уторак, 26. јул 2011.

FANTASTIC ZAGREB (6): Zlokobna Bolnica (Sanatorij) Brestovac


 
A sada, kao što sam obećao, vrhunac horora na Fantastic Zagrebu: poseta najzlokobnijoj građevini koju sam do sada svojom nazočnošću pošastio. Odigrala se poslednjeg punog dana na Festivalu, i predstavljala je krunu tog ionako za mene kojekakvim užicima prenapučenog zbitija (vidi prethodne nastavke izveštaja za detalje i slike).

Isprva sam gunđao što mi je u poslednji čas oficijelna fotografica neplanirano oduzela barem pola sata svojim konceptualno-artističkim horor fotkama koje je na Trgu Bana Jelačića inscenirala sa mnom i Acom, jer bilo je već predvečerje, dnevno svetlo se polagano gubilo, i trebalo je tek ići ka Sljemenu gde su nas čekale dve lokacije za obići. Kako je na kraju ispalo, možda je i bolje što nam je ona pojela tih 40ak minuta svetla, jer smo zato a) dobili neke interesantne horor fotke posred glavnog Zg trga (coming soon) i b) na planirane horor lokacije stigli u sumrak, odnosno noć.

Poseta vili Anta Pavelića bila bi već po sebi sasvim zadovoljavajuća kruna te večeri, ali ne – ova druga lokacija bila je kao u onim najboljim hororima, onaj extra turn of the screw – baš kad pomisliš da si se fino naždrao horora, i da je vreme za odjavnu špicu nakon finog horor-obroka, a ono majstor sve okrene još jedanput i pruži ti još 10-15 minuta neočekivanog užitka!

Evo, pre svega fakata o lokaciji u pitanju, bolnici (sanatorijumu) Brestovac, pozajmljenih s drugog mjesta:


Uz ovaj sanatorij ide i jedna slatka pričica. Milivoj Dežman je bio jako zaljubljen u Ljerku Šram (zagrebačku frajlicu, ljepoticu i glumicu). Bila je to prava ljubav no ona se u jedom trenu razbolila. On je njoj za ljubav dao sagraditi sanatorij za tuberkulozne bolesti na padinama Medvedice.

Bolnica je sagrađena 1909. godine u prekrasnom šumskom okruženju. Ubrzo je postala jedna od najmodernijih bolnica i jedina bolnica za tuberkulozne bolesti u jugoistočnom dijelu Europe. Tužna je činjenica ta da mu je ljubav života, Ljerka Šram, umrla na rukama.

Sanatorij se u jednom trenu proširio jer više nije mogao primati toliku količinu pacijenata. 1968. godine bolnica se zatvorila jer su došli novi načini liječenja i modernija tehnologija pa se liječenje preselilo natrag u grad. Od tada ta bolnica zjapi prazna.

To je sada poligon za Paintball. Stari oronuli zidovi, hrđave ograde, raspadnute škripave stepenice, viseće šipke, miris ustajalog zraka, tragovi boja i debeli sloj lišća samo su neki od prizora koji vas mogu zateći pri posjetu Brestovcu. 
Nema neke ”glavne” ceste do tamo. Na Google Earthu se pokaže gdje se nalazi ali nema nikakvog modernog puta do bolnice. Vjerojatno neki makadam ili stara stara jako stara cesta. (Ghoul: Da, sa asfaltiranog puta koji vijuga Sljemenom skreće se na drum, relativno zapušten ali uporabljiv, u trajanju od par stotina metara.)

Legenda je ta da je bolnica ukleta. Ne bi me čudilo. Neki su ljudi rekli da su znali viđati čudne stvari i osjećati neku energiju u tom okruženju. Priča se da ima i tunela ispod bolnice. U njih se navodno ulazi kroz stari podrum bolnice i ne zna se točno kud on vodi. 

