JOŠ JEDNO BUĐENJE, Dejan Ognjanović

            Evo jedne moje stare, prastare priče, odnosno minijature. Zapravo, od svega što sam napisao, ovo je prva (najstarija) koju mogu da pokažem javnosti bez mnogo stida. Ono pre nje, na svu sreću, ostaje u rukopisima, neobjavljenim, i od vrlo malo parova očiju viđenim.

            Napisao sam je sa svojih 18 godina, 19. IX 1991, neposredno po okončanju jednog vrlo srećnog perioda, i na početku najmračnijeg u kome sam ikada bio, do tada, a i šire. Sumorna je, melanholična, neko bi je nazvao i patetičnom – ali, rekao bih da unutar svojih skromnih, neambicioznih granica nije tako loša, i da prilično dobro hvata moje tadašnje stanje.

            Do sada nije nigde objavljivana, tako da je ova ekskluziva za blog istovremeno i svetska premijera.

            Ako vas smore ovaj čemer, jad i beznađe, ili ako vam ovo bude previše kratko i nesupstancijalno, podsećam da u kategoriji PRIČE na ovom blogu možete pročitati i neke moje radove nastale kasnije, kad sam naučio da se smejem beznađu i tmini.

JOŠ JEDNO BUĐENJE

(c) Dejan Ognjanović 

                                       

            Budiš se, dečače, u hladnom krevetu hladne sobe, ali ne primećuješ to odmah. Još te drži toplina sna iz kojeg upravo izranjaš.

            Buljiš u tmurno svitanje što prodire kroz prozor, iako ga ne primećuješ. Tvoje misli još su u snovima i ti si na trenutak zbunjen, ne znaš gde si.

            Dok se dosadno poznate konture još uvek mračne sobe polako ocrtavaju u tvom umu, i dok postaješ svestan da ti je hladno, znaš da se paučinaste niti kidaju i da se nešto veliko ponovo udaljava od tebe. Ne, ne – želiš da vrištiