Dejan Ognjanović - Intervju za GLAS SRPSKE

-->

Ovo je puna verzija intervjua koji sam dao ovom listu pre par godina. Objavljena je skraćena verzija, a evo sada, po prvi put, svega toga u potpunosti.

Prema Žanu Delimou u 16. i 17. vijeku nastajala je obimna literatura o đavolu. Koliko je pojava štampe – posebno djela štampana u periodu od 1576. do 1625. koju su stvarali gornji slojevi društva – uticala na pojavu horor žanra, pogotovo što se već u tom dobu javlja (''morbidno'') uživanje pri čitanju takvih knjiga (koje su za teme imale magiju, Satanu i okultizam)?

= Interesovanje za jezovitu tematiku staro je koliko i čovek: bukvalno od vremena kada je živeo u pećinama i kada je, kasnije, sedeo sa porodicom i saplemenicima zbijen oko vatre, dok su oko njih bili nepregledna noć i zavijanje krvožednih zveri. Kada je hrišćanstvo postalo dominantni diskurs zapadne civilizacije, jezovite priče bile su obojene hristijanizovanim konceptima, kao što je Đavo, iako su njihovi koreni mnogo stariji od te konkretne religije. Kroz priče o Đavolu i paganskim svetkovinama ("veštice", "crna magija" i sl.) narod je tokom srednjeg veka zadovoljavao svoju potrebu za ovom vrstom priča, mada ni one o duhovima mrtvih nisu izgubile na aktuelnosti, uprkos hrišćanskoj dogmi koja bi trebalo da potiskuje narodna naklapanja o zagrobnom životu.

Sad, pojava žanra je već nešto drugo, i medijum štampe je definitivno omogućio da se jedna vrsta proizvoda proizvodi masovno i da bude jeftina, tj dostupna širokim krugovima ljudi, uključujući i one sirotije. To je, pak, omogućilo pojavu tzv. popularne književnosti, pa time i horora kao jednog od najstarijih žanrova u okviru nje. Zapravo, strogo gledano, veliki deo današnjih popularnih žanrova, kao što su horor, ali isto tako i SF i detektivska priča, pa čak i erotska, svoje korene u modernom dobu imaju baš u gotskom romanu, tom prototipskom obliku horora.

U to doba postojale su dvije različite predstave o đavolu: jedna paranoična koja je dolazila iz gornjih slojeva društva i druga, narodna, prema kojoj se đavola može laskanjem pridobiti, a takođe ga se može i nasamariti. Kakva je predstava đavola u srpskom filmu i može li se govoriti o razlikama u odnosu na filmove sa zapada?

= Srpskih filmova na ovu temu ima previše malo da bi se moglo govoriti o nekakvim tendencijama i opštim nazorima. Fantastika je ovde uvek bila incident, nešto što padne s neba, niotkuda, i za sobom ne ostavi većeg traga. Tako je i predstava Đavola kod nas, u tih par filmova, zavisila od pojedinačnih autora i njihovih uticaja, a manje od neke lokalne tradicije. To važi za crnogorsko-hrvatski film ČOVJEK KOGA TREBA UBITI, kao i za srpske MAJSTOR I MARGARITA, MI NISMO ANĐELI i ŠEJTANOV RATNIK. Prva dva naslova idu na neku više artističku sliku đavola, dok su druga dva eksplicitno nastali po uzoru na zapadne žanrovske filmove i pop kulturu uopšte.

Da li je pojavom filma đavo obogatio neke svoje sposobnosti, u odnosu na prethodni period i koliko su te nove predstave ušle u kolektivnu svijest ljudi?

= Đavo je vrhunski iskoristio novi medijum pokretnih slika: koliko god on bio uspešan u zastrašivanju (i zavođenju) na nepokretnim ikonama i slikama velikih majstora, tek kada su ove filmskom iluzijom oživele on je mogao da u potpunosti postane gosodar iluzija. Pojavom zvučnog i kolor filma, kao i razvojem specijalnih vizuelnih i kompjuterskih efekata filmskim autorima je omogućeno da oživljavaju i upečatljivijim čine likove, ambijente i svetove kakve ljudi do tada nisu mogli da u tolikoj raskoši i bogatstvu dožive. Ipak, u smislu svojih konotacija, Đavo je ipak manje-više isti stari vrag kakvog znamo još iz srednjevekovnih legendi i klasične književnosti: zavodljiv, opasan, moćan, patetičan, prepreden, glup…

Žena kao satanin pomagač u filmu ili sama njegova inkarnacija.

= Ovo je stara predstava, zasnovana na Bibliji kao izrazito muško-šovinističkom štivu u kome je "čovečica", nastala od Adamovog rebra, prilično loše prošla. Zbog svoje navodno veće senzualnosti žena je prikazivana kao bliža grehu, pa time i Đavolu. Ipak, radi se o predstavi koja je do pojave filma, u XX veku, prilično oslabila, i u modernim vremenima je ne nalazimo toliko često kao u ranijim vekovima. Istina, taj tip žene, femme fatale, ostao je prisutan u nekim drugim žanrovima, a najizrazitije u film noaru, ali u okvirima faustovskog ekrana nalazimo iznenađujuće mali broj demonskih žena.

Eshatološki strahovi u holivudskom filmu – pojava antihrista i strašni sud. Da li se može govoriti o svjesnom izazivanju takvih strahova, kroz filmove, zarad dobijanja kontrole nad masom?

= Ovo se već zove navođenje svedoka! ;) Svakako nije slučajno što su se tematika antihrista i sudnjeg dana, kao i velika navala filmova katastrofe i ekspanzija horor filma, javili tokom turbulentnih 1970ih, kada je Amerika prolazila kroz veliku krizu identiteta (Nikson i afera Votergejt, atentati na predsednike i visoke političke ličnosti, poraz u Vijetnamu, studentski bunt itd.). Sve to se odrazilo i kroz filmove fantastike i horora, ali ne toliko zarad kontrole masa koliko zbog osećaja pred-apokaliptičke atmosfere koja je lebdela u vazduhu, zbog osećaja sloma tradicionalnih vrednosti, koji se u hororu ogledao kroz nalčet filmova o živim mrtvacima koji donose apokalipsu, ili o Đavolu čije ambicije rastu sve do apokaliptičkih razmera.