Negdje sam čuo (ali ne vjerujem da je to istina) da su ti tuneli povezani s onim u gradu i da su neke pacijente koji su bili zarazni, gubavi i jako bolesni tako prevozili. Moguće je da se samo nalazi sklonište. 
Ne možemo to potvrditi jer je opasano (sve je staro, hrđavo i raspadnuto) a i u vlasništvu je zarazne bolnice u Rockfellerovoj ulici u Zagrebu (na Zvijezdi) i Paintballa. Ono što sa sigurnošću mogu reći je to da se tamo zna skupljat ekipa koja pije, napušava se, drogira i tako… Nije ni čudo da onda vide duhove. A tko zna?

A sad opet ja: fotke su suviše rečite, čak i ovako mračne i ’nedorečene’, pa ne znam da li je uopšte potrebno nešto im dodavati. Podsećam samo - sve ove originalne, noćne fotke vidljive su u nešto većem i detaljnijem izdanju kada/ako kliknete na svaku.

Po danu se na zgradi možda vide poneki tragovi njene prozaične uporabe (grafiti, paintball, i sl.) ali u mraku je to zaista bio pravcati spoj CROPSEY + SESSION 9 sa elementima neke znatno pompeznije verzije BLAIR WITCHa.

Oko zgradurine smo se muvali samo Vuk (koji je i fotkao) i ja; Vukova cura i Aca Radivojević ostali su u autu – ova prva iz straha, a ovaj drugi takođe, ali pretpostavljam ne od duhova nego da bi mogao da se oklizne i sjebe u mračnom žbunju i na trošnim stepenicama okolo ili da propadne kroz trošne podove zgrade.
Istina, upozoreni na potonju mogućnost, ni nas dvojica nismo bili toliko blesavi koliko ovde izgledamo, pa smo kućerinu razgledali samo sa spoljne strane.

Da li je bilo creepy? JESTE! U par trenutaka, dok sam se muvao oko zadnje strane zgrade, učinilo mi se da čujem neke zvukove ili glasove koje ne mogu ni da opišem ni da uporedim sa bilo čime – nisu u pitanju bili šuškanje noćnih zverki, niti odjeci naših pokreta, već... bem li ga šta. Možda mi se samo pričinilo u sugestivnoj atmosferi. Možda...

U svakom slučaju, beše to unikatno iskustvo – a da ne ostane sve u zabranu (nat)prirodne jeze, pobrinuo se Vuk, koji je celu ovu avanturu mudro spustio na zemlju odvevši nas posle svega na večeru. 
Zbog bizarne sklonosti većine zagrebačkih kavana da zatvaraju svoje kuhinje u 23h (!) završili smo u odličnom kineskom restoranu, gde sam nakon što sam oprobao nekoliko sorti đakonija, izgovorio istorijsku rečenicu: „Sva sreća što ne volim kinesku kuhinju, i što nisam bio naročito gladan.“

субота, 23. јул 2011.

