JEDENJE BOGOVA, Goran Čučković

            Napomena: Donji tekst i slike govore o PRAVOM UŽASU, pa se osetljivima i gadljivima savetuje da danas zabavu potraže negde drugde. Slede ozbiljne grozote!

            JEDENJE BOGOVA je kratki roman (ili strože gledano: novela, od oko 64 kartica teksta, ali objavljivana kao zasebna knjižica) izašao 1984. godine, a onda reprintovan u nekoliko izdanja, od kojih je najtiražnije bilo u neupadljivoj knjižici sa crnim koricama, kod izdavača ARION, posvećenog delima pretežno ezoterične provenijencije. Bilo je u ARIONU senzacionalističkih naslova, od kojih neke imam u svojoj biblioteci – npr. VAMPIRI, zatim RITUALI CRNE MAGIJE i VELIKI ADEPTI ZAPADA. Ove prve dve su površne, faktografski proizvoljne i poprilično slabe knjižice (srednje-lošeg prevoda), a ova treća tek nešto neznatno bolja. Filmofilima može biti zanimljivo da saznaju kako je neke knjige iz ove edicije (npr. pomenute VAMPIRE) prevodio Tomislav Gavrić, poznat po svojoj ENCIKLOPEDIJI FILMSKIH REDITELJA (u čijem I tomu se nalazi izvesni Mario Brava…), ali i po REČNIKU OKULTIZMA…  

            Goran Čučković je bio vlasnik i glavni urednik ove izdavačke kuće, jedne od prvih privatnih u tadašnjoj Jugoslaviji. Stradao je u naponu snage i aktivnosti, nesrećnim slučajem prerano odnet. 

            Ono što sa sigurnošću mogu da kažem jeste sledeće: u nažalost skromnoj konkurenciji postojećih srpskih horor romana, iz koje ću ovom prilikom udaljiti NAŽIVO (iz subjektivno-objektivnih razloga) i BESNILO (zato!), mogu vam potpisati da je JEDENJE BOGOVA najbolji srpski horor roman do danas objavljen.

            Njegova skrajnuta pozicija, a naročito među poklonicima žanrovske književnosti, može se objasniti iz nekoliko uglova. 

1) Domaći čitaoci horora i fantastike pretežno su konzervativnog ukusa i nazora, i kao takvi, neskloni su čačkanju po graničnim temama i pojavama i izdanjima koja nisu overena prepoznatljivim žigovima, izdavačima, koricama, naslovima.

2) Ova konkretna knjiga, iz razloga koji će dole biti pojašnjeni, hororu pripada donekle uslovno, a svakako na nekonvencionalan način, pa je i zbog toga možda prošla ispod radara većine ovdašnjih žanrovaca.

3) Edicija u kojoj je objavljeno njeno najdistribuiranije izdanje em nije bila znana po objavljivanju proznih dela, em nije baš imala jaku reputaciju, em se odlikovala prilično uniformnim crnim koricama, zbog čega čak i oni, eventualni, koji su se o nju spotakli ili kraj nje prošli, u davnim danima zalaska i kataklizme SFRJ, teško da su imali razloga da se baš za nju maše bez nečije konkretne preporuke.

4) Najzad, ne treba potceniti ni ekstremnost tematike i njene obrade, koja bi odbila mnoge od proklamovanih ljubitelja horora kao nešto što je, ipak, "too much"!

            Čak i uprkos ovim objašnjenjima, meni i dalje ne ide u glavu kako je moguće da niko, NIKO, apsolutno niko, za svih ovih punih 8 godina otkako je izašlo prvo izdanje mog NAŽIVOG (2003) – nijedan kritičar, nijedan fan, nijedan slučajni cyber prolaznik – nije ukazao na vezu koju ja, sada, odocnelo, ali neopozivo vidim. Naime, JEDENJE BOGOVA je direktni prethodnik NAŽIVOG; iako sam bio nesvestan ove knjige u vreme koncepcije i pisanja mog romana, neopoziva je činjenica da sam se, nehotice, u mom zlodelu nadovezao na teme i dileme pionirski načete kod Čučkovića. Da li treba da me čudi što su čak i moji polupismeni protivnici propustili priliku da me optuže za plagijat ove knjige (bez obzira što sam je ja premijerno pročitao tek u novembru 2011)?!

            JEDENJE BOGOVA je vrlo osoben, radikalan pokušaj autora da se direktno, nemilice suoči sa svim crnilom ponora užasa i zločina sa ovdašnjih prostora, da osmisli besmisleno, da racionalizuje iracionalno, da suoči ljudsko i zversko i božansko, da zaroni u srce tame sa bezobzirnom, ludačkom i gotovo samoubilačkom smelošću. Čučković za poprište svog dela uzima Jasenovac za vreme NDH, i u toj fabrici grozote i neljudskosti koja svojim dimenzijama užasa daleko prevazilazi medijski daleko eksponiranije, ali znatno čistije i civilizovanije fabrike smrti kojima su (ipak!) rukovodili Nemci, a ne Hrvati (!), on pronalazi najadekvatniju moguću paradigmu za ponor (ne)ljudskosti.

            I zaista, ustaški zločini, a naročito oni u Jasenovcu, apsolutni su vrhunac (odnosno – dno) grozomornog užasa pred kojim reči gube smisao a pamet staje kao nemoćna. Nema tu hladne nemačke racionalne fabričke pokretne trake, nema čak ni proračunatog japanskog pragmatizma (sa popriličnom dozom sadizma) ispoljenog u Kini u to isto vreme - - - ti ustaški nivoi podljudske atavističke mržnje i te razmere najbolesnijeg, najrazrađenijeg IŽIVLJAVANJA nemaju pandana u poznatoj mi istoriji čovečanstva, jer taj eksces patologije, taj VIŠAK sadizma, ničim opravdanog, nikakvom cilju neslužećeg, sem za sopstvenu nasladu, naprosto čini ustaške zločine prema Srbima nečim što se ni sa čim drugim ne može porediti.  

