zbog toga, iako bi te sa ajkulama bile baš cool da su uspele. Naime, bio sam lagodan sa vremenom, i upijao sam prizore koji su me zanimali po svom nahođenju i bez žurbe. A imaju sve u ovom akvarijumu: i pirane, i neke ogromne amazonske ribetine od po 20 kila komat, i žabe i guštere iz prašume, i jegulje, i vidre, i pingvine… i eto, time sam se zanimao skoro do 6 sati. U jednom momentu naiđoh na Ronija, samog. Siroma je pokušavao da otkrije neko mesto za pušenje, tek u magnovenju svestan gde je, i šta je iza stakala. Upotrebio sam ga za pravljenje nekih slika sa mnom i ajkulama, čak sam ga naterao da mi malo pozira ispred/ispod njih (Roni, i ajkule: koja metafora- čovek i njegovi demoni zavisnosti… he he he). Nadam se da su barem slike s njegovog aparata uspele! (Update: NISU! Osim ako tu nemaju neku vrstu elektronske zaštite ili tako nečeg zlog što sprečava rad foto aparata, nejasno mi je kako nijedna fotka sa 2 različita aparata nije uspela!)

Nešto pre 6 nađosmo se svi zajedno u prodavnici suvenira; bio sam na ivici da kupim jednu drečavu, pretežno zelenu, majicu sa raznim žabama i gušterima na njoj; u poslednji čas sam se predomislio, jer su ti reljefni skotovi od gume, i bila bi zajebana za peglanje/pranje, plus: ne znam bre, previše je drečava čak i za moje kemp momente. Još veća frustracija bila je super crna majica sa belom ajkulom koju bih RADO posedovao- ali su imali samo XL i XXL veličinu… Paceri! Neko vreme sam se nosio mišlju da kupujem neke tričarije za mnogobrojnu dečicu iz familije, a onda shvatih: a) previše ih ima, b) mnogo bi mi para pojelo, c) mnogo prostora/težine u prtljagu, d) nisam siguran ni da li bi im i koliko leglo to što bih kupio, i ne bi li se posle svađali oko toga kome sam kupio bolju i lepšu stvar… Zato reših da bolno pitanje uspomena za rodbinu ostavim za neki kasniji momenat (najverovatnije, za popodne pred poletanje iz USA). -Update: Na kraju nisam kupio ništa nikome, sem majci.

Izađosmo otuda u sivkasto popodne: bilo je nešto oblaka na mutno-sunčanom nebu. Misisipi je bio pred nama. Plan je bio da se nešto pojede. Prekoputa je bio veliki kazino, i St se setila da bi tu mogli da nađemo nešto povoljno, jer navodno menadžment pokušava da za male pare narani i napoji kockare ne bi li bolje trošili na žetonima. Mesto raskošno, veliko, pravi hram Mamonu… a najjeftiniji obrok 19.95 $. OK, idemo dalje. Šetali smo Burbon ulicom (koja, kao, slovi za jednu od čuvenih, valjda boemskih, ili je bar takva bila nekad…).

Nisam impresioniran centrom grada. Prljav je, i nekako – hladan, neljudski. Mogu da razumem alijenaciju koju likovi Popi Z. Brajt osećaju u ovom okruženju. Ima nešto vrlo mrtvo, nehumano u auri. Džon i Roni su umirali za malo kafe, a i jela, pa uđoše u neakav cafe, šta li; ja i Stefani, kao duševniji deo grupe, svratismo u gift shop po malo suvenira. Simpatična turistička mamipara. Na kraju sebi kupih 1 prelepu VUDU majicu /20 $/ (malo šarenija nego što obično nosim, ali jeste u duhu vudua, i strašno je slatka!), 1 vudu lutkicu /3$/ i 5 razglednica grada /1$/. Nisam kupio veliku plastičnu glavu krokodila za 40 $, niti brojne druge lobanje i lobanjolike artefakte. St je nakupovala brdo stvari za svoje sinove te poznanike. Kad smo izašli otuda, ova dvojica su već bili na ulici (Roni sa cigarom, naravno).

Šta sad? Džon je bio umoran: ''I want to go home, I really do.'' Bolele su ga dijabetičarske noge, bio je još uvek mrzovoljan što je mlađi muškarac danas nametnuo maršrutu i ugrozio njegovu alfa-poziciju (ako je čiča u 64-oj godini uopšte igde u prvoj polovini alfabeta!), i već je naglas sa St planirao ponovni dolazak u NO (''just the two of us, a full week, no rush…''). Pomirio se sa današnjim napadom na svoj ego tako što je digao ruke od ispunjenja svojih želja sada, i smesta počeo da planira nov dolazak, u kome bi njegova pozicija bila neprikosnovena. Mene se ništa od toga ne tiče, dok god ne ugrožava moje namere i potrebe.

Ideja da krećemo nazad tako rano zvučala mi je gnusno – jos je bio dan, jedva 7 pm! ''I cannot walk any more, I really cannot…'' Daj barem da svratimo u jednu knjižaru, zacvileh ja – bila je usput, a pomenuta je čak i u katalogu kao jedna od bitnih lokacija, 30 godina u biznisu – used, rare, hard to find books… Pošto je bila usput, pristadoše. Kad, međutim, dođosmo do nje – patka! Zatvoreno! Fuckers zatvorili u 5 pm! Neverovatno! Ovako nešto NIGDE u USA nisam video, nigde, ni u nedođijama Paradajza, ni u North Carolini, NIGDE! Koja blasfemija, fuck! Tu već videh koliko je sati. OK, predajem se. Vidim da će ova poseta NO biti polovična at best!

Odosmo do auta na parkingu, navodno da ostavimo stvari, pa da –na moje insistiranje- odemo još malo u šetnju po French Quarteru. Ako ništa drugo. Ali ne. Odnekud izvukoše podatak da su na radiju čuli da se sprema oluja (što jes – jes, nebo je delovalo kao da se nešto krčka u tim oblacima), a imajući u vidu dugačku vožnju nazad, možda ipak… Bla bla. Naravno, budući da nisam ja taj koji vozi, morao sam da se povinujem i budem uviđavan. OK. Ako mislite da će oluja, onda what the hell, ajde da begamo na vreme. Provozali smo se još malo po gradu jer je St htela da proveri izvesni Youth Hostel gde je odsedala nekada, da vidi da li to još postoji radi. Nađosmo ga: gomila razuzdanih libertena bila je na verandi. New Orleans. Sporedne ulice prljave, zapuštene zgrade, zarasli travnjaci, napukli trotoari… Dekadencija. Još malo pa ko neka srpska palanka.

Pošto im se i groblja zatvaraju u 5 popodne (seljaci!), jedno od onih čuvenih, nadzemnih, spazio sam samo iz auta, preko ograde, u prolazu; tu su samo razglednice da me podsećaju…

Potom izađosmo na hajvej, i zaputismo se nazad. Ubrzo se smračilo, nije se imalo šta gledati kroz prozor, a i bio sam umornjikav, te se dadoh u dremku. Nije da sam nešto ozbiljno i zaspao, ali sam barem žmureći imao alibi što ne govorim ni sa kim. Povratak je protekao glatko, ako ne računamo to što nas je u jednom trenutku zaustavio pajkan zbog prebrze vožnje, i nakon kratke provere podataka pustio glatko, bez kazne, uz opomenu.

Po povratku u Kenton, kod Ronija, negde iza ponoći, obždrao sam se njegovom čorbom sa 15 sorti pasulja plus kobasica, što je jedno od najboljih jela koja sam pojeo od stupanja nogom na tlo USA, samo pojačano činjenicom da nisam imao ozbiljniji obrok celog dana, još od sendviča pojedenih oko podneva. Posle svega ovoga bilo je slatko svaliti se u postelju…