GROSSMANN 2011


 Ove godine se Grosman fest dešava 25-30. Jula: festival sa najgenijalnijim konceptom u istoriji civilizacije: žanrovski filmovi + VINO od lokalnih majstora, iskusnih vinara. Tko bi pak tomu odolio? Ja svakako ne! Prošle godine sam preskočio tu zabavu jer sam je u skoro istom terminu imao na montrealskoj subverzivnoj Fantaziji, ali ove godine ću to da nadoknadim, pošto me nisu izmorili na Fantastic Zagreb a ni Palić film festival sa koga upravo odlazim.
Glavni takmičarski program je, moram reći, pomalo tanak i sačinjen od drugorazrednih (at best) naslova, među kojima se ističe jedino novi de la Iglesija. Istina, ima tu nekoliko zanimljivo izgledajućih a za sada divx-piratima nedostupnih naslova koje ću premijerno overiti na licu mjesta, pa eto... Možda me ponešto tu i prijatno iznenadi. 
EUROPE EXPRESS ima nekoliko intrigantnih naslova, među kojima me ipak najviše privlači prilika da u bioskopu overim TAXIDERMIJU, mada i ovaj DARK SOULS može biti zabavan.
Posebnu preporuku od mene ima program ASIAN TIGERS – prilika da na mega-platnu repriziram izvanredne TETSUO THE BULLET MAN i THE BOXER'S OMEN/MO, oba sa 35 mm printova!
Ja sam direktno skrivio mini-program pod naslovom LOVECRAFT'S TENTACLES u kome će biti prikazana dva naslova o kojima sam ovde na blogu već pisao: THE WHISPERER IN DARKNESS i THE COLOUR OUT OF SPACE (Die Farbe). Ja ću ih takođe i najaviti pred publikom.
            Kad sam već kod mojih akcija, na Grosmanu će biti upriličena i promocija 2. izdanja mog romana NAŽIVO na kojoj ću o tom zlodelu sa mnom razgovarati Aca Radivojević. Sjajnu festivalsku najavu za to zbitije možete videti ovde.
            Ovo gore nabrojano samo je delić ludila koje obećava ovogodišnji Grosman: biće tu još filmova, starih i novih (recimo, prilika da po prvi put u životu pogledam jedan film sa Čakom Norisom u gl. Ulozi – i to baš DELTA FORCE!), a biće i izložbi, performansa, koncerata, razgovora s gostima i sličnih radnji, pa zato koga zanima i ko je u stanju da svrati na ovo dešavanje (odavno pečatirano sa Ghoul's Seal of Approval!) – neka overi sajt gde sve to lepo piše.
            Da li sam pomenuo da je ovo, uz sve rečeno, i FESTIVAL VINA? Na sajtu festa imate i spektakularni WINE PROGRAM sa svakodnevnim konzumacijama i wine-related aktivnostima, te stoga... ko tome može odoleti??? Ja sigurno ne!
            P.S. Ovaj festival je oduvek narod privlačio i odličnim gostima. Sećate se već koga sam susretao tamo tokom prethodnih godina: Corman, Yuzna, Deodato, Kaufmann, Buttgereit itd. Uz malo searcha možete ovde na blogu naći intervjue koje sam sa njima na Grosmanu radio. Glavni Gost ovogodišnjeg festivala još uvek je top secret, i ne smem ga razotkrivati, ali ako zaista uspe da dođe – biće to možda i najveće ime koje je do sada na Grosman došlo iz engleski-govorećeg sveta.  
Stay tuned, ako me ne otruju u Press centru kao pretprošle godine bajatim sokom ili tako nečim, javljaću se i otuda. Pratite Kult, i Znaćete!

четвртак, 21. јул 2011.

2001 MANIACS (2005)

-->
Rivju by Aleksandar Janjić

Režija: Tim Sullivan
Scenario: Chris Kobin, Tim Sullivan

2001 Maniacs izvjesnog Tima Sullivana predstavlja vrlo rijedak primjer uspješnog rimejka poznatog filma. Potrebno je odabrati film sa dovoljno dobrom idejom i dovoljno slabom (ili zastarjelom) realizacijom, a zatim biti dovoljno ne-glup da se čitava stvar unaprijedi. Film Two Thousand Maniacs! Herschella Gordona Lewisa je prosto savršena podloga za rimejk, za razliku od klasika tipa The Thing koji su neke jadne budale nedavno uzele da tranžiraju.

First things first – odmah se da primijetiti da je iz naslova filma ispario uzvičnik, ali smo zato dobili još jednog manijaka. Nije da je to pravi neku spektakularnu razliku, mind you, u pitanju je napredak od svega pola promila, a i svakako niti ih je u originalu bilo dvije hiljade, niti ih ovde ima 2001 (obratite pažnju na ovo briljantno alterniranje između slova i brojeva, u skladu sa nazivima oba filma). Ko bi tačno bio taj novi manijak teško je reći, jer nisu svi likovi iz rimejka analogoni onima iz originala, ali na IMDb-u je neko dao prijedlog da to bude djevojčica koja presuje pacova. To je solidan prijedlog, ali isto tako bi mogao da bude i onaj lik što pokušava da vodi ljubav s ovcom. Take your pick.
 
