GHOUL'S GUILTY PLEASURES (1) - 80s METAL

and now for something completely different!

niz započet kompilacijama najboljih horor i najboljih satanističkih melodija načas prekidam jednim skromnim izborom cheesy balada i hard rock cheesa (u 1. delu), te, u 2. delu (coming soon) pop pompeznosti i par pop klasika koji možda nisu cheesy, ali sam ih ipak strpao zajedno sa ovima jer a) nisu muzika koju bi neko očekivao od mene da volem & slušam, b) "mekane" su; c) slušao sam ih i voleo u 1980-im, i d) zato što mi se može!

eto, nešto mi tako došlo, pa se prisetih stvari koje sam kao mlađi tinejdžer slušao pre četvrt veka na radio nišu u emisiji 'spektar', a potom i na 'hitu Bg 202' i reših da proverim kako sad zvuče pesme od kojih neke nisam čuo bukvalno decenijama, a za neke tek sad ospežnom istragom dođoh do otkrića ko ih je izvodio i šta je to zapravo bilo.

okej, možemo se do sutra zajebavati na temu čiza svega ovoga – ali, fuck, ima bre nešto u ovim stvarima što nije samo suva nostalgija! sve ove stvari ovde, bar meni – so help me azathoth! – zvuče vrlo feelgood, i baš ću rado da ih preslušavam posle sveg tog vremena! a ako još neko oće da ih ima na jednom mestu – izvolte!

ja zaista nemam neki naročit fetišistički odnos prema 1980-im kao mnogi moji drugari (uglavnom nešto mlađi od mene): "moja" decenija su ipak 1990-te, jer ipak je to vreme u kome sam zaista sazreo i postao to što sam danas. ipak, ovaj blast from the past bacio me, načas, u vreme u kome sam bio neki drugi ja, i u kome sam još bio rovit za vajanje u ovom ili onom pravcu – kada sam još uvek bio mlad, zelen, zdrav, normalan, čitav... oprostićete mi, nadam se, ovaj kratki intermeco i nostalgični osvrt u pravcu moje misguided mladosti...

neko bi mogo reći da sam BRONSONU dao celu zvezdicu više 'samo' zbog genijalne upotrebe IT'S A SIN-a, i taj neko bi mogo biti u pravu.

neko drugi bi mogo reći da je HOLIDAY nehumano dobra stvar za grupu kakva je SCORPIONS.

neko treći bi se zabezeknuo da mi je i dan-danas RUNAWAY od fuckin' BON ŽOVIJA (!) sjajna, uhu-prijajuća, feelgood stvar. ili da me god-damned DEF LEPPARD i sada radi sa TOO LATE FOR LOVE.

peti će se zabavljati prisustvom KYLIE MINOGUE ili BANGLESicama na POP kompilaciji, ili zgražavati što sam THE BEATLES stavio u to društvo. što se mene tiče, jedini kriterijum za ove izbore bio je:

- da sam te stvari voleo i slušao u 80im i ranim 90im

- da i danas mogu rado da ih čujem

- da su u ponečemu manje ili više cheesy

- da su manje ili više odmaknute od stvari koje inače danas slušam.

zbog poslednje-navedenog kriterijuma, u ovom izboru nisu stvari koje baš nimalo ne osećam kao 'guilty' pleasure, tj. koje sam slušao u vreme kada ove 'grešne', a koje rado slušam i danas (FAITH NO MORE, METALLICA, SLAYER, SEPULTURA i sl. odnosno, u pop duhu, THE CURE, SISTERS OF MERCY i sl.) ili klasici koje ne slušam baš često, ali koje ne bih mogo nazvati cheesy (ROLLING STONES, BLACK SABBATH, DEEP PURPLE, LED ZEPPELIN...).

sigurno sam ponešto zaboravio i za neki dan ili nedelju ću da se setim, al da ga bem, ne treba ovo previše ozbiljno shvatati in the first place. evo, ovog časa se setih SULTANS OF SWING, koji bi lego sa metal-rokerima, ali taj fajl je već gotov i okačen, a glupo mi da ga mećem uz JURITMIKS instead. ionako se ni ovde nisam pretrzao od žanrovske čistote (CLASH i PEPPERS uz metalce, npr).

btw, ovo gore, za 'grešno' zadovoljstvo – to je samo moje zezanje sa ustaljenom frazom – katoličkim oximoronom za morone. ako moram da nacrtam, ne vidim ništa (po)grešno u slušanju ovih ovde odabranih stvari!

ko zna, znaće, ko ne zna – neznaće, i to mu je to.

ps: hvala družini koja mi je preko fejbuka došaptava neke sugestije u mojim pokušajima prisećanja: nekoliko pesama se našlo baš sada baš ovde samo zato što su me vesna, bojan, ivan i alexandar munuli u virtuelna FB rebra i podsetili na neke pjesme koje su u mom sjećanju već prekrili snjegulj, ruzmarin i šaš...

zvezdicama sam obeležio svoje mega-favorite.

da biste skinuli MEDIAFIRE fajl sa MP3 pjesmama, samo kliknite na linkovani NASLOV kompilacije dole.

  GHOUL'S GUILTY METAL PLEASURES  

ALICE COOPER – Poison

BON JOVI – Runaway*

BON JOVI – You Give Love a Bad Name

BONFIRE – Sword And Stone*

CLASH – Rock The Casbah

DEF LEPPARD – Too Late for Love*

EUROPE – Final Countdown

GUNS 'N' ROSES – Sweet Child O' Mine

HELLOWEEN – Halloween

JUDAS PRIEST – Painkiller*

KING DIAMOND – Welcome Home*

KISS – I Was Made for Loving You*

MEGADETH – No More Mr. Nice Guy

SCORPIONS – Holiday*

SCORPIONS – No One Like You*

SCORPIONS – Still loving you

SKID ROW – 18 and Life*

THE RED HOT CHILI PEPPERS - Give It Away

TWISTED SISTER – Burn in Hell

WHITESNAKE – Fool For Your Loving

WHITESNAKE – Here I go Again*

(u idućem nastavku: POP PLEASURES!)

FARAON (1966)

 ***  

 3+ 

FARAON by Jerzy Kawalerowicz je najbolji slabi film koji sam gledao – ako ne ikada, a ono barem za vrlo dugo vremena unazad. stvarno, ne pamtim kada sam poslednji put ovoliko uživao u nekom filmu za koji ne bih iskreno mogao reći da je zaista dobar, a da se, pritom, ne radi o nekom "so good it's bad" trešu.

