TALES FROM THE GOLDEN AGE (2009)

Amintiri din epoca de aur (Romania)

***(*)

4-

Directed by

Ioana Uricaru, Hanno Hoefer, Razvan Marculescu, Constantin Popescu, Cristian Mungiu

Screenplay, C. Mungiu.

pošto me je mnogohvaljeni i jošvišenagrađivani POLICE, ADJECTIVE poprilično razočarao, bio sam pomalo skeptičan prema još jednom rumunskom filmu sa visokim festivalskim pedigreom, ali – na svu sreću – ovde je u pitanju odličan rad i verovatno će ući u mojih top-10 non-horora za 2009.

prvi obećavajući znak vidljiv je već u prvim sekundama: damn, pa ovo je KOLOR film! i kad kažem kolor, onda i mislim: boje, boje, boooojeeee! jupi! najzad jedan rumunski film koji ne izgleda kao da ga je kiša isprala i magla nagrizla i na kraju se kuče na traku popišalo (ako je uopšte snimano na traci a ne nekim jeftinim mobilnim telefonom). živahne, lepe, jarke boje – crvene marame i zastave kao vintage argento, zelenilo rumunskih brda i šuma actually izgleda lepo, čak i poprilično šugavi 'urbani' ambijenti ne izgledaju tako boratovski ruinirano i gnusno kao u drugim novorumunskim filmovima. a ovaj stil je i prikladan naslovu i temi filma – odnosno, ironično nazvanom 'zlatnom' dobu pred kraj čaušeskuovog režima.

moglo bi se reći da je ovo nešto kao rumunski ekvivalent bizarnog mentalnog poremećaja kod nas poznatog kao 'jugonostalgija' s tim što je u ovom filmu ta nostalgija gorko-ironična, i samo u najvećim mazohistima može da proizvede čežnju za minulim dobom u kome je jedna banana bila simbol luxuza i blagodeti, a celo prase = dar božji. istina, rumuni su mnogo više i patili dok su jugosloveni uglavnom fino živeli, pa zato i mogu da se u svojim debilno-nepromišljenim, ideološki-upitnim filmovima poput recentnog BEOGRADSKOG FANTOMA bez ironije i čak sa vidnom čežnjom prisećaju doba druga tite.

enivej, TALES FROM THE GOLDEN AGE je omnibus sastavljen od 6 priča, tačnije urbanih legendi (rumunski ekvivalent lexikona yu mitologije) iz Onih Dana, kroz koje se, često na komičan način, prikazuje sav mrak tog doba - ne kroz sumornost i plačipičkosanje već, pre, kroz za rumune tipičan spoj apsurda, crnila, smeha i groteske. naročito je taj humor naglašen u prve 3-4 priče, dok su 2 poslednje (i najduže) nešto ozbiljnijeg tona, mada nisu lišene tragova humora. možda je i mudro da se omnibus tako organizuje, da se počne sa vrlo zabavnim groteskama, a da se okonča sa gorkoslatkim, skoro tužnim pričama – jer ipak najveća greška bila bi da gledalac sa ovoga izađe sa utiskom zajebancije i bezazlene razbibrige.

tema ovog filam nije predmet za zajebanciju, a to što ima mnogo humora ovde samo je dokaz stamenosti naroda koji je istrpeo toliku tiraniju i uspeo da je preživi, pa i svojeručno svrgne. za razliku od jugoslovena, koji su živeli na lažnim menicama svoje živote uzete na kredit, a kad su došli pravi računi i kad je trebalo naplatiti ko je šta imao – pala je krv mnogo većih razmera nego kod rumuna.

ukratko, evo šta biva u ovom omnibusu:

THE LEGEND OF THE OFFICIAL VISIT

kolona visokih partijskih funkcionera treba da prođe kroz jedno zabito selo = neuroza, strah i trepet, spremaju se pioniri sa recitacijama, tezge sa agrarnim proizvodima, krave – simboli plodnosti itd. a onda ispadne da visoka poseta ipak neće doći u njihovo selo. to je sjajan povod da se partijska lumperajka lokalnih budžovana završi na obližnjem ringišpilu.

ovo je izvanredan segment koji je najbliže vintage šijanu što je bilo ko u skorije vreme prišao, u srbiji ili rumuniji, svejedno. dakle, gorka komedija naravi u kojoj su groteskni delovi najbliži realnosti a scena na ringišpilu je ne samo simbolički pregnantna nego je i vanredno efektno režirana!

THE LEGEND OF THE PARTY PHOTOGRAPHER

muke i tribulacije fotografa i urednika jednih novina da plasiraju u novinama fotku sa zvaničnog susreta čaušeskua i stranog zvaničnika, ali tako da čaušesku ne izgleda mnogo niži od gosta…

sjajna, vrlo ubedljiva ilustracija tema i teza o filtriranoj, krivotvorenoj stvarnosti, o čemu je pisao jovica aćin u knjizi POETIKA KRIVOTVORENJA (koju preporučujem).

THE LEGEND OF THE ZEALOUS ACTIVIST

nadležni drug se zarekao da iskoreni nepismenost u nepristupačnom brdskom selu, i u te svrhe dovukao učitelja-aktivistu, koji ima muke da pored dece natera i starije da dođu u klupe…

zabavno, ubedljivo, prepoznatljivo... uostalom, većina ovih priča bi se, sa vrlo malo lokalnih prilagođavanja, mogla rimejkovati u srpskom ambijentu titovog doba.