Ne kažem da je smrt u gasnoj komori naročito prijatna, niti da je streljanje way to go, ali fuck, kad se čovek malo nadnese nad detalje elaboriranog, animalnog iživljavanja ustaša nad Srbima (i drugoj kolaterali, ali pre svega prema Srbima) – to je, naprosto, sasvim drugi žanr, sasvim druga ravan postojanja zločina… Slike i svedočanstva o tim grozotama izazivaju u meni – a valjda i u svakoj senzitivnoj, mislećoj prirodi – VRTOGLAVICU i mučninu za koje nema poređenja. To su stvari zaista nepojmljive, unnamable, from beyond, things that should not be… "Bila je to umetnost na kraju istorije. Iza nas više nije mogla postojati vrednota iste snage," kaže, s pravom, narator ove knjige.

NAŽIVO je izraslo iz mog gnušanja, ali i ljubopitljive fascinacije, totalitetom razularene patologije i apsurdno iracionalne grozote s početka 1990-ih. JEDENJE BOGOVA se, 5-6 godina pre eksplicitnog  vaskrsenija ustaštva, proročki postavlja prema tome, i nagoveštava buđenje užasa koji nisu adekvatno zatrti onda kada je trebalo (tj. na kraju II svetskog rata), i čije je ponovno buđenje, kao što to završetak knjige eksplicitno nagoveštava, praktično neizbežno! JEDENJE BOGOVA je, stoga, savršen prolog za moj roman; a ja u njemu, nesvesno, ali smisleno i dosledno, razvijam tu tematiku i prilagođavam je novom trenutku – iako je malo šta zaista novo pod hladnim zvezdama u ovom mraku po kome bauljamo.

JEDENJE BOGOVA je pisano u prvom licu, iz ugla neimenovanog glavešine iz Jasenovca, koji ima zadatak da, kako zna i ume, pronađe metod za izvlačenje priznanja i tajnih podataka iz najtvrdoglavijih zarobljenika koji odbijaju da podlegnu uobičajenim gestapovskim i drugim policijskim mučenjima. A gde drugde nego u Jasenovcu pronaći najprefinjenije, najbolesnije, najneljudskije eksperte za torturu na svekolikoj kugli zemaljskoj?! I naravno, mislim da nije nikakav spojler ako kažem da se naš "junak" pokazuje na visini zadatka, i da posle malo premišljanja zaista pronalazi uistinu ingenioznu metodu prema kojoj je teško ne osetiti nešto nalik respektu, ne toliko za tehničku izvedbu (koja je sjajno osmišljena u svakoj fazi procesa) koliko, pre svega, za konceptualnu, idejnu dimenziju, koja u torturu zaista smisleno uvodi potpuno novi, suštinski aspekt užasa koji svodi golo seckanje, paljenje, udaranje, bacanje pacovima ili psima, pa čak i izrazito gnusnu metodu opisanu u mojoj priči "Jama" (u Skrobonjinoj APOKALIPSI) na ono što i jesu: puka mesarska, klanička, sirova, slepačka pipanja u tami.

            Protagonista je vođen elementarnim uvidima u ljudsku prirodu: "Iskasapljeno i umlaćeno telo nema ideologiju, niti misao; ono se bori slepo, surovo i do poslednjeg tračka života." Ali njegov prefinjeni, filozofski produbljen talenat ide mnogo dalje od kasapljenja:

"Ne, nisam želeo da te komuniste seckam i lomim im kosti. Tražio sam još dve nedelje da ih napojim vinom i krvlju, da ih nahranim ljudskim mesom kako bi umlaćeno telo zaboravilo patnje u podrumima Specijalne policije. Kad se ono povrati iz agonije, duh postaje mekan i savitljiv, dostupan oblikovanju kakvo sam želeo provesti nad njima i dobiti, njihova poveravanja zaobilazeći prirođenu neosetljivost na bol. Trebalo je izravno dotaći dušu u biću, zgrabiti je gladnim rukama mojih demona, kako bi prestravljena mogla ostaviti telo puštajući ga da govori o zemaljskim poslovima. Tad bi konačno obred bio završen i komunistička životinja bi se mogla zaklati kao dar bogovima podzemlja, željnih krvi i utrobe."

            Naravno, pre nego što pređe na svoju ezoteričnu misiju, odnosno paralelno sa njom, narator opisuje i oblike iživljavanja koji za cilj nemaju ništa tako pragmatično kao što je otkrivanje jataka ili tajnih planova, a kakvi su bili svakodnevnica u Jasenovcu i pridruženim mu kampovima u Gradiški i Sisku:

"Čovek obrađen krampom, izbušen i raskomadan, zaista više ničemu nije mogao poslužiti. Kao ni deca koju su bacali na čelične koce kladeći se pri tom čije će probodeno duže živeti. Ponekad je to umiranje trajalo i dva dana. Pravilo je bilo da se probodeni udovi nisu računali nego samo trup. Bacač je stajao tri metra udaljen od koca, nije smeo nagaziti belu liniju a deca su ponekad bila dosta teška. Imali su posebnu vagu kojom su im merili težinu: dete je moralo težiti između deset i petnaest kilograma, kako bi bacači imali podjednake šanse. Promašaj se nije računao, bacanje se ponavljalo sve dok pogodak nije uspeo, ali je svaki novi pokušaj umanjivao šanse igraču jer je dečje telo udaralo o beton. Tako se smanjivalo vreme umiranja a time i gubitak u igri. Uložene svote za klađenje bile su ponekad zaista zamašne."