FARAON nije treš, čak naprotiv, ovo je ozbiljan pokušaj filmmejkinga, ali ga jebe što je scenario izrazito nedokuvan i otuđujuće uninvolving.

izmiče mi poenta ovog filma: zaista ne razumem šta se njime htelo. govori o faraonu ramzesu XIII i njegovom sukobu sa popovima koji gomilaju zlato, a on bi ga hteo, dal za sebe ili za narod, nije baš najjasnije. za nekoga ko je u centru pažnje tokom svih 2 sata i 25 minuta (koliko traje ova dostupna verzija – a postoje i neke duže), ovaj faraon je vanredno šućmurast, nedorečen, nejasan lik.

gledam ga 2,5 sata, i opet mi nije jasno what makes him tick: čas se učini da je fin momak, saosećajan, čovečan, želi dobro svom narodu – a čas izgleda kao čisti proračunati zlatoljubac koji se s popovima rve i kači da bi im uzeo zlato koje ovi čuvaju 'za crne dane', iako crni khem trenutno nije u nimalo svetloj situaciji.

distanca koju film ima prema svojim likovima i dešavanjima je tolika da se to retko viđa: ok, osvežavajuće je odsustvo melodrame i jeftinih holivudskih fazona (ne očekujte KLEOPATRU ovde!). takođe je prijatno videti ovaj ambijent i ikonografiju stavljene u službu nečega što nije sapunska opera, no-branier akcijaš, razmetljivi 'epik' ili pak sf-fantazija (uostalom, ovo je rađeno pre denikena, i sa nešto pametnijim ambicijama).

ali, s druge strane, nije baš najjasnije šta, tačno, na pameti ima ovaj FARAON. u pogledu priče o sukobu vladara i popova film zaista ne nudi ništa novo niti posebno: čak je toliko 'ravan' u svom tretmanu teme da kao da izbegava da se bavi njome, ili se tek zadovoljava njenim prozaičnim ilustrovanjem bez istraživanja ikakve ljudske drame ili značajnijeg idejnog (i ideološkog) potencijala.

drugim rečima, ako rešite da ovo gledate kako biste nešto novo i originalno (ili barem staro, ali potentno prikazano) saznali o mehanizmima moći, vladanja, kraljevanja, o sukobu svetovne i duhovne vlasti ili bilo čemu sličnome – ne očekujte mnogo.

glavni razlog da se FARAON gleda – i glavni koreni sladostrasnih, grdnih užitaka koje pruža – sastoje se u raskošnoj rekonstrukciji epohe, ambijenata, enterijera i exterijera, kostima i drugih čuda koja stari egipat čine fascinantnim: to je izvedeno sa budžetom na kome se, izgleda, nije štedelo, i pompezne građevine, hramovi, itd, izgledaju uverljivo i živo, a ne kao kartonske kulise koje drhte na povetarcu.

osim toga, neke scene su zaista snimane kraj egipatskih hramova, kao i pored piramida u gizi, i ceo FARAON ima zadivljujuće odsustvo fejk ugođaja obično povezanog sa filmovima o starom egiptu (kojih ionako nema onoliko koliko bi valjalo!).

poljaci su, uostalom, u posedu meni nejasne alhemije vezane za filmsku vizuelnost, i neki od najvećih svetskih direktora fotografije su baš poljaci. bem li ga kako i zašto. ako neko zna odgovor, nek mi javi, stvarno me zanima. ne verujem da sam prvi koji je zapazio da ti ljudi imaju neke od najlepše slikanih filmova ikada i igde, a tu mađiju primenjuju i kad rade kao gastarbajteri. ponekad pomislim da su ameri smislili sve one grdne viceve o poljacima samo da bi im se osvetili što oni nikad neće umeti da slikaju filmove tako dobro kako i najprosečniji i najmanje poznati njihovi dir. fotografije rade čak i u beskrajno neambicioznijim i smešnijim produkcijama od FARAONA.

tako i ovde: stari egipat je uslikan tačno onako kako treba, sa jarko plavim nebom i žarkim bogom ra na njemu i žešće osvetljenom, skoro sagorelom pustinjom pod njim i sa zlaćanim kamenjem u hramovima i na skulpturama. isto važi i za enterijere, u kojima su senke, i tamo gde treba – mrak, tačno takvi kako treba: to je TO, to je fakin egipat kakav svi imamo u nervima i žilama, u mozgu i u duši. TAKO se to snima, tako se to radi!

gluma je teatralna, i to doprinosi pomenutom otuđujućem učinku – ali, u ovom slučaju, mislim da je to hrabra i plodotvorna odluka, jer te pomalo drvene face i ti ukočeno teatralni dijalozi deluju prikladnije za slikanje, a istovremeno ne preterano približavanje jedne rase kojoj se mi, zapadnjaci iz 21. veka, ne možemo ZAISTA približiti, niti zaista pojmiti njihov frejm ov majnd – ma koliko nam se činilo da je ljudska stoka uvek i svuda ista i da se oduvek vrti oko tih par dosadno istih lažnih novčića (zlato, vlast, pička).

i mada je legitimno tvrditi i prikazivati da ni stari egipćani nisu bili operisani od boljki koje opterećuju i današnje vladare i običan svet, moram reći da je ovaj poljski FARAON – uz sav respekt za postignutu vizualizaciju te epohe – malkice previše opterećen prizemnim, zemaljskim, materijalnim, i da daje vrlo malo nagoveštaja o duhovnom aspektu života tog naroda, ovde jednostavno svedenog na sirotinju raju koju ove glavonje i bukvalno gaze dok se međusobno kolju oko zlata i prevlasti.

reći će neko: pa da, ali to je tako zato što je ovo zapravo politička alegorija koja uopšte ne govori o starim egipćanima, nego pod maskom prikazuje neka dnevnopolitička previranja u tadašnjoj komunjarskoj poljskoj. okej, možda, ali voleo bih da mi taj neko objasni te reference i paralele (if any), jer meni izmiču, i ma koliko se trudio nisam uspeo da vidim neku iole relevantnu paralelu sa poljskom u 1960-im. (a žestoko se nadam da ona i ne postoji, jer bi to srozalo ionako idejno tanušan filmić na nivo nekakve jadne satire.)

da sumiram: FARAON je raj za oko, naročito ako ste frik za stari egipat (a kako bi iko mogao da ne bude?!) – ali je tanak na nivou priče, ideja, pa čak i drame: radije nego konvencionalni film, sa likovima, zapletom, konfliktom, tenzijom, raspletom, kulminacijom, katarzom i sličnim stvarima, ovo je jedna glomazna, masno bogata pokretna slikovnica, unikatno autentična, ali ipak – dvodimenzionalna, bez dubine.