Provincija kao izvor zla u horor literaturi. Zašto je privlačna?

= Strah od provincije je opšte mesto bilo koje kulture, čija je elita najčešće locirana upravo u velikim gradovima. Iz pozicije velegrada, zapuštena mesta, sela izgubljena u brdima i šumama savršeno su mesto za projektovanje sopstvenih strahova od nepoznatog i potisnutog. To nije samo holivudski kliše: npr. većina Beograđana veruje da čim izađe sa asfalta i ode u neko selo na jugu ili istoku Srbije, tamo ih čekaju incestuozno-degenerisani seljaci-ljudožderi sa sekirama i vilama u rukama, gladni njihove prestoničke krvi.

Domaći horor pisci, njihove teme i specifičnosti.

= Domaći horor pisci su malobrojni i još uvek u potrazi za sopstvenim autentičnim izrazom koji je, za sada, pretežno obojen inostranim, zapadnjačkim uzorima koji su sa tek manje ili više uspeha nakalemljeni na ovdašnji milje. Specifičnosti srpskog folklora, srpskog okruženja, naših osobenih lokacija i ambijenata, našeg mentaliteta i naše krvave istorije vrlo su malo ili nimalo dotaknuti u srpskim horor pričama i romanima koje sam do sada pročitao. Naravno, nadam se da će prirodna početnička faza epigonstva biti prevaziđena i zamenjena zrelijim hororom koji je autentično, nepatvoreno srpski.

Značaj Lavkrafta u svjetskoj književnosti i žanrovskoj literaturi. Da li je bilo problema prilikom prevodjenja priča za zbirku NEKRONOMIKON?

= Lavkraft je prvi pisac koji je svoju stravu podigao do kosmičkih razmera: to više nije strava od oveštalih horor baba-roga, već egzistencijalna strava koja čoveka stavlja u vrlo nezavidan položaj u odnosu na planetu koju nastanjuje i u odnosu na crni, ledeni, indiferentni svemir u kome se ta planeta besciljno vrti. Drugim rečima, on je samosvesno i efektno bogatu tradiciju gotskog horora iz XIX preneo i osavremenio učinivši je prikladnom i XX veku.

Prevod nije bio lak, jer Lavkraftov jezik je naporan, zahtevan, pun arhaizama, radi se o gustoj, baroknoj prozi bogatoj epitetima koji se ne nalaze u svakodnevnom govoru, kao i aluzijama na brojne znana i neznana imena iz istorije, mitologije, književnosti itd. Trebalo je sve to uskladiti tako da na srpskom ne zvuči izveštačeno – videćemo koliko sam u tome uspeo.

Mjesto horor literature u okviru svjetske književnosti i kakvo mjesto ima u srpskoj?

= U svetu je horor učinio velike korake u pravcu prihvatanja od strane tzv. mejnstrima: kursevi o gotiku i hororu postali su skoro nezaobilazni na univerzitetima u Engleskoj i Americi, ali i drugde; objavljuju se ozbiljne studije, zbirke eseja i biografije značajnih autora čija izdanja izlaze u najprestižnijim edicijama. Drugim rečima, horor se izborio za neku vrstu priznanja u svetu kao jednog legitimnog i umetnički potentnog izraza.

U srpskoj sredini horor jedva da postoji kao pojam, kao problem, a kamo li kao nešto čime bi se neko ozbiljnije bavio. Sem par knjiga Ranka Munitića i mojih pokušaja da to promenim, bojim se da je za naše staromodne profesore književnosti i filmske kritičare pred penzijom horor još uvek jedna neozbiljna, infantilna vrsta zabave za posebno morbidne umove nedostojna njihove pomne analize. Srećom, smena generacija će učiniti svoje, a mladi autori i kritičari pokazuju sasvim drugačiji odnos prema žanru uopšte, pa tako i prema hororu.

Privlačnost trash horor filma i na koji način ga treba posmatrati i vrednovati?

= Živimo u vremenima dominante ironije i cinizma prema svemu. Otud i te baba-roge koje su nekada šokirale i prestravljivale naše roditelje nama danas vrlo retko uspevaju da deluju dovoljno ozbiljno za neki strah uporediv sa onim koji su pre samo 2-3 decenije sejali ROZMERINA BEBA, ISTERIVAČ ĐAVOLA, NOĆ VEŠTICA… Današnje generacije odrastaju uz stripove i video igre sa zombijima, vampirima, čudovištima svih oblika, koje doživljavaju kao sebi bliske, pa je zato trash, kao neozbiljan, parodijski intonirani pristup mnogo popularniji. Što se mene tiče, mislim da se radi o pristupu koji ide linijom manjeg otpora, jer uvek je lakše biti neozbiljan nego li ozbiljan.

Razlika između dalekoistočnog i zapadnog horor filma.

= Razlike su brojne, ali ukratko, azijski horor film je mnogo manje opterećen tzv. političkom korektnošću, i onda kada zaroni u mrakove ljudske psihe, to čini na mnogo originalniji i estetski nadahnutiji način nego što radi današnji holivudski film. Američki horor je danas postao suviše predvidiv i bezbedan, više nema onog rizika, subverzije, izmicanja tla pod nogama gledaoca, nema više šoka sem onih jeftinih, prolaznih, sve je svedeno na formulu… S druge strane, Azijati se ne boje da budu nekonvencionalni, dvosmisleni, nedvosmisleno sumorni, tako da je njihov današnji horor – a naročito japanski – u proseku gledano superiorniji u odnosu na američki.

Kada možemo očekivati roman ''Prokletije''?

= Uh, nastavak romana NAŽIVO tek sam počeo da pišem, ali zbog nekih drugih prioriteta –a pre svega magistarskog koji moram da završim – moraće da sačeka još malo. Radi se o znatno ambicioznijem i komplikovanijem romanu nego što je to bio NAŽIVO, i on zahteva mnogo istraživanja kako bi ambijent i kontekst dešavanja bio što ubedljiviji (roman se dešava 1998., većim delom na Kosovu, uglavnom na vrhovima planinskog venca Prokletije). Biće to nešto kao U SRPSKIM PLANINAMA LUDILA, ako samo uspem da svoje zamisli adekvatno oživim na papiru. Bojim se da roman ne treba očekivati pre jeseni 2009. (*Update: Ne treba ga očekivati pre jeseni 2015.)

