ISTINITE LAŽI (prir. Goran Skrobonja) – prikaz (2)

Nastavljam gde sam stao, seciranje sadržaja zbirke ISTINITE LAŽI, po redosledu kojim se priče nalaze u knjizi.

11. Goran Skrobonja – POKLADE

= 6

Ovo je priča "iz sveta", odnosno iz epskog ciklusa o Tehno-krstašima i alter-postapokaliptičnoj Srbiji, na tragu novele "Crveno nebo nad poljima ilovače". Nisam bio impresioniran tom novelom, nije me zainteresovao (niti ubedio) taj svet, te mi stoga ni ovaj fragment iz njega nije nešto naročito legao. Izlišno je reći da je to sve fino napisano i osmišljeno, ali mi je emocija nekako fejk, a zamisao – vrlo potentna, o maskama koje su istinite, i licima koja su lažna – tek je zagrebana, i više deluje kao gimmick nego kao nešto konkretno promišljeno i dosledno sprovedeno kroz priču. No, postoje ovde fini potencijali za zanimljiv, vizuelno bogat kratki film... U lepim slikama bi možda ovo bolje oživelo nego u rečima.

12. Aleksandar Žiljak – JURA

= 6-

Dobro pripovedanje donekle može da zabašuri nedostatak prave supstance ovde. Jer, o čemu je zapravo ova priča? O tome da pravde ipak ima, pa makar je sprovodili somovi od pet metara iz nekakvih mini-jezeraca? Znači, dva lika krenu u noćni lov na Juru, urbano-legendarnog džinovskog soma, baš u isto vreme kada na to isto jezerce dođe egzekutor koji radi za nimalo urbane a ni legendarne političke mafijaše kako bi pridavio suviše istražiteljski nastrojenu novinarku. How convenient! Čim su likovi i situacija postavljeni u prve 2-3 strane, rasplet je jasan. Predvidivo, som iskoči da proguta baš ubicu, a ne djevojku ili ovu dvojicu u čamcu (zar dve muve, tj. dva mamlaza jednim udarcem nije logičnije?), devojka bude spašena u zadnji čas, a ova dvojica imaju ribolovačku priču za mlaćenje u kafani for years to come. The end. So what? Aktuelna krimogena situacija u Hrvatskoj (prepoznatljiva i nama u Srbiji) prizvana je samo da bi bila negirana i svedena na petparački kliše u stilu Tales From the Crypt. Sve se desi krajnje predvidivo i bez ikakvih obrta koji bi oplemenili lagani materijal. Ne volim priče u kojima je sve zgodno namešteno tako da samo negativci stradaju, a dobrice odu kući pevajući.

Evo kako bi izgledala ova priča da sam je ja pisao: egzekutor bi obavezno sexualno overio zgodnu novinarku pre pogubljenja (šteta da se baci toliko meso, neisprobano!); Jura bi, istina, skočio na njega, ali bi mu odgrizao samo noge, tako da ovaj dobije kurac do zemlje – a onda bi se otkotrljao u vodu i tu polagano udavio; a twist bi bio da dva ribolovca, novinarko-spasitelja, izvuku rečenu istražiteljku na obalu, a onda je zagreju od hladne vode svojim uspaljenim telesima, i tako joj naplate spasenje. Onda bi naišao kontrolor egzekutora (da se uveri da je ovaj obavio posao kako treba) i overio obojicu mecima u glavu. Pošto i on pojebe novinarku, bacio bi je Juri, koji bi je pojeo u dva slasna zalogaja - jer za Juru, što reko Pinhed, there is no Good, there is no Evil, there is only FLESH!

E, TO je već priča o stvarnim ljudima, stvarnim motivacijama i stvarnom životu.

JURA, as is, is just innocent, infantile pulp.

13. Marko Pišev - GOSPODIN PEPERMINT

= 8-

Ova priča mi vraća veru u Piševa, privremeno poljuljanu (za njegove potencijale) osrednjom pričicom iz BELOG ŠUMA. E, ovo je nešto bliže onome što želim da od njega viđam. Kratka ali jebitačna 100% horor priča koja kreće, bez zamajavanja i banalnih nagvaždanja, od prve rečenice, i traje do poslednje. Klizi na tramvajskim šinama bez skretanja a majstor vozi ko mator. Atmosfera je iz-van-red-na, ambijent originalan (tramvaj usred noći, zabačena linija, pusti most, podvožnjak, tunel...), urbana legenda pristojna, kraj predvidiv ali, ovde, jedini moguć. Da se razumemo, nema ovo ambicije niti komplexne emocije poput novela iz FOTOFOBIJE, ovo je "samo" jedna odlična, moderna kratka horor priča koja uspeva – za razliku od 98,4% srpskih "horor" priča- da actually bude jeziva. To je ono što volim kod Piševa: dok se drugi domaći pisci koji se uhvate horora rasplinjavaju u palp igrarijama, citatima, omažima, melodramama, pričam-ti-pričama, bla-bla-trućovima i angažovanim metaforama, Pišev ne zaboravlja da horor priča treba, pre svega, da bude jeziva. I to mu najčešće uspeva i da postigne. Mislim, jezu. Stravu. Grozu. Tako i ovde. S ovom pričom Pišev utemeljuje moju prognozu i dijagnozu da se on polako ali sigurno pretvara u srpskog Remzija Kempbela. Samo što je meni još zanimljiviji i čitljiviji od prečesto napornog mi Remzija.

14. Ivana Milaković - ČELJUST KOJA DRŽI PRST

= 4-

Evo još jedne Ivanine priče u kojoj se ništa ne dešava. U BELOM ŠUMU imala je priču o tome šta sve možeš da radiš s lešom kad se dosađuješ. Odogovor je bio: ništa. I to ništa traje 10ak strana. Leš trune i trune, a naratorka se tušira, jede i filozofira. Ovo ovde je još gore: tu imamo babu koja se gega, jedva pokretna (jedna noga joj je već u grobu, pa to otežava kretanje), i njen sasvim trivijalan tok svesti u kome treba da prođe čitava večnost pa da shvati da prst u zubima njene mačke pripada njoj samoj (senilna baba, pa zaboravila da je ostala bez prsta; čak ni veliki zavoj posred šake nije joj bio dovoljan podsetnik!). I to je sve. Urbana legenda se i ne desi u ovoj priči, nego nam u zadnjoj rečenici samo ostane obećanje da će se, verovatno desiti. Ako ništa drugo, Ivana je dosledna svojoj poetici nedešavanja (i dosade).

Već mi se javlja kako će izgledati njena priča za predstojeću antologiju na temu apokalipse: deda i unuk sede u parku i hrane golubove. Imamo detaljne opise te aktivnosti. Koliko ima golubova, kako izgledaju, koji je šta pojeo. Imamo beskrajne dijaloge između dosadnog dede i dosadnog unuka ni o čemu. Jedna od tema razglabanja je i predstojeći smak sveta o kome se pričalo na TV-u. Nakon deset strana ničega, u poslednjoj rečenici deda kaže: "Ama, čini mi se kao da grmi?" To je pančlajn. To je apokalipsa. To je priča. Poetika nedešavanja na delu.