Dejan Ognjanović - Intervju za GLAS SRPSKE

-->

Ovo je puna verzija intervjua koji sam dao ovom listu pre par godina. Objavljena je skraćena verzija, a evo sada, po prvi put, svega toga u potpunosti.

Prema Žanu Delimou u 16. i 17. vijeku nastajala je obimna literatura o đavolu. Koliko je pojava štampe – posebno djela štampana u periodu od 1576. do 1625. koju su stvarali gornji slojevi društva – uticala na pojavu horor žanra, pogotovo što se već u tom dobu javlja (''morbidno'') uživanje pri čitanju takvih knjiga (koje su za teme imale magiju, Satanu i okultizam)?

= Interesovanje za jezovitu tematiku staro je koliko i čovek: bukvalno od vremena kada je živeo u pećinama i kada je, kasnije, sedeo sa porodicom i saplemenicima zbijen oko vatre, dok su oko njih bili nepregledna noć i zavijanje krvožednih zveri. Kada je hrišćanstvo postalo dominantni diskurs zapadne civilizacije, jezovite priče bile su obojene hristijanizovanim konceptima, kao što je Đavo, iako su njihovi koreni mnogo stariji od te konkretne religije. Kroz priče o Đavolu i paganskim svetkovinama ("veštice", "crna magija" i sl.) narod je tokom srednjeg veka zadovoljavao svoju potrebu za ovom vrstom priča, mada ni one o duhovima mrtvih nisu izgubile na aktuelnosti, uprkos hrišćanskoj dogmi koja bi trebalo da potiskuje narodna naklapanja o zagrobnom životu.

Sad, pojava žanra je već nešto drugo, i medijum štampe je definitivno omogućio da se jedna vrsta proizvoda proizvodi masovno i da bude jeftina, tj dostupna širokim krugovima ljudi, uključujući i one sirotije. To je, pak, omogućilo pojavu tzv. popularne književnosti, pa time i horora kao jednog od najstarijih žanrova u okviru nje. Zapravo, strogo gledano, veliki deo današnjih popularnih žanrova, kao što su horor, ali isto tako i SF i detektivska priča, pa čak i erotska, svoje korene u modernom dobu imaju baš u gotskom romanu, tom prototipskom obliku horora.

U to doba postojale su dvije različite predstave o đavolu: jedna paranoična koja je dolazila iz gornjih slojeva društva i druga, narodna, prema kojoj se đavola može laskanjem pridobiti, a takođe ga se može i nasamariti. Kakva je predstava đavola u srpskom filmu i može li se govoriti o razlikama u odnosu na filmove sa zapada?

= Srpskih filmova na ovu temu ima previše malo da bi se moglo govoriti o nekakvim tendencijama i opštim nazorima. Fantastika je ovde uvek bila incident, nešto što padne s neba, niotkuda, i za sobom ne ostavi većeg traga. Tako je i predstava Đavola kod nas, u tih par filmova, zavisila od pojedinačnih autora i njihovih uticaja, a manje od neke lokalne tradicije. To važi za crnogorsko-hrvatski film ČOVJEK KOGA TREBA UBITI, kao i za srpske MAJSTOR I MARGARITA, MI NISMO ANĐELI i ŠEJTANOV RATNIK. Prva dva naslova idu na neku više artističku sliku đavola, dok su druga dva eksplicitno nastali po uzoru na zapadne žanrovske filmove i pop kulturu uopšte.

Da li je pojavom filma đavo obogatio neke svoje sposobnosti, u odnosu na prethodni period i koliko su te nove predstave ušle u kolektivnu svijest ljudi?

= Đavo je vrhunski iskoristio novi medijum pokretnih slika: koliko god on bio uspešan u zastrašivanju (i zavođenju) na nepokretnim ikonama i slikama velikih majstora, tek kada su ove filmskom iluzijom oživele on je mogao da u potpunosti postane gosodar iluzija. Pojavom zvučnog i kolor filma, kao i razvojem specijalnih vizuelnih i kompjuterskih efekata filmskim autorima je omogućeno da oživljavaju i upečatljivijim čine likove, ambijente i svetove kakve ljudi do tada nisu mogli da u tolikoj raskoši i bogatstvu dožive. Ipak, u smislu svojih konotacija, Đavo je ipak manje-više isti stari vrag kakvog znamo još iz srednjevekovnih legendi i klasične književnosti: zavodljiv, opasan, moćan, patetičan, prepreden, glup…

Žena kao satanin pomagač u filmu ili sama njegova inkarnacija.

= Ovo je stara predstava, zasnovana na Bibliji kao izrazito muško-šovinističkom štivu u kome je "čovečica", nastala od Adamovog rebra, prilično loše prošla. Zbog svoje navodno veće senzualnosti žena je prikazivana kao bliža grehu, pa time i Đavolu. Ipak, radi se o predstavi koja je do pojave filma, u XX veku, prilično oslabila, i u modernim vremenima je ne nalazimo toliko često kao u ranijim vekovima. Istina, taj tip žene, femme fatale, ostao je prisutan u nekim drugim žanrovima, a najizrazitije u film noaru, ali u okvirima faustovskog ekrana nalazimo iznenađujuće mali broj demonskih žena.

Eshatološki strahovi u holivudskom filmu – pojava antihrista i strašni sud. Da li se može govoriti o svjesnom izazivanju takvih strahova, kroz filmove, zarad dobijanja kontrole nad masom?

= Ovo se već zove navođenje svedoka! ;) Svakako nije slučajno što su se tematika antihrista i sudnjeg dana, kao i velika navala filmova katastrofe i ekspanzija horor filma, javili tokom turbulentnih 1970ih, kada je Amerika prolazila kroz veliku krizu identiteta (Nikson i afera Votergejt, atentati na predsednike i visoke političke ličnosti, poraz u Vijetnamu, studentski bunt itd.). Sve to se odrazilo i kroz filmove fantastike i horora, ali ne toliko zarad kontrole masa koliko zbog osećaja pred-apokaliptičke atmosfere koja je lebdela u vazduhu, zbog osećaja sloma tradicionalnih vrednosti, koji se u hororu ogledao kroz nalčet filmova o živim mrtvacima koji donose apokalipsu, ili o Đavolu čije ambicije rastu sve do apokaliptičkih razmera.

Provincija kao izvor zla u horor literaturi. Zašto je privlačna?