Toliko što se tiče naslova filma (a znamo da je naslov najbitnija stvar u bilo kom umjetničkom djelu). Da nastavim misao započetu prvom rečenicom u tekstu – 2001 Maniacs obilato koristi vremenski ponor koji ga dijeli od Luisovog originala. Sredinom šezdesetih kotrljanje u buradima sa ekserima, raščetvorenje (sp?) konjima i slične stvari bile su sasvim prihvatljive, ali psovke i golotinja nisu, tako da je to nedostajalo. Takođe, zahvaljujući napretku u poštovanju ljudskih prava, neke manjinske grupe kao što su crnci i homoseksualci izborile su se da i njih po hororima ravnopravno kasape kao i normalne ljude. Kad već spomenuh crnca i homoseksualca – ovaj drugi strada na vrlo upečatljiv način, a ovaj prvi je konstantna meta rasističkih pošalica svojih južnjačkih domaćina, mada im ni on ne ostaje dužan. To nam obezbjeđuje vrlo solidno prepucavanje na rasnoj osnovi, što je lijepo osvježenje u moru bljutavih PC ostvarenja. Uopšte, ovde je politička korektnost na vrlo niskom nivou.

Sa originalom ovaj film ima relativno malo zajedničkog. Ispoštovana je okvirna ideja o južnjačkom gradiću u kom se obilježavanje masakra sjevernjačkih trupa u vrijeme Građanskog rata pretvara u krvavi pokolj nad gostima (uključujući po mom mišljenju bezvezan natprirodni plot twist na kraju, o kome će biti nešto više riječi u spojleričnom pasusu pred kraj), zatim, nekoliko likova se ponovo pojavljuje (npr. gradonačelnik Bakmen) i konačno – tu je ponovo neizbježna himna The South's Gonna Rise Again, u nekoliko izvedbi, s tim da nijedna ne može ni da primiriše originalnoj verziji samog Luisa.
 
Sve ostalo je promijenjeno u skladu sa dvaes prvim vijekom u kome se nalazimo. Nasilja ima više i bolje je urađeno. Očuvana je maštovitost originalnih ubistava, uz eksplicitniju egzekuciju (teeheehee...) Činjenica da pogibija ima više je logična posljedica većeg broja sjevernjačkih posjetilaca koji služe kao meso za roštilj (mislim bukvalno). Opet u skladu sa modernim horor konvencijama – to više nisu normalni ljudi kao u originalu, već izrazito iritantne balave studentske pacovčine željne isključivo seksa, droge, alkohola i dernečenja (a pogotovo ovog prvog), koji već od prve sekunde ne ostavljaju ni promil sumnje u to za koga ćete da navijate u filmu (hint: ne za njih). Luisovi likovi jesu bili drveniji od Kristofera Lambera, ali to im je i najveća krivica – ovu ovde stoku biste vjerovatno i lično rukama zadavili da ih negdje sretnete usput. Srećom, ovde imamo vrlo efikasnu deratizacionu ekipu predvođenu Robertom Englundom, koja će eksterminaciju da obavi mnogo bolje od vas. Osim toga, vjerovatno poenta i nije bila da se stvore ubjedljivi i simpatični likovi kao npr. u Wrong Turnu jer onda bismo navijali za njih i na šta bi to ličilo? Ni na šta, eto na šta.

Ginuća postava izgleda otprilike ovako: Prvo, tu su tri studenta krelca koje profesor Peter Stormare (???) kažnjava domaćom zadaćom preko raspusta jer mu ometaju predavanje. Now, uvijek sam za Petera Stormarea, ali je malo neobično da mu u ovakvom filmu daju normalnu ulogu profe koji se samo nakratko pojavi na početku filma, a ne recimo jednog od manijaka, gdje bi sigurno briljirao. E uglavnom, toj trojici budaletina naravno ni na pamet ne pada da pišu svoje eseje, već idu na more u Floridu ili tako nešto, ali naravno usput zalutaju jer su potpuni idioti. Zatim, imamo nekog homića sa neke (mislim) dvije fufice, ali da budem fer – taj homić je još i ponajmanje antipatičan lik. Oni na putu nalete na ovu prethodnu trojicu i svih šestoro završe u Pleasant Valleyu. Konačno, posljednji stižu dvoje bajkera, crnac i Kineskinja, koja izgleda kao Kineskinja taman kolko sam ja iz Nikaragve. Izgleda da su se svi Kinezi preselili iz Amerike u Bosnu, dok su morali neku prokletu bjelkinju da zaposle za to ulogu.
 