15. Zoran Pešić Sigma - TAJNA KOLIBE OD PEČURAKA

= 8-

Izuzetno sam prijatno iznenađen ovom pričom. Sigma mi je svojevremeno poslao jednu svoju "priču" za koju je tvrdio da u njoj ima zombija. Ne znam, nisam izdržao dalje od druge strane. Valjda se zvala "Zombi i ladolež". To je bilo nekakvo naporno, apstraktno "umetničarenje" a ne naracija. Nešto kao pesma u prozi, al dosadna. Videvši ovaj naslov, bojao sam se da je nešto slično u pitanju. Srećom, nije. Ovo je jedna sasvim lepo i pošteno ispričana priča sa početkom, sredinom i krajem. Nazovite me staromodnim, al takve najviše volim! Ima čak i poentu! Plus je originalna i nepredvidiva sve vreme. Ni u jednom trenu nisam slutio šta će sledeće da se desi, a kad se desilo, bilo je sasvim logično i u skladu sa prethodećim i sledećim. Intrigantna, ubedljiva, pritajeno zlokobna, atmosferična, baš 'nako prijatna priča kojoj mi je najveća zamerka što ne traje još malo duže. Voleo bih da je dejstvo tih "anđeoskih košuljica" malo razrađenije, duže i detaljnije opisano (kao i junakove dileme oko toga). Svejedno, ovo je jedna baš vrlo dobra priča. Ambijent Niša i okoline nenametljivo je utkan u radnju.

16. Spomenka Stefanović Pululu – MARA

= 5+

Spomenka nastavlja sa pričama čiji su naslovi – imena junaka. U BELOM ŠUMU bio je "Danilo", sad je "Mara", u APOKALIPSI očekujemo "Radoslava" ili "Milisava". Srećom, "Mara" nije u bliskom srodstvu sa "Danilom", mada jeste dovoljno blizu da ne bi valjalo da se priženjuju. U suštini, ovo je horor priča od pomalo neosvešćene i idejno upitne sorte, u kojima žrtve postaju monstrumi i izvori užasa. Naslovna Mara je jedna sudbinom (i očuhom) jebana mlada beograđanka od pre nekoliko vekova koju, kad zatrudni s očuhom, ostave u Bg lagumima da crkne ili se snađe, kako već Bog nađe za shodno. Ona se snađe tako što nekako (?) postane zombi, demon, duh ili nešto šesto, i vekovima kasnije spopada uspaljenu omladinu koja bi da se sexa među paučinom, pacovima, u vlazi i memli i smradu tih kanala. Dobro, i? Šta s tim? Ništa. Poenta je ostala izgubljena negde u lavirintu ispod Bg-a, a mara, iako je naslovni "lik", jedva da je i skicirana. Nismo stigli da je upoznamo niti da se saživimo s njom jer smo više vremena, izborom pisca, proveli sa nekakvim švalerima i napaljenom omladinom. Inače, mnogo zabavnija od "legende" o Mari jeste priča-u-priči (anegdota? vic? urbana legenda?) o sexu s devojkom u invalidskim kolicima.

17. Ivan Nešić - ODRAZI U RETROVIZORU (BLIŽI SU NEGO ŠTO SE ČINI)

= 8-

Ovo je priča koja je sve vreme išla ka desetki, ili bar vrlo jakoj devetki, i tek je na poslednjih stranu-dve ostala bez gasa i kako-tako se doteturala do tog odredišta. Pre svega, premisa je odlična. Sjajno je iskorišćena strava vrlo dobro znana svakome ko je ikada pomnije surfovao porno sajtovima: kad krenu da iskaču oni prokleti pop-apovi, neželjene stranice, netraženi downloadovi, akcije i aktivnosti koje nisi želeo, klikneš na jednu stranu – otvore ti se tri, ugasiš jednu od njih, otvore ih se 6, itd itd. Dakle, ta strava nekontrolisanog interneta (prisutna u jednom infantilnijem i neubedljivijem obliku kod Lazovića & sina) ovde je vrlo ubedljivo, originalno i zlokobno oživljena, sasve tim prokletim odbrojavanjem preostalog downloada.

Road-movie aspekt je odlična forma, mada pomalo veštački i sumnjivo ubačen u srpsku sredinu. Lako je praviti road-movie u ONOLIKOJ Americi; ali u zemljičici koju od najsevernije do najjužnije tačke možeš brzim autom da pređeš za max. 10ak sati vožnje malo je zajebanije imati nekakvo bežanje koje traje NEDELJU DANA? Gde to oni voze? Kuda? S kojim ciljem? jel se to vrte u krug, ili šta? Za nedelju dana morali bi da su celu Srbiju obišli bar 3 puta!

U svakom slučaju, set-up je odličan; zapravo, toliko je zajeban i gadan da sam pored saspensa za likove i sam bio u nedoumici: kako ćeš, dovraga, iz ovoga da se ispetljaš? KAKO tačno da pobegneš od nekakvog pixelizovanog "duha" (ili šta li je već)? KAKO da sjebeš tu pošast? Gađaš ga diskom sa anti-virus programom? Okupaš ga čistim alkoholom? WHAT?! I kad dođe vreme za showdown, on je, avaj, neizbežno (?) – blago razočaravajući. Skoro smešan. Šta, TAKO si zajebo to čudo? COME ON!

Takođe, malo je frustrirajuća difuzna priroda tog progonitelja. Kakva je veza sa nedavno-upokojenim ocem? Je li to on? Koja je poenta u tome što, samo u jednom slučaju, sinak kao da ugleda duh oca? Je li otac zaštitnik, pratilac, ili šta? Ne se znaje. Ako jeste, zašto ga vide samo jednom, načas, pred kraj? Zaista šteta. Jer, zbog ovih nerešenih pitanja te razočaravajućeg kraja i poenta, if any, ostaje nedorečena, a ovo ostaje "samo" odlična horor priča kojoj fali odličan kraj.

18. Dejan Ognjanović - SEKTA PRLJAVIH

= Šta reći?

Zametak ove priče je nastao tokom jednog razgovora u kafani MORNAR sa mojim starim prijateljem i inspiratorom, poznatim pod umetničkim imenom Stojan Popivoda. To je isti čovek koji je imao značajnu ulogu u uobličenju nekih detalja u mom romanu NAŽIVO, gde se uostalom i javlja kao "Adrijan". To je isti čovek koji mi je (nenamerno, kao i uvek; uzgred) dao naslov za moj upcumming magnum opus – PROKLETIJE. Naši razgovori retko se bave idejama za priče, pričama ili pisanjem. Obično razgovaramo tako o nekim opsesijama, idejama, principima, i on u nekom trenu samo kaže nešto od čega mi zasvetli sijalica i ja ZNAM da je to - to. Da tu nešto ima. To nešto je uvek u formi hinta. Nikada to nije zaplet, ili pod-zaplet ili bilo šta elaborirano. Dovoljna je jedna reč ili fraza u razgovoru, pa da meni krene čitava priča. Za NAŽIVO, bilo je dovoljno samo da mi pomene "Crno Bratstvo". Opis, imidž, ciljevi, namere, ponašanje, sve je to moje – a opet, kako se kasnije ispostavilo vrlo blisko nekoj grupaciji koja je stvarno operisala u predratnoj, srpskoj Prištini. Za PROKLETIJE bila je dovoljna fraza "arbanaski psoglavi". Čitav preostali train of thought je moj. Ali on, Popivoda, ga je pokrenuo.

Za SEKTU PRLJAVIH on je bio nešto konkretniji i detaljniji: tu mi je zaista ponudio koncept – bez detalja, ali uopšteno, ideja te sekte je njegova. Meni je fraza SEKTA PRLJAVIH bila strašno inspirativna i znao sam da u nekom trenu MORAM da napišem priču s tako dobrim naslovom, ali... falila mi je priča. Imao sam samo vrlo štur koncept... Ključna stvar u pisanju, bar za mene, a valjda i inače, jeste – tačka gledišta. KO PRIČA PRIČU, I ZAŠTO? Ova priča se zaista rodila, ili je barem bila omogućena, tek onda kada sam, sam sa sobom, došao do glavnog junaka. Smesta sam odbacio konvencionalne opcije kojima bi se zamajavao neki inferiorniji pisac, tipa: da neki novinar-istražitelj ili tako neka radoznala lujka reši da "glumi" beskućnika kako bi istražio urbanu legendu o toj sekti infiltrirajući se u nju. To je tako banalno i pulp. Ne, znao sam da će me ova priča zanimati i da ću je isterati do kraja samo ako je glavni junak isto tako extreman kao i ta sekta, i ako njegova motivacija nije banalna.

Znači, priča jeste inspirisana Popivodinom frazom i konceptom SEKTE PRLJAVIH, ali je rođena tek kada sam imao prvu scenu – scenu na mostu. Samoubistvo u pokušaju, i menjanje plana u zadnji čas. Čovek koji nema šta da izgubi. The man who sold the world. Dead man walking. To mi je bilo zanimljivo da istražim. Percepciju i osećanja čoveka koji više ne oseća nikakvu veze sa drugim ljudima, niti sa svetom koji ga okružuje. Davati mu neku motivaciju tipa – ostao bez posla, ostavila ga žena, poginuo mu 5-godišnji sinčić na njegove oči, i tako te fore iz B-hororčića – to nisam ozbiljno ni razmatrao. Bila bi to banalizacija jednog u suštini egzistencijalističkog koncepta sa budističkim overtonovima. Svesti tog junaka na nekakvog izbeglicu, žrtvu tranzicije, otpuštenog radnika, odbačenog ljubavnika ili tako nešto – to nijedne sekunde nije bila opcija. Iako su mi neki, uključujući i priređivača, zamerali što tom junaku nisam dao motivaciju, mislim da je njegova motivacija ipak implicitno prisutna u priči.

Enivej, mislim da sam uspeo da spojim lavkraftovsko-barouzovski nihilizam i mizantropiju sa jednim barkerovskim egzistencijalističkim palpom, i da napišem priču koja jeste žanr, tj. horor, ali koja ima nešto na pameti, i to – nadam se- nenametljivo iskazuje.

19. Dejan Mujanović - KUĆA LJUBAVI

= 6-

Fejk fejk fejk. Ništa ovde nisam poverovao.

Likovi, nekakvi studenti koji bi da budu pisci a ponašaju se i razmišljaju isto, ako ne i gore od onih Jocinih zgubidana i morona iz KST-a. Pritom su njihova naklapanja o pisanju prilično klinačka.

Ambijent, neubedljiv. Ta napuštena kuća stoji prazna i netaknuta, usred grada, ko zna koliko godina, i nju niko ne dira, ni skitnice, ni vlasnici, ni vlasti, ni potencijalni graditelji tržnih centara ili drugi pretendenti na poslovni prostor na zgodnom mestu. Jok, ta zgradica čuči tako, prazna, i čak posle svih tih godina ima i struju i vodu. E, prc.

Zaplet. Ljubavni jadi mladih "pisaca", trouglovi i četvorouglovi, jedva skicirani i sasvim nezanimljivi. Završni masakr koji je potpuno potonuće u neubedljivi palp kojim se srozava i to malo prethodnog "realizma". Ljudi ovde tako olako zabadaju noževe jedni u druge kao da je ovo neki C-slasher a ne priča iz savremenog Beograda sa nekim kvazi-živim likovima. Nije ovo sasvim loše na nivou pojedinih detalja, pasusa, opservacija, rečenica, ali kao celina – slabo je, neubedljivo, i besciljno. Te, stoga, logično, i bez impakta, bez obzira na svu prolivenu krv i masakr.

20. Marjan Cvetanović – MANASTIRIŠTE

= 5

Ovo bi imalo veću ocenu da je – priča. Ali, MANASTIRIŠTE u svom sadašnjem obliku teško da se pričom može nazvati. Ovo je pre zapis nekoliko lokalnih legendi koje je Marijan nešto malo povezao i neznatno sredio, ali tu i dalje ne postoje uobičajeni elementi priče – stalni likovi, zaplet, sukob, kulminacija... Kao lokalna legenda, priča o "manastirištu" iz okoline Niša, o turskim zlatnicima itd. sasvim je dovoljno zabavna za čitanje (i dalje istraživanje). Ipak, kao što sam autoru rekao još pre izlaska knjige, čim sam ovo pročitao, voleo bih da je ova građa ipak upotrebljena za priču ili novelu, a ne da je ovako samo zapisana i sređena.

21. Zoran Ćirić - NOĆNA KRETANJA

= 8-

Ćira retko biva dosadan, o čemu god da piše. Ova novela zaista je urnebesna vožnja kroz jednu razulareno erektiranu noć srednjevečnog profesora koji je progutao tabletu "cijalisa" kako bi pospešio svoje planirane sexualne akcije dok mu žena nije kod kuće, otišao na žurku, a tamo najveći deo vremena provodi pokušavajući da sakrije svoju nabujalu i sve bolniju erekciju koja mu iskače iz pantalona i s kojom ne zna šta da radi (a iz nedovoljno jasnih razloga, ne umače je u neko od ženskinja na licu mesta koje otpisuje prezrivim i ciničnim komentarima). I tako, 40 strana hrvanja sa pitonom Ćira uspeva da učini neprestano zabavnim, uz obavezne cinično-mizantropske opservacije svih epizodnih junaka koji se tu jave (s izuzetkom naratorove prepametne ćerke, s kojom se u jednom trenu čuje telefonom).