= Strah od provincije je opšte mesto bilo koje kulture, čija je elita najčešće locirana upravo u velikim gradovima. Iz pozicije velegrada, zapuštena mesta, sela izgubljena u brdima i šumama savršeno su mesto za projektovanje sopstvenih strahova od nepoznatog i potisnutog. To nije samo holivudski kliše: npr. većina Beograđana veruje da čim izađe sa asfalta i ode u neko selo na jugu ili istoku Srbije, tamo ih čekaju incestuozno-degenerisani seljaci-ljudožderi sa sekirama i vilama u rukama, gladni njihove prestoničke krvi.

Domaći horor pisci, njihove teme i specifičnosti.

= Domaći horor pisci su malobrojni i još uvek u potrazi za sopstvenim autentičnim izrazom koji je, za sada, pretežno obojen inostranim, zapadnjačkim uzorima koji su sa tek manje ili više uspeha nakalemljeni na ovdašnji milje. Specifičnosti srpskog folklora, srpskog okruženja, naših osobenih lokacija i ambijenata, našeg mentaliteta i naše krvave istorije vrlo su malo ili nimalo dotaknuti u srpskim horor pričama i romanima koje sam do sada pročitao. Naravno, nadam se da će prirodna početnička faza epigonstva biti prevaziđena i zamenjena zrelijim hororom koji je autentično, nepatvoreno srpski.

Značaj Lavkrafta u svjetskoj književnosti i žanrovskoj literaturi. Da li je bilo problema prilikom prevodjenja priča za zbirku NEKRONOMIKON?

= Lavkraft je prvi pisac koji je svoju stravu podigao do kosmičkih razmera: to više nije strava od oveštalih horor baba-roga, već egzistencijalna strava koja čoveka stavlja u vrlo nezavidan položaj u odnosu na planetu koju nastanjuje i u odnosu na crni, ledeni, indiferentni svemir u kome se ta planeta besciljno vrti. Drugim rečima, on je samosvesno i efektno bogatu tradiciju gotskog horora iz XIX preneo i osavremenio učinivši je prikladnom i XX veku.

Prevod nije bio lak, jer Lavkraftov jezik je naporan, zahtevan, pun arhaizama, radi se o gustoj, baroknoj prozi bogatoj epitetima koji se ne nalaze u svakodnevnom govoru, kao i aluzijama na brojne znana i neznana imena iz istorije, mitologije, književnosti itd. Trebalo je sve to uskladiti tako da na srpskom ne zvuči izveštačeno – videćemo koliko sam u tome uspeo.

Mjesto horor literature u okviru svjetske književnosti i kakvo mjesto ima u srpskoj?

= U svetu je horor učinio velike korake u pravcu prihvatanja od strane tzv. mejnstrima: kursevi o gotiku i hororu postali su skoro nezaobilazni na univerzitetima u Engleskoj i Americi, ali i drugde; objavljuju se ozbiljne studije, zbirke eseja i biografije značajnih autora čija izdanja izlaze u najprestižnijim edicijama. Drugim rečima, horor se izborio za neku vrstu priznanja u svetu kao jednog legitimnog i umetnički potentnog izraza.

U srpskoj sredini horor jedva da postoji kao pojam, kao problem, a kamo li kao nešto čime bi se neko ozbiljnije bavio. Sem par knjiga Ranka Munitića i mojih pokušaja da to promenim, bojim se da je za naše staromodne profesore književnosti i filmske kritičare pred penzijom horor još uvek jedna neozbiljna, infantilna vrsta zabave za posebno morbidne umove nedostojna njihove pomne analize. Srećom, smena generacija će učiniti svoje, a mladi autori i kritičari pokazuju sasvim drugačiji odnos prema žanru uopšte, pa tako i prema hororu.

Privlačnost trash horor filma i na koji način ga treba posmatrati i vrednovati?

= Živimo u vremenima dominante ironije i cinizma prema svemu. Otud i te baba-roge koje su nekada šokirale i prestravljivale naše roditelje nama danas vrlo retko uspevaju da deluju dovoljno ozbiljno za neki strah uporediv sa onim koji su pre samo 2-3 decenije sejali ROZMERINA BEBA, ISTERIVAČ ĐAVOLA, NOĆ VEŠTICA… Današnje generacije odrastaju uz stripove i video igre sa zombijima, vampirima, čudovištima svih oblika, koje doživljavaju kao sebi bliske, pa je zato trash, kao neozbiljan, parodijski intonirani pristup mnogo popularniji. Što se mene tiče, mislim da se radi o pristupu koji ide linijom manjeg otpora, jer uvek je lakše biti neozbiljan nego li ozbiljan.

Razlika između dalekoistočnog i zapadnog horor filma.

= Razlike su brojne, ali ukratko, azijski horor film je mnogo manje opterećen tzv. političkom korektnošću, i onda kada zaroni u mrakove ljudske psihe, to čini na mnogo originalniji i estetski nadahnutiji način nego što radi današnji holivudski film. Američki horor je danas postao suviše predvidiv i bezbedan, više nema onog rizika, subverzije, izmicanja tla pod nogama gledaoca, nema više šoka sem onih jeftinih, prolaznih, sve je svedeno na formulu… S druge strane, Azijati se ne boje da budu nekonvencionalni, dvosmisleni, nedvosmisleno sumorni, tako da je njihov današnji horor – a naročito japanski – u proseku gledano superiorniji u odnosu na američki.

Kada možemo očekivati roman ''Prokletije''?

= Uh, nastavak romana NAŽIVO tek sam počeo da pišem, ali zbog nekih drugih prioriteta –a pre svega magistarskog koji moram da završim – moraće da sačeka još malo. Radi se o znatno ambicioznijem i komplikovanijem romanu nego što je to bio NAŽIVO, i on zahteva mnogo istraživanja kako bi ambijent i kontekst dešavanja bio što ubedljiviji (roman se dešava 1998., većim delom na Kosovu, uglavnom na vrhovima planinskog venca Prokletije). Biće to nešto kao U SRPSKIM PLANINAMA LUDILA, ako samo uspem da svoje zamisli adekvatno oživim na papiru. Bojim se da roman ne treba očekivati pre jeseni 2009. (*Update: Ne treba ga očekivati pre jeseni 2015.)