THE CLONE RETURNS HOME (2008)

aka Kurôn wa kokyô wo mezasu

Kanji Nakajima

**(*) 3-

ovo je jedan od onih zamornih fill-in-the-blanks filmova; taj pristup u načelu nije sporan, problem je samo što, za moj ukus, ima previše tih blankova (šupljina) u koje bi dokon i ničim-potaknuto dobronameran gledalac trebalo da isprojektuje u ono što mu scenarista i reditelj nisu adekvatno skicirali a kamo li razvili u iole koherentan kostur na koji treba slagati meso.

naravno, kako net rivjui pokazuju, prostota se da zaseniti dugim kadrovima i repetitivnim prizorima prirodnog zelenila u izmaglici i/ili pod sitnom kišicom, e ne bi li se tako na jeftin način prizvali tarkovski, metafizika i onostrano. sorry, guys, obratite se na šalter VALHALLA RISINGA ili barem VINYANA da vidite kako se to malo manje bleferski, a malo više ubedljivo obavlja. uvid u tuđe rivjue pokazuje overload prideva kao što su 'cerebralno', 'transcendentno', 'thought-provoking' i sl. ali, come on, ovo je jebeni film koji je producirao jebeni wim wenders, te se stoga može reći da me je 'lost at hello' čim mu videh ime na špici.

no, dopuštam da će mnogo više gledalaca poitati kad čuje njegovo ime nego otherwise.

KLON nije loš film, da se razumemo, a ocena 3- znači da je vredan najmanje još jednog vraćanja/gledanja, u nekoj daljoj budućnosti. premisa odlično zvuči kad vam je neko prepriča ili kad pročitate rivju na netu – astronaut strada u svemiru; kompanija ga klonira (valjda je tolko nezamenjiv da niko drugi do samo on može da odradi šta treba u svemiru – valjda je zato i stradao, što je tolko sposoban?!); avaj, tokom kloniranja probuđena su izvesna sećanja na detinjstvo originala, koja sad opsedaju klona, a tiču se pogibije brata blizanca za koju je, indirektno ali ne zaista, odgovoran preživeli brat.

avaj, sam film nije baš onoliko dobar kao onaj koji sam imao u glavi čitajući o njemu, a njegov najbolji deo je podugački flešbek na detinjstvo i tragediju utopljenog blizanca. veći deo onoga što se zbiva u sadašnjosti sastoji se u beskrajnom (skoro 2 sata) i savršeno mrtvosanom presipanju iz šupljeg u prazno, pri čemu se autor nije ni potrudio da stvori nekakav privid narativne logike svog 'zapleta' nego se stvari zabašuruju pod tepih sa izgovorom 'poetske fantastike'.

okej, ovo nije hard SF, i mene i ne zanima da mi neko objašnjava kako se čovek klonira i bla bla, ali fuck, ako već imam zaplet o korporaciji u posedu tako moćnog dostignuća kakvo je kloniranje ljuckog bića, očekujem da ta kompanija bar malkice pripazi na svog klona. pa i obično kuče da su klonirali, metnuli bi mu uzicu, a nekmoli kloniranom čoveku. ali jok. ovaj prosto išeta napolje, i ode baja da luta blatnim putevima detinjstva i ruševinama rodnog doma u izmaglici, a da ga nikakvi čipovi, GPS-ovi a kamo li agenti kompanije ne prate i ne jure. putuj, klone, igumane – široko ti blatno polje.

čak ni taj aspekt 'zapleta' (da anything goes zbivanja ovde nazovem tako) ne bi mi smetao toliko da ta bazanja po livadama ruralnog japana deluju iole pregnantna nekakvim značenjem ili poentom jačom od prozaičnih apstrakcija tipa: čovek u potrazi za identitetom or some such crap.

okej, fini su ti prizori prirode, kiše, izmaglice, oblačnih dana i ranih jutara, mlečno belih nebesa itd. sve je to oku (i srcu) mi drago, ali, avaj, na granici je ispraznog blefiranja ili barem praznoslovlja, i ne uspeva ni da se primakne veličinama jednog, recimo, SOLARISA. prizori u kojima klon u divljini nabasa na telo svog originala, u astronautskom odelu, lepi su na neki ženski (=površan, 'poetski', nenaučan) način, jer, naravno, ljudsko telo koje odpluta u svemir sa stanice, i privuče ga zemljina atmosfera, i koje na kraju padne na tlo – pa, braćo, ta šačica koja na kraju dospe do zemlje (ako išta dođe tako daleko) sasvim sigurno neće da izgleda čisto, glatko i neokrnjeno kako deluje u ovom filmu. trenje u atmosferi bi ga zapalilo, a gravitacija i tresak o tlo pri padu s visine od 100ak km (!) razbila bi ga u komadiće – ne bi ostalo ni za u šibicu, a kamoli čitavo telo, koje naš klon vucara na svojoj grbači po tim šumama i gorama japanske zemlje ponosne (što, kažem, LEPO izgleda, ali je poanta malkice isforsirana i – plošna).

možda bi nešto bolja muzika malo pomogla, ali ovde se išlo na klasični ugođaj neke laganice u spoju sa žuborom potoka i rominjanjem kišice, pa nema tu ništa upadljivo muzičko što zaista potpomaže ovu naglašeno 'poetičnu', možda donekle i 'na-misao-nagoneću' (svojim potencijalima više nego li ostvarenjima) ali svakako ne baš preterano 'cerebralnu' odiseju u šumi 2010.

SRPSKI FILM – Premijera, tribina, repriza, tabloidi

desilo se i to. oko 1200 srba imalo je priliku da, tokom 3 projekcije, u okviru sinema šitija (ali ne baš) pogleda dugo najavljivani i mnogo hajpovani (srpski) film. okej, i ja imam svog udela u tom hajpu – ali ova projekcija samo me je učvrstila u onome što sam i do sada mislio, govorio i pisao, a bar neki srbi su sada u prilici da se uvere dal je sve bila drugarska kritika, ili moj sud ima neku objektivnu težinu.