THE LEGEND OF THE GREEDY POLICEMAN

ženin brat doneo za NG poklon – živu svinju pajkanu koji živi u stambenoj zgradi. kako ubiti svinju a da ne probude ceo komšiluk i ne navuku sebi na vrat inspekciju i policiju? rešenje = zatvoriti je u kuhinju i odvrnuti plinsku bocu!

muka kad nemaš, muka kad imaš – uvek neka muka! it's funny because it's true! paraleln osa ovim svinjskim plotom ide i jednako zabavan-bolan sabplot o imućnom i manje imućnom klincu i njihovim pokušajima da se dodvore devojčici u koju su obojica zaljubljeni…

THE LEGEND OF THE AIR SELLERS

simpatična devojka pokušava da zaradi pare za exkurziju a pripomaže joj momak koji je već razvio šemu koja zvuči dovoljno blesavo da je možda i autentična!

ovde je veći naglasak na drami, likovima, odnosima, manje je groteske i zezanja a više emocije i to u širokom spektru. sjajan osećaj za detalje krasi ceo omnibus, a ovde je poseban blast from the past žurka omladine na kojoj je hajlajt – video rikorder koji je jedan od njih kupio, i sad svi pobožno gledaju američki film na njemu (BONI I KLAJD)!

THE LEGEND OF THE CHICKEN DRIVER

priča o vozaču koji prevozi živinu do udaljenih delova rumunije, njegovom neispunjujućem braku i maštanjima o novom početku možda kroz spanđavanje sa jednom zgodnom krčmaricom kod koje često svraća… međutim, čak i ta prozaična seljanka za njega ispadne femme fatale!

najtoplija priča u ovom izboru u kojoj je savršeno suptilnom glumačkom izvedbom i nenametljivom, ali rečitom rediteljskom inscenacijom prikazano mnogo više nego što bilo kakvo prepričavanje može da prenese. to što glavni glumac ovde izrazi svojim pogledima i rezigniranim govorom tela – to je nešto najfantastičnije i najdirljivije (na sasvim nepatetičan način) što sam u skorije vreme video!

i tako se, u visokom stilu, završava ovaj podugačak film (oko 2,5 sata) – ali najbolji pokazatelj kvaliteta je to što to vreme nećete ni osetiti, a može vam se desiti i da žudite za JOŠ. ja bih svakako rado video nastavak ovoga, sa još urbanih legendi iz dana komunjarske diktature: na žalost, siguran sam da toga ima za čitav serijal.

posebno ističem i to da u ovom izboru ne postoji slaba priča, što maltene nikad ne biva u omnibusima: uvek bude bar jedna ili dve slabije priče, ali ovde ne postoji ama baš nijedna koja je primetno slabija od ostalih, i ujednačenost i tona i stila i tematike i pristupa je zaista zadivljujuća.

Dragana Masovic speaks!

-->

U nedelju 20.12.2009. na niškoj TV5 je prikazan prilog o slučaju mog sumnjivo izvedenog otkaza sa Filozofskog fakulteta, a zahvaljujući "kreativnim neslaganjima" sa predmetnom profesorkom i mentorkom dr Draganom Mašović.

U tom prilogu ja sam govorio pred kamerama, predsednica Nezavisnog sindikata Ljiljana Marković je dala izjavu preko telefona, a prof. Mašović je TV5 poslala pisani iskaz o ovom slučaju. Vrlo je rečito to što profesorka nije htela da se pojavi pred kamerama, kao i to što je zamerke svom bivšem asistentu našla za shodno da obznani dopisom za medije, a ne na adekvatnom mestu (Filozofski fakultet) i na adekvatan način (konkurs). U svakom slučaju, zahvaljujući ovom prilogu (i captures slikama skinutim sa njega) sada najzad možemo videti i njen ugao gledanja na ovaj slučaj.

Video prilog možete videti na ovom linku

-->

http://www.youtube.com/watch?v=kBTyx4xfDNQ

-->A možete ga i skinuti preko Rapidsharea, OVDE:

U svom dopisu prof. Mašović iznosi niz neistina i proizvoljnih tvrdnji kojima pokušava da prikrije prave razloge za svoj odnos prema meni.

Prva zamerka koju DM iznosi glasi:

"Dejan Ognjanović je izgubio posao na Filozofskom fakultetu zato što unutar predviđenih rokova, uz mnoge ustupke i olakšice, nije magistrirao. Da nije bilo tih ustupaka i olakšica, da se nije čekalo dobrom voljom svih na fakultetu, njemu bi odavno, po zakonu, bio raspisan konkurs za koji ne bi imao kvalifikacije za više zvanje pa čak ni pravo na isto zvanje jer je već iskoristio pravo na dva izbora."

Ova izjava sadrži niz netačnih tvrdnji.

Kao prvo, Dejan Ognjanović jeste magistrirao unutar predviđenih rokova. Izrada magistarskog rada GOTSKI MOTIVI U DELU EDGARA A. POA odobrena je Odlukom br. 315/1-6 od 19.09.2007. u kojoj stoji da je kandidat dužan da ovu tezu odbrani u roku od tri godine od datuma donošenja ove odluke. Budući da je ova teza odbranjena 21.05.2009. očigledno je da je kandidat magistrirao u okviru predviđenog roka, odnosno godinu i po dana ranije u odnosu na krajnji rok.