THE CLONE RETURNS HOME (2008)

aka Kurôn wa kokyô wo mezasu

Kanji Nakajima

**(*) 3-

ovo je jedan od onih zamornih fill-in-the-blanks filmova; taj pristup u načelu nije sporan, problem je samo što, za moj ukus, ima previše tih blankova (šupljina) u koje bi dokon i ničim-potaknuto dobronameran gledalac trebalo da isprojektuje u ono što mu scenarista i reditelj nisu adekvatno skicirali a kamo li razvili u iole koherentan kostur na koji treba slagati meso.

naravno, kako net rivjui pokazuju, prostota se da zaseniti dugim kadrovima i repetitivnim prizorima prirodnog zelenila u izmaglici i/ili pod sitnom kišicom, e ne bi li se tako na jeftin način prizvali tarkovski, metafizika i onostrano. sorry, guys, obratite se na šalter VALHALLA RISINGA ili barem VINYANA da vidite kako se to malo manje bleferski, a malo više ubedljivo obavlja. uvid u tuđe rivjue pokazuje overload prideva kao što su 'cerebralno', 'transcendentno', 'thought-provoking' i sl. ali, come on, ovo je jebeni film koji je producirao jebeni wim wenders, te se stoga može reći da me je 'lost at hello' čim mu videh ime na špici.

no, dopuštam da će mnogo više gledalaca poitati kad čuje njegovo ime nego otherwise.

KLON nije loš film, da se razumemo, a ocena 3- znači da je vredan najmanje još jednog vraćanja/gledanja, u nekoj daljoj budućnosti. premisa odlično zvuči kad vam je neko prepriča ili kad pročitate rivju na netu – astronaut strada u svemiru; kompanija ga klonira (valjda je tolko nezamenjiv da niko drugi do samo on može da odradi šta treba u svemiru – valjda je zato i stradao, što je tolko sposoban?!); avaj, tokom kloniranja probuđena su izvesna sećanja na detinjstvo originala, koja sad opsedaju klona, a tiču se pogibije brata blizanca za koju je, indirektno ali ne zaista, odgovoran preživeli brat.

avaj, sam film nije baš onoliko dobar kao onaj koji sam imao u glavi čitajući o njemu, a njegov najbolji deo je podugački flešbek na detinjstvo i tragediju utopljenog blizanca. veći deo onoga što se zbiva u sadašnjosti sastoji se u beskrajnom (skoro 2 sata) i savršeno mrtvosanom presipanju iz šupljeg u prazno, pri čemu se autor nije ni potrudio da stvori nekakav privid narativne logike svog 'zapleta' nego se stvari zabašuruju pod tepih sa izgovorom 'poetske fantastike'.

okej, ovo nije hard SF, i mene i ne zanima da mi neko objašnjava kako se čovek klonira i bla bla, ali fuck, ako već imam zaplet o korporaciji u posedu tako moćnog dostignuća kakvo je kloniranje ljuckog bića, očekujem da ta kompanija bar malkice pripazi na svog klona. pa i obično kuče da su klonirali, metnuli bi mu uzicu, a nekmoli kloniranom čoveku. ali jok. ovaj prosto išeta napolje, i ode baja da luta blatnim putevima detinjstva i ruševinama rodnog doma u izmaglici, a da ga nikakvi čipovi, GPS-ovi a kamo li agenti kompanije ne prate i ne jure. putuj, klone, igumane – široko ti blatno polje.

čak ni taj aspekt 'zapleta' (da anything goes zbivanja ovde nazovem tako) ne bi mi smetao toliko da ta bazanja po livadama ruralnog japana deluju iole pregnantna nekakvim značenjem ili poentom jačom od prozaičnih apstrakcija tipa: čovek u potrazi za identitetom or some such crap.

okej, fini su ti prizori prirode, kiše, izmaglice, oblačnih dana i ranih jutara, mlečno belih nebesa itd. sve je to oku (i srcu) mi drago, ali, avaj, na granici je ispraznog blefiranja ili barem praznoslovlja, i ne uspeva ni da se primakne veličinama jednog, recimo, SOLARISA. prizori u kojima klon u divljini nabasa na telo svog originala, u astronautskom odelu, lepi su na neki ženski (=površan, 'poetski', nenaučan) način, jer, naravno, ljudsko telo koje odpluta u svemir sa stanice, i privuče ga zemljina atmosfera, i koje na kraju padne na tlo – pa, braćo, ta šačica koja na kraju dospe do zemlje (ako išta dođe tako daleko) sasvim sigurno neće da izgleda čisto, glatko i neokrnjeno kako deluje u ovom filmu. trenje u atmosferi bi ga zapalilo, a gravitacija i tresak o tlo pri padu s visine od 100ak km (!) razbila bi ga u komadiće – ne bi ostalo ni za u šibicu, a kamoli čitavo telo, koje naš klon vucara na svojoj grbači po tim šumama i gorama japanske zemlje ponosne (što, kažem, LEPO izgleda, ali je poanta malkice isforsirana i – plošna).

možda bi nešto bolja muzika malo pomogla, ali ovde se išlo na klasični ugođaj neke laganice u spoju sa žuborom potoka i rominjanjem kišice, pa nema tu ništa upadljivo muzičko što zaista potpomaže ovu naglašeno 'poetičnu', možda donekle i 'na-misao-nagoneću' (svojim potencijalima više nego li ostvarenjima) ali svakako ne baš preterano 'cerebralnu' odiseju u šumi 2010.

SRPSKI FILM – Premijera, tribina, repriza, tabloidi

desilo se i to. oko 1200 srba imalo je priliku da, tokom 3 projekcije, u okviru sinema šitija (ali ne baš) pogleda dugo najavljivani i mnogo hajpovani (srpski) film. okej, i ja imam svog udela u tom hajpu – ali ova projekcija samo me je učvrstila u onome što sam i do sada mislio, govorio i pisao, a bar neki srbi su sada u prilici da se uvere dal je sve bila drugarska kritika, ili moj sud ima neku objektivnu težinu.

