понедељак, 11. октобар 2010.

1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE SMRTI (4. deo)



            idem dalje kroz šnajderov izbor, i iz njega vadim komade mesa po mom ukusu, dok druge ostavljam po strani, za gladnije i manje probirljive dane, a poneke bacam smesta kao bezukusne, ili šta god.
dakle, period 1960-ih: napokon smo iza sebe ostavili period beslovesnih mjuzikala, dobrostivih vesterna (manje-više), melodrama, otužne sentimentalnosti i lažne moralnosti: ulazimo polagano u revolucionarni period, sa sve radikalnijom estetikom i modernijim odnosom prema životu, filmu, umetnosti i univerzumu – sa slobodnijim i direktnijim odnosom prema slobodnijim, kontroverznijim (i najzanimljivijim) temama.
evo sada, sa blagim zakašnjenjem, nastavka mog izbora iz šnajderovog izbora -
           
 

The Apartment (1960)
= 4-

Spartacus (1960)
= 3

Splendor in the Grass (1961)
= nekad, možda. al sumnjam.

Last Year at Marienbad (1961)
= 3+
teško je odoleti prenadrkano hipnotičkoj oniriji ovog ludila.

The Pier (1961)
=?

*** One-Eyed Jacks (1961)
= neprostiv propus! da se gleda!

Lola (1961)
= neka, fala.

* Breakfast at Tiffany's (1961)
= moglo bi da se ponovi, davno, pradavno gledano...

The Night (1961)
Jules and Jim (1961)
= ma ni u ludilu.

Viridiana (1961)
= 4-
jedan od dražih mi bunjela, sa očitijim uticajem m. de sadove filozofije.

The Ladies Man (1961)
=?

Through a Glass Darkly (1961)
= i ovo bi se moglo ponoviti. pamtim ga kao ne baš mnogo zanimljivo dramurdisanje (iz tog pod-žanra, ako već mora, preferiram bergmanov VUČJI ČAS)

Chronicle of a Summer (1961)
=?

The Hustler (1961)
West Side Story (1961)
= nema šanse.

A Dog's Life (1962)
= ahhh, mondo... vredan istorijski, i za fusnotu, ko se time bavi korenima snuff-estetike.

Cleo from 5 to 7 (1962)
Dog Star Man (1962)
An Autumn Afternoon (1962)
The Eclipse (1962)
= c.

Lawrence of Arabia (1962)
= 4+ / 5-
otkad mi čuči mega-dvd izdanje sa 300 extra dodataka – samo još da nađem 3 sata u nizu da ga obnovim. ali svakako veliki film u svakom smislu.

To Kill a Mockingbird (1962)
= 3-
fosil, pretežno istorijske vrednosti.

The Manchurian Candidate (1962)
= zaspao sam prošle godine kad sam pokušao da gledam. nisam impresioniran viđenim, al valjalo bi da ga dogledam.

Lolita (1962)
= 3+
prevelik je zalogaj ova knjiga, bila i ostala, ali kjubrik se junački izborio, onoliko koliko je u to vreme bilo moguće, da napravi umereno respektabilnu ali ni izbliza tako emotivno i intelektualno (i formalno) komplexnu tvorevinu kao što je to roman.

Keeper of Promises (1962)
=?

The Man Who Shot Liberty Valance (1962)
= 3+
odlično do pred kraj, kad ga zatupi predugačkim epilogom nakon što l.v. bude upucan.

What Ever Happened to Baby Jane? (1962)
= 3+
odličan trash.

My Life to Live (1962)
Heaven and Earth Magic (1962)
= c.

The Birds (1963)
= 5-
bezmalo savršen film. preopterećen prezastarelom prenaglašenom i premelodramatičnom psihoanalizom (odnos mama-sin). ali je zato režiran u pizdu materinu (što bi reko frojd) i sadrži bar 5-6 antologijskih set-pisova, plus slojevit i raznolik podtext – zabava na 300 frontova odjednom, od senzacionalističkog treša do duboke filozofije.

The Nutty Professor (1963)
= ovo kreveljenje sam zadnji put gledo ko klinac, kad mi je bilo ok. parčići uhvaćeni mnogo kasnije na tv-u nisu me potakli da mu se vratim.

Blonde Cobra (1963)
The Cool World (1963)
=?

* 8 1/2 (1963)
= pogledaću, zbog barbare stil ako ni zbog čega drugog!

* Passenger (1963)
= prvi put čujem – deluje zanimljivo. pogledaćemo...

Contempt (1963)
= 3
očekivao sam više oštrine i prezira, ali... zabavno.

Hud (1963)
= možda nije loše, al nema žurbe. ako doživim 120 godinu, možda...

Winter Light (1963)
= hm. ljudi pričaju i pričaju i pričaju o svom 'troubled' odnosu s bogom (if any). kao da sam već gledo!

Flaming Creatures (1963)
= precenjena budalaština strogo istorijskog značaja (fusnota iz pregaženog vremena).

The Great Escape (1963)
= sećam se ovog kroz maglu: film za decu. u nekom trenu dosade (?!) mogo bi se ponoviti. a ne bi ni morao.