            Naš pripovedač sklon je filozofiranju između dva klanja i silovanja. Onda kada se ne naslađuje mozgom koji jede iz opijene petogodišnje devojčice, naživo, privezane ispod stola sa rupom u sredini (slično kao u CANNIBAL FEROX), on nam kazuje:

"Ovaj svet, svet je krvi i smrti. Svakoga časa more bića umire pod kandžama, šapama ili zubima, more bića ciči i vrišti žderano jačim od sebe; i sve je to uobličeno u krik koji bi morao dopreti do granica kozmosa. Kako onda razmišljati o pravednosti? Da bi jeo moraš ubiti; da bi postojao, održao smisao i novo rađanje, moraš posvetiti. Što je žrtva obilnija samilost bogova je očiglednija."

            Ono što je naročito prodorno, bogovi o kojima ovaj govori neljudski su, demonski, atavistički, gotovo lavkraftovski bogovi-demoni:

"Znao sam, bog je bio u njima, onaj mračni i hladni bog što se povlači u zemlju, među mrtve duše, zajedno s ožalošćenom majkom što bona skuplja njegove raskomadane udove i lupa Titane po stomaku kako bi izbljuvali pojedeno komade njenog sina, pre nego što budu pretvoreni u pepeo a taj pepeo potom u ljude. Bog je bio u njima: ona rogata marva vrelog daha uspavana u grotlima vulkana, veliki nezasiti lav i bezosećajna zmija, iz ko zna kakvih razloga nazvana životinjom mudrosti, iako je sve na njoj bilo sporo i neumitno poput usuda, i isto toliko bešćutno na krikove hipnotisane žrtve. On sad, mladić-devojka utkan u zidove obasjane svetlošću, tu negde zagledan u bića naučena njegovom obredu, svako osamljeno u svom božanskom ludilu i opterećeno bogom u sebi. On je bio tu: onaj što po strani posmatra trvenja smrtnika i konačno odlazi na mahini kad se drama dovrši a kozmos ponovo uobliči u novom rađanju. U životu stoga ostaju na sceni vremena samo leševi."

            U skladu sa time, eksperiment našeg "junaka" toliko je ekstremno nadahnuto užasan, da pred njime kao potpuno patetična detinjarija deluje ono iz Barkerove priče "Užas" (DREAD) kada jadni engleski sadista zatvori jednu vegetarijanku s komadom mesa, koje sve više truli, da vidi koliko će dugo njeni principi da potraju pred krčanjem creva, i koliko crva će u međuvremenu da se izlegne u mrtvom mesu pre nego što ono živo odluči da ga proždere... Očito, trebalo je da pozove upomoć nekog ustaškog kolegu za istinski nalet inspiracije. Grozomorna ideja na koju ovaj "naš" dođe u JEDENJU BOGOVA toliko je dobra da mi je naprosto žao da je spojlujem ovde. Reći ću samo da sam impresioniran, zadivljen i, ako je to uopšte prava reč – oduševljen. Ne mogu da odolim, pa evo samo kratkog delića te scene u kojoj se nazire prva faza u monstruoznom eksperimentu, čije pune razmere morate videti u samoj knjizi:

"Dugo  je  trajalo to puzanje; sporo, bolno, dahtavo i zmijoliko; to traženje puta; taj hod ka svetlosti što će sagoreti zenice ljudske, oslepiti mu vidike; taj trenutak kad bog i čovek postaju jedno biće u telu. Ženino lice stopi se s još neohlađenim mesom. Videh polagano micanje glave dok je lizala sukrvicu s leša, primajući u sebe hranljivu tvar što je značila produžetak, ma kakav i pod bilo kakvim uslovima. Oduvek sam znao da postoje ljudi koji bi pristali na sve samo da bi trajali. Duše se razlikuju, tela su oduvek ista. Bilo je samo pitanje metoda da ta sličnost postane očevidna."

            Par decenija pre Dejana Ognjanovića, Goran Čučković piše o "spuštanju bogova u meso" – istina, ne koristi baš tu frazu iz NAŽIVOG, ali koncept je vrlo blizak onome o čemu pišem u tom romanu, u "Jami" i u ciklusu post-NAŽIVO priča… Očito je da smo se napajali na vrlo bliskim ezoterijskim principima i da smo došli do srodnih zaključaka. Evo kako kod njega izgleda kad se Bog ovaploti u ženi:

"Lidijin glas bio je stran, dizao se odnekuda što je tako malo naličilo onome na šta smo navikli. U njemu nije bilo bola niti tuge, već neshvatljive snage, kao da je kroz njega provejavao oblik postojanja kojega nismo mogli nazvati drugačije nego li životinjski, nemajući reči da ga označimo. Ne, nijedna životinja ne može proizvesti takav zvuk; tu gustu, memljivu i ohlađenu jarosnost; to nešto strano, puno grozne želje za čerečenjem mesa i lizanjem tople krvi, iskazano činom obreda, u kome seni umrlih pokušavaju progovoriti razumljivim glasovima. Ni zrnce uobličenog ljudskog govora nije dopiralo otuda, samo struja alavih zvukova, naizgled sumanutih, otkrivajući nam formu jezika kojim se bog obraćao ljudima. Da li postoji čovek koji bi taj govor mogao prevesti na oblike stvarnosti koju smo poznavali?"

            Zaista ne mogu znati da li je Čučković uopšte čuo za Lavkrafta – ali svakako jeste znao za njegove okultne srodnike i sličnomišljenike, koji su pili sa istih izvora iz kojih i ovaj, i zato je njegov brutalni, pakleno crni svemir vrlo blizak Lavkraftovom: i ZATO je ovo horor roman, iako ga mnogi neće takvim doživeti samo zato što u njemu nema čudovišta, pipaka, okultista u kukuljicama i prizivanja Ktulua. Ali, da li su vam zaista potrebni "bolji" monstrumi kad imate – ustaše? Da li vam zaista nedostaju podzemni i podvodni i podledni drevni gradovi i hramovi pred jednim takvim Oltarom ZLA kakav je – Jasenovac?  