SRPSKI FILM je major event u ovoj smešnoj kvazi-kinematografiji, ali bio bi event i u bilo kojoj, znatno jačoj. kako to i zašto to – već sam nagovestio u svoja dva rivjua, na srpskom i na engleskom, a nešto malo sam i kazao na tribini o ovom filmu u novom sadu. ali, da krenem redom.

u petak 11. juna imao sam nekoliko važnih sastanaka vezanih za upcoming event koji se delimično tiče i SRPSKOG FILMA, ali o tome ću vest obznaniti kad još malo sazri. do novog sada otišao sam organizovanim prevozom za ekipu i prijatelje filma, pošto je ta premijerna projekcija bila rezervisana pretežno za njih 300ak, dok je samo 70ak karata bilo u slobodnoj prodaji za to prvo gledanje. seo sam u bus kojem je vođa puta bio žika todorović, a neposredno društvo su mi pravili vuk radić, kolega (i fan ovog bloga) iz zagreba, i vladimir kolarić, kolega i prijatelj, inače autor najboljeg eseja o SRPSKOM FILMU koji sam do sada pročitao, a koji će izaći u narednom broju časopisa KULTURA.

taj esej o SRPSKOM FILMU je izvanredan i sadrži nekoliko vanredno pronicljivih, suštinskih zapažanja koja niko do sada u textovima o tom filmu nije ni pomenuo, a kamo li obradio. dotakao je suštinu njegove poetike i osobenog jezika koji je, naravno, sušta suprotnost niskomimetičkom, 'dokumentarističkom', bukvalno-'realističkom' jeziku koji dominira ne samo srpskim nego i svetskim filmom – ali u okvirima srpskog čak i nema alternativu.

u tom smislu, vladimirovo poređenje sa De Sadom naspram tadašnjih racionalno-realističkih romanopisaca je sasvim na mestu (mada bi se i pojedini pisci gothica mogli navesti kao predstavnici novog jezika, novog odnosa prema metafori, u odnosu na preovlađujući diskurs). naravno, suština je u simbolici tj. jednačini 'pornografija = unižavajući kvazidokumentarizam estetike evropskih fondova' što je u textu odlično prepoznato, jer to je ono o čemu je ovaj film zaista – o oblicima viktimizacije i 'trgovine' žrtvama...

iskreno, priželjkivao sam neku vrstu memorabilnog excesa na premijeri – da se bar neko izbljuje u sali, ili padne u nesvest, dobije srčani napad, da barem slomi nos u bunovnom pokušaju bextva iz sale (ko onaj nesrećni distributer u kanu!), a ako ništa od toga, da barem zavrišti tokom projekcije, ili da nakon filma gađa počinitelje nekim zrelim paradajzom ili tako nečim.

avaj, tako senzacionalističke reakcije ostale su samo u bolesnoj mašti nakaradnih kvazi-novinarskih piskarala, o kojima ću nešto kasnije.

u stvarnosti, na javi, projekcija je protekla čak zapanjujuće tiho i mirno: nisam čuo nikakvo šaputanje, priču, smeh, šuškanje... vaistinu, strahopoštovanje u pravom smislu reči. kažu mi da je u donjim redovima, bliže platnu (ja bio u devetom), neki biznis partner-sponzor, šta li, u nekom trenu zahrkao, što je izazvalo kratki smeh okoline, ali ja to nisam čuo. takođe, aca r. mi kaže da je neka žena koja je sedela iza njega srušila svetski rekord u dužini i količini 'c,c,c,c,c,c,c,c,c,c...' coktanja tokom vascelog celcatog filma! ja sam, izgleda, bio okružen kulturnom okolinom, a iskren da budem, iako sam film gledao po treći put, dovoljno me je snažno uvukao u sebe da nisam imao ni vremena ni volje ni pažnje da se osvrćem oko sebe i zagleđujem publiku. mislim da je i to jedan od većih komplimenata filmu – to grabi u prvoj sekundi, i onda vozi i jebe kevu sve do rocking odjavne špice, i tu nema zezanja.

istina, publika je bila poprilično u shocku kad je okončana špica, ali na sreću, tu je bila ekipa, na pozornici, pa je rutinski ritual pozdrava, aplauza itd. amortizovao njihovu zblanutost, i nekako ih povratio u život. aplauzi su bili sočni, obilati i dugotrajni, a najveći je dobio žika todorović. to me je donekle ogrejalo: naime, iako je sergej odradio još veći posao za udivljenje, on ipak igra zlikovca; žika, kao prvi donjega kao glumac, ali ipak good guy, vraćan je i na bis. zaista redak i okrepljujuć slučaj da pozitivac u nekom hororu dobije jači aplauz od (harizmatičnog) zločinca! ekipa je baš muški pozdravljena, a primećeno je i glasno prisustvo fanova mikija lakobrije koji je dobio jači aplauz (i ovacije, pozdrave, usklike) nego mnogi glumci. zasluženo, naravno. odradio je svetski posao sa maskama i prostetikom, i to se tek na velikom platnu vidi kako valja.

potom je usledio koktel: bio sam toliko dehidriran u jedva-rashlađenoj (?!) sali da me čak tri kokakolice nisu vratile u život, a vrućina je bila tolika da ni izlazak na prenapučenu terasu SNP-a tj. kafea TREMA nije doneo naročito rashlađenje. tu sam se vrzmao neko vreme i ćaskao sa manjim ili većim selebritijima (recimo, gordan kičić je odlepio na film, skroz!), a onda sam, negde oko 04.30, taman dok je svitalo, poitao u dom mog dragog prijatelja nikole iz NO ABUSE da ugrabim malo sna.

narednog dana, dakle 12. juna, u Omladinskom centru CRNA KUĆA (CK13) sa početkom u 17h, održana je tribina o SRPSKOM FILMU. Na tribini su učestvovali: mr Dejan Ognjanović, filmski kritičar, autor knjiga “Faustovski ekran”, “U brdima, horori”, Goran Gocić, filmski kritičar i publicista, autor knjiga “Andy Warhol: strategije pop-a,” “Kult margine: Emir Kusturica”, “Bolest kao stil na filmu”, Aca Radivojević, filmski kritičar i scenarista filma “Srpski film”, Dragan Jovanović, urednik časopisa Pop Kult, dr Ivana Kronja, filmolog. Moderatorka tribine bila je Jelena Anđelovski, feministička aktivistkinja.