SRPSKI FILM je major event u ovoj smešnoj kvazi-kinematografiji, ali bio bi event i u bilo kojoj, znatno jačoj. kako to i zašto to – već sam nagovestio u svoja dva rivjua, na srpskom i na engleskom, a nešto malo sam i kazao na tribini o ovom filmu u novom sadu. ali, da krenem redom.

u petak 11. juna imao sam nekoliko važnih sastanaka vezanih za upcoming event koji se delimično tiče i SRPSKOG FILMA, ali o tome ću vest obznaniti kad još malo sazri. do novog sada otišao sam organizovanim prevozom za ekipu i prijatelje filma, pošto je ta premijerna projekcija bila rezervisana pretežno za njih 300ak, dok je samo 70ak karata bilo u slobodnoj prodaji za to prvo gledanje. seo sam u bus kojem je vođa puta bio žika todorović, a neposredno društvo su mi pravili vuk radić, kolega (i fan ovog bloga) iz zagreba, i vladimir kolarić, kolega i prijatelj, inače autor najboljeg eseja o SRPSKOM FILMU koji sam do sada pročitao, a koji će izaći u narednom broju časopisa KULTURA.

taj esej o SRPSKOM FILMU je izvanredan i sadrži nekoliko vanredno pronicljivih, suštinskih zapažanja koja niko do sada u textovima o tom filmu nije ni pomenuo, a kamo li obradio. dotakao je suštinu njegove poetike i osobenog jezika koji je, naravno, sušta suprotnost niskomimetičkom, 'dokumentarističkom', bukvalno-'realističkom' jeziku koji dominira ne samo srpskim nego i svetskim filmom – ali u okvirima srpskog čak i nema alternativu.

u tom smislu, vladimirovo poređenje sa De Sadom naspram tadašnjih racionalno-realističkih romanopisaca je sasvim na mestu (mada bi se i pojedini pisci gothica mogli navesti kao predstavnici novog jezika, novog odnosa prema metafori, u odnosu na preovlađujući diskurs). naravno, suština je u simbolici tj. jednačini 'pornografija = unižavajući kvazidokumentarizam estetike evropskih fondova' što je u textu odlično prepoznato, jer to je ono o čemu je ovaj film zaista – o oblicima viktimizacije i 'trgovine' žrtvama...

iskreno, priželjkivao sam neku vrstu memorabilnog excesa na premijeri – da se bar neko izbljuje u sali, ili padne u nesvest, dobije srčani napad, da barem slomi nos u bunovnom pokušaju bextva iz sale (ko onaj nesrećni distributer u kanu!), a ako ništa od toga, da barem zavrišti tokom projekcije, ili da nakon filma gađa počinitelje nekim zrelim paradajzom ili tako nečim.

avaj, tako senzacionalističke reakcije ostale su samo u bolesnoj mašti nakaradnih kvazi-novinarskih piskarala, o kojima ću nešto kasnije.

u stvarnosti, na javi, projekcija je protekla čak zapanjujuće tiho i mirno: nisam čuo nikakvo šaputanje, priču, smeh, šuškanje... vaistinu, strahopoštovanje u pravom smislu reči. kažu mi da je u donjim redovima, bliže platnu (ja bio u devetom), neki biznis partner-sponzor, šta li, u nekom trenu zahrkao, što je izazvalo kratki smeh okoline, ali ja to nisam čuo. takođe, aca r. mi kaže da je neka žena koja je sedela iza njega srušila svetski rekord u dužini i količini 'c,c,c,c,c,c,c,c,c,c...' coktanja tokom vascelog celcatog filma! ja sam, izgleda, bio okružen kulturnom okolinom, a iskren da budem, iako sam film gledao po treći put, dovoljno me je snažno uvukao u sebe da nisam imao ni vremena ni volje ni pažnje da se osvrćem oko sebe i zagleđujem publiku. mislim da je i to jedan od većih komplimenata filmu – to grabi u prvoj sekundi, i onda vozi i jebe kevu sve do rocking odjavne špice, i tu nema zezanja.

istina, publika je bila poprilično u shocku kad je okončana špica, ali na sreću, tu je bila ekipa, na pozornici, pa je rutinski ritual pozdrava, aplauza itd. amortizovao njihovu zblanutost, i nekako ih povratio u život. aplauzi su bili sočni, obilati i dugotrajni, a najveći je dobio žika todorović. to me je donekle ogrejalo: naime, iako je sergej odradio još veći posao za udivljenje, on ipak igra zlikovca; žika, kao prvi donjega kao glumac, ali ipak good guy, vraćan je i na bis. zaista redak i okrepljujuć slučaj da pozitivac u nekom hororu dobije jači aplauz od (harizmatičnog) zločinca! ekipa je baš muški pozdravljena, a primećeno je i glasno prisustvo fanova mikija lakobrije koji je dobio jači aplauz (i ovacije, pozdrave, usklike) nego mnogi glumci. zasluženo, naravno. odradio je svetski posao sa maskama i prostetikom, i to se tek na velikom platnu vidi kako valja.

potom je usledio koktel: bio sam toliko dehidriran u jedva-rashlađenoj (?!) sali da me čak tri kokakolice nisu vratile u život, a vrućina je bila tolika da ni izlazak na prenapučenu terasu SNP-a tj. kafea TREMA nije doneo naročito rashlađenje. tu sam se vrzmao neko vreme i ćaskao sa manjim ili većim selebritijima (recimo, gordan kičić je odlepio na film, skroz!), a onda sam, negde oko 04.30, taman dok je svitalo, poitao u dom mog dragog prijatelja nikole iz NO ABUSE da ugrabim malo sna.

narednog dana, dakle 12. juna, u Omladinskom centru CRNA KUĆA (CK13) sa početkom u 17h, održana je tribina o SRPSKOM FILMU. Na tribini su učestvovali: mr Dejan Ognjanović, filmski kritičar, autor knjiga “Faustovski ekran”, “U brdima, horori”, Goran Gocić, filmski kritičar i publicista, autor knjiga “Andy Warhol: strategije pop-a,” “Kult margine: Emir Kusturica”, “Bolest kao stil na filmu”, Aca Radivojević, filmski kritičar i scenarista filma “Srpski film”, Dragan Jovanović, urednik časopisa Pop Kult, dr Ivana Kronja, filmolog. Moderatorka tribine bila je Jelena Anđelovski, feministička aktivistkinja.