* Shock Corridor (1963)
= 3
zreo za reprizu: pamtim neke prilično naivno-patetično-melodramatično-zastarele predstave o ludilu...

The Leopard (1963)
= the leopard from yard? ma idi! ne u ovom životu.

Barren Lives (1963)
= slike iz života sirotinje? ZDRAVO!

Mediteranee (1963)
=?

** The House is Black (1963)
= jao, ovo je onaj o koloniji leproznih: otkad se to nakanjujem da potražim!

The Haunting (1963)
= 4
vrh klasičnog 'ghost house' filma.

*** An Actor's Revenge (1963)
= ovaj japanski klasik je krajnje vreme da se overi!

The Servant (1963)
= mutno se prisećam ove dirk-bogardijade, ali nemam žurbu da ga repriziram.

Goldfinger (1964)
= bond? nema šanse.

Scorpio Rising (1964)
= istorija. ali vredna.

The Umbrellas of Cherbourg (1964)
= neka, hvala.

Marnie (1964)
= 3
intrigantna boleština počev od koje hičova patologija postaje transparentnija (a sa kulminacijom u FRENZY)

My Fair Lady (1964)
= c.

* Woman in the Dunes (1964)
= 3
očekivo sam više, al dopuštam minornu šansu da ga nisam pažljivo gledo; zreo za reprizu.

Dr. Strangelove (1964)
= 5-
iako je politički-istorijski prevaziđen, posmatran kao seciranje tendencija koje su univerzalne, i pre ili kasnije se ispolje u drugačijem istorijskom liku, ovo je timeless classic i retko pametno-duhovita komedija i dan-danas.

A Hard Day's Night (1964)
= bitlsi. uf. gledo ko klinac, i možda ću nekad, kao starac.

The Red Desert (1964)
=nimalo zanimljivo ne zvuči...

* Shadows of Forgotten Ancestors (1964)
= imam neki srednje-slab snimak, al spremam mu se već neko vreme...

The Masque of the Red Death (1964)
= 4
"Can you look around this world and believe in goodness of a god who rules it?! Famine, pestilence, slaughter, disease and death... They rule this world."
audio-vizuelna divota retko lucidnog scenarija, dijaloga i situacija, vrh kormanovog i prajsovog bavljenja hororom.

Before the Revolution (1964)
= trebalo bi, nekad...

Gertrud (1964)
= dužnost mi nalaže, al neće mi duša... nateraću se jednom, možda...

* The Gospel According to St. Matthew (1964)
= ovog pazolinija ću svakako overiti uskoro.

* Black God, White Devil (1964)
= ovo deluje odlično, i već dve godine mi čuči na nekom disku... note to self: gledaj!

The Demon (1964)
4-
= čudno, ovako se ne piše reč 'onibaba'! anyway, sjajan rani horor-masterpis o demonima požude, pohlepe i indiferentne prirode.

Vinyl (1965)
= ovo zvuči kao neki vorhol kome bih možda i dao šansu. nekad.

* The Shop on Main Street (1965)
= pogledaću. nekad.

Doctor Zhivago (1965)
= couldn't humanly care less.

The War Game (1965)
= 3+
stravični dokumentarac iz paralelne stvarnosti u kojoj je atomski rat zbrisao život kakav poznajemo i bacio nas u hiperrealistički pakao na zemlji.

Tokyo Olympiad (1965)
=?


The Battle of Algiers (1965)
The Sound of Music (1965)
= ne zanima me.

The Saragossa Manuscript (1965)
= 3+
odlična vizuelna magija i mestimično atmosfera, ali predugačko, prenatrpano, prekonfuzno a nedovoljno involving. ipak, klasik filmske fantastike i vredan probijanja kroz.

** Alphaville (1965)
= da se gleda!

Chimes at Midnight (1965)
= ovo me ostavilo ledeno ladnim na prvo gledanje, ali u nekom trenu ću mu dati još jednu šansu.

Repulsion (1965)
= 3+
vrlo dobra studija paranoje, klaustrofobije i represije.

** Juliet of the Spirits (1965)
= da se gleda, nogekako!


Pierrot Goes Wild (1965)
= ovo ću, za sada, zaobići.

Faster, Pussy Cat! Kill! Kill! (1965)
= 3-

Golden River (1965)
= indijske izbeglice? ZDRAVO!


*** The Man Who Had His Hair Cut Short (1965)
= oho! najzad da otkrijem na ovoj listi i nešto za šta nisam dosad znao, a zvuči zanimljivo! overićemo!

Hold Me While I'm Naked (1966)
= nemam mnogo ljubavi za ove detinjarije, ali im priznajem određenu istorijsku vrednost. a sad – u muzej, a ne na moj ekran!

Blowup (1966)
= 4-
očaravajuća, vizuelno fascinantna, simpatično nadrkano pretenciozna glavolomka koju volim na čisto visceralnom nivou i nevezano za bilo kakva 'značenja', 'podtext' i ostalo. uostalom, arđento je potekao iz blow-upa, iz marijenbada i iz diznijeve snežane (krv i crne čipčićke se podrazumevaju).

The Good, the Bad, and the Ugly (1966)
= 5
perfekcija: šta reći? voleo bih da traje još duplo duže!