O razlozima zbog kojih sam imao retku "privilegiju" da pišem čak dva magistarska rada, i o razlozima zbog kojih onaj prvi nije bio završen, već sam pisao u tekstu KAKO SAM I ZAŠTO OSTAO BEZ POSLA. Zanimljivo je da mentorka ne vidi nikakvu svoju ulogu u rastezanju tih rokova, kao i u "slučajnom" zakazivanju odbrane mog drugog magistarskog rada samo nekoliko dana nakon isticanja mog ugovora o radu.

Kao drugo, sve i da načas prihvatimo vizuru prema kojoj mi je trebalo 10 godina da magistriram (što je takođe netačno – jer izrada mog prvog, nezavršenog magistarskog rada, odobrena je 24.04.2002.), ostaje jedna druga neoboriva činjenica. Dejan Ognjanović nije najstariji asistent na Filozofskom fakultetu. Na ovoj instituciji postoji više kolega koji u zvanju asistenta, kao magistri, rade već više decenija, pa opet nisu izgubili posao zato što "unutar predviđenih rokova nisu stekli više zvanje." Prema tome, jednačina koju prof DM uspostavlja naprosto nije tačna. Brojni primeri pokazuju da nečije nenapredovanje u službi nije direktno vodilo otkazu.

Kao treće, u izjavi DM se aludira na nekakve (neprecizirane) "ustupke i olakšice" i implicira da je Filozofski fakultet nekakva humanitarna institucija koja se sažalila na Dejana Ognjanovića i dopustila mu, protivno zakonima i propisima, da odugovlači sa svojim magistriranjem, iako je ta institucija, da je poštovala zakon, mogla da konkurs raspiše ranije i da tako DO ostane bez posla.

Ova tvrdnja je primer proizvoljnog odnosa prema pravilima i propisima, karakterističan za prof DM. Istina je sledeća: oba produžetka mog ugovora o radu obavljena su prema zakonu i važećim propisima, a ticala su se ne samo mene kao pojedinca, već su važila za brojne druge kolege, tako da su implikacije o nekakvom posebnom tretmanu DO-a i o "ustupcima i olakšicama" učinjenim "u humanom smislu" naprosto blatantna neistina. Ne bih hteo da zvučim nezahvalno na ovome, ali prava istina je da su ti produžeci ugovora važili za sve asistente sa sličnim stažom, a ne specijalno za DO-a.

Dalje u svom dopisu medijima prof DM tvrdi:

"Dejanu Ognjanoviću je, uprkos svemu, omogućeno da privede kraju svoju magistraturu, da nastavi dalji rad ako želi a da ne ostane bez posla, tako što mu je ponuđeno radno mesto u Biblioteci fakulteta i radno mesto u Studentskoj službi Fakulteta. To na univerzitetima nije ni izuzetak ni presedan. Sa tih radnih mesta mogao je da se javlja na koje konkurse želi. Ali ih je on napismeno odbio."

Prof. Mašović propušta da kaže uprkos čemu je Dejanu Ognjanoviću, humanitarno omogućeno da privede kraju svoju magistraturu. Možda uprkos nezdravoj komunikaciji sa mentorom? Uprkos čestoj zauzetosti mentora? Uprkos mobingu od strane mentora? Uprkos kontradiktornim i stalno menjanim zahtevima mentora? Istina je: uprkos svemu tome, DO je uspeo da privede kraju svoju magistraturu januara 2009. Međutim, iz dopisa prof DM ne vidi se: 1) zašto odbrana tog rada nije bila zakazana ranije? 2) zašto, uprkos svemu, magistrant DO više nije bio poželjan na radnom mestu na SG Anglistika koje je ispunjavao deset godina? 3) zašto mu je uopšte trebalo nuditi radna mesta u nenastavnim službama fakulteta?

Neistinita je tvrdnja da mi je ponuđeno radno mesto u Biblioteci fakulteta. Aneks ugovora o radu, kojim se privremeno, na određeno vreme (6 meseci) raspoređujem u biblioteku potpisao sam (tri dana pre odbrane magistarskog) samo zato što su mi i prof. Mašović, i dekan, to prebacivanje predstavili kao privremenu, nužnu meru – do okončanja izborne procedure za moje radno mesto. Posle toga, kada je prof DM obznanila svoje neslaganje da raspiše konkurs za koji je nekoliko dana ranije tvrdila da će raspisati, niko mi više nije nudio to radno mesto.

Istina je da mi je, par nedelja pred isticanje aneksa kojim sam raspoređen u biblioteku, od dekana stigao dopis kojim mi se nudi radno mesto u Studentskoj službi Fakulteta. Istina je da takve permutacije, na žalost, nisu presedan na univerzitetu, i da se nepoželjni kadrovi na taj način sklanjaju iz nastave. Ali je, takođe, istina da takvo "rešenje" nije rešenje ni za koga: mladi nastavnici se sklanjaju iz nastave, a stručne službe dobijaju kadar koji nije stručno obučen za dati posao. To je "rešenje" kojim svi gube.

Na ovu ponudu ja sam odgovorio dekanu sledećim dopisom:

DEKANU FILOZOFSKOG FAKULTETA U NIŠU

Poštovani Dekane:

Povodom ponude o zaključenju aneksa br. 2 Ugovora o radu br. 377/1-01 od 03.11.2009. upućujem Vam sledeći odgovor.