žega je bila apsolutno nehumana – na jedvite jade sam prepešačio tih 500ak metara od NO ABUSE legala do CK-a. tamo zatekoh saučesnike u tribini a i nekoliko pratilaca mojih aktivnosti koji su svrnuli da čuju i obrazuju se, mada je većina tih posetilaca ipak meni bila nepoznata. bilo ih je tek 15-ak, ali je zato naša priča bila 'za sve pare', i čak je toliko bogata i sadržajna da je neću rabiti ovde na blogu – audio je ionako ispao nešto slabiji no inače – nego ću da je transkribujem i objavim u FILAŽU br. 3.

posebnu 'čar' tribini dale su feministkinje – ivana kronja, koja je insistirala da film čita iz ugla rodnih i polnih uloga, što je mestimično dovodilo do strahovitih materijalnih grešaka (nepažljivo gledanje filma), a mestimično do smehotresnih besvest komentara (tipa: ovaj film exploatiše ženske glumice, pošto su one mahom manje poznate, dok glavne muške uloge igraju proslavljeni mužjaci žika i sergej...). ja sam na samom početku (pošto je prvo meni data reč) pokušao da ovaj film nekako kontextualizujem i tako sprečim da mu se prilazi iz tako slepačkih uglova i da se njegova konceptualizacija pornografije tumači doslovno u smislu dokumentarnog beleženja nekakve stvarno postojeće situacije u društvu ili u porno-produkciji srbije (if any).

avaj, moje insistiranje na estetskim kriterijumima smesta je, prvom prilikom, preskočeno, kako bi ove curice mogle da verglaju svoje napamet naučene fore i fazone o tlačenju žena i bla bla truć. naravno da su se učesnici argumentovano i u granicama učtivosti osvrtali na te smejurije, i ja zaista, bez ironije, tvrdim da je tribina bila zanimljivija (i uspelija) baš zbog tog raznoglasja, i zato što su na njoj makar pokrenuta neka relevantna pitanja, a na neka je, vala, i skiciran poneki odgovor. ipak, i ovde se pokazalo da je SRPSKI FILM suviše složen i inspirativan i podsticajan za slojevitu debatu, i naših 90ak minuta razgovora tek je okrznulo neka od važnih pitanja.

te večeri sam, potpuno neplanirano, sticajem bizarnih okolnosti, otišao i na dodelu nagrada sinema šitija, pa sam tako naživo ispratio totalni trijumf tandema kolje-golubović koji nadobijaše pun kurac nagrada tog smešnog festivala kao da su stvarno napravili vredan film. povrh svega čak i kusta (čija je ćera bila u jednom od žirija) dobi nagradu, za glumu (!). SRPSKI FILM nije dobio ništa jer je bio VAN KONKURENCIJE. pitao sam producenta zašto su se odlučili na taj korak, a on mi reče da nije produkcija filma, nego sinema šiti, tražio da film bude VAN KONKURENCIJE! koja gamad, neverovatno! staviti najbolji srpski film u poslednjih 20 godina po strani, u nekakve embecilne ponoćne i ranojutarnje (pa ipak rasprodate!) termine, a ovamo nagrađivati nešto što mi jedan kolega opisa kao 'policajac sa petlovog brda' tv-nivo baljezgarije kao bem li ga kolko vredno delo!

ako ništa drugo, bar sam tom prilikom saznao zašto je sky wikluh, kompozitor moćnog elektro skora za SRPSKI FILM, na premijeru došao sa štakom. ispade da mu je nogu polomio (a onda ga tako prizemljenog dodatno tukao) upravo jedan od mnogonagrađenih golubogaćana koji su se te večeri šetkali po pozornici u katoličkoj porti i kenjali svoje pričam-ti-pričice o kulturi i umetnosti. ha! kako slikovita situacija: siledžija se šetka po bini i prima nagradu za svoje GOVNO od filma, a kompozitor izvanrednog skora za najbolji film festivala (a i šire) dolazi, kao njegova žrtva, da se poklanja publici VAN KONKURENCIJE, u gluvo doba noći! pa ako to nije slika ne samo sinema shitty festivala, nego i srpske kinematografije uopšte, onda ne znam šta je!!!

kad se to okončalo, odoh da vidim na šta će da liči koktel. nije bio loš, moram reći, mada je posluženje malo kaskalo i išlo previše sporadično (srećom pa sam se malo pre toga već založio jednim solidnim pilećim paprikašem u GUSANU s nekom ekipom). sretoh tu neke kolege pa i davnašnje forumaške znalce (tj. znalke), ali kad duda lakić i s. koljević priđoše suviše blizu (da se zdrave s jednim kritičarem u stajanju kraj mene) ja poželeh da se uklonim iz te kompanije, a na izlazu zamalo da se sudarim sa v. perišićem, koji ili još nije spazio moj genocid nad njegovim ORDINARY PEOPLE ili nije još sabrao 2+2 ko je to napisao, pošto me je bez nasilja (!) propustio da prođem.

naredni deo večeri proveo sam u društvu scenariste (ace) i reditelja (srđana) SRPSKOG FILMA, koji su sedeli u kafeu TREMA, i prema zvucima koji su se, donekle, mogli nazreti iz sale, nagađali koja scena iz filma im upravo sada ide. tu sam se, na licu mesta, mogao uveriti da ni tokom druge projekcije SRPSKOG FILMA nije bilo nikakvih napuštanja sale, a kamo li redova za povraćanje u WC-u i koječega. znači, i redovna, kartoplaćajuća publika je znala na šta je došla, i to je junački primila. namerno sam se na izlazu umešao u njih i osluškivao komentare – SVI su zvučali vrlo zadovoljno.

na ulazu sretoh i izvesnoh psiho-stalkera svega što ima veze sa SRPSKIM FILMOM, koji je došao iz dalekog vršca da bi najzad overio i film o kome je ispratio svaki text i svaki rivju i svaki komentar na svakom forumu svuda na netu. kasnije, na fejsbuku i na forumu, videh da je dobio sve što je očekivao, and then some!

sasvim predvidivo, domaći tabloidi maskirani u 'novine' ispratili su premijeru 'izveštajima' krcatim sa fikcijom i kojekakvim polustinama, netačnostima i lažima.

evo jednog, koji nije preterivao s tim, sa sajta 021:

Festival ''Sinema siti'' koji je završen ovog vikenda bio je prilika i za premijeru ''Srpskog filma'', kontroverznog ostvarenja reditelja Srđana Spasojevića, koje su mnogi očekivali nestrpljivo, pa su u protekla dva dana organizovane i dve reprize.