недеља, 10. октобар 2010.

Vikend Ghoulish Horrora


10.000 policajaca grada čikaga brani boj džordža! 
ali dok seriju o džordžu imate na malim ekranima svojih tv prijemnika, evo par članaka iz novina izašlih ovog vikenda, u kojima sam se i ja, nimalo slučajno, našao okružen tematikom vezanom za razulareni šljam koji je danas demolirao centar beograda.
            elem, sticajem okolnosti, u subotu i nedelju izašla su dva članka u dva različita lista, i oba puta našao sam se ili u okviru texta potaknutog ŠIŠANJEM, ili odmah ispod intervjua sa stevom filipovićem, rediteljem ŠIŠANJA – filma koji se bavi upravo populacijom koja je danas orgijala beogradom.
            poznato je da ja imam određene rezerve prema ŠEJTANOVOM RATNIKU, a ni ŠIŠANJE mi se ne javlja kao nešto što će imati moj 'seal of approval', ali jednu stvar moram da priznam: u svim svojim intervjuima steva je uvek bio okrepljujuće otvoren i oštar prema diktaturi crnomantijaša – ogavnih popova koji su i danas pokušavali da svojim 'čovekoljubivim' štićenicima omoguće proboj kroz kordon, uzdajući se u krstače kojima su mahali. zato ne mogu a da ne odolim da postujem deo iz stevinog intervjua e-novinama, u kome na temu popova i njihove uloge u extremizmu i zatucanosti (pa time i nasilju kao posledici toga) kaže sledeće:

"Ono što je ogroman problem sa svim verskim organizacijama kad se mešaju u politiku je što one sve svoje stavove projektuju iz jedne krajnje dogmatske pozicije, od koje ima jako malo odstupanja, i onda čak i najstrašnije stvari mogu da pravdaju tom dogmom, potpuno ignorišući činjenicu da ima puno građana koji jednostavno ne dele njihov svetonazor i sistem vrednosti. Tu se SPC ništa ne razlikuje od ostalih. Te stavove, utemeljene na tekstovima starim par hiljada godina, kao što su Biblija ili Kuran, je praktično nemoguće implementirati u savremeno sekularno društvo, a nekim čudom većina država i dalje ima neviđeno tolerantan odnos prema njima. 

Dakle, nešto što meni zvuči kao najstrašniji govor mržnje, recimo kad mitropolit Amfilohije preti homoseksualcima Sodomom i Gomorom, biva u javnosti oprošteno i racionalizovano, jer, na kraju, čovek zaista citira Bibliju, ništa novo ne izmišlja ili dodaje. Takođe, on u sledećoj rečenici odmah kaže kako je apsolutno protiv nasilja, i tako se skroz zaštiti. A to što neke usijane glave budu inspirisane samo prvim delom neke takve izjave, pa odu i pretuku nekoga na ulici, to već nije njegov problem. Ista stvar je i sa antisemitskim buncanjima Nikolaja Velimirovića- ideja da jedan narod ima ’kolektivnu krivicu’za nešto što se desilo pre 2000 godina meni je monstruozna, ali ni on (ni Mel Gibson) je nisu izmislili. Osnove za sve to postoje u originalnim verskim tekstovima, koji su nastajli u vreme kad su takva razmišljanja bila sasvim normalna.

Suština ovog problema je u pomenutom neverovatno tolerantnom odnosu koji većina država ima prema verskim organizacijama i njihovom mešanju u pitanja ’javnog morala’. Strašan primer mi je ’skandal’ sa karikaturama proroka Muhameda u Danskoj, gde su se i mediji i državne institucije kukavički povukli pred islamističkim nasilnicima, i branile njihove ’verske slobode’ umesto da bezrezervno podrže list Jyllands-Posten.Ono što mi je jako tužno u svemu ovome je da danas u Evropi ispada da desničari brane sekularne vrednosti (naravno, iz svojih perfidnih, sračunatih razloga, i iz hrišćanske a ne iz ateističke pozicije) mnogo više nego moderna levica, koja je nekako ’izgubila kompas’ u ovim jako važnim pitanjima.

Eto, čak i u ’mojim’, sekularnim, građanskim, e-novinama pre neki dan čitam veoma mlak intervju za muftijom Zukorlićem, čiji se nacionalizam i verski fanatizam, isključivost i manipulativnost po mom uverenju nimalo ne razlikuju od pomenutog oca Žarka, a praktično mu nikakva kritika nije upućena zbog svega toga."

            možda su mu filmovi i ovakvi i onakvi, al za ovo što je reko -  respect!

            a sad na pomenute textove: prvi je izašao u subotu, u PRAVDI. tema je pretpostavka tog lista da je halabuka oko SRPSKOG FILMA a sada i ŠIŠANJA inscenirana od strane produkcija tih filmova. da je to zadrti stav tih novina o tom pitanju, koji se publici plasira sa decidiranim insistiranjem u kome nema mesta za drugačije mišljenje, očigledno je iz trač-napisa koje možete videti u textovima kao što su  Брука за српску кинематографију (o SRPSKOM FILMU) ili Исцениране претње? (o ŠIŠANJU).
Btw, da, dobro ste pročitali – "ISCENIRANE". za slučaj da vam već nije jasno o kakvom profilu novina se radi.
pošto im gorenavedeni textovi nisu bili dovoljni, rešili su da još malo prašine dignu tako što će da priupitaju nekoliko domaćih filmskih kritičara o tome da li je ovde na delu Измишљање као вид маркетинга. među upitanima bio sam i ja.
pitanja su postavljena krajnje tendenciozno, i glasila su:

1. Da li se, u poslednje vreme, naši režiseri ( pogotovo mlađi ) sve više služe samoreklamiranjem svojih filmova.Mislim prevashodno na film "Šišanje" gde je Filipović tvrdio da mu prete neonacističke grupe pred premijeru, ali da ne očekuje njihovo pojavljivanje na premijeri... Zatim "Srpski film", da li će biti zabranjen ili ne, da li će se snimati drugi deo...

2. Da li je možda u pitanju novi talas PR-a u srpskoj kinematografiji ?

            na pitanja ja sam bio dovoljno dobar da pošaljem sledeće:

Poštovana Dragana:
što tiče dva povezana pitanja koja ste mi uputili, na njih upućujem sledeći zbirni odgovor:

Mislim da se nijedan pomenuti slučaj ne može otpisati kao marketinški odnosno PR-trik jer, nažalost, mogao sam i lično da se uverim u povode za njih.
Konkretno, lično sam video najmanje tri grupe na Fejsbuku u kojima se ne poziva samo na zabranu SRPSKOG FILMA, nego i na oduzimanje građanskih prava njegovim autorima, na hapšenje i proterivanje, pa čak i na direktno nasilje prema njima. Osnivač jedne od tih grupa je dopisnik RTV Zaječar čije psihotične napise sam viđao i drugde na internetu, tako da nema govora o tome da su te grupe pokrenuli sami autori filma da bi sebi pravili tu vrstu promocije. Takođe, nepotvrđene priče o navodnoj vladinoj komisiji koja će ispitati osnove za zabranu tog filma plasirala je POLITIKA, a ne produkcija filma.
Što se tiče ŠIŠANJA, takođe sam na nekoliko "patriotskih", navijačkih i sl. foruma naišao na preteće poruke i govor mržnje pre nego što je film i prikazan, tako da ni tu ne verujem da su autori imali potrebe da bilo šta izmišljaju. Nažalost, takve pretnje filmskim rediteljima i ekipama simptomi su patologije društva u kome živimo, a kojom se ti filmovi upravo i bave. Umesto da se neka krivica spočitava filmadžijama, mislim da bi nadležni organi trebalo da se pozabave (potencijalnim) siledžijama - PRE nego što uspeju da svoje pretnje zaista i sprovedu u delo.

naravno, sasvim predvidivo, ovaj moj komentar značajno su skratili, ali mu srećom barem nisu promenili osnovnu intonaciju – i čak su našli za shodno da ga izdvoje od ostalih. uporedite moju izjavu i objavljenu verziju, i zaključke izvucite sami.
(klikni na foto da vidiš veće)
 

moje drugo gostovanje u novinama – znatno kulturnijim od gorenavedenih – desilo se u listu VEČERNJE NOVOSTI, nedelja 10.10.2010, str. 17. U rubrici "Film mog života", u dnu stranice na kojoj Steva govori o klerofašističkom šljamu koji je danas izmileo iz svojih rupa povodom gej parade,  govorio sam nešto malo o NOĆI VEŠTICA, pa tu moju skicu za razrađeni panegirik koji će jednog dana neminovno da usledi možete videti OVDE:
(klikni na foto da vidiš veće)
a kome je smor da čita sitnu ćirilicu, evo krupnije latinice:


Film mog života: NOĆ VEŠTICA

PISAC i filmski i književni kritičar Dejan Ognjanović titulom filma svog života ovenčao je, bez razmišljanja, "Noć veštica" - kultni horor Džona Karpentera iz 1978. koji je Dejana još u dečaštvu odredio kao fanatičnog poklonika žanra kojem se predano posvećuje već decenijama.

- "Noć veštica" jedan je od prvih horora koje sam uopšte video u životu, ali i prvi i maltene poslednji koji me je istinski uplašio - otkriva Ognjanović - Taj film otkrio mi je čar filmske jeze, čaroliju kojoj čovek želi da se vrati i iznova je proživi, za razliku od straha u stvarnom životu. Otkrio mi je magiju horora, a na neki način i sam taj žanr čiji sam veliki posvećenik i kao gledalac i kao esejista i kritičar.

Dejan je Karpenterovo ostvarenje prvi put pogledao u devetoj godini života, zahvaljujući čuvenom ciklusu "Karika koja nedostaje" na tadašnjoj TV Beograd.