Karikiranje Južnjaka je (namjerno) potpuno pretjerano i dovedeno na nivo čiste parodije. Prisutni su apsolutno svi omiljeni stereotipi, počevši od karikiranih akcenata, kostimografije koja uključuje slamnate šešire, farmerke s tregerima i sl., do incesta, sodomije i sličnih stvari. Pretpostavljam da ovde režiseru nije bila namjera da mlati mrtvog konja, već prije da tjera šegu sa samim stereotipima – kao „evo, ovde smo mi Južnjaci, stereotipni ko iz slikovnice, i saćemo da vas pokoljemo i izroštiljamo!“. Prema svojim sjevernjačkim „herojima“ Saliven ne osjeća apsolutno nikakvo sažaljenje i neštedimice ih troši, što je za svaku pohvalu.

2001 Maniacs uprkos karikaturama od likova nekako uspijeva da održi dobru atmosferu od početka do kraja. Ono silno glupiranje ne potire činjenicu da je vrlo solidno obrađen onaj omiljeni stivenkingovski motiv o naizgled prijatnom mjestu gdje ispod površine lurkuje neko jezivo zlo. E sad, to sve važi do samog kraja, a onda nastupaju problemi, koji će biti opisani u sljedećem spojleričnom pasusu.
 
SPOJLER:
Kao i u originalu, ovde se takođe ispostavlja da je Pleasant Valley samo priviđenje, odnosno odavno mrtvo i napušteno mjesto, čiji stanovnici su zapravo duhovi ljudi pobijenih prije sto godina koji traže svoju osvetu. Ono što je meni lično zasmetalo kod toga je što to narušava atmosferu filma – otprilike kao kad bi se Deliverance naprasno pretvorio u Drive Angry. Drugo, ako je već u pitanju grad duhova, onda mislim da je to trebalo da bude jasno od početka i da se u samom startu ide sa mnogo ekstravagantnijim metodama uništavanja žive sile, groznim čudovištima i sličnim stvarima. Ipak, u odnosu na original, mora se priznati da ovde ima nekoliko hintova da stvari nisu baš onakve kakve izgledaju, tako da twist na kraju nije baš sasvim s neba pa u rebra.
KRAJ SPOJLERA.  

Jedino što bih zamjerio ovom filmu jeste nekoliko scena koje su morale da budu duže i eksplicitnije. Tu prvenstveno mislim na vaćarenje dvije rodice pod drvetom i kupanje nekih cura. Doduše, neko je napisao da je režiser gej, tako da bi trebalo da budemo sretni i onim što imamo, kao i činjenicom da nismo previše terorisani golim muškim torzoima ili dupetima.

уторак, 19. јул 2011.

DEMONOLOZI


Iz knjige ENCYCLOPEDIA OF WITCHCRAFT AND DEMONOLOGY by Rossell Hope Robbins
Preveo: Dejan Ognjanović
Prvobitno objavljeno u tematu GRADINE o Demonologiji.