Publika u Novom Sadu bila je podeljena oko ocene ovog filma, koji s razlogom (JE LI? S KOJIM TO RAZLOGOM?) neće biti distribuiran u bioskopima u Srbiji (NETAČNO: FILM KREĆE U SRPSKIM BIOSKOPIMA OD JESENI!). Oni koji su aplaudirali na premijeri, većinom su došli kao podrška filmskoj ekipi (MA NEMOJ!), dok su pojedini, koji su izašli iz sale u toku projekcije (AMA KO JE IZAŠAO IZ SALE – JA TO NA PREMIJERI NISAM VIDEO), bili zaprepašćeni (!!!) nasiljem, pedofilijom, silovanjima i nezamislivo okrutnim, eksplicitnim scenama, zbog kojih je bilo jasno zašto su američki kritičari proglasili ''Srpski film'' najbrutalnijim ostvarenjem moderne svetske kinematografije. Kako je najavljeno, ovaj film se posle premijere neće naći u domaćim bioskopima. (KO JE TO, KAD I GDE NAJAVIO? LAŽ!)

Glavni junak filma je Miloš, bivša porno zvezda (Srđan Todorović). Pokušavajući da sastavi kraj sa krajem, upoznaje se sa Vukmirom, sumnjivim, misterioznim, ludim, ali i politički moćnim producentom (Sergej Trifunović). Vukmir uvlači Miloša u niz neverovatnih, okrutnih i nasilnih situacija, rešen da snimi film kakav nikada nije viđen, koristeći ljude kao topovsko meso. ''Srpski film'' je zabranjen za osobe mlađe od 18 godina. (NIJE TAČNO DA JE 'ZABRANJEN' JER U SRBIJI TAKVE ZABRANE I NE POSTOJE. TO JE DOBROVOLJNA OZNAKA KOJU SU SAMI TVORCI FILMA STAVILI NA PLAKAT, MADA ZAKONSKI NISU OBAVEZNI.)

ako su ovi sa 021 bili samo malo bili kreativni u interpretaciji fakata, neka đubretarka iz BLICA se sasvim zanela u svojim prljavim maštarijama i podmuklim LAŽIMA. dakle, evo šta je iskenjala ta kokoška, izvesna Jovana Veljković:

BLIC PULS

rubrika SCENA,

izveštaj sa premijere SRPSKOG FILMA (SNP, NS, petak, od ponoći)...

Premijera "Srpskog filma"

POVRAĆALA I PUBLIKA I GLUMCI

Zvezde večeri: svi koji su izdržali do kraja

Utisak: bolesnije nije moglo

Beba je tek izvučena iz majčinog stomaka. Siluju je pred njenim očima. Čuje se jezivi zvuk pucanja karlice. Salom ječi stravičan plač novorođenčeta. Samo je jedan od brutalnih prizora kojima je scenarista "Srpskog filma", Aleksandar Radivojević, verbalno silovao i psihički zlostavljao publiku čitav sat i četrdeset pet minuta.

Prvo cenzurisan, "Srpski film" je doživeo svoju "malu" premijeru prošlog petka u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u okviru festivala "Sinemasiti", tačno u ponoć.

U publici muk. Neverica. Bes. Šok. Mučnina tera i na povraćanje... Mnogi su već u prvoj polovini filmu u redu za čekanje na WC šolju...oni koji izađu, više se ne vraćaju u salu.

Srđan Žika Todorović, Sergej Trifunović, Katarina Žutić i Slobodan Beštić u glavnim ulogama. I oni gledaju projekciju zblanuti. I njima je muka. Sergej je prebledeo, Žika pobegao, a Slobodan kaže:

- Povraćao sam i na snimanju.

Ocena: putača (Horor je horor, ali ovo je prevazišlo sve granice. Neke stvari jednostavno ne treba ocenjivati)

ne znam da li da se uopšte osvrćem na ovu gnjidu od 'novinarke' i na ovo smeće od 'izveštaja' nafilovano čistom fikcijom (tj. izmišljotinama)?

ukratko:

- o "verbalnom silovanju i psihičkom zlostavljanju" publika se izjasnila gromkim aplauzom.

- SRPSKI FILM *nije* cenzurisan kako ova glupača tvrdi. ko ga je, kad i gde 'cenzurisao'? publici je prikazana puna director's cut verzija koja je igrala na svetskim festivalima (sa mojim engleskim titlom!), u trajanju od 99 minuta. manite šta tvrde najave i šta piše na IMDb-u i verujte meni: merio sam, i film traje tačno 99 minuta.

- "Neverica. Bes. Šok. Mučnina..." – ovo mora da su osećanja ovog jadnog izgovora za novinarku zato što nije pozvana na premijeru, pa o njoj mora da 'izveštava' iz svog ko zna koliko kilometara udaljenog stana! ništa slično nisam zapazio među publikom za vreme a ni nakon projekcije.

- "Mnogi su već u prvoj polovini filmu u redu za čekanje na WC šolju...oni koji izađu, više se ne vraćaju u salu." a ova glupača mora da je bila baba-sera u klozetu, ako je uspela da vidi ne samo ko je izašao, nego i gde je otišao. kako je redove ispred wc šolja videla iz bioskopske sale (pod malo verovatnom šansom da je uopšte i prismrdela sali!) – ostaje misterija za 'TREĆE OKO' gde bi joj mnogo bolje bilo da piše kao VIDOVITA JOVANA!