- Sve do danas, i pored svih nastavaka, rimejkova, imitacija, parodija, svih mogućih verzija i varijanti koje je film doživeo, gledajući "Noć veštica" svaki put otkrivam nešto novo i uvek neizmerno uživam - dodaje Dejan - On predstavlja kvintesenciju filmskog izraza - čist film, koji ništa ne duguje ni tekstu, ni književnosti, ni filozofiji..., školski primer onoga što je Hičkok tvrdio i dokazivao: da sadržaj nije toliko bitan koliko način na koji je prezentovan. Magija "Noći veštica" zaista je unikatna. Karpenter je u ovom filmu svu svoju vreću trikova, svoj raskošni rediteljski talenat, stavio u službu izazivanja straha. Majstorskom upotrebom muzike, tišine, zvuka, senke, montaže..., stvorio je film koji je uspeo da zastraši generacije i generacije gledalaca i koji i danas fukcioniše kao savršen primer žanrovskog filma.

Ognjanović "Noć veštica" opisuje i kao neku vrstu "ružnog pačeta" koje je uspelo da postane labud - film snimljen sa smešno malim budžetom uspeo je da preraste u blokbaster, nametnuvši se industriji kojom su već uveliko bili ovladali specijalni efekti u službi horora, te da umesto be filmadžije inauguriše jedno od najvećih američkih rediteljskih imena. Upravo zbog toga mu je, kaže, "još draži i simpatičniji".



субота, 9. октобар 2010.

GEJ PARADA HORORA

 
ili:
WHAT HAVE GAYS EVER DONE FOR HORROR?

ukratko: A LOT!

nadugačko: evo nekih zaslužnih gej građana za horror hall of fame.



HOROR KNJIŽEVNOST:

 
OSCAR WILDE
= THE PICTURE OF DORIAN GRAY i nekoliko kratkih priča gotsko-hororične provenijencije.


HUGH WALPOLE
= poznat po odličnim kratkim pričama “Mrs. Lunt,” “The Tarn,” and “A Little Ghost.”


TOM TRYON
= počeo kao glumac (I MARRIED A MONSTER FROM OUTER SPACE, 1958) a pod stare dane otkrio da ume da piše odlične horore i trilere.
Najpoznatiji mu je THE OTHER (1971), prema kome je R. Maligen napravio vrlo dobar film. Najbolji mu je HARVEST HOME, prema kome je urađen znatno slabiji TV film THE DARK SECRET OF HARVEST HOME, sa Bette Davis.


CLIVE BARKER
= Samo da je napisao BOOKS OF BLOOD, bilo bi više nego dovoljno za legendu. Istina, najbolje bi mu bilo da je prestao da piše posle WEAVEWORLDA, ali dobro, neka ga. Dobar je Klajv.


DOUGLAS CLEGG
= jedan od najboljih savremenih pisaca horora, naročito dobar u kratkim pričama (romane mu još nisam isprobao).


Takođe, spekuliše se, ali nije potvrđeno, za sledeće:

* Horace Walpole – začetnik gotskog romana (THE CASTLE OF OTRANTO)
* M.G. Lewis – čuveni skandal-majstor (AMBROSIO, or THE MONK)
* Henry James – THE TURN OF THE SCREW i još 10ak priča o "duhovima".
* H.H. Munro –aka Saki  - izuzetno vispren, oštar i zabavan pisac, čije pojedine priče zalaze u horor teritoriju. Do malopre nisam znao da "his pen name “Saki” refers to a cupbearer or a beautiful boy."
* Robert E. Howard – nagađa se da je Conanov tatko svojim mačo-fantazijama prikrivao homosexualnost u ruralnom gay-bashing Texasu.

A vredi pomenuti i "gay-friendly authors" kao što su
Anne Rice, Peter Straub, Poppy Z. Brite, Kaitlin Kiernan, itd.



HORROR FILM:


F.W. MURNAU
= reditelj možda i najgenijalnijeg horora ikada, a –preterivanje na stranu, čak i maximalno suzdržano, svakako jednog od 5 najboljih i najznačajnijih horora ikada snimljenih. osim NOSFERATUA, kad govorimo o hororu blizak mu je i polovično-genijalni FAUST, dok je njegova ekranizacija DŽEKILA I HAJDA – DER JANUSKOPF – izgubljena (bar dok se ne iskopa u nekoj trećesveckoj arhivi, or somethin').


JAMES WHALE
= reditelj koji je kreirao holivudski horor sa prvim FRANKENŠTAJNOM, a onda to krunisao još znatno genijalnijim, rafiniranijim i subverzivnijim 'nastavkom' – F. NEVESTOM. značajni još: STARA MRAČNA KUĆA i NEVIDLJIVI ČOVEK.


CLIVE BARKER
= reditelj HELLRAISERA.
vredni pomena i NIGHTBREED i LORD OF ILLUSIONS, kao i grdne priče koje su inspirisale tuđe filmove – solidne (THE DREAD) i izuzetne (CANDYMAN).
+ producirao film o dž. vejlu – GODS & MONSTERS.

 
KEVIN WILLIAMSON
= uneo dašak svežine u neo-slasher scenarijem za VRISAK (i njegove tako-tako nastavke) i za još nekoliko, pretežno slabih filmova (mada imam popriličnu ljubav za ZNAM ŠTA STE RADILI PROŠLOG LETA).


BILL CONDON
= pisao scenarije za OK retro B-muviz SF-hororčiće STRANGE BEHAVIOR i STRANGE INVADERS; pisao i režirao solidan južnjački gothic horor-triler SISTER, SISTER, i izvanredan James Whale biopic GODS AND MONSTERS.
takođe režirao neslavni CANDYMAN 2. 