 
Pošto su raniji autori dela o veštičarstvu (pre 1550) ustanovili glavne odlike veštičje jeresi a njihovi principi u uprošćenom obliku dospeli do lokalnih sudija, ta teorija je prefinjena i produbljena u dobu približno između 1580. i 1620. u obimnim priručnicima raznih autora. Ovi demonolozi mogli bi se bolje nazvati 'vešticolozima', jer su bili više preokupirani zlodelima veštičjim nego li lukavstvima đavoljim. Ovo su najpoznatiji autori i dela na ovu temu iz tog perioda: 
 
            Žan Boden (Jean Bodin), De la Demonomanie des sorciers (Pariz, 1580)
            Peter Binsfeld (Peter Binsfeld), Tractatus  de Confessionibus Maleficorum et Sagarum (? Treves, 1589)
            Nikolas Remi (Nicholas Remy), Daemonolatreiae (Lion, 1595)
            Martin Antoan Del Rio (Martin Antoine Del Rio), Disquisitionum Magicarum (Luven, 1599)
            Anri Božue (Henri Boguet), Discours des sorciers (Lion, 1602)
            Frančesko-Maria Guaco (Francesco-Maria Guazzo), Compendium Maleficarum (Milano, 1608)
            Pjer de Lankr (Pierre de Lancre), Tableau de l'inconstance des mauvais anges (Pariz, 1612)
            Ludoviko Maria Sinistrari (Ludovico Maria Sinistrari), De Demonialitate, (1700)

 
            Argumenti, anegdote, izveštaji sa suđenja, lična iskustva kao i prestiž autora osiguravali su popularnost ovih knjiga. Njihov uticaj je bio uvećan stalnim preštampavanjima i pozajmicama kod manje bitnih autora. Tokom vrhunca veštičarskog ludila objavljeno je mnogo sličnih knjiga koje, međutim, nisu stekle autoritativni status gorenavedenih. Među sekundarnim demonolozima nalaze se:

            Lamber Dano (Lambert Daneau), Les Sorciers, ( Ženeva ?, 1564)
            Ludvig Lavater (Ludwig Lavater), De Spectris, Lemuribus, et Magis (Ženeva, 1570)
            Pjer Node (Pierre Node), Declamation contre l'erreur execrable des maleficiers, sorciers (Pariz, 1578)
            Johan Georg Godelman (Johan Georg Godelmann), Disputatio de Magis, (Frankfurt, 1584)
            Đovani Lorenco Anania (Giovanni Lorenzo Anania), De Natura Demonum (Venecija, 1589)
            Heningus Grosius (Henningus Grosius), Magica (Eisleben, 1597)
            Petrus Valderama (Petrus Valderama), Histoire genereale du monde (Pariz, 1619)
            --- Processus Juridicus contra Sagas (Keln, 1629), ponekad pogrešno pripisan Polu Lejmanu (Paul Laymann).
            Hajnrih fon Šultajs (Heinrich von Schultheis), Eine aussfuhrliche Instruction (Keln, 1634)
            Benedikt Karpcov (Benedict Carpzov), Practica Nova Rerum Criminalum (Vitenberg, 1635)
            Žak d'Oten (Jacques d'Autun), L'incredulite savante et la credulite ignorante au sujet des magiciens et des sorciers (Lion, 1671)
            Bartolomaus Anhorn (Bartholomaus Anhorn), Magiologia (Bazel, 1674)

            Demonolozi su iskonstruisali mit veštičarenja, ponavljajući jedan od drugog, kao da će ponavljanje proizvesti verodostojnost. Tako je Del Rio iz Malleus Maleficarum-a, tog izvora inspiracije za sve potonje autoritete, ponovio gledište da inkubus pita vešticu da li želi da zatrudni s njim ili ne. Sinistrari (1700), poslednji demonolog, pozajmio je od Guaca (1608) opis veštičjeg belega kao ''obličje zeca, žabe, pauka, malog psa, ili miša.'' Ali i sam Guaco je ovaj opis uzeo od Del Rija (1599).
            Budući da su mnogi od ovih autora, pored profesije advokata i teologa, bili još i sudije na suđenjima vešticama, imali su neograničenu mogućnost da teoriju veštičarstva razviju po sopstvenom nahođenju. Njihovi izveštaji o priznanjima do kojih su došli prema tome predstavljaju odraz njihovih umova, a ne halucinacija izmučenih žena, ili još manje - nekakve objektivne stvarnosti.
            U Engleskoj je veštičje ludilo bilo blago u poređenju sa onim u Francuskoj ili Nemačkoj, pa su stoga i engleski teoretičari relativno trezveni. Dalje, ekstremističke knjige su se u Engleskoj pojavile vrlo kasno, u doba kada je verovanje u veštice bilo gotovo pri kraju: kralj Džejms (King James I, Demonology, Edinburg, 1597) je jedina rana paralela evropskim autoritetima. Engleski demonolozi nikada nisu imali zastrašujući uticaj francuskih demonologa koji su pisali na vrhuncu proganjanja veštica.
            Promoterima ove opsene suprotstavljali su se hrabri pisci koji su rizikovali svoje posede i živote, ali njihov broj je mali. Međutim, bez njihovog zalaganja za humanističke standarde i za jedan zakon za sva zlodela, i bez njihovog insistiranja na razumu nasuprot mračnjaštva, veštičarenje bi nestalo mnogo kasnije nego što jeste. U ove autore spadaju:
 