U ingenioznoj vizuri ovog romana – blaženo lišenog uobičajenih, predvidivih "realističkih", istorijskih, humanističkih, političko-korektnih naklapanja, autor poseže za ezoteričnim i mitskim, ponire onostran dnevnopolitičkih i nacionalnih strasti i u Jasenovcu vidi nešto vanvremeno, suštastveno i fundamentalno za ljudsku vrstu uopšte (a ne samo za Srbe, Hrvate, Cigane i slične). Roman JEDENJE BOGOVA je vanvremen, i nažalost – trajno moderan. Njegov završetak zloslutno proriče ono što se samo nekoliko godina po njegovom objavljivanju ostvarilo (ponovo), a što ni danas nije zaista mrtvo, već zauvek bdije, jer u eonima bezimenim ustaštvo mrtvo nije...

"Svaki kraj stoga je oduvek novi početak, da bi se znalo šta je ono ljudsko i crvoliko a šta božanske i ustaško.

Iza nas ostao je prazan logor kao legenda koja nastoji objasniti neobjašnjivo. Budući da naš jasenovački obred vodi poreklo iz dubine ljudskog bića kao neotuđivog dela božanstva, konačna slika logora ostala je i do danas krajnje neobjašnjiva. Ljudi, jednostavno, nisu u stanju da poveruju u naša dela. Oni se boje da sebi predoče istinu o prirodi života i sveta koju smo tu naučavali čista srca, puni ljubavi i božjeg milosrđa."

Ako bi trebalo da ukažem na neke nedostatke, pomenuću samo dva dovoljno krupna.

1) Iako je dat iz perspektive zapovednika Jasenovca, dakle – mega-ustaše, roman je pisan na srpskom jeziku. Dakle, čovek a ne čovjek; hleb, a ne kruh; istorija, a ne povjest, itd. Zaista šteta što ovo nije prevedeno na hrvatsku varijantu srpskog pre objavljivanja, jer ovaj konkretan tekst na srpsko-srpskom zvuči malkice apsurdno.

2) Povezivanje ustaške (i uopšte fašističke) ideologije sa okultnim i mističkim konceptima izvedeno je pomalo neubedljivo. Sad, možda je apsurdnost deo poente – tj. da se razumno, logički, smisleno, ta dela i ti zločini i ne mogu povezati ni sa kakvom "filozofijom" ili "ezoterijom". Autor se junački borio sa ovim, i tokom većeg dela romana njegova naklapanja su dovoljno apstraktna da se, ako se ne unosite suviše, mogu progutati kao donekle poveziva sa ustaštvom. Ipak, lakše se to guta ako se zažmuri na jedno i po oko na suštinski krajnje prizemne, konkretne motivacije za trebljenje Srba i drugih nepoćudnih u kojima jedva da je bilo "mistike" krvi i tla, a kamo li nečega "dubljeg" od večite zavisti večitih Drugih da istrebe one uvek Prve barem iz svog dvorišta, kako bi barem u toj svojoj barici bili jedini (pa time i najveći) krokodilčići.

Dakle, možda je stvar samo mog cepidlačenja, ali mi zvuče blago nespojivo napadno kosmički uvidi našeg naratora o pravoj prirodi boga i čoveka, sa krajnje prozaičnom geo-politikom i ideologijom ustaštva koju on istovremeno zastupa. Neko ko zauzima tako napadno kosmičku perspektivu (i ko je očito više nego svestan koncepta Kosmičke Strave, makar ga i ne imenovao kao takvog) teško da bi, istovremeno s tim, mogao da propagira daleko ograničeniju (i s prethodnom teško spojivu) vizuru hrvatskog nacionalističkog fašizma.

No, u poređenju sa kvalitetima ove knjižice, zaista bez presedana u dotadašnjoj srpskoj književnosti (bar koliko je meni poznato...), pomenute zamerke zaista blede i tope se. Ja moram sa dozom blage začuđenosti i udivljenja da zapazim da je čak i stil pisanja, i celokupni etitjud ovog pokojnog Čučkovića vrlo srodan onome što sam, nezavisno od njega, kasnije od njega, usvojio kao svoj jezik: lakonski, jednostavan, nesmarajući, živopisan i slikovit ali bez preterano kitnjastih "ružičastih" ukrasa – direktan, eksplicitan, jasan, neuvijen, a opet bez nepotrebnih preterivanja – i sa izraženim smislom za ritualističke, vizuelno nadahnute set-pisove originalne morbidnosti i grozomornosti.

Dakle: sveta jednostavnost i konciznost + svrsishodan, nenapadan, efektan jezik + nezaboravne slike + duboki uvidi + najcrnji mrak ljudskog i neljudskog, uhvaćen u srži + univerzalna relevantnost = najbolji srpski horor roman do danas objavljen.

Pošto ja nisam sebičan, u okviru moje misije prosvetljenja ne samo što kroz ovaj tekst ukazujem na skrajnuti, masama (pa čak i kultistima!) neznani biser nego i obznanjujem link sa koga najnestrpljiviji mogu ovaj kratak, ali ubitačan tekst skinuti i pročitati smesta. Evo, Ghoul časti: JEDENJE BOGOVA skinite ovde.

I uživajte u vikendu. 

APDEJT: u međuvremenu je umro link ka ovom fajlu. Ne uspevam da ga nađem istovetnog pa zato, ko neće da na Kupindu kupi ovu knjižicu za oko 150 din, imate je onlajn ovde, mada je totalno apsurdno čitati ustašku ispovest na ćirilici. No, kad nema latinična, evo, na ćirilici, OVDE.

PS: Svesno se suzdržavam od tirade o tome da li narod koji sebi dopusti da zaboravi (i time oprosti!) jedan ovakav i ovoliki zločin uopšte zaslužuje da opstane. Muka mi je od toga isto koliko i od dubljeg promišljanja cele ove krajnje deprimirajuće tematike. Ipak, oni koji su skloni tome da zarone još dublje u grozotu Jasenovca, evo knjige: Hrvatska zverstva u Drugom svetskom ratu.