Kao i većina Ćirinih priča, i ova je najverovatnije nastala tako što mu je neko ispričao svoje iskustvo, a pisac ga fiktivno nadogradio i nakitio (pun!) i proživeo plastičnije i od onog ko mu je to ispričao. Naravno, to je uspešno preneo i čitaocu. Ćira prilično uspešno balansira između extremnih registara, od prostaštva i vulgarnosti pa do prefinjenih učenih aluzija i intelektualnih referenci, ali čitavu ovu priču ipak vidim pre svega kao jedan veliki, elaborirani mađioničarski akt u kome nas pisac hipnotiše i drži nam pažnju sve vreme, ali... kako, i zašto? Eto tako, jer mu se može.

Na kraju balade (razvučene pred kraj) teško da ćemo imati osećaj da smo videli i saznali nešto više od jedne groteskne noći u životu jednog nebitnog lika koji na kraju ne pokazuje da je nešto naučio iz iskustva niti da je osvanuo pametniji i drugačiji. Umesto priče imamo anegdotu koja je nasilno (i ne baš najubedljivije) prožeta pokušajima da joj se da neko dublje značenje. Ali, jebeš značenje kad je čitanje te anegdote bilo toliko duhovito i vrcavo i jezički bogato dok je trajalo!

Eto, to je moj osvrt na ovu knjigu.

Da sumiram:

1) Drago mi je da primetim veći broj vrlo dobrih (ocene 6+ do 7+) i odličnih (8- do 9) priča.

2) Raduje me još veći broj horor priča: po mom brojanju, od 21 u knjizi, barem 14 bi se moglo nazvati hororom. Znači, 2/3.

3) Veseli me što su neki koji su omašili ili se nisu proslavili u ŠUMENKU ovog puta dali odlične stvari.

4) Takođe, lepo je videti i neka nova imena i prijatno se iznenaditi njihovim pojačanjima.

5) Sve u svemu, da zaključim, visokim prosekom sadržaja ISTINITE LAŽI se bez greške plasiraju u sam vrh najznačajnijih žanrovskih knjiga u 2009. a ako znamo šta je sve u konkurenciji, tj. koliko je odličnih stvari izašlo u poslednje vreme a tiče se SF, fantastike i horora, onda veću pohvalu od ove ne mogu da pronađem. ISTINITE LAŽI su must have, must read!

ISTINITE LAŽI (prir. Goran Skrobonja) – prikaz (1)

Pošto imam svoju priču u ovoj antologiji, ne bi bilo u redu da pišem prikaz za neke medije. Moj blog je jedino mesto na kome ćete pročitati totalno subjektivan ali i neuvijen sud o ovoj knjizi. Na svu sreću, moj generalni utisak je VRLO povoljan, pa nema potrebe za nekim preteranim ogradama bilo koje vrste: uopšteno gledano, ISTINITE LAŽI su krupan korak napred u odnosu na solidan BELI ŠUM. Priče su prilično bolje, a konkretno, po redosledu njihovog pojavljivanja u knjizi, moje ocene i impresije izgledaju ovako – zbog velikog obima zbirke (400 strana sitnih slova) podeliću ove impresije u dva dela:

1. Ilija Bakić - KULA U RUŽI VETROVA

= 7+

Ilija je fino, mada pomalo mehanički, isprepleo nekoliko urbanih legendi iz svog kraja (Vršac). One među sobom nemaju neku jaču vezu sem geografske, a nisu baš najupečatljivije povezane ni narativno. Okvirna priča unutar koje se ove priče-u-priči nalaze daje umereno zanimljiv ugao posthumne analize (izučavanje daleke prošlosti, nakon velike kataklizme), ali ne uspeva da tim legendama podari neki dodatni smisao, ili da makar pruži neki zamajac po sebi, već se naprosto ta okvirna priča prekine bez neke poente jednom kada su istrošene "legende" spremljene za izneti. Ipak, pritajeno elegična atmosfera tog utihlog post-sveta iz koga se sadašnjost sagledava dobro je ostvarena, a pripovedanje je sve vreme zanimljivo.

2. Darko Tuševljaković - DOK NE DOĐU ŠEJTANI

= 7

Ovom pričom Darko se vraća u stanje i oblik u kome sam navikao (i u kome želim) da ga gledam. Za razliku od fejk priče iz BELOG ŠUMA, ova je sasvim ubedljiva čak i u svojim extremnijim momentima vezanim za zbivanja u ratom okuženoj Bosni, i za njihove posledice. Grupa jarana okupi se posle duže vremena, krenu sa svojim bosančeroskim 'đes, ba' fazonima (treba malo tolerancije da se probije kroz ovo!) i prisećanjima ko je gde bio i šta radio za vreme rata, i to se vremenom od TOP LISTE NADREALISTA pretvori u JAGODE U GRLU. Odnosno – viljuška u grlu. Dobro napisana, prilično zanimljiva, i sa finim krajem (mislim na sam samcit završetak – iako mi makljaža koja mu prethodi nije baš delovala ubedljivo, kao ni način na koji se junak iz nje izvuče).

3. Adrijan Sarajlija – ABRAKADABRA

= 9

Za mene, najbolja priča u zbirci. Ujedno, za mene, prva Sarajlijina priča koja mi se baš dopala; njegove prethodne na mene nisu ostavile jači utisak kao celine, mada je i u njima bilo potencijala. Ovog puta je ambiciozna ideja ostvarena na pompezan način, razvijena je vrlo dobro, ubedljiva u svakom svom detalju (i geografskom, i istorijskom, i psihološkom) a naročito imponuje širina platna koje je pred sebe Adrijan postavio, i minucioznost s kojom je pažljivo i pametno rasporedio detalje po njemu. Posebna pohvala za originalnu pred-istoriju 'zlog' jezera i za vrlo solidnu jezovitu atmosferu ostvarenu bez jeftinih trikova. Od ovoga bi se mogao napraviti odličan film.

Sitnije zamerke: citati ispred poglavalja uglavnom su proizvoljni ili nebitni, ničemu ne služe; predugačka flešbek deonica u italiku otežava čitanje; naslov je suviše banalan za ovakvu priču, makar u njoj i bio donekle opravdan. Krupnija zamerka: kraj je proizvoljan, maltene ga i nema, tj. nejasno je zašto "čarobnjakov sin" na kraju uradi to što uradi, šta ga je navelo da baš tada baš to uradi, te kako i zašto je izgradnja brane nastavljena iako se na kraju priče nije desio i kraj jezivih dešavanja tj. pogibija radnika, koje traju još 4-5 godina nakon što se priča "završi".

4. Jovan Ristić - GODINE U MAGLI

= 7

Ovo je najpitkija Jocina priča koju sam pročitao, možda i najzabavnija. Nepotrebno je zakomplikovana sa čak tri ugla pripovedanja, tj. tri lika koja naizmenično govore iz prvog lica. Zaista nije bilo potrebe za tim, naročito na ovako svedenom prostoru; vrlo originalna i potentna poenta mogla se sasvim lepo preneti i iz "samo" jedne perspektive, bez ovog "budženja". Inače, likovi su ubedljivi, kao i ambijent koji je ključan za priču (beogradski KST). Iako postoji doza lokalnog koja može biti izgubljena u prevodu na jezik čitalaca koji nisu odrastali u Beogradu, iz kontexta se sasvim solidno može sve pohvatati. Joca se, za moj ukus, malo zaneo sa svojim komentarima na rock i pop pjesme koje se čuju na tom mestu, a naročito su mi smetale previše explicitne, prenaglašene zajebancije na račun gotičara. Gotičari su suviše laka meta, a zezanje njih je ovde nedovoljno duhovito da bi opravdalo svoju direktnost. Odličan je twist dat motivu susreta starih drugova posle dugo vremena (kao kod Tuševljakovića, samo ovde još bolje), i uopšte je taj ugođaj proteklih godina, vremena između 'nekad' i 'sad' (uključujući ne samo vreme nego i ljude kakvi su bili nekad i sad) odlično uhvaćen i prenet, nepatetično-elegičan, adekvatno vrlo dobrom naslovu. Moja najveća zamerka tiče se kraja, kada se začudnost KST-a (zarobljenog u vremenu) naprasno proširi na ostatak grada. Nekako mi je izmakla poenta toga.

5. Nikola Petrović - DEVOJKA U BELOM

= 6-

Fina, korektno napisana ali uninvolving minijatura o zombi korisnici taxi usluga, i onome koji ju je u zombija pretvorio. I ovde je jednostavnost premise nepotrebno zakomplikovana pripovedačkom perspektivom (2. lice jednine, pa onda malo i prvo...). Nije to bez razloga upotrebljeno, ali –za mene- taj razlog nije bio dovoljan da bi opravdao naporno probijanje kroz ovako ispričanu priču.

6. Vladimir Lazović i Miroslav Lazović - MUZIKA SRCA

= 6-

Uf! Reperi! Pitam se, gde je tačno horor u priči o 'ukletom' CD-u s rep 'muzikom' u kome 21. (bonus) pesma izaziva smrt slušaoca? Zar to nije neka vrsta higijene? Mislim, da li bi uopšte trebalo da nas bude briga, da strahujemo za život nekoga ko sluša rep 'muziku'? Ko se repa laća, glavom neka plaća! Enivej: ako nekako po strani ostavimo moj lični animozitet prema toj ciganskoj 'muzici' i prema jezivo ispraznim 'stihovima' koji se ovde sporadično citiraju, sama premisa nije bez đavla. Ipak, previše je tu veštačkog i fejk tuđinstva. Em se govori o repu, dakle o sasvim neautohtonoj, i kulturološki sasvim nesrpskoj muzici (to je što je ta ciganija ovde primljena ko svoja - tema je za drugu priču); em se u sve to umeša vudu, iako u prvom komšiluku imamo jednako moćnu, ako ne i zajebaniju vlašku magiju. No, dobro.

Ovde je lepota premise pokvarena ne nekim zajebanim pripovedanjem (koje je okrepljujuće linearno i bez egzibicija) nego sasvim apsurdnim dodatkom koji potpuno ubija suspenziju neverice. OK, poverovaću u muziku koja navodi na ubijanje; poverovaću i u Barona Samedija i sve bogove vudua; ali ne mogu bre da poverujem u nešto tako bezvezno kao što je CD koji ne samo što sa sebe pušta muziku, nego sam od sebe i upija, tj. snima zvuke oko sebe – a u dodatno bezveznom twistu, ti zvuci su tu samo na jedno slušanje, a onda se izbrišu. COME ON! Pa nemojte nas zajebavati, tehnologija jeste na neki način kao magija, ali fuck, čak i magija ima neka svoja pravila i zakonitosti, ne može to tek tako, anything goes!

Sem toga, priča oscilira između neujednačenih (generacijskih?) registara, između referenci na šale Laneta Gutovića (!) i na vudu; na Bajagu (!) i na neke crne repere! Ta džekil-hajdovska podeljenost ogleda se i u nekim iznenađujuće zastarelim referencama (u jednom trenu naši junaci koriste Navigator kao brauzer! Fuck, zar IKO to više koristi, zar to još uvek POSTOJI?) te u totalno neubedljivoj karakterizaciji 12-godišnjeg dečaka. Možda su 12-godišnjaci bili tako naivni u vreme kada je stariji Lazović imao toliko, ali ovi današnji sasvim sigurno ne bi govorili niti razmišljali niti se ponašali tako naivno kao ovaj ovde.

7. Milivoj Anđelković - TRIDESETI DAN KOŠAVE

= 7-

Ova priča bi imala veću ocenu da je njen autor zapravo našao za shodno da nam je ispriča kako valja, sa glavom i repom. Iz nekog razloga, ona nema glavu. Rep je veliki, lep, šaren, baš paunovski, ali... fali glava. Možda je tomu tako zato što je autor hteo da proizvede učinak mistifikacije umesto mistike (tj. da nam proda maglu), možda ni sam nije znao kuda ide s pričom kad je krenuo, u svakom slučaju ova priča ne da je fragmentarana nego su neke suštinske kockice iz nje nasilno izvađene i ključne informacije za njeno razumevanje autor nije hteo da nam kaže, čime joj je ubio i efekat i značenje. Ne znamo čime se bavi glavni junak i ko mu to i zašto povremeno preti; ne znamo ko je nevidljivi lik koji ispija (a mestimično samo šeta po stolu) čašicu rakije; ne znamo ko su ljudi sa tri prsta i kakve veze imaju TV ekipe sa njima; što je najgore, ne znamo koja je prava priroda košave, i kuda ide između 21. i 30 dana svog (ne)duvanja, niti zašto je to bitno. Zaista šteta.

Imao sam utisak da čitam odličnu priču iz knjige iz koje je neki obesni čitalac nasumice pocepao nekoliko listova, uključujući i poslednji. Što je najbizarnije, ovde je te listove pocepao sam autor...

8. Vesna Ilić - ISTINITE LAŽI, ili REČ-DVE O BACANJU KOCKICA

= 3

Jedina priča za koju bih u ovoj zbirci kazao da je ćorak. Vrlo naivan i isprazan pokušaj naivno shvaćenog postmodernizma, srećom blaženo kratak tako da ne smara previše, mada za svoje trajanje zaista smara više nego što bi se od tolicke pričice očekivalo. Tu je i neubedljivo-naivan "citat" iz enciklopedije koji ne služi ničemu, tu su i neke veze i vezice između naizgled nepovezanih (i savršeno irelevantnih) događaja, tu su unutrašnji tokovi svesti likova sa beskrajnim ponavljanjima kakva jedino "žensko pismo" može da tako besramno plasira, to je gomila bla bla blaaaaa bez kraja i konca a kamo li poente.

9. Petar Petrović - 'AJDE DOBRO, SVAKOM SE TO DESI PONEKAD, AL' TI, TI GA BAŠ PRETERA, BRATE ili Gotovo je mojih pet minuta

= 7

'Ajde dobro, svakom se desi ponekad da napiše priču s nekim prenadrkano samozaljubljenim 'Look at me! Look at me!' naslovom, al' Petar Petrović ga baš pretera, brate. Ovo nije toliko priča koliko tirada ispunjena digresijama koje nemaju blage veze sa zapletom (kao npr. razglabanje na dve strane o Nemanji Vidiću, fuzbaleru, i raznim navijačkim igrarijama sa imenom Nemanja). Te digresije nisu nezabavne, ali je njihova svrhovitost upitna u materijalu koji, kao i naslov, pati od prenadrkane samozaljubljenosti naratora/autora i njegove potrebe da nas zabavlja i zasmejava i impresionira svojom coolnošću. Petar Petrović, stoga, pokazuje solidnu dozu harlanelisovštine u pokušaju, ali treba mu još mnogo discipline u naraciji da, actually, deliveruje fabulu radnje a ne samo povezane viceve i pošalice. Inače, odabrana urbana legenda ovde je prilično originalna i potencijalno zabavna, šteta samo što se autor njome najmanje bavi, i što te famozne Bregine porno VHS houm muvije maltene i ne vidimo. Oh, well, Petar Petrović je još jedan od zagovornika teze da je put važniji od destinacije – pa je tako i ovde put do tih kaseta bio zanimljiviji od samih kaseta. I vrlo tanko je uopšte povezan sa njima.

10. Oto Oltvanji - LEPŠE NEGO PTICE

= 6

Sasvim solidna, ali idejno (i ideološki) prazna zajebancija o Bati Životinji, zombijima, i alternativnoj istoriji partizanskog filma. Kratka i slatka bombonica, i to je sve. Šteta, moglo je mnogo više. Trebalo je ovu priču dati na skript-doktorovanje ili kolaboraciju sa Dimitrijem Vojnovim, ili nekim drugim ko se u film (a naročito partizanski) malo bolje razume.

(nastaviću se...)

NEKI NOVI OK, OSREDNJI I SLABI HORORI

osvrnuću se vrlo kratko na neke filmove koji me nisu inspirisali za opširnije bavljenje njima: neki su gledljivi ali ne mnogo više od toga (ovi što teže trojci), a neki su naprosto suviše dosadni ili nenadahnuti (ovi bliže dvojci).

konkretno:

A PERFECT GETAWAY

USA, 09

**(*) 3-

lepi su havajski pejsaži, lepe su glumice, ali fuck, ne gledamo horore zbog toga. valjda. imate BAYWATCH za tu vrstu eye candyja. previše vremena prođe ovde u bavljenju savršeno nezanimljivim likovima (kurtezija: scen. i rež. DAVID TWOHY) i njihovim svedenim interakcijama, a kada saspens krene, to je – too little, too late. nije to nezanimljivo, nije negledljivo (barem pred kraj kad krene jurnjava i akcija), ali je savršeno neoriginalno i u krajnjem saldu – nebitno. zašto je ovaj film morao da nastane? nemam pojma. to je jedan kompetentan mediokritetizam za ubijanje vremena onih koji ga imaju za ubijanje.

INFESTATION

USA, 09

**(*) 3-

prijatan, gledljiv, zabavan film o invaziji velikih (ne džinovskih) buba i mini-apokalipsi do koje one dovedu. dinamika je solidna, likovi su jedva-podnošljivi, efekti su uglavnom OK, a za svaku pohvalu je ambiciozna inscenacija nekoliko set pisova sasvim neočekivanih na ovom (niskom) nivou produkcije. vrlo lepi auto-sudari, interakcije buba i okruženja, buba i ljudi, letenje sa ljudima u naručju i njino ispadanje i lomatanje po prostoru... a i završetak je simpatičan. znači, ništa specijalno, ali ovo je prijatnije gledalačko iskustvo od gornjeg getaveja jer i ne pokušava da bude nešto više od dobrog popkorna. takođe, za razliku od hajdaveja, infestejšan deliveruje ravnomerno tokom celog trajanja.

WRONG TURN 3

USA, 09

** 2

ovo, zajedno sa DOGHOUSE, nosi šnjur kao najgori i najiritantniji glumački ansambl u hororu ove godine: nepodnošljiva količina antipatičnih njuški u savršeno besciljnom i tupavo slikanom filmu. ceo se dešava usred noći, glavni 'junaci' su nekakvi robijaši, a šuma po kojoj bazaju i povremeno nagaze na neki bubi-trep onih rednek degena osvetljena je kao usred dana! to što je film sniman u bugarskoj nije nikakvo opravdanje: otpustite DP-ja! inače, prolije se tu nešto krvi (loše boje, vuče na ljubičasto), ima i CGI-sakaćenja (neubedljivog i fiziološki i crtački), a kraj nema veze s mozgom. ako ste baš očajni, uz ffw se može prebacivati od set-pisa do set-pisa (mlako zanimljivih zbog efekata a ne zbog režije), ali onaj filler između je baš nesnosan i glup. šteta, II deo je bio sasvim OK.

TAKUT: FACES OF FEAR

INDO, 08

** 2-

zaboravljiv omnibus od 6 naivnih i besciljnih pričica za malu decu iz indonezije koje sam uglavnom već zaboravio mesec dana nakon gledanja. u sećanju mi ostala samo epizodica sa ženom-muškožderkom koja ubija i kasapi svoje udvarače – nema to ni logike ni poente, ali tu je bilo par simpatičnih momenata. ovo ostalo – bože me sačuvaj. producirao brajan juzna, samo zbog njega sam izdržao ovo u celosti, ali – onaj njegov producentski TOUCH iz 80-ih i 90-ih ovde se ne oseća.

SKJULT aka HIDDEN

NOR, 09

** 2

auh, koje isprđivanje! ovo je izvanredno lepo uslikano, kamera i lokacije su super, šteta samo što su likovi i fabula radnje nebitni, neubedljivi i konfuzni a u drugoj polovini to pređe u takvo mrsomuđenje da nisam bio sasvim siguran ŠTA se tu zapravo izdešavalo, i zašto; neko vreme sam nakon gledanja vraćao film napred-nazad u pokušajima da shvatim ko tu koga jebe i zašto, ali sam u nekom trenu shvatio da me uopšte nije ni briga, i smesta sam ga obrisao s harda.

THE MISSING

KOR, 09

** 2-

ovo je nekakvo korejsko torture porn đubre bez ikakvog smisla, poente ili svrhe, pa neka je još 100 puta 'inspirisano' stvarnim događajem. neki psiho u korejskoj zabiti otima žene, drži ih u kavezu u šupi, iživljava se nad njima, i to mu je to. najveći deo filma protekne u pokušajima antipatične cure da otkrije ono što smo mi videli već na početku – da je njena iritantno praznoglava sekica oteta i mučena od strane ovog idiota. sudbina te otete je jedina blago zabavna stvar u celom otherwise nenadahnutom i uninvolving filmu koji čak i nema dovoljno lepog korejskog splattera. pošto je film glup, spojlovaću vam tu jednu finu ideju: tupava sekica završi samlevena u nekakvoj drljači ili tako nekoj poljoprivrednoj spravi za, pretpostavljam, mlevenje kukuruza ili tako nečega. čak ni to nije režirano niti prikazano za maximalan efekat, ali sirotinja ne mož da bira, to je as good as this shit gets!

DOGHOUSE

UK, 09

** 2

JAKE WEST potpisuje svoj najmanje negledljiv film do sada, ali to još uvek nije dovoljno. ako ništa drugo, barem ne smara kao RAZORBLADE SMILE, i nije ubi-bože infantilan kao EVIL ALIENS, ali to je još uvek jedna isprazna lakobrijada – gomila rudimentarnih spec. efekata umesto likova i priče. namazani su ravnomerno kroz ceo film, ali ova grupa savršeno ružnih, odbojnih, iritirajućih degena –koji usto mumlaju i frfljaju jedva-razumljivim kokni engleskim- zaista mi je išla na živce, a zombi-žene ih uopšte nisu tamanile onom brzinom i sadizmom koji je njihova iritantna priroda zahtevala. uz značajnu samo-retardaciju (alkohol, lake droge itsl.) ovo nije sasvim negledljivo, ali na čist um zaista nema potrebe podvrgavati mu se.

NIGHTMARE DETECTIVE 2 (2008)

**(*)

3-

šinja cukamoto je najpouzdaniji živi reditelj horora, u smislu da promašaja praktično nije ni imao, da je sve što je do sada pravio –u okvirima horora ili šire – bilo u najgorem natprosečno ako ne i genijalno, a u uže-žanrovskom smislu on je svakako najinovativniji horor reditelj, i zaista jedan od retkih koji zaista a) žele i b) UMEJU da proizvedu stravično-napeto-žestoke scene.

NIGHTMARE DETECTIVE je bio njegov prvi full-blown horror, iako tih elemenata ima u skoro svim ranijim filmovima (a najviše u trashy detinjastom HIRUKO THE GOBLIN). u ND1 je vrhunskom upotrebom zvuka, muzike (uvek pouzdani i nenadmašni ču išikava), svetla/senke, montaže, hiperkinetičke kamere i žešće krvopljusnih efekata kreirao jednu sjajnu horor epopeju i jedan od retkih novijih podsetnika na to zašto smo jedno vreme u japanu videli najveću uzdanicu modernog horora.

nastavak je znatno slabiji. ipak, imao je dobre namere, i zato ću prema njemu biti blaži nego li da je, recimo, propao zbog nekog beslovesnog prodavanja dupeta producentima, tinejdžerkama ili već tako nekoj ciljnoj grupi.

deo razloga što mi je znatno manje prijao jeste taj što je horror ovde značajno smanjen: krvopljusa nema ama baš nimalo – da nema nešto malo karikaturalnih zombija-dece izginule na exkurziji (omaž izviđačima iz DELLAMORTE DELLAMORE? šta će to u ovom filmu?) ne bismo ni kap crvene videli! što je još gore, i scene strave i pogibije ovde su beskrajno ublažene – samo jedna je on-screen, a ovo ostalo, ništa se ne vidi. build-up do njih je takođe inferioran – pristojan, za nečije tuđe standarde, ali ne i za cukamotove. taj build-up je dodatno bezvezan što se dešava u (bizarno scenografski stilizovanom) ženskom školskom WC-u, koji ubija stravu i sve nepodnošljivo blizu prinosi – (nenamernoj? svakako nesmešnoj) komediji. znači, jedina duža, elaboriranija, žešća horor deonica u filmu počinje tek oko 60-og minuta.

cukamota ovde kao da nije zanimao horor nego drama. OK, pošteno. nemam ništa protiv. cukamoto je zabavan čak i kad pravi sportsku dramu (TOKYO FIST!), znači moj problem nije u žanru. problem je šta je s tom dramom uradio.

nastavak se bavi traumom našeg detektiva, čija majka je svojevremeno bila uplašena od svega – dakle ne fobija od ovoga ili onoga, nego od života uopšte. super, vrlo cukamotovski. vrlo japanski. da sebi prekrati muke, obesila se na oči svog sinčića (circa 4 godine).on sada pokušava da se nosi s tom traumom rešavajući slučaj jedne druge osobe uplašene od života samog – studentkinje koju su njene 'drugarice' zatvorile u šupu i tako dovele u stanje neke vrste kome (od straha). a kad umre, ona krene da košmarima davi ove vrle djevuške. ona, praktično, i nije monstrum, već samo vrlo uplašena osoba…

sve to možda lepo zvuči prepričano, ali u filmu traje previše, predugo, gnjavi, vrti se u krug, ponavlja se, i ne dovodi ni do kakve poente niti pay-offa. zakoni cele te fore s košmarima su krajnje konfuzni i proizvoljni, a u svojoj II polovini film previše poseže za iritirajućim san-u-snu-u-snu-unutar-sna… skokovima i prelazima. njih i inače mrzim, a ovde ih ima baš previše, toliko da u nekom trenutku prosto prestane da me bude briga za bilo šta što će u narednom trenu da bude poništeno još jednim 'oh, it was only a dream' twistom.

detektiv je i ovde izmučen i smoren i sav u jednom tonalitetu, ali sada je akcija koje je deo mnogo sporija i nezanimljivija, pa se deo njegove smorenosti nevoljno prenosi i na gledaoca. prostije rečeno, previše je fletlajna u ovom filmu, a to malo skakanja s nivoa ravne crte premalo je i prekasno.

ponavljam: ovde naglašavam nedostatke jer sam od cukamota očekivao mnogo više. međutim, čak i ovakav kakav je, cukamoto je verovatno potpisao najbolji japanski horor u poslednje dve godine, barem od onoga što mi je palo šaka. na plus strani, ima i ovde odličnih zvučnih efekata, glasne muzike, uspešno-jezivih duh-žena koje gmižu ka žrtvi te nekih creepy vizuelnih fora koje ne bih previše otkrivao.

zato, preporuka, ali uz oprez.

DILAN DOG: Definitivno izdanje!

DILAN DOG: Definitivno izdanje!

Kao što sigurno znate, izdavačka kuća pod bleskastim imenom VESELI ČETVRTAK ispala je ozbiljnija od nekih drugih, sa 'ozbiljnijim' imenima, bar što se tiče izdavanja DILANA DOGA među Srbljima. Ovaj sjajni horor (and so much more) strip svoju premijeru je imao u DNEVNIKOVIM izdanjima na žutom roto papiru i sa skrnavom štampom u kojoj su se gubile finese crteža često mnogo pažljivije i detaljnije senčenog, i sa suptilnijim prelivima u tonalitetu senki nego li u retard-estetici Zagora i drugih im izdanja. Još uvek pamtim (i čuvam!) 1. broj Dnevnikovog DILANA DOGA, kupljen tada kada je i izašao, septembra 1986. (ili beše 1987?) koje je toliko šugavo odštampano da su u toj verziji skoro sasvim izgubljene one Stanove šrafure i vizuelni efekti!