- VIDOVITA JOVANA je u mraku bioskopa uspela da spazi izraze lica glavnih glumaca! mora da je sedela red ispred njih, pa se povremeno osvrtala iza sebe. ili joj se JAVLJALO, kao u viziji, ili snu. istine radi, niti je ko pobledeo, niti je 'žika pobegao' – žika je film (provereno!) gledao ranije, u prostorijama Contra filma, a posle premijere se uredno poklonio publici sa svim ostalim glumcima. u svetlu svih ovih bezočnih laži, siguran sam da ni beštić nije povraćao na snimanju, niti je izjavio išta slično tome VIDOVITOJ JOVANI iz BLICOVOG TREĆEG OKA!

kolega Vladan Petković već se (na nešto finiji način) izrazio o gorenavedenom đubretu od novinara/texta, OVDE pa bacite pogled i na to.

na svu sreću, kao protivteža takvim tabloidskim piskaralima i ljudskim stonogama, postoje i oni koji na ozbiljniji način plasiraju ovaj film. sticajem okolnosti desilo se da baš tih dana kada je SF imao premijeru izađe 1. broj španskog net magazina za kulturu UNA BUENA BARBA čiji PDF možete naći na datom linku.

urednica tog magazina zamolila me je pre nekog vremena da joj dopustim da na španski prevede i u svom magazinu objavi moj rivju SRPSKOG FILMA na engleskom (sa TEMPLE OF GHOUL bloga) – što sam ja sa zadovoljstvom učinio. naročito ako se ima u vidu da je taj broj jednim svojim delom posvećen umetnicima i dešavanjima u srbiji - recimo, ima poveći text o marini abramović, pa mi je tim draže da me, eto, od sad mogu čitati i na španskom! naglašavam – ovo nije fanzin, fanovsko-žanrovski trash zombi horror splatter 'časopis' nego jedna vrlo kulturna i fina publikacija, taman kao za SRPSKI FILM!

PS: na fotografijama sa premijere i tribine zahvaljujem prijateljima i saučesnicima u SF pothvatu, ivanu tomiću i vuku radiću!

CRNI NEMIS – Dorijan Nuaj

Izdavač: Centar za proučavanje Tradicije - Ukronija

Tiraž 500

Mek povez

Format: 21 cm

Autorov kontakt: dorijan.nuaj@gmail.com

Imam zadovoljstvo da vas obavestim o izlasku nove knjige Dorijana Nuaja, pod naslovom CRNI NEMIS. Na ovom blogu (a i šire) već sam pleo lovorike ovom autoru, prvo povodom njegove ezoterično-filozofsko-sociološke tirade BOŽANSKA REVOLUCIJA KATASTROFE (I UGOVOR SA ĐAVOLOM) a zatim i povodom meni lično najdraže mu tvorevine, prozno-autobiografsko-okultne trilogije Saltarello, Kako sam sreo hrvatskog bana Smoljana i Sreli smo se u Tifaretu objedinjene u knjizi LUCIFEREZA.

Odmah da naglasim – u CRNOM NEMISU reč je o poeziji. Poezija je nešto što lično ne volim baš mnogo, a i to malo što volim, iz današnjeg ugla izgleda kao pretpotopsko (da ilustrujem: nemam naročitu ljubav prema bilo kom pesniku mlađem od Emili Dikinson)! Znači, iz XX veka ponešto poštujem, ali lično, ništa ne volim.

Ipak, odmah da kažem kako stvari između korica ove knjige nisu neka dosadna smaračka poezija nego je dobar deo te zbirke inspirisan dodirom viših ili nižih sila, pa u neku ruku predstavlja i svojevrsni poetski grimoar – u šta se možete uveriti glasnim čitanjem (sa emotivnim uživljavanjem, da ne kažem iživljavanjem).

Zbirka ima 104 pesme složene na 186 strana. Kabalistički nastrojenim čitaocima prepuštam da se bakću istraživanjem značenja baš ovih cifara.

Knjiga je mestimično ilustrovana crno-belim gravirama ezoterično-alhemijske simbolike (Uroboros, Androgin i sl.). Na žalost, finansije nisu dopustile ostvarenje prvobitnog plana o luxuznom izdanju na hiper-luxuznom papiru, sa kolorom, tvrdim koricama i raznim drugim iživljavanjima, ali nakon spektakularnog uspeha ovog skromnijeg izdanja nadam se da će se stvoriti uslovi i za iživljavanje sa pirinčanim papirom, kožno-metalnim povezom, i mastilom načinjenim od krvi i sperme autora.

Evo kako sam autor najavljuje ovu zbirku:

CRNI NEMIS je poetski ciklus nadahnut sferom paganskog i okultnog, htonskog i uranskog. Objedinjuje Hermesovu obrtnicu, vodeći nas Hekatinim stazama ka Dole i uranijskim ushićenjima ka Gore. Naslućuje tajanstva ćudljive prastare Boginje i ponekad zaista čini da vidimo i osetimo njen dah i nevremenu lepotu skrivenu iza sedam prozirnih i neprozirnih velova njenog tajanstva. Staza koja spaja solarni hegemonikon i božanski empirijum ključni je simbol ovog opusa. Shvatimo ovu knjigu kao svedočanstvo Drveta života i Drveta smrti, kao i fatalnosti koja ih okružuje a čiji pipci često dopiru do umišljenih kula ljudskog sveta uzdrmavajući njene temelje.

Naslovi ovog dela ukazuju na dubinska metafizička stremljenja, prolazeći kroz predele čudovišnog i bizarnog, nebeskog i podzemnog, svakodnevnog i magijskog, mističnog i vulgarnog, blasfemičnog i sakralnog.

"Moć mračne opsene", svedočanstvo o inicijaciji u kult htonske boginje;

"Crni nemis", manifestacija i obraćanje mračne boginje, same Hekate u prvom licu jednine;

"Lagaš (Kula čekanja)" posvećeno boginjama Ištar i Al Lat;

"Pogled sa jalovog brda", proročki ep o mračnoj budućnosti i globalnom sunovratu čovečanstva;

"Gudeja", iskazi o besmrtnoj etici drevnog sumerskog proroka;

"Babarogizmi", opskurnost viđenja i susreta vampirske gnomide, itd…

 

Za moj ukus, autor se previše bavi nekakvom mistikom i misterijom ženskosti (!) i malko gnjavi sa svim tim nepreležanim "boginjama", Magna-Materima, Kalima, Ištarima i Hekatama, ali sve u svemu, ovo su sasvim respektabilni poetski pokušaji koji bi imali Ghoul's seal of approval sve i da njihov autor nije moj prijatelj i jedan od likova mog romana-prvenca. Pesme su prilično prozne u svojoj osnovi, narativne, invokacijske, direktne u tome "šta je pisac hteo da kaže" (mada mu, naravno, ne treba baš uvek verovati na reč!) i lišene većine onoga što inače u poeziji ne volim.