ANTHONY PERKINS
= ultimativni PSIHO (ne samo kod Hiča i u nastavcima, nego i u perverznim Raselovim CRIMES OF PASSION i u đubrovitom, ali zbog njega zanimljivom EDGE OF SANITY).
"Primarily homosexual, Perkins had a number of relationships with men in the 1950s and 60s, including Tab Hunter, writer/model/actor Alan Helms, Rudolph Nureyev and dancer/choreographer Grover Dale, with whom he had a six year relationship prior to his marriage."


CONRAD VEIDT
= bio hipnotisani mesečar Čezare u epohalno-revolucionarnom THE CABINET OF DR CALIGARI (1920).
Žanrovski relevantne uloge još u: UNHEIMLICHE GESCHICHTEN, SATANAS, ORLACS HÄNDE, DAS WACHSFIGURENKABINETT, THE MAN WHO LAUGHS (1928).


UDO KIER
= uopšte nemam nameru da nabrajam sve horore u kojima je ovaj đenije kempa igrao – pomenuću samo 3 najdraža mi: SUSPIRIA, FLESH FOR FRANKENSTEIN, BLOOD FOR DRACULA.


RODDY MCDOWALL
= igrao u nizu TV-triler-horor epizoda i filmova, od kojih je najmemorabilniji po ulogama u THE LEGEND OF HELL HOUSE i, naročito, u FRIGHT NIGHT.

 
RUPERT EVERETT
= poslužio kao vizuelni uzor za DILANA DOGA, i igrao u  skoro-pa-remek delu DELLAMORTE DELLAMORE.


 CHARLES LAUGHTON
= najmemorabilnije horor uloge u filmovima THE OLD DARK HOUSE (1932), ISLAND OF LOST SOULS (1932), THE HUNCHBACK OF NOTRE DAME (1939).
Istoriju filma najviše zadužio svojom jedinom režijom – gotskim noar hororom za (odraslu) decu - THE NIGHT OF THE HUNTER (1955).
Žena mu bila Elsa Lanchester (F. NEVESTA!).


STEPHEN GEOFFREYS
= čuven kao "Evil Ed" u kult-hororčiću iz 80ih, FRIGHT NIGHT, u kome je btw. njegovu devojku igrala lezbijka, Amanda Bearse (!) a lovca na vampire takođe gay glumac, RODDY MCDOWALL.
Posle glavne uloge u negledljivo lošem rediteljskom debiju Roberta Englunda, 976-EVIL, Geoffreys je postao – zvezda gay pornića!


VICTOR SALVA 
= ni boljeg reditelja, ni većeg perverta! Uhvaćen i uhapšen zato što je 12-godišnjeg dečaka, glumca u svom horor filmu CLOWNHOUSE, snimao kamerom dok mu je ovaj pušio. Posle odležane kazne, snimio još nekoliko prilično dobrih filmova sa vrlo očiglednim gej-podtextom, od kojih je najbolji JEEPERS CREEPERS a najzloglasniji JEEPERS CREEPERS 2. Vredi pomenuti i solidan horor-triler NATURE OF THE BEAST (autobiografski?).


I još nekoliko minornijih reditelja za koje nisam imao pojma da su gej, ali to otkrih u researchu za ovaj post:

TOM DESIMONE
= (aka gay porn director Lancer Brooks), director of the classic Halloween slasher HELL NIGHT, starring Linda Blair.

DON MANCINI 
= CHILD’S PLAY scenarista (original i nastavci) + reditelj SEED OF CHUCKY. (Na slici je gej reditelj John Waters koji u SEEDu ima cameo pojavu.)  

TIM SULLIVAN
= 2001 MANIACS & DRIFTWOOD, both of which are mainstream horror films that feature gay characters and themes.

CARTER SMITH
= THE RUINS – takođe režirao i kratkometražni horror sa gej konotacijama, BUGCRUSH – koji je odličan!

ANDREW FLEMING
= BAD DREAMS, THE CRAFT...

+ glumac
MARK PATTON
= glavni junak filma NIGHTMARE ON ELM STREET 2: FREDDY’S REVENGE: čuveni gej gej gej horor koji ne mogu opisati bolje (i kraće) of ovoga: "It features a gay actor playing what appears to be a  closeted gay man possessed by a demon that seems to represent homosexuality, which leads him to kill male friends and his coach, sometimes in homoerotic ways."


петак, 8. октобар 2010.