Radno mesto na koje sam primljen i za koje sam biran, kao asistent-pripravnik na predmetu Američka književnost departmana Anglistika, izgubio sam na način koji smatram protivnim propisima i akademskim principima. Premeštanje u Biblioteku fakulteta trebalo je da bude privremeno rešenje do raspisivanja konkursa za moje radno mesto. Pošto je predmetna profesorka odlučila da prekine saradnju sa mnom i da to radno mesto popuni na nepropisan način, bez raspisivanja konkursa, smatram da je procedura oko mog udaljavanja sa tog radnog mesta nepropisna, i ne želim da je na bilo koji način legitimizujem ili da se sa tim mirim.

Zbog toga ni Vašu ponudu o premeštanju u Studentsku službu ne smatram adekvatnim rešenjem ove situacije, i na toj ponudi Vam se zahvaljujem, ali je ne mogu prihvatiti. To ne znači da odustajem od borbe za prava koja smatram da mi pripadaju, a koja su mi ovim postupkom narušena.

Nadam se da ćete razumeti moju odluku.

Srdačan pozdrav,

Mr Dejan Ognjanović

U Nišu, 13.11.2009.

Dalje u svom dopisu, DM piše:

"Niko ne spori, naravno, da je Dejan Ognjanović svoje radne potencijale usmerio na druge oblasti, izvan fakulteta, i da je tu postigao zapažene rezultate, ali, po cenu svojih neispunjenih akademskih obaveza, kako u nauci, tako i u nastavi jer je redovno dobijao najgoru ocenu od svojih studenata."

Sken: Preporuka prof. Mašović, u kojoj se govori o mojim 'neispunjenim naučnim i nastavnim obavezama', sa njenim potpisom :

Ako je verovati prof Mašović, mojih šest objavljenih knjiga tiču se nečega što je "izvan fakulteta". Da su u pitanju knjige o fudbalu, origamiju ili borilačkim veštinama, profesorkin komentar bi imao smisla. Međutim, istina je drugačija: sve moje dosadašnje knjige tiču se oblasti vezane za moj profesionalni rad – oblasti iz koje su i moj magistarski i moj doktorski rad. Fenomeni gotika, te žanrovske književnosti i filma, direktno su povezani sa anglosaksonskom (engleskom i američkom) kulturom. Eseji u mojoj knjizi Studija strave (prethodno objavljivani u relevantnoj književnoj periodici) tiču se odnosa književnosti i filma, i predstavljaju pokušaj teoretskog uspostavljanja osnova za izučavanje žanrovskih postavki horora. Priređivanje opsežne zbirke od 20 najboljih priča i novela američkog pisca H. F. Lavkrafta u knjizi Nekronomikon (što uključuje: prevod nekoliko dužih priča; napomene ispred svake; uvod, iscrpan pogovor, te detaljne bio-bibliografske i druge napomene o ovom piscu i njegovom delu) – za prof. Mašović predstavlja, kako izgleda, "usmeravanje na druge oblasti, izvan fakulteta", iako je upravo taj pisac bio predmet mog prvog, nezavršenog magistarskog rada.

Izlišno je ukazivati na moju bibliografiju i pokazivati, poimence, brojne primere relevantnih radova koji su vezani za moju struku i moje profesionalno usmerenje. Njih samo prof. Mašović ne želi da vidi; samo za nju su oni "usmereni na druge oblasti, izvan fakulteta."

Što se tiče tvrdnje prof DM, da sam "redovno dobijao najgoru ocenu od svojih studenata" ona se vrlo lako može pokazati kao neistinita. Dovoljno je pogledati rezultate evaluacije nastavnika i saradnika od strane studenata, sprovedene maja 2008. odnosno godinu dana pre nego što je prof. DM odlučila da sam nepoželjan. (Rado bih dao i rezultate iz 2009. ali je moje ime, iz misterioznih razloga, bilo izbrisano iz spiska za glasanje, iako sam tokom čitave školske 2008/09 radio u nastavi, tj. iz nastave sam povučen 10 dana pred okončanje II semestra 2009.)

Foto: Evaluacija 2008 (početak)

Uvidom u taj dokument (koji mnogi zaposleni na FF sigurno još uvek čuvaju, ili imaju u svojim inboxima, jer je distribuiran svima) može se videti da su moje ocene sasvim solidne, i da mnogo veći broj negativnih ocena imaju neki drugi saradnici ili čak i profesori – koji zbog toga nisu ostali bez posla. U odnosu na 4 negativne ocene koje sam ja dobio na toj evaluaciji, jedna profesorka sa Anglistike ih ima 5, dok podjednak broj (4) ima i profesorkina omiljena saradnica i prijateljica. Na drugim studijskim grupama, pojedini profesori imaju i po 8, 10, 11 i čak 14 (!) negativnih ocena, pa niko od njih nije dobio ni ukor, a kamo li da je ostao bez posla.

Ova evaluacija je jedini egzaktni pokazatelj mog rada u nastavi, a sve ostalo su spekulacije prof. Mašović, o čijoj popularnosti kod studenata bi se takođe moglo spekulisati... Ovaj excel dokument evaluacije je, inače, bio javno dostupan na ranijoj verziji sajta FF-a tako da njegovo delimično objavljivanje ovde ne predstavlja otkrivanje nikakvog internog niti tajnog dokumenta.

Na kraju dopisa, prof DM iznosi još nekoliko dubioznih tvrdnji:

"Kao profesor koji ga je birao za to radno mesto, kao potpisnik preporuka koje su mu omogućile inostrana usavršavanja, i mentor koji je potpisao njegovu magistraturu, ja se čak nisam ni protivila raspisivanju konkursa koliko sam tražila izuzeće predmeta koji predajem i sebe lično."

Sken: Poslednja strana Izveštaja komisije o mom magistarskom radu, sa zaključkom u superlativima, koji potpisuje prof. Mašović (klikni na sliku da vidiš VEĆE):

Prof DM propušta da kaže ZAŠTO je, po njoj, prebacivanje u studentsku službu najbolje rešenje za saradnika koga je sama odabrala i čije je referate o reizboru uredno potpisivala tokom deset godina. Šta je to zgrešio saradnik čije je preporuke profesorka potpisivala (mada ne i pisala, jer to je za nju preveliki napor)? Da li je preporuku za usavršavanje u SAD potpisala kako bi, nekoliko godina kasnije, on efikasnije, po američkim standardima, lupao pečate u indekse studenata u svojstvu službenika u administraciji? To će, za sada, ostati između redova.

Bilo kako bilo, blatantna je neistina da se prof DM "nije ni protivila raspisivanju konkursa". Njene reči koje je pred čitavom SG Anglistika izgovorila glasile su, da za raspisivanjem tog konkursa nema potrebe, i da katedra za književnost treba naknadno da se sastane i vidi da li ima potrebe za konkursom, ili se ti časovi mogu drugačije popuniti iz postojećih kadrovskih resursa. Svi kasniji dopisi koji su tražili raspisivanje konkursa – od mene, od Nezavisnog sindikata (nekoliko puta) – bili su ignorisani od strane prof. Mašović. Pošto je u međuvremenu postala upravnica grupe, iskoristila je tu poziciju da spreči bilo kakvu diskusiju ili glasanje o tim dopisima.

Kao što se iz gorenavedenog može videti, prof. Mašović se u svom dopisu javnosti služi neistinama, poluistinama i problematičnim kvalifikacijima kako bi zamaskirala prave razloge što je svog asistenta oterala s posla.

Zbog toga je TV prilog u kome je zagreban ovaj slučaj tek prvi u nizu, sve dok se puna istina o ovom sramotnom slučaju ne bude čula svuda gde treba, i dok to ne dovede do posledice da se izborna procedura za to mesto okonča na propisan i pravedan način.

CALIFORNIA DREAMIN' (2007)

****(*)

5-

sticajem okolnosti, do sada još nisam bio u prilici da napišem ni rivju a kamo li kritiku ovog izvanrednog filma. pošto ipak mislim da on mora da bude pokriven na ovom blogu, neka to za sada bude kroz a) moju nekritičku ejakulaciju odmah nakon gledanja (pre dve godine), b) kratki osvrt od strane šoza, saradnika ovog bloga i c) mog osvrta na neke aspekte filma koje su američkim gledaocima promakli ili bili neshvaćeni, uz d) bonus u vidu kratkog rivju kratkog filma ovog kratkoživućeg reditelja.

KAKVO OPAKO MASTERPIS!!!!

ne mogu da verujem da su rumuni snimili najveći srpski film ikada koji srbi nisu imali muda da a) uopšte ZAMISLE, a kamo li b) napišu i c) snime!

zato su ga rumuni uradili umesto nas!

svojevremeno sam nešto slično kazao za SVAKOG DANA BOG NAS LJUBI U USTA – najbolji rumunski film koji sam video PRE ovoga: tada sam se takođe pitao kako i zašto MI ne pravimo ovako nešto.

a sad… ostao sam bez reči.

čovek ladno napravio bolji film o nato agresiji, i svemu što uz nju ide, tako da potpuno posramljuje sve one naše udvorničke, kukavičke i apsurdne 'filmove' nastale od tada do danas.

NAJBOLJI FILM KOJI SAM VIDEO U 2007-OJ!!!

kakav tragičan gubitak što je reditelj ovoga poginuo, i ovo mu je jedini dugometražni film.

ovo je delo genija!

ovo je toliko pametno i duboko i bez greške napravljeno da u prašinu gazi sve te 'živote drugih' i ostale budalaštine! this is real GUTSY moviemaking: i baš zato ovo neće da dobije oskara.

KAKVA FILMČINA!!!

a šozo (saradnik ovog bloga) rekao je sledeće:

California Dreamin' 

(Nesfarsit, 2007) 

Cristian Nemescu 

****

Sačekao sam par dana da legnu utisci, i oni su otprilike isti kao i večeri 1. januara. Ovo je jedan izuzetan film, koji je stvorio tako mlad autor, a Rumunija i BALKAN su, njegovom smrću, izgubili zasigurno dobitnika Oskara u narednih 5-10 godina.....

Cristian Nemescu je pokupio najbolje elemente evropske kinematografije, tu pre svega mislim da bez mnogo filozofije pogadja suštinu stvari, uz minimum izgovorenih rečenica i par majstorskih tehničkih detalja, on vas drži prikovane uz ekran čitavih 150 minuta.

Fantastičan kast i neverovatno smele bravure vodeceg trija: Armand Assante, Razvan Vasilescu i Ion Sapdaru....i tu pre svega mislim na rumunski duo, jer Assante sam po sebi i ima kapetansku facu. Početnih 10-15 minuta za nezaborav uz doček i susret vojnika Amera i Rumuna na truloj železničkoj stanici uz zvuke američke himne.

Trebalo je da prodje 12 godina, da se posle Lepih Sela, pojavi jos jedan jednako dobar film o ratu i ratovima na Balkanu, A NAJBOLJI O DOGADJAJIMA IZ 1999., i to iz komšijskog tabora, sagledano iz sjajne vremenske perspektive, sa neverovatnim poznavanjem istorijskih dešavanja na Balkanu, i sa preko potrebne kilometarske distance......BRAVO ZA NEMESCUA !!!!

Moje glavne zamerke se tiču kraja, 2 sata je radnja imala sjajnu dinamiku, i nažalost u poslednjih pola sata imamo zbrzan završetak uz nevešt obrt u pogledu vodjenja glavnih likova. Assante se pretvara u 5 min. u nesposobnog, nezrelog kapetana, Doiaru tek na kraju u 2 minuta, pokazuje ono lice kakvo je nagovestio na početku, medjutim radnja i dešavanja u toku spora nisu nagoveštavala sumanutog ludaka u obračunu sa sindikalcima i radnicima..... kao ni 5 minuta gradonačelnikovog ludila, u kojima on od dobroćudnog domaćina postaje huškač i inspirator sukoba svojih sugradjana.... šteta, falilo je jedno pola sata da Nemescu istera stvar do kraja i stvori remek delo.

Svejedno ovo je najbolji Balkanski film godine, i jedan od najboljih evropskih !

na ovaj rivju ja sam prokomentarisao:

ja ne znam koju si ti verziju filma gledo, šozo: u mojoj verziji kapetan ni u jednom trenu ne ispada nesposoban niti nezreo – naprotiv, na kraju vrlo lukavo uspeva da reši problem ne čekajući na druge nego sprovodeći spostvenu inicijativu!

doiaru je ista tvrdoglava mazga tokom celog filma, i njegovo ponašanje na kraju je sasvim u skladu sa svim prethodnim – pri tom je čak i 'tvrdoglava mazga' nepošten način da ga se opiše, jer je on mnogo više i komplexnije od toga. meni je najgenijalnija replika u celom filmu ona kada ga asante pita kako to da tako dobro zna engleski, a ovaj kaže nešto kao: 'celog života sam čekao na vas, amerikance. i sad kad ste došli (makar i sa zakašnjenjem) – neću tako lako da vas ispustim.' to je jedan od onih izvanrednih delova u filmovima u kojima se istovremeno ispoljavaju prkos, patetika, ponos, tvrdoglavost, jadnost, neiživljenost, promašenost, snaga i slabost…

što se tiče "gradonačelnikovog ludila", u filmu koji sam ja gledao on nijednog trena nije "dobroćudni domaćin" već sitni provincijski politikant-kriminalac, bandit koji je jedva dočekao amere da uz njihovu pomoć sebe od uništitelja pretvori u 'spasioca' zajednice, i u tom svetlu i njegovo ponašanje na kraju je sasvim u skladu s tim, dosledno, a ne "ludilo na 5 minuta". seti se da mu oko vrata vise oni štrajkači čije iminentno nasilje jedva uspeva da baferuje ili kanališe (kao u sjajnoj sceni kad ih 'kupi', načas, besplatnom večerom!) – na kraju on sasvim logično to nasilje koje se krčka pokušava da preusmeri sa sebe, kao logičnog primaoca, na sasvim drugu metu – i uspeva. to nije 'ludilo', to je lukava (proamerička) politika!

naravno, pošto sam uživao u svakom minutu filma, ne bih imao ništa protiv da je film trajao još pola sata, ove likove i njihova zamešateljstva bih rado gledao i duže od toga, ali moram da naglasim jednu stvar, pošto je ističu SVI rivjueri – ja uopšte nisam imao osećaj da gledam 'work in progress', nešto sirovo i nedovršeno. nesumnjivo je da je nemesku poživeo on bi ponegde ponešto upeglao, ali ja sam samo JEDNU jedinu scenu, od max. 2 minuta (biranje igrača za tim na košarkaškom igralištu) u cela ta dva i po sata osetio kao ne baš sasvim potrebnu za film – SVE ostalo ja ne bih dirao! film je skoro-savršen as is i stvarno nemam nikakvih većih zamerki.

btw: naknadnim istraživanjem pročitah detalje o toj 'saobraćajnoj nesreći' u kojoj je nemesku stradao. ispade da se ne radi o uobičajenoj 'napila se stoka pa sletela s puta u krivini' nesreći a la veliki brat, već o stradanju čija je crna ironija sasvim u skladu sa apsurdističko-crnohumornim antiamerikanizmom ovog filma.

naime, nemesku je sa saradnikom (takođe poginuo) bio u taxiju na koji je –proletevši kroz crveno na semaforu!- naleteo PIJANI ENGLEZ u sumanutoj brzini i zakucao se u njihov taxi! da stvar bude još crnja, taj pijani 'englez' je zapravo neki musli sa eng. državljanstvom! naravno, kako to uvek u takvim slučajevima biva, dobri ljudi su izginuli, a pijana engleska musli stoka je ostala živa i zdrava…

čitajući razne (američke) prikaze filma, a sada i intervju sa asanteom, vidim da je ovo jedan tragično neshvaćen film, odnosno da ameri NE ŽELE (ne mogu? ne umeju?) da ga VIDE kao ono što on jeste.

štaviše, rekao bih da je ovaj asante ili debil (ako stvarno iskreno tumači ovaj film na ovako ograničen način) ili je svestan u kakvom je filmu zaista igrao i kako su ameri u njemu prikazani, pa pokušava da to pred svojom štampom prikrije nekim mutnim, uopštenim i bezveznim frazama!

konkretno:

(Jones) "is not going to allow Doiaru's petty corruption to intercept the greater good"!

= fuck! ovo je refren u mnogim amero prikazima koji čak ni zaplet ne umeju da interpretiraju akuratno, naglašavajući da je Doiaru 'mali birokrata', 'zaslepljen papirologijom' koji voz zaustavlja zbog 'sitne tehnikalije', 'uskih sebičnih interesa' itd.

to je blatantno falsifikovanje onoga što se u filmu jasno vidi – što se sugeriše još od prve scene (prolog u II svetskom ratu, sa SAVEZNIČKIM bombardovanjem, sa tom američkom bombom na kojoj jasno piše da je made in CALIFORNIA – što nije bilo dovoljno nekim slepcima koji su se čak pitali zašto se film zove tako kako se zove!) – dakle, ameri ne mogu, ne žele da vide pravu motivaciju zašto taj čovek zaustavlja NATO.

pri tom, niko i ne dovodi u pitanje pravo amera da budu tu gde jesu, jer, zaboga, oni rade za "the greater good" i šta je par formulara i pečata pred jednom tako plemenitom bombarderskom misijom koju bi tamo neka sitna mastiljara u rumunskoj provinciji da stane na put, tj. prugu!

"(Jones) is a man with a strong moral basis"!?

= moral? čovek koji svojim prefriganim metodama izazove TRAGEDIJU, tj. samoubilački 'rat' među ljudima koji su ga najtoplije, puni nade, dočekali! (genijalno gorko-smešna scena MANIPULACIJE stanovništva sa onim zaslađeno-uopšteno-apsurdnim govorom kojim ih ubedi da je Doiaru predstavnik 'opresije' protiv koje se svi oni, uključujući amere, bore!)

"why everything goes awry, it is because he respects Doiaru"!

= posebno je uvredljiva ova fraza jer ona implicira: ono što bi svaki drugi amerikanac imao pravo da uradi jeste da izudara šefa stanice, veže ga za drvo ili zaključa u podrum (kao neki klint istvud wannabe), i da produži sa svojim vozom ka srbiji; ali pošto je Jones 'a man with a strong moral basis' (?!) i zato što POŠTUJE ovog rumuna, pa se spušta toliko nisko da prihvata njegova pravila igre –najzad, u njegovoj je zemlji!- eto, zbog toga sve kreće naopako!

naravoučenije: deco, drugi put sledite harija kalahana, i neće vam sitne birokrate stajati na putu napretka i boljeg svetskog poretka!

DODATAK:

najzad mi je pala šaka MARILENA FROM P7 – i naravno, smesta sam je pogledao.

da podsetim, to je srednjemetražni film (45') kristijana nemeskua, reditelja nesrećno stradalog u cvetu plodnosti koji je potpisao CALIFORNIA DREAMIN' čime se upisao u moju vrlo sitnu knjigu My Favorite Romanians (uz vlada cepeša i emila siorana).

jeste, to je onaj film koji se, pored ostalog, bavi nato bombardovanjem srbije bolje nego što će ikada neki srpski film umeti, i kome sam dao 5-.

šta reći?

izgubili smo velikog reditelja, velikog čoveka, veliko srce.

to je jasno i u ovoj kratkoj formi kao što je bilo jasno i u (nekima, ne meni) dugačkom CALIFORNIA DREAMIN'.

ovde ima više karaktera, uvida, exploracije i elaboracije, emocije i pameti nego u poslednje 3 godine srpske kinematografije sve ukupno (ne računam filmove izašle u 2009-oj).

pored svega ostalog, film je jedna od zabavnijih ilustracija drevne arhimedove prijave 'dajte mi pičku i polugu, i pokrenuću svet' (kasnije su tu izreku cenzurisali da bi mogla da uđe u osnovnoškolske udžbenike, but you get my point).

ovaj film je smešan, dirljiv, surov, težak, romantičan, mučan, deprimirajući, uplifting, mračan, veseo... sve to istovremeno, kako to samo veliki filmovi umeju.

nemesku, r.i.p.

THE HOUSE OF THE DEVIL (2009)

***

3+

ovo mi je najprijatnije iznenađenje u ovoj horor godini još od PARASOMNIJE. a malo je falilo da ga i ne pogledam: svojevremeno, kad sam čitao najave, 2 faktora su uticala da smesta zaboravim na ovaj naslov.

1) potpisuje ga TI WEST, reditelj filma ROOST, koji me je iznervirao i smorio do suza. čak i ja, koji sam sklon raznim nežnostima i dobroćudnostima na najmanji znak bilo čega intrigantnog u nekom filmu, tom sočinjeniju dao sam ocenu 1+ koju zaista retko dajem.

2) THE HOUSE OF THE DEVIL je najavljivan kao još jedan 'povratak hororima iz 1970-ih'. ta moda rimejkovanja ili barem ejpovanja nekog kao rough stila iz te decenije (inače, najbolje u istoriji horora, da to ponovim po 200-ti put) zaista mi ide na jetra. dajte, ljudi, malo neke originalnosti i sopstvenog stila: čemu će se u ovoj jebenoj deceniji vraćati filmmejkeri kroz 20 godina ako ona nije proizvela ništa svoje, nego se samo bavila recikliranjem prošlosti?! što me još više nervira, vrlo retki noviji filmovi su uopšte postigli da uhvate duh 1970-ih da bi to uopšte vredelo truda: DEVIL'S REJECTS, WOLF CREEK... i? ne pada mi na um ništa drugo vredno pomena i hvale.

a onda mi je aca radivojević sugerisao da možda ipak vredi filmu pružiti priliku, pa –nakon što videh da rivjui i nisu tako loši- reših da mu dam šansu.

wow!

mislim, ČOVJEČE!

zavoleo sam film već tokom najavne špice, čiji font, boja i čitava režija (sa friz-frejmovima) savršeno hvataju šmek 1970ih. a nastavio sam sa ljubavlju kad je uveo glavnu junakinju - Jocelin Donahue, takođe u duhu 70ih: krhku, skoro žgoljavu devojčicu krupnih očiju kao kod vintage Arđenta. čak sam zavoleo i njenu extrovertniju drugaricu, a i kratka pojava njene promiskuitetne cimerke (koja hrče!) je vrlo zabavna. kao retko kad u novom usa hororu, zavoleo sam tu curicu i sa zanimanjem pratio njenu sudbu – muke s nedostatkom para, očaj s kojim se javlja na oglas za bebisiterku, nesigurnost kada ode u pustu kuću kraj groblja u šumi i ispostavi se da uopšte nema deteta koje bi čuvala, nego da zapravo treba (navodno) da pričuva nekakvu babu...

bezvezni natpis na samom početku govori o satanskim kultovima, pa i nije neki spojler ako kažem da je taj oglas bio samo mamac za žrtvu u satanističkom ritualu, sa ciljem da... videćete. ništa originalno, the usual stuff, ali sva čar je u tome kako je sve to prezentovano.

pre svega, westova sklonost ka sporom tempu ovog puta mi nimalo nije smetala. filmovi iz 1970ih nisu ni bili montirani seckalicom za salatu, i slobodnije su koristili vreme koje im je bilo na raspolaganju, bez straha od nestrpljivih, MTV-jem i video igricama hiperaktiviranih gledalaca koji će da napuste film ako im sve ne bude telegrafisano u sitno-seckanim parčićima i ako nema po jedno ubistvo na svakih 8,5 minuta. znači, ok, ovde se vreme troši malo liberalnije, ali bez ikakvog smaranja. jednom kad me neko veže za glavni lik kao što je ovde slučaj, nemam ništa protiv da se s tim likom družim i šetam polaganim tempom. a pošto je ovde horor u pitanju, west savršeno dobro prikazuje kako se omča polaaagaaaaano steže oko njenog tankog vratića, i mada je potpuno jasno od samog starta (fuck: znamo da gledamo horor!) da je njena odluka da se javi na taj oglas pogrešna, ipak west za nas čuva sasvim dovoljno iznenađenja tako da – jednom kad se ona nađe u toj kući, i ostane sama – ne znamo šta će tačno, kada i kako da joj se desi.

gluma je daleko iznad proseka za ovaj nivo B-filma: di valas je prekratko u filmu (nadao sam se njenom povratku na kraju, avaj, ništa od toga), ali je zato tom nunan maximalno upotrebljen kao creepy poslodavac, a vala i meri voronov kao njegova žena u crnom. džojslin pokazuje zašto je manekenka za leviske, a ispoljava i hvale-vredan talenat za igranje (!).

da sumiram: west je ovde pokazao izvanredan (tj. dosad neviđen) dar ejpovanja perioda (kraj 70ih, početak 80ih), ne samo površinski (kola, odeća, muzika...) nego i dubinski (tema, tretman teme i likova, kadiranje, režija...), i u tome je daleko uspešniji nego, recimo, tarantino. potonji bi, zbog svoje sklonosti bombastičnom predimenzioniranju i egomanijačke potrebe da se razmeće svojim poznavanjem epohe, ovde nakrcao brdo audio-vizuelnih referenci, aluzija i izdrkavanja iz kojih bi se iz aviona videlo da ovo nije film iz te epohe. niko i nikada neće tarantinov DEATH PROOF ni u ludilu pomešati sa nekim akcionim treš filmom iz 70ih. to je zato što se on upušta u 'dijalog' sa tim uzorima, i oseća potrebu da ih šminka svojim farbama i svojim opsesijama. ok, legitimno, ali često rezultat toga bude travestija, poput pomenute.

s druge strane, ti west ima skromnije ambicije: ništa on ne preispituje, ne komentariše, nema agendu izvan toga da napravi jedan pošten, zlokoban, stravičan hororčić kakvi su se 70ih štancovali, a danas ih nema ni za lek. i u tome 100% uspeva. i na tome sam mu zahvalan.

THE HOUSE OF THE DEVIL deluje kao neki zaboravljeni, izgubljeni biser iz 70ih koji je neko tek sada iskopao u nekoj arhivi, restaurirao ga i izbacio na dvd po prvi put. uživao sam u svakom trenutku, uključujući i osvežavajuće efektno krvoliptanje, a čak i pomalo cheesy kraj je sasvim u skladu sa duhom filmova na koje se nadovezuje. drugim rečima, ne očekujte duboku filozofsku đavolijadu a la ROSEMARY'S BABY – ovo je pre negde u B-rangu, a la DEVIL'S BRIDE. što je sasvim respektabilno, budući da je taj nivo uspešno dostignut.

za razliku od –isto tako u prošlost-zagledane- a neujednačene i pred kraj razularene PARASOMNIJE, THE HOUSE OF THE DEVIL egzemplira savršenu i potpunu kontrolu tokom celog svog trajanja, te je stoga, barem meni, prijao za nijansu više, i kako sada stvari stoje, sigurno će mi biti u top-10 horora za 2009. možda čak i u top-5...