žega je bila apsolutno nehumana – na jedvite jade sam prepešačio tih 500ak metara od NO ABUSE legala do CK-a. tamo zatekoh saučesnike u tribini a i nekoliko pratilaca mojih aktivnosti koji su svrnuli da čuju i obrazuju se, mada je većina tih posetilaca ipak meni bila nepoznata. bilo ih je tek 15-ak, ali je zato naša priča bila 'za sve pare', i čak je toliko bogata i sadržajna da je neću rabiti ovde na blogu – audio je ionako ispao nešto slabiji no inače – nego ću da je transkribujem i objavim u FILAŽU br. 3.

posebnu 'čar' tribini dale su feministkinje – ivana kronja, koja je insistirala da film čita iz ugla rodnih i polnih uloga, što je mestimično dovodilo do strahovitih materijalnih grešaka (nepažljivo gledanje filma), a mestimično do smehotresnih besvest komentara (tipa: ovaj film exploatiše ženske glumice, pošto su one mahom manje poznate, dok glavne muške uloge igraju proslavljeni mužjaci žika i sergej...). ja sam na samom početku (pošto je prvo meni data reč) pokušao da ovaj film nekako kontextualizujem i tako sprečim da mu se prilazi iz tako slepačkih uglova i da se njegova konceptualizacija pornografije tumači doslovno u smislu dokumentarnog beleženja nekakve stvarno postojeće situacije u društvu ili u porno-produkciji srbije (if any).

avaj, moje insistiranje na estetskim kriterijumima smesta je, prvom prilikom, preskočeno, kako bi ove curice mogle da verglaju svoje napamet naučene fore i fazone o tlačenju žena i bla bla truć. naravno da su se učesnici argumentovano i u granicama učtivosti osvrtali na te smejurije, i ja zaista, bez ironije, tvrdim da je tribina bila zanimljivija (i uspelija) baš zbog tog raznoglasja, i zato što su na njoj makar pokrenuta neka relevantna pitanja, a na neka je, vala, i skiciran poneki odgovor. ipak, i ovde se pokazalo da je SRPSKI FILM suviše složen i inspirativan i podsticajan za slojevitu debatu, i naših 90ak minuta razgovora tek je okrznulo neka od važnih pitanja.

te večeri sam, potpuno neplanirano, sticajem bizarnih okolnosti, otišao i na dodelu nagrada sinema šitija, pa sam tako naživo ispratio totalni trijumf tandema kolje-golubović koji nadobijaše pun kurac nagrada tog smešnog festivala kao da su stvarno napravili vredan film. povrh svega čak i kusta (čija je ćera bila u jednom od žirija) dobi nagradu, za glumu (!). SRPSKI FILM nije dobio ništa jer je bio VAN KONKURENCIJE. pitao sam producenta zašto su se odlučili na taj korak, a on mi reče da nije produkcija filma, nego sinema šiti, tražio da film bude VAN KONKURENCIJE! koja gamad, neverovatno! staviti najbolji srpski film u poslednjih 20 godina po strani, u nekakve embecilne ponoćne i ranojutarnje (pa ipak rasprodate!) termine, a ovamo nagrađivati nešto što mi jedan kolega opisa kao 'policajac sa petlovog brda' tv-nivo baljezgarije kao bem li ga kolko vredno delo!

ako ništa drugo, bar sam tom prilikom saznao zašto je sky wikluh, kompozitor moćnog elektro skora za SRPSKI FILM, na premijeru došao sa štakom. ispade da mu je nogu polomio (a onda ga tako prizemljenog dodatno tukao) upravo jedan od mnogonagrađenih golubogaćana koji su se te večeri šetkali po pozornici u katoličkoj porti i kenjali svoje pričam-ti-pričice o kulturi i umetnosti. ha! kako slikovita situacija: siledžija se šetka po bini i prima nagradu za svoje GOVNO od filma, a kompozitor izvanrednog skora za najbolji film festivala (a i šire) dolazi, kao njegova žrtva, da se poklanja publici VAN KONKURENCIJE, u gluvo doba noći! pa ako to nije slika ne samo sinema shitty festivala, nego i srpske kinematografije uopšte, onda ne znam šta je!!!

kad se to okončalo, odoh da vidim na šta će da liči koktel. nije bio loš, moram reći, mada je posluženje malo kaskalo i išlo previše sporadično (srećom pa sam se malo pre toga već založio jednim solidnim pilećim paprikašem u GUSANU s nekom ekipom). sretoh tu neke kolege pa i davnašnje forumaške znalce (tj. znalke), ali kad duda lakić i s. koljević priđoše suviše blizu (da se zdrave s jednim kritičarem u stajanju kraj mene) ja poželeh da se uklonim iz te kompanije, a na izlazu zamalo da se sudarim sa v. perišićem, koji ili još nije spazio moj genocid nad njegovim ORDINARY PEOPLE ili nije još sabrao 2+2 ko je to napisao, pošto me je bez nasilja (!) propustio da prođem.

naredni deo večeri proveo sam u društvu scenariste (ace) i reditelja (srđana) SRPSKOG FILMA, koji su sedeli u kafeu TREMA, i prema zvucima koji su se, donekle, mogli nazreti iz sale, nagađali koja scena iz filma im upravo sada ide. tu sam se, na licu mesta, mogao uveriti da ni tokom druge projekcije SRPSKOG FILMA nije bilo nikakvih napuštanja sale, a kamo li redova za povraćanje u WC-u i koječega. znači, i redovna, kartoplaćajuća publika je znala na šta je došla, i to je junački primila. namerno sam se na izlazu umešao u njih i osluškivao komentare – SVI su zvučali vrlo zadovoljno.

na ulazu sretoh i izvesnoh psiho-stalkera svega što ima veze sa SRPSKIM FILMOM, koji je došao iz dalekog vršca da bi najzad overio i film o kome je ispratio svaki text i svaki rivju i svaki komentar na svakom forumu svuda na netu. kasnije, na fejsbuku i na forumu, videh da je dobio sve što je očekivao, and then some!

sasvim predvidivo, domaći tabloidi maskirani u 'novine' ispratili su premijeru 'izveštajima' krcatim sa fikcijom i kojekakvim polustinama, netačnostima i lažima.

evo jednog, koji nije preterivao s tim, sa sajta 021:

Festival ''Sinema siti'' koji je završen ovog vikenda bio je prilika i za premijeru ''Srpskog filma'', kontroverznog ostvarenja reditelja Srđana Spasojevića, koje su mnogi očekivali nestrpljivo, pa su u protekla dva dana organizovane i dve reprize.

Publika u Novom Sadu bila je podeljena oko ocene ovog filma, koji s razlogom (JE LI? S KOJIM TO RAZLOGOM?) neće biti distribuiran u bioskopima u Srbiji (NETAČNO: FILM KREĆE U SRPSKIM BIOSKOPIMA OD JESENI!). Oni koji su aplaudirali na premijeri, većinom su došli kao podrška filmskoj ekipi (MA NEMOJ!), dok su pojedini, koji su izašli iz sale u toku projekcije (AMA KO JE IZAŠAO IZ SALE – JA TO NA PREMIJERI NISAM VIDEO), bili zaprepašćeni (!!!) nasiljem, pedofilijom, silovanjima i nezamislivo okrutnim, eksplicitnim scenama, zbog kojih je bilo jasno zašto su američki kritičari proglasili ''Srpski film'' najbrutalnijim ostvarenjem moderne svetske kinematografije. Kako je najavljeno, ovaj film se posle premijere neće naći u domaćim bioskopima. (KO JE TO, KAD I GDE NAJAVIO? LAŽ!)