OKTOBAR, MESEC GHOULISH HORORA


Oktobar je mesec koji se kruniše Helovinom, ali je čitav u tonu horor priprema, pa zato evo i ja da najavim nekoliko mojih horror-related aktivnosti koje će se desiti do Helovina, ili odmah iza njega.
Poređao sam ih po predviđenom redosledu dešavanja:


- u subotu 09.10. u dnevnom listu PRAVDA, na strani posvećenoj Kulturi, u okviru teksta o tome da li su pretnje SRPSKOM FILMU i ŠIŠANJU plod PR-službi tih filmova, naći će se i moja izjava o tom pitanju;

- u nedelju 10.10. u VEČERNJIM NOVOSTIMA, u rubrici "Film mog života", govorim o NOĆI VEŠTICA;

- u prvoj polovini oktobra izlazi i već pominjani GRADAC o V. Barouzu koji sam priredio (možda to nije horor u užem, ali svakako jeste crnilo i užas u širem smislu + u sadržaju se nalazi bar jedna Barouzova priča koja se može svrstati u klasični Weird Tales pulp horor – naravno, sa modernim twistom);

- sredinom oktobra izlazi i FILAŽ br. 3, u kome, istina, nema textova o hororu iz mog pera – pisao sam samo prikaz filma STRADANJE SV. TONIJA (čiji metafizički nadrealizam mestimično prilazi vrlo, vrlo blizu hororu);

- oko 20.10. iz štampe izlazi drugo (remixovano) izdanje mog romana NAŽIVO;


- 23.10. će u Beogradu biti održan panel na temu "Novog srpskog filma", gde će učestvovati neki od najistaknutijih mlađih kritičara i reditelja, a među njima biću i ja, sa izlaganjem na temu "Žanr kao blagoslov i kao prokletstvo: prednosti i zamke žanrovskog pristupa u novijem srpskom filmu";

- do sajma izlazi novi broj časopisa SEVERNI BUNKER, u celosti posvećen hororu – a gde je horor, tu sam i ja: ovog puta, sa esejem o hrvatskim horor filmovima – "Čekajući novog izbavitelja";

U međuvremenu mi se javio urednik S. BUNKERA, Srđan Tešin, i kazao:
"Broj je na lekturi, potom tek ide na prelom. Dakle, tesko da ce stici do Sajma. Dugo sam cekao na narucene prevode. Ipak, broj je odlican, tako da ce biti dosta reakcija, kao i svaki put kad izadje Bunker."
Prema tome, za Sajam ovaj broj možda i ne stigne, ali negde oko Helovina ili odmah iza, valjalo bi ga očekivati – stay tuned

- tokom oktobra izlazi iz štampe treća sveska mega-uglednog i jako-bodovanog akademskog časopisa Književna istorija, u kome će biti objavljen i moj rad "Odnos prema horor žanru u književnoj i filmskoj teoriji na srpskom jeziku";

- odmah iza Helovina, odnosno 1. novembra, na američkim i kanadskim štandovima naći će se novembarski broj uglednog horror magazina RUE MORGUE: u njemu se, pored ostalog, nalazi vrlo opširan temat o srpskom hororu: detaljan intervju sa S. Spasojevićem + kontextualizacija novijih srpskih horora + napis o PORNO BANDI + kratki osvrti na sve srpske horore, od LEPTIRICE do ZONE MRTVIH.
textove pisao, intervju vodio (i prevodio) truly yours, Ghoul;

- u prvoj nedelji novembra u Zaječaru će biti održan drugi Festival Fantastike – takođe uz moje učešće.


Moguće je da sam još nešto propustio da navedem, ali ovo je manje-više to od mojih horor aktivnosti u narednih mesec dana.
Opširnije i detaljnije o svakoj od navedenih stavki – onda kada se primakne njena aktualizacija.


PS: Izvinjavam se na ovolikoj samopromociji, ali – tako stoje stvari!

четвртак, 7. октобар 2010.

THE HOLE (2010)