U svakom slučaju, evo konkretnog uzorka iz gradivne tj. gravidne, odnosno "noseće" pesme (pisane autorovom ženskom stranom):

CRNI NEMIS

I:1; Zagrli Mesec. Pusti da ti kažem sve ono što do sada nisam znala. Krvave misli paraju moje strasti i slast mog užitka u sebi samoj. Krvave misli, svitanja bez svetla, sumrak bez ljupkosti večeri. Ja tamu pretvaram u krv i krv pretvaram u tamu.

I:2; Šta smo sve mogli biti, i šta smo bili, goleti suve, zmije u spletu, pod oklopom neba, u silinama krasa…

I:3; Pustila sam senku devičanskog jecaja, ponoćni oganj nad promrzlom zemljom. Posle mene smrt je igra. Od tvoje treperave luči stvoriću zanos za moju neutaživu tminu. Grleći Mesec, grlim našu čežnju, kamenjar i Sunce nad belinom stena nepostojanja, koje prkose okeanu sve ljubavi sveta.

I:4; Ja sam anđeo sivih voda ponora. Grejem promrzle prste na vatri tvog života. Od te majušne topline načinićeš nit premošćavanja nepremostivog. Budi lagan i hrabar nad ponorom. Budi tih. Budi nežan… Ako se opasno zanjišeš, potraži moje promrzle prste.

I:5; Zavoleo si sve šta te čini mrtvim, da bi bio živ sećajući se mene. Srešćeš me tamo gde ni ne slutiš, tamo gde ništa ne znaš, tada kada te više ne bude bilo…

I:6; Mesec je tamo gde je žena. Zemlja je tamo gde nam se korenje prepliće. Pokorio si me. Doneću ti smrt.

.....

PS: Za one koji se (s pravom) pitaju: šta mu je, koji penis, taj nemis – evo prosvetljenja: NEMIS nije National Emergency Management Information System (kako bi neki hteli da vas navedu da pomislite), niti ima veze sa podvodnim živuljkama (ili ima?) u Northeast Marine Introduced Species, a sumnjive su i veze sa National Epidemiology of Mycoses Survey. Ako je verovati autoru, u pitanju je samo nekakva pra-starinska vrsta krune ili dijademe.

PPS: A evo i kratke nepotpisane recenzije-najave koja otvara ovu knjigu:

Dorijan Nuaj je poeta eshatoloških intencija, profetske vokacije i mitotvoračke imaginacije. Njegova poetika je sintaksički sudar dvaju magistralnih koncepcija realnosti: infinitivnog i infinitezimalnog. Duh njegovih poetskih iskaza je sablastan i raspet između dve vremenske krajnosti koje sežu od praiskona do nadistorije. On nas vodi kroz tanane i čudovišne predele oslikane gotovo manijakalnim vizijama, toksičnim ali i okrepljujućim fantazmima, pokazujući sasvim jasno perspektive koje vode ka Gore i ka Dole. Sa osloncem u metafizičkom, u memoriji, intuiciji i imaginaciji, njegova poetska artikulacija, u uslovima stravične ograničenosti ljudske moći verbalnog izražavanja, na neobičan način, efektno kanališe emisije impulsivnosti Večnosti i Beskraja…Čitajte glasno, u ponoć i u podne, u suton i praskozorje. Čitajte i osluškujte. Stihovi ove knjige su čista magija.

SRPSKI FILM u Novom Sadu

kao što sigurno već znate, SRPSKI FILM ima srpsku premijeru u srpskom narodnom pozorištu u srpskih pet do ponoći, u petak 11. juna.

tom filmu nije potreba najava, reklama, promocija – svi sve već znaju, a naročito oni koji ga nisu gledali. sad će, konačno, i srpska publika moći da se uveri u ono što su izabrani srećnici u ostinu (texas, usa), briselu (belgija, eu) i još ponegde mogli da osete. ipak, uz sve svetske kvalitete koje ovaj film poseduje, on je ipak namenjen, pre svega, srpskom gledaocu – ne u smislu dodvoravanja prosečnom ovdašnjem bioskopskom divxdžiji, nego time hoću reći da njegov IMPAKT i njegove POENTE zaista sasvim, u srži i u krvi, 100% može da oseti samo neko odavde.

kažem, filmu ne treba moja (ili bilo čija) najava, jer su sve 3 planirane projekcije, kako čujem, rasprodate. izgleda da više nema karata za 2. projekciju (12/13. juna u ponoć) niti za 3. prikazivanje, odmah zatim (13. juna u 02.30 h). ipak, da biste bili sigurni, molim zovite cinema city i proverite, da ne bude posle 'gul reko nema karata, a ono ostalo još celih 6 neprodatih!'

e, sad, ono čemu TREBA najava jeste novi momenat vezan za SRPSKI FILM koji bi mogao zanimati novosađane, posetioce CC-a i sve patološke srbofilmofile i stalkere i psihotike koji mesecima unazad drkaju na onaj produženi trejler i na svaku vest i rivju ovog filma.

naime, imam zadovoljstvo da vas obavestim o sledećem dešavanju:

CK 13, Novi Sad (Crna kuća 13 - omladinski centar)

Vojvode Bojovića 13, Novi Sad

www.ck13.org

subota 12. jun

od 17h do 19h

Tribina

SRPSKI FILM – IZMEĐU DRUŠTVENE KRITIKE, KULTURNOG TERORIZMA, RADIKALNIH ESTETIKA, EKSPLOATACIJE NASILJA I POLITIČKE KOREKTNOSTI

Na tribini govore:

- Dejan Ognjanović, filmski kritičar, autor knjiga “Faustovski ekran”, “U brdima, horori” itd.

- Goran Gocić, filmski kritičar i publicista, autor knjiga “Andy Warhol: strategije pop-a,” “Kult margine: Emir Kusturica”, “Bolest kao stil na filmu” itd.

- Aca Radivojević, filmski kritičar i scenarista filma “Srpski film”

- Dragan Jovanović, urednik časopisa Pop Kult

dođite, jer ovih dana ISTORIJA se pravi u novome sadu.

nemoj sutra deca da vas pitaju 'gde si bio, tata, kada je SRPSKI FILM igrao premijerno u novome sadu?' a vi da ih belo gledate i kažete 'pa, ja, eto, gledo neke utakmice, bilo svecko prvenstvo, i tako...'