Glavni junak filma je Miloš, bivša porno zvezda (Srđan Todorović). Pokušavajući da sastavi kraj sa krajem, upoznaje se sa Vukmirom, sumnjivim, misterioznim, ludim, ali i politički moćnim producentom (Sergej Trifunović). Vukmir uvlači Miloša u niz neverovatnih, okrutnih i nasilnih situacija, rešen da snimi film kakav nikada nije viđen, koristeći ljude kao topovsko meso. ''Srpski film'' je zabranjen za osobe mlađe od 18 godina. (NIJE TAČNO DA JE 'ZABRANJEN' JER U SRBIJI TAKVE ZABRANE I NE POSTOJE. TO JE DOBROVOLJNA OZNAKA KOJU SU SAMI TVORCI FILMA STAVILI NA PLAKAT, MADA ZAKONSKI NISU OBAVEZNI.)

ako su ovi sa 021 bili samo malo bili kreativni u interpretaciji fakata, neka đubretarka iz BLICA se sasvim zanela u svojim prljavim maštarijama i podmuklim LAŽIMA. dakle, evo šta je iskenjala ta kokoška, izvesna Jovana Veljković:

BLIC PULS

rubrika SCENA,

izveštaj sa premijere SRPSKOG FILMA (SNP, NS, petak, od ponoći)...

Premijera "Srpskog filma"

POVRAĆALA I PUBLIKA I GLUMCI

Zvezde večeri: svi koji su izdržali do kraja

Utisak: bolesnije nije moglo

Beba je tek izvučena iz majčinog stomaka. Siluju je pred njenim očima. Čuje se jezivi zvuk pucanja karlice. Salom ječi stravičan plač novorođenčeta. Samo je jedan od brutalnih prizora kojima je scenarista "Srpskog filma", Aleksandar Radivojević, verbalno silovao i psihički zlostavljao publiku čitav sat i četrdeset pet minuta.

Prvo cenzurisan, "Srpski film" je doživeo svoju "malu" premijeru prošlog petka u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, u okviru festivala "Sinemasiti", tačno u ponoć.

U publici muk. Neverica. Bes. Šok. Mučnina tera i na povraćanje... Mnogi su već u prvoj polovini filmu u redu za čekanje na WC šolju...oni koji izađu, više se ne vraćaju u salu.

Srđan Žika Todorović, Sergej Trifunović, Katarina Žutić i Slobodan Beštić u glavnim ulogama. I oni gledaju projekciju zblanuti. I njima je muka. Sergej je prebledeo, Žika pobegao, a Slobodan kaže:

- Povraćao sam i na snimanju.

Ocena: putača (Horor je horor, ali ovo je prevazišlo sve granice. Neke stvari jednostavno ne treba ocenjivati)

ne znam da li da se uopšte osvrćem na ovu gnjidu od 'novinarke' i na ovo smeće od 'izveštaja' nafilovano čistom fikcijom (tj. izmišljotinama)?

ukratko:

- o "verbalnom silovanju i psihičkom zlostavljanju" publika se izjasnila gromkim aplauzom.

- SRPSKI FILM *nije* cenzurisan kako ova glupača tvrdi. ko ga je, kad i gde 'cenzurisao'? publici je prikazana puna director's cut verzija koja je igrala na svetskim festivalima (sa mojim engleskim titlom!), u trajanju od 99 minuta. manite šta tvrde najave i šta piše na IMDb-u i verujte meni: merio sam, i film traje tačno 99 minuta.

- "Neverica. Bes. Šok. Mučnina..." – ovo mora da su osećanja ovog jadnog izgovora za novinarku zato što nije pozvana na premijeru, pa o njoj mora da 'izveštava' iz svog ko zna koliko kilometara udaljenog stana! ništa slično nisam zapazio među publikom za vreme a ni nakon projekcije.

- "Mnogi su već u prvoj polovini filmu u redu za čekanje na WC šolju...oni koji izađu, više se ne vraćaju u salu." a ova glupača mora da je bila baba-sera u klozetu, ako je uspela da vidi ne samo ko je izašao, nego i gde je otišao. kako je redove ispred wc šolja videla iz bioskopske sale (pod malo verovatnom šansom da je uopšte i prismrdela sali!) – ostaje misterija za 'TREĆE OKO' gde bi joj mnogo bolje bilo da piše kao VIDOVITA JOVANA!

- VIDOVITA JOVANA je u mraku bioskopa uspela da spazi izraze lica glavnih glumaca! mora da je sedela red ispred njih, pa se povremeno osvrtala iza sebe. ili joj se JAVLJALO, kao u viziji, ili snu. istine radi, niti je ko pobledeo, niti je 'žika pobegao' – žika je film (provereno!) gledao ranije, u prostorijama Contra filma, a posle premijere se uredno poklonio publici sa svim ostalim glumcima. u svetlu svih ovih bezočnih laži, siguran sam da ni beštić nije povraćao na snimanju, niti je izjavio išta slično tome VIDOVITOJ JOVANI iz BLICOVOG TREĆEG OKA!

kolega Vladan Petković već se (na nešto finiji način) izrazio o gorenavedenom đubretu od novinara/texta, OVDE pa bacite pogled i na to.

na svu sreću, kao protivteža takvim tabloidskim piskaralima i ljudskim stonogama, postoje i oni koji na ozbiljniji način plasiraju ovaj film. sticajem okolnosti desilo se da baš tih dana kada je SF imao premijeru izađe 1. broj španskog net magazina za kulturu UNA BUENA BARBA čiji PDF možete naći na datom linku.

urednica tog magazina zamolila me je pre nekog vremena da joj dopustim da na španski prevede i u svom magazinu objavi moj rivju SRPSKOG FILMA na engleskom (sa TEMPLE OF GHOUL bloga) – što sam ja sa zadovoljstvom učinio. naročito ako se ima u vidu da je taj broj jednim svojim delom posvećen umetnicima i dešavanjima u srbiji - recimo, ima poveći text o marini abramović, pa mi je tim draže da me, eto, od sad mogu čitati i na španskom! naglašavam – ovo nije fanzin, fanovsko-žanrovski trash zombi horror splatter 'časopis' nego jedna vrlo kulturna i fina publikacija, taman kao za SRPSKI FILM!

PS: na fotografijama sa premijere i tribine zahvaljujem prijateljima i saučesnicima u SF pothvatu, ivanu tomiću i vuku radiću!