            Samuel de Kasini (Samuel de Cassini), Question de la Strie (Pavia, 1505)
            Johan Vejer (Johan Weyer), De Praestigiis Daemonum (Bazel, 1563)
            Redžinald Skot (Reginald Scot), The Discovery of Witchcraft (London, 1584)
            Kornelijus Lus (Cornelius Loos), De Vera et Falsa Magia (Keln, 1592)
            Adam Taner (Adam Tanner), Disputationes (Ingolštat, 1617)
            Frensis Hačinson (Francis Hutchinson), An Historical Essay Concerning Witchcraft (London, 1718)

понедељак, 18. јул 2011.

DIE FARBE (The Colour Out of Space, 2010)



***
3-

Solidan film prema Lavkraftovoj BOJI IZVAN OVOG SVEMIRA čiji rivju objavih pre neki dan na TWITCHu. Evo ga.


If you want to see a Lovecraft adaptation done right, you have to look into small, independent films, done by talented enthusiasts, rather than fodder produced by the Hollywood machine. THE WHISPERER IN DARKNESS was one such example, and now there's another, coming a bit surprisingly from Germany. DIE FARBE (The Color) is the first attempt to do something other than a cheap monster-fest out of Lovecraft's story "The Colour out of Space" (1927). The movies "inspired" by it so far have been largely nonsensical, conventional cheapies like DIE, MONSTER, DIE! (1965) and THE CURSE (1987). This new COLOR follows faithfully the words of the story, and makes a pretty good attempt at capturing its spirit, too.

The story is a first-rate SF-horror classic and therefore the following shouldn't be spoilers to anyone remotely interested in the genre(s): a meteor falls somewhere in the backwoods, near a remote farm; scientists seem unable to determin the out-of-this-world properties of the strange stone, unlike any meteor ever seen; it spreads its influence on the environment, gradually "poisoning" the ground, the trees, the water, the people on the farm, until all of them rot from inside, crumble to dust and the area is turned into a "blasted heath". The living color goes back to the skies - or does it, really? The mysterious heaven is reflected in the earth's dark waters, and man is left dumbfounded, beyond comprehension, in a universe suddenly strange, alien, inhuman. The end.

The changes to Lovecraft's story are rather minimal: it is effortlessly transferred from New England to rural Germany just before WW2, while the framing story, set in the 1950s, deals with an attempt of a young American to find his father, American soldier who disappeared in Germany right after the war. The bulk of the story is, therefore, narrated (i.e. presented in a flashback) by a local participant in the strange events surrounding the Gartner farm. Other than that, everything else sticks close to the events described in the original story.

(...)

With all that's said above, THE COLOR remains one of the best and most ambitious Lovecraft adaptations ever made; what it achieves is quite respectable and worthy of support; there are flashes of brilliance, occasionally inspired images and a memorable mood, so that this film is strongly recommended to all those who love H. P. Lovecraft's writings, because they are its prime audience. Those who yearn for unconventional, weird, spooky horror can also give it a try. It is a solid signpost in the right direction and I hope the director will continue following it and aiming for the skies.

Review by Dejan Ognjanovic