PPS: Čučković je autor još nekolicine knjiga, od kojih naročito obećavajuće zvuče naslovi CRNO SUNCE, roman, 1982, 1984, 1985 i METAMORFOZE I DRUGE PRIČE, 1985, pa ću probati da i to lociram… Ako je neko to čitao, neka bekne. 
         SPS: Iako već neko vreme imam na horizontu svesti da bi trebalo čitati ovu knjigu, na nju mi je specijalno ukazao i link prosledio jedan od bitnijih inspiratora NAŽIVOG, i drugih mojih dela - pisac i ezoterik Dorijan Nuaj - pa mu i na tome, i ovim putem, zahvaljujem.

A DANGEROUS METHOD (2011)

 ** 

 2- 

            Ovo nije kritika; ovo nije rivju: ovo je rant. Ovo je moj SHAPE OF RAGE.

            Ne očekujte od mene da, povodom Kronenberga, izigravam "objektivnog" kritičara. Već sam nedavno kazao da na njega gledam kao na veliku, dugotrajnu ljubav iz mladosti koja se sad udala za nekog seljaka i idiota; i bez obzira što moje neizlečivo romantično srce, negde u dubini, skriva potajnu želju da se prastara varnica nekako opet rasplamsa, "kao nekad!", surovi mozak je svestan da ta osoba koju sam nekad voleo više ne postoji, da sad vodi sasvim drugi život, i da od te rabote nema ništa. A ja sam ionako najstroži prema onima koje najviše volim: strogost je vrhovni oblik moje ljubavi. Pa prema tome...

Čovek koji je režirao SHIVERS, BROOD, VIDEODROME, THE FLY, DEAD RINGERS… više nije među nama. Umesto njega, sada neki fini crowdpleasing čičica svakih par godina izbaci po neki nebitni, generički, zaboravljivi produkt koji izazove mlako tapšanje od strane kretena i aplauz po inerciji od strane onih suviše zarobljenih duhovima prošlosti da bi se zaista prodorno zagledali u sadašnjost. A te nebuloze koje je Kronenberg u 21. veku potpisivao – svaka je gora od prethodne, počev od jedva-snošljivog SPIDERA pa do… uf, do OVOGA.

            Kronenbergova kreativna smrt nije došla naglo niti iznenadno: prvi infarkt imao je sa M. BUTTERFLY (a moglo bi se reći da mu je još sa DEAD ZONE pozlilo, ali je odmah posle toga snimio svoja dva najbolja filma, jedan za drugim, pa su se svi pravili da se taj bljutkasti flert sa Kingom i Holivudom nije ni desio); zatim je šlogirao sa A HISTORY OF VIOLETS a u komu je pao sa EASTERN PROMISES. A DANGEROUS METHOD dosledno nastavlja ovu tužnu i mučnu silaznu putanju i definitivno zapečaćuje smrt ovog nekada velikog (čuj, velikog; najvećeg!) modernog filmmejkera, budući da to zaista izgleda kao da ga je neko režirao iz groba, daljinskim upravljačem. Ostaće Kronenberg zauvek upamćen po svojim filmovima rađenim do 1996, zaključno sa CRASHOM kao poslednjim mu remek-delom; u nekom boljem svetu, njegov testamentarni film bio bi podnošljivi EXISTENZ, čija bi auto-referencijalnost bila koliko-toliko respektabilna finalna tačka na jednu do tada impozantnu karijeru.

Kronenberg je u kreativnom ćorsokaku već duže od jedne decenije, radi banalne tuđe scenarije koje je isto tako banalno mogao režirati i bilo ko drugi, sa minornim reziduumom sopstvenog autorskog pečata; prepušta se jednodimenzionalnim, kvazirespektabilnim a zapravo ispraznim projektima... Ukratko, mrtav je kao autor. A DANGEROUS METHOD je film kakav su priželjkivali retardi poput Dubravke Lakić i njoj sličnih dok su premotavali VHS kasetu SHIVERSa i gunđali: "Kakav treš!" E, ova bezukusna bljuzga koju je sada potpisao najzad će zadovoljiti ta otupela, nekrofilna nepca i pružiti stoki jednodimenzionalne filmove o kojima se "kritika" piše sama od sebe…

Nema moje gunđanje baš nikakve veze sa nekakvom mojom fah-idiotskom ograničenošću: ništa me ne bi radovalo više nego da Kronenberg zapravo istražuje neke nove, dosad negažene teritorije koje su u skladu sa njegovim talentom i dostojne njegove nekadašnje pameti, bez obzira da li su bliske hororu ili nisu. Recimo, iako nisam baš uživao u najnovijim filmovima D. Linča (INLAND EMPIRE) ili L. fon Trira (MELANCHOLIA), pa ni Hercoga (mislim na RESCUE DAWN), to su još uvek respektabilni eksperimenti koji su, uglavnom, propali u umetničkom smislu. Eto, pokušali ljudi nešto, ali nije išlo, iz ovih ili onih razloga. Bože moj, život ide dalje, videćemo šta donosi novi dan. Barem su pokušali nešto drugačije, a svoje.

Međutim, Kronenbergova promašenost, izgubljenost i bauljanje po OVAKVIM projektima već 10-ak godina unazad pokazuje da on zapravo nema više šta da kaže, i da mu je sada jedina ambicija da dokaže da može da snima generičke, banalne, "normalne" filmove za generičke, "normalne" dosadne gledaoce ovoga sveta. Ta "ambicija" je tim jadnija što je Kronenberg pokušavao da se dokaže na terenu trilera i akcionog filma, na kome ima sasvim dovoljno majstora koje on nema ni teoretske šanse da dosegne. To je isti onaj čovek koji se donedavno hvastao time što je svojevremeno odbio da režira TOP GUN. A sada, njegov A DANGEROUS METHOD inferioran je u poređenju čak i pred nekim boljim made-for-TV filmom, dok bi neki bezlični odradek poput Rona Hauarda čak i od ovog istog bezveznjačkog scenarija napravio bolji film.