Na svu sreću, GAY THURSDAY je – pored izdavanja novih epizoda Dilana (koje su i ovakve i onakve, ali najčešće ni prineti starim, klasičnim) – pokrenuo kolekcionarsku bibilioteku DILAN DOG u kojoj se ponavljaju stare, najbolje epizode na kojima je i izgrađena reputacija ovog stripa.

Ali ne! Ovo nije samo puko ponavljanje – DILAN tek u ovoj varijanti najzad biva dostojno i dostojanstveno predstavljen!

1) Štampa je izvrsna, na kvalitetnom papiru, i crnilo je tek sada – CRNO, a ne SIVO kao u DNEVNIKOVIM izdanjima;

2) Stripovi su sada u TVRDOM povezu, sa koricama tako čvrstim da nekoga njima možete i da ubijete (i tako dokažete tezu glupih čika i teta da horor stripovi izazivaju nasilje), što im obećava TRAJNOST koju jedva prilepljene i nakon prvog čitanja raskupusane DNEVNIKOVE sveščice mogu samo da sanjaju;

3) TRAJNOST pored tvrdog poveza obećava i ŠIVENJE – trebaće vam mnogo truda i sadizma (+ gluposti) da OVO uspete da raskupusate!

4) Nove, specijalne korice radio je Corado ROI, jedan od najboljih crtača ovog dugovečnog serijala;

5) Rađeni su novi prevodi, znatno bolji od (istina, solidnih) iz ranijeg izdanja;

6) Svaki od tomova u ovoj ediciji sadrži po 3 (tri!) epizode, što ukupno čini 300-ak strana odličnog stripa na jednom mestu;

7) I na kraju, ali posebno vredno hvale: svaki od ovih tomova praćen je propratnim textovima, pisanim originalno i specijalno za VČ, a u kojima se dodatno osvetljavaju razni aspekti sveta Dilana Doga.

Tako, u I tomu imamo prve 3 epiozde Dilana – DOKTOR KSABARAS (pardon, sada je to u doslovnom prevodu sa italo originala: ZORA ŽIVIH MRTVACA), DŽEK TRBOSEK i NOĆI PUNOG MESECA. Osim njih, tu su i tekstovi: O Ticijanu Sklaviju, "ocu" Dilana Doga, piše Marko Šelić na pune 4 strane, dok Draško Roganović na isto toliko prostora piše, vrlo nadahnuto i zabavno, o Dilanovom pratiocu, tačnije – njegovom holivudskom uzoru, Gruču Marksu.

II tom sadrži epizode DUH ANE NEVER, UBICE i DEMONSKA LEPOTA, a od tekstova, tu su dva gigantska: čak 12 stranica pomne frojdovske analize filma DELLAMORTE DELLAMORE iz ordinacije Marka Šelića, plus 9 strana texta o "Đavoljem trileru" (to je ona muzičica koju Dilan stalno duva u svoju frulicu) koje je napisao i komponovao Borislav Stanojević.

Od trećeg toma počinje kataklizma, jer se timu Dilano-istražitelja pridružuje i Dejan Ognjanović – ovog puta unajmljen da rasvetli misteriju plakata filma THE ROCKY HORROR PICTURE SHOW na zidu Dilanove dnevne sobe. Tekst zauzima 5 strana, a ilustrovan je i kadrovima iz tog filma. Pored ovog texta, extra dodatak na ovom DVD-u je i studiozna anal-iza toga kako je u epizodi ZONA SUMRAKA Sklavi uspeo da pomeša mesmerizam, E. A. Poa i film MRTVI I SAHRANJENI. One koji ova izdanja kupuju zbog stripova a ne zbog ovih nadahnutih textova možda će zanimati da se u ovom tomu nalaze epizode kojima je hronološki tu i mesto, dakle: ZONA SUMRAKA, POVRATAK ČUDOVIŠTA (ovo se ranije kod Dnevnika zvalo OČI ZLA) i ALFA I OMEGA.

Najzad, u najnovijem (za sada), četvrtom tomu koji je upravo ovih dana izašao i već je u prodaji, stripadžije imaju naredne epizode iz ciklusa o Dilanu, a filozofi i mudrijaši mogu da čitaju: 1) o VESU KREJVENU, koji je zaslužio da čak 6 ulica u Londonu nosi njegovo ime, a u textu Dejana Ognjanovića saznaćete i čime je to zaslužio; 2) pored toga, u dodatku se pojavljuje i tekst Marka Šelića "Smrt, lično ona" o razvoju lika Smrti kroz serijal DD. Posle toga sledi tekst o autorima Dilana koji su radili na ovom broju Biblioteke DD.

I to je sve, narode – za sada!

FOTO: VESELI UREDNIK VESELOG ČETVRTKA

Ne znam da li je veće uživanje držati u rukama ove divno odštampane i opremljene stripove i najzad ih čitati kako to zaslužuju, ili biti počastvovan da za njih još i pišem! U svakom slučaju, ako do sada niste otkrili DILANA DOGA, jedini alibi vam je da ste živeli u nekoj rupi izvan civilizacije, ili da ste vrlo, vrlo mladi.

Ako su vam ova izdanja do sada promakla, ne tugujte.

Za sva propuštena izdanja edicije Veseli četvrtak možete se obratiti KLUBU ČITALACA putem mejla:

klubcitalaca@veselicetvrtak.com, telefonom: 011 271 0 488, ili ih možete kupiti u maloprodajnim objektima TRAFIKA.

Takođe, sva izdanja Veselog četvrtka možete kupiti u Beogradu, u strip knjižarama Darkwood (Lomina 5) i Alan Ford (Bulevar Arsenija Čarnojevića 85b).

Biblioteka Dylan Dog izlazi od juna ove godine u dvomesečnom ritmu. Biblioteka Dylan Dog se ne može kupiti na kioscima. Cena svake knjige (sa tri stripa unutra, ponavljam!) pojedinačno je 1400 dinara, ali zahvaljujući KLUBU ČITALACA Veselog četvrtka, svi članovi imaju osnovni popust od 20%, što bi onda cenu knjige činilo 1120 dinara. Popust u KLUBU ČITALACA se vremenom (čitaj: kupovinom) povećava, pa cena u tom slučaju pada još više; i svoj popust možete ostvariti uz člansku kartu pri narudžbinama preko telefona, e-maila, ili u maloprodajnim objektima TRAFIKA.

Kakva besramna reklama, a? Šta mogu kad mi je najslađi leba koji pisanjem za Dilana Doga zarađujem i još o istom trošku mogu da uživam u ovim sjajnim stripovima!