**(*)
3-

savršen dabl bil: nakon rimejka danteove PIRANE evo i dantea lično, koji ustaje iz groba da bi isporučio – RUPU.
morao sam dobro da napregnem mozak da se uopšte setim kad je zadnji put dante proizveo nešto vredno pažnje – a da to nisu bile epizode MASTERSA, za TV, koje ionako, avaj, nisu baš bile na nivou koji se očekuje od jednog, je li, 'mastera'. samo da bih otkrio, kao što sam i slutio, da su prošle skoro pune 2 decenije od njegovog poslednjeg iole-horror-related projekta, bitter-sweet B-movie nostalgičnog MATINEA.
RUPA, na žalost, ima strukturu silazne spirale: počinje odlično, razvija se vrlo dobro, zapliće se okej ali ne naročito memorabilno, i raspliće se skoro-antiklimaktičnom, srednje-slabom završnicom. neću da ga spojlujem jer film ni izbliza nije toliko slab da bih mu to radio, ali – budite spremni na potonuće koje sam pomenuo. poslednjih 20 minuta su svakako najslabiji deo filma, dok su prvih 20-ak maltene najbolji.
set-up je super: odličan kasting i glumci, kao i solidni dijalozi, uspevaju da prodaju tu situaciju sa upravo doseljenom brižnom majkom i sa njenom dvojicom svadljivo-simpatičnih sinova u gradiću iz koga je normalnije da se neko odseli nego li da se doseli. da, kliše situacija, ali sitnim detaljima (uz pomoć glumaca) dante uspeva da tim likovima udahne dovoljno duše da ih ne posmatramo kao generičke pione na unapred postavljenoj i predvidivoj šahovskoj tabli (iako, strože gledano, oni to jesu). 
naravno da je odma prekoputa susetka baš godinica kao naš teen junak (how convenient!), i naravno da je ona slobodna (how science-fictional!) – to je ofucano pravilo muvi-lenda, prenapučenog zgodnim devojkama i ženama bez ikakvih momaka i muževa, dok takve iste u životu, naravno, nikad nisu slobodne. ali i to što ova curica nema dečka, i što je ovom našem 'na izvolte', i što tu smesta krene šema – donekle pije vodu jer dante stvarno veruje u te sub-spilbergovske neo-kaprijanske small-town šećerleme, a kad su odrađene sa dovoljno vere – nisu onoliko bljutave kao inače.
bez mnogo tupljenja dečaci otkriju rupu u podrumu – tačnije, zakatančeni šaht za koji brzo otkriju da je bez dna, a netom potom i da mrak iz njega služi kao ogledalo najvećih strahova stanara, koji im smesta budu zafrljačeni u lice. ovo nije spojler jer je prilično očigledno već u prvih pola sata, u kojima netom posle telegrafisanog podatka da se mlađi bata boji klovnova (PUH-LEEEEASE!) krenu prve manifestacije klovnovskog terora. oh, well, ako ništa drugo, lutak-pajac je creepy-fino dizajniran, mada zaista treba biti mlađi od 13 godina da bi vas ovo iole plašilo. ah, da – THE HOLE je PG-13 movie, pa zato ne očekujte da će strahovi stanovnika ove kuće biti materijalizovani u obliku sluzavih zubatih čudovišta sa pipcima koja će da siluju majku, otkinu glavu mlađem sinu i nabiju je u dupe starijem dok ovaj taslači lepu susetku. ništa blizu tome. ovo je ipak prepoznatljivi dante-land u kome se recikliraju konvencije B-horror amerikane (poor man's bredberi i king sreću down-on-his-budget spilburgera), u kome se ništa ZAISTA strašno ne dešava niti iko od nama dragih likova biva ozbiljnije ogreban. izvinte ako vam je to spojler - ali kome jeste, to znači da nije pazio dok je gledo ijedan dosadašnji danteov film.
da ne budem, po običaju, pogrešno shvaćen: ne zameram ja RUPI što se nije izrodila u krvožedni splatter sa sluzavim čudovištima iz podzemlja – hej, bio bih više nego zadovoljan da je proizvod bio jedan vintage anarhični pirano-gremlinski haos kakav dante najbolje radi. avaj, spielburger days are over, a sa njima i budžeti za takve radove: ovo je jedna daleko skromnija avantura, ograničena na jednu kuću, jednu avliju i bazen, par stagey lokacija van, i to mu je to. a rupa – eh, ona ostaje mračna veći deo filma, a kad na kraju odu u nju… pa, radi ONOGA, bolje i da nisu.
u drugoj polovini zbivanja postaju sve nedoslednija i nedorečenija i proizvoljnija – da ne spojlujem previše, reći ću samo da to ima poprilično veze sa likom, sudbinom i zaostavštinom lika duhovito zvanog 'creepy carl', ali, takođe, i sa načinom na koji se susetka oslobodi svog straha. pa i (mlađi) klinac, ako ćemo pravo… u tom delu filma scenarista postaje sve više lenj, a ono malo duha što je blistalo na početku sve je ređe, i zapravo teško mi je da pojmim drugu polovinu filma bez objašnjenja tipa ozbiljnog kresanja budžeta TOKOM snimanja ili nekog producentskog i sličnog mešanja, jer odbijam da prihvatim da su dante i ekipa u startu krenuli da rade ovaj film imajući na umu ONO (i samo ono) na kraju.
rastrzan između solidnih potencijala i njihovog prilično osrednjeg ostvarenja, THE HOLE je svakako zabavan i pažnje vredan filmić, ukoliko mu priđete sa smanjenim očekivanjima, ali suviše neujednačen, polovičan i nedorađen da bi mogao i da priđe klasicima zbog kojih dantea (još uvek) volimo. ima tu sporadičnih vintage-dante momenata – luckasto kuče za koje sam se nadao da će da ga izede mrak, fabrika rukavica koja se zove ORLAC (he he), spooky zapušteni luna-park po imenu FROLIC FUNHOUSE (sumnjam baš da je ovo svesna aluzija na ligotija, al ko zna?) a tu je i ludicruously unnecessary cameo by dick miller – kao raznosač pice! ej, čiča od 70 godina raznosi pice po kućama! pričaj mi o tome! ali kad već nije umeo da mu smisli smisleniji cameo, a bez njega ne ume da snimi film… (meni lično mnogo smešniji bio je kameo erika kartmana!)
oni koji žive u prošlosti svakako će dobiti svoju (razblaženu!) dozu so-80s fixa ovde, ali u 2010-oj ovaj produkt je ipak previše passe da bi funkcionisao kao nešto jače i dublje od nostalgičnog re-hasha drugih, luđih (THE GATE) ili barem živahnijih (THE CELLAR) filmića iz 'imam paklenu rupu u podrumu' pod-žanra. izlišno je reći da ovo i ne pokušava da priđe ezoteriji soavijeve SEKTE i njenog podrumskog prolaza za pakao i zadovoljava se time da bude površno-frojdovska detinjarija bez dovoljno energije i nadahnuća da svoje mrakove učini iole opipljivijim i relevantnijim.