Mene naprosto mrzi da se bavim "analizom" svega što ovde ne valja, jer već sam dovoljno vremena protraćio na gledanje filma koji nikada u životu ne bih izdržao do odjavne špice samo da ga ne potpisuje Kronenberg kao reditelj. A DANGEROUS METHOD nije film: ovo je radio-drama ispričana kroz neke nezanimljive i jedva mrdajuće slike. Čak i u zloglasnim Merchant-Ivory kostimiranim produkcijama za zasenjivanje prostote i mamljenje Oskara ima više života i duha nego ovde. Čak ni TV filmovi više ne izgledaju ovako. Da, mrzeo sam svaki sekund ovog filma!

Srce mi plače dok gledam senilno-zombifikovane ostatke mog nekad omiljenog reditelja kako na auto-pilotu potpisuje savršeno irelevantan, mlitav, nesnosno razbrbljan film – školski primer toga kako se FILM ne pravi: photographs of people talking! Čovek koji je, pred kraj 20. veka, bio vizionarski, revolucionaran glas, daleko ispred svog vremena, istog trena čim je ušao u 2000-te počeo je da pravi beživotne i beznadežno staromodne filmove koji daleko zaostaju ne samo za njegovim duhovnim srodnicima i vrhunskim umetnicima, nego zaostaju, kao što već rekoh, i za nekim prosečnim filmovima iz srodnih žanrova i podžanrova.

            Da li, dakle, da se sada bavim time da je kamera Pitera Sučickog uzaman prizvana, jer nema ovde šta da radi? Da je Hauard Šor isporučio gomilu tišine i nekoliko skroz zaboravljivih tema, nevrednih njegovog opusa, ali nažalost savršeno prikladnih ovom neinspirativnom produktu? Da li da zajebavam Kiru Najtli i njen glumački talenat? Da li da ružim nju ili reditelja koji ju je pustio da se krevelji i izbacuje donju vilicu kao fijoku? Da li da tapšem Aragornu što je posao obavio okej, ali ništa upečatljivo, kao Frojd? Ili da priznam da je Majkl Fasbender, kao Jung, jedini ovde zaista pružio odličnu, memorabilnu glumu – onoliko koliko mu je scenario dopustio?

            Ne vidim zašto bih se bavio takvim sitnicama. To prepuštam Dudi i njenim klo(v)novima. Reći ću samo da je, u poređenju sa ovim, SPIDER – pure cinema! I uz to je znatno zanimljiviji, i tematski i filmofilski, frojdistički film od ovog ispraznog, uninvolving bla-bla-bla smor-festa. Da i ne govorim da je Kronenberg Frojda OBJASNIO još u svoja prva tri igrana filma – SHIVERS + RABID + BROOD – samo što je, izgleda, to i sam zaboravio. 

On je jedan od onih reditelja koji se u intervjuima hvale time da ne gledaju svoje stare filmove. Zaista šteta. Mogao bi da se podseti/nauči mnogo toga iz svojih ranih radova. Onog nekadašnjeg Kronenberga, koji je potpisao pomenute filmove, bilo bi sramota ovoga današnjeg, koji stoji iza OPASNE METODE. Što je najveća tragedija, javlja mi se da je današnjeg Kronenberga sramota "kralja veneričnog horora" koji je sam samcit osmislio, napisao i režirao te masterpisove. I tu, bojim se, nema pomoći.

R.I.P. Dejvid Kronenberg (1969-1999).

Ghoul u medijima

            U okviru akcije "Ghoul prosvetljuje, mediji (uglavnom) zaglupljuju", evo nekoliko najnovijih primera mog medijskog prisustva u poslednjih 5 dana.

            U petak 04.11. u Kragujevcu sam promovisao svoj roman NAŽIVO. Na moje zaprepaštenje, pojavilo se čak 25-30 osoba koje su sa velikim interesovanjem saslušale razgovor sa domaćinom iz SKC-a. (Sve fotke iz KG + gostoprimstvo (c) by = Vojislav Bačanin!)

Razgovor je bio nadahnut i sad mi je žao što ne ponesoh diktafon, jer postavljeno mi je nekoliko originalnih pitanja o stvarima o kojima u svom pogovoru II izdanju, a ni drugde nisam, ili barem ne ovako opširno, govorio. Čak je nakon promocije prodato više primeraka (sic!) nego što sam ih – skeptično suzdržan – poneo sa sobom.

            Tokom priče, zapazio sam da jedna ženska osoba u prvom redu zapisuje ponešto. Ispostavilo se da se radi o nekome ko, najverovatnije, prima platu kao novinar. Ako je tako, onda... šta reći? 

Jer, narednog dana na kragujevačkom portalu našao se izbor iz njenih nesređenih, nepovezanih beležaka koji niko pri zdravom razumu (niti iko ko se odaziva na titulu: urednik!) ne bi mogao da nazove člankom, izveštajem ili bilo čime. Radi se o polushvaćenim, polusvarenim, nekoordinisanim, neobrađenim crticama, direktno iz notesa prepisanim pravo na sajt. 

Neuporedivo kvalitetniji osvrt na Lavkraftov i pomalo moj NEKRONOMIKON pojavio se onlajn na FRENZY SPARK – lokaciji koja tvrdi za sebe da je #1 Serbian Pop Culture Blog Magazine. 

Tačno dve godine nakon što je ova zbirka objavljena u 2.000 primeraka, ovaj prikaz, by Andrej Vidović, pojavio se taman na vreme da komemoriše prelazak ovog naslova u OUT OF PRINT kategoriju. Naime, na nedavnom Sajmu knjiga u Beogradu prodato je poslednjih 10-ak komada koji su pronađeni retardirani u nekom magacinu. Dok se kilavi izdavač (Boban Knežević) ne poprisabere i organizuje rad na drugom, dopunjenom izdanju, ovu knjigu teško da ćete više naći u prodaji. Zato, uživajte u najavi knjige koju više nigde ne možete kupiti! Klikni OVDE i čitaj!

U nedelju 06.11. u BLIC dodatku "Blic Knjiga", Slobodan Ivkov je prikazao moju zbirku eseja o hororu, STUDIJA STRAVE, objavljenu 2008. godine. Tekst nije loš (ako ne računam sasvim izlišno i apsurdno pominjanje jednog romana koji blage veze s ovom knjigom nema), ali su dežurni guglaši u redakciji BLICA, kao što možete videti, izguglali pogrešnu sliku. Ovo što je stavljeno uz novinski tekst NIJE korica te knjige, već samo jedna vrlo rana i vrlo (ne)radna verzija koju sam ja pravio i sasvim idiotski ostavio da visi na netu kako bi se baš za nju lepili "novinari" i tehnički urednici nesposobni da lociraju adekvatnu ilustraciju! Evo kako je to izgledalo u nedeljnom magazinskom izdanju BLICA:

Inače, kad sam već kod neprofesionalnih individua koje se izdaju za novinare, evo jedne anegdote od pre neki dan. Zove me na telefon "novinarka" jedne niške televizije. Čula da će u utorak biti promocija neke knjige o apokalipsi, pa bi da popriča sa mnom – u četvrtak. A što ne dođete u utorak, na promociju, pa ću vam kazati sve što želite, pitam ja. Eh, oh, uh, kaže ona, u utorak idem na slavu. E, pa onda ništa, rekoh ja. U četvrtak je MOJA slava: sveti ghoul's rest in peace, sitting in a warm room watching some nice film. Paz' da ne bih za dž, i još o svom trošku, tad kad se novinarki ćefne, dolazio iz Banje u Niš i traćio svoje vreme da bi ona imala prilog, ili emisiju ili šta god za šta je plaćena... ali samo onda kad ne ide na slavu.

Inače, u petak 11.11.11. biće oko 19h u filmskoj emisiji KADAR na TV ZONA prikazan razgovor sa mnom povodom NAŽIVOG, pa kome je baš do Video-Ghoula, može tu i tada da utaži svoje potrebe za time.

Za kraj, evo dva dokaza da je GHOUL'S SEAL OF APPROVAL postao BREND!

Ako odete na sajt izdavačke kuće HEADPRESS – što vam svakako preporučujem, jer imaju sjajan izbor extremnih freako-weirdo izdanja! – možete pogledati odeljak izvadaka iz štampe za knjigu DARK STARS RISING o kojoj sam pisao još pre skoro godinu dana (ima tekst i ovde na blogu, ko ga je tada omašio). Tu ćete videti čak nekoliko blurbova iz mog rivjua – kao i isticanje da je ta knjiga dobitnik prestižne nagrade GHOUL'S SEAL OF APPROVAL!

A kad je već tomu tako, onda ne treba da čudi da je dežurni guglaš iz niških NARODNIH NOVINA kao ilustraciju copy-paste najave promocije APOKALIPSE izabrao – baš verziju korice na kojoj stoji GHOUL'S SEAL OF APPROVAL! Hi hi hi...

Ovo je, inače, već šesti ili sedmi put da se ovaj BREND nađe na ilustraciji nekog teksta u raznim štampanim ili onlajn medijima, što je samo još jedan dokaz da se GHOUL polako ali sigurno uvlači u sve pore ovog nekulturnog društva kako bi ga eksplodirao iznutra!

PS: Ovde su navedene samo nedavne akcije u srpskim medijima. O međunarodnom Ghoul prisustvu čitaćete u narednim danima.

HALLOWEEN (1978)

          

    *****
5

Originalni HALLOWEEN najznačajniji je horor film u mom životu, i do dan-danas jedan od najdražih. Svoj ultimativni tekst o njemu tek treba da napišem, a do tada, evo ih samo dva pokušaja da skiciram, nagovestim i izokola pojasnim poneke od razloga za to.

            Evo kako sam pre godinu dana za VEČERNJE NOVOSTI (nedelja 10.10.2010, str. 17) i njihovu rubriku FILM MOG ŽIVOTA telefonom novinarki objasnio par stvari:

PISAC i filmski i književni kritičar Dejan Ognjanović titulom filma svog života ovenčao je, bez razmišljanja, "Noć veštica" - kultni horor Džona Karpentera iz 1978. koji je Dejana još u dečaštvu odredio kao fanatičnog poklonika žanra kojem se predano posvećuje već decenijama.

- "Noć veštica" jedan je od prvih horora koje sam uopšte video u životu, ali i prvi i maltene poslednji koji me je istinski uplašio - otkriva Ognjanović. - Taj film otkrio mi je čar filmske jeze, čaroliju kojoj čovek želi da se vrati i iznova je proživi, za razliku od straha u stvarnom životu. Otkrio mi je magiju horora, a na neki način i sam taj žanr čiji sam veliki posvećenik i kao gledalac i kao esejista i kritičar.

Dejan je Karpenterovo ostvarenje prvi put pogledao u devetoj godini života, zahvaljujući čuvenom ciklusu "Karika koja nedostaje" na tadašnjoj TV Beograd.

- Sve do danas, i pored svih nastavaka, rimejkova, imitacija, parodija, svih mogućih verzija i varijanti koje je film doživeo, gledajući "Noć veštica" svaki put otkrivam nešto novo i uvek neizmerno uživam - dodaje Dejan - On predstavlja kvintesenciju filmskog izraza - čist film, koji ništa ne duguje ni tekstu, ni književnosti, ni filozofiji, školski primer onoga što je Hičkok tvrdio i dokazivao: da sadržaj nije toliko bitan koliko način na koji je prezentovan. 

Magija "Noći veštica" zaista je unikatna. Karpenter je u ovom filmu svu svoju vreću trikova, svoj raskošni rediteljski talenat, stavio u službu izazivanja straha. Majstorskom upotrebom muzike, tišine, zvuka, senke, montaže..., stvorio je film koji je uspeo da zastraši generacije i generacije gledalaca i koji i danas funkcioniše kao savršen primer žanrovskog filma.

Ognjanović "Noć veštica" opisuje i kao neku vrstu "ružnog pačeta" koje je uspelo da postane labud - film snimljen sa smešno malim budžetom uspeo je da preraste u blokbaster, nametnuvši se industriji kojom su već uveliko bili ovladali specijalni efekti u službi horora, te da umesto B-filmadžije inauguriše jedno od najvećih američkih rediteljskih imena. Upravo zbog toga mu je, kaže, "još draži i simpatičniji".

            A evo kako sam prošle nedelje, u specijalnom tematu emisije KADAR na niškoj TV ZONA posvećenoj horor filmovima, naživo kazao još ponešto o ovom masterpisu.

Noć veštica Džona Karpentera došla je gotovo niotkuda i smesta, nenamerno, začela čitav jedan pod-žanr u okviru horora (slešer), čija je jedina svrha bila da svojim inferiornim, uzaludnim pokušajima ponavljanja formule dokaže ingenioznost Karpenterovog poduhvata. Alhemijska tajna primenjena u inicijalnoj Noći veštica, ali nikada više ponovljena, čak ni od strane samog Karpentera (koji je polu-pisao i polu-režirao nastavak) sastoji se u – svetoj jednostavnosti. To je vrlina gotovo nepojmljiva u današnjem filmmejkingu, opsednutom usiljenim preokretima i veštačkim komplikacijama zapleta nauštrb jasnog, linearnog, kumulativnog pripovedanja vođenog ka umešno proizvedenoj katarzi, koja je jedan od temeljnih efekata horora. 

            Jednostavno rečeno, originalna Noć veštica je vitka i gipka zverka bez slanine i sala; ona zna da laje ali itekako zna i da ujeda: vešta je da se prišunja, prikrade, da iznenadi, da zaskoči i rastrgne živce publike naviknute na dotadašnji horor. To je nemilosrdna i retko efikasna mašina strave koja na umu ima samo jedno: da vas preplaši! Noć veštica to i čini, kao malo koji drugi horor film u istoriji, tokom celog svog trajanja, od spektakularne uvodne sekvence naizgled u jednom neprekinutom kadru u kome mali Majkl Majers ubija svoju dadilju, pa do nezaboravnog produženog finala, petnaest godina kasnije, u kome je Majkl izrastao u nezaustavljivu nadljudsku silu koja ubija i proganja nekoliko dadilja – baš na Noć veštica.

            Jednostavnost ovakvog koncepta u rukama prosečnog reditelja bila bi oličenje banalnosti, što su brojni nastavci, klonovi i rimejci dokazali. Međutim, Karpenter svojim rediteljskim talentom izdiže naoko jednostavan materijal do transcendencije: od prozaične provincije pravi pozornicu strave, transformiše svakodnevnicu u materijal košmara, obične likove uzdiže do nivoa arhetipova, jednostavnu belu masku pretvara u jednu od ikona horora a njegovog nosioca, Majkla Majersa, u prvog velikog monstruma još od dana Drakule i Frankenštajna (Džejson, Fredi, Pinhed i ostali došli su kasnije, na Majklovom tragu). 

Majers je usmeren i nezaustavljiv kao zahuktala lokomotiva na tračnicama psihopatije iza koje, možda, stoji i nešto onostrano, sudbinsko, metafizičko, a Karpenterova genijalnost ogleda se, pored ostalog, i u refleksiji ovog tematskog plana na nivou forme – jer njegov film je, baš kao Majkl Majers, asketski sveden, očišćen od svega suvišnog. Bez nepotrebnog brbljanja, bez suvišnih pokreta, sa svakim gestom nabijenim značenjem, efikasan, nezaustavljiv, i sve frenetičniji i grozomorniji kako odmiče prema kraju.  

I kao što Majkl Majers izgleda ikonografski najsvedenije od svih modernih monstruma, tako je i Karpenterov film lišen baroknih, kitnjastih preterivanja: čist, jasan i precizan, kao veliki kuhinjski nož, i isto tako prepoznatljivo ovozemaljski, gotovo zavodljivo običan, a opet tako majstorski uslikan i montiran, sa suptilno uvedenim elementom začudnog koji nas, do kraja filma, u potpunosti izbacuje iz kolotečine i zauvek uništava osećaj udobnosti i sigurnosti u našim sopstvenim dvorištima, kućama, spavaćim sobama. 

Čak i Hičkokov Norman Bejts živeo je u kitnjastoj gotskoj kućerini kao iz starih filmova strave. Majkl Majers operiše u najobičnijim kućama iz susedstva, poput vaše ili moje, i zato, posle njega, ni one više ne deluju sigurno. Kad padne mrak, kad crnilo noći obavije naša skloništa, svi mi postajemo lovina neuništivog, nezaustavljivog ubice bez lica – otelotvorenja zloduha Noći veštica kojega sve naše žurke, muzika, maskenbali i slatkiši ne mogu da potisnu. Naprotiv, oni ga privlače još više...

 *****

Još jednom naglašavam: ovime sam samo zagrebao po stanju stvari i značenju i značaju ovog remek-dela, i jednog dana kada zvezde budu gde treba i kada neko s parama naruči text na tu temu, možda ću sve ovo još više razviti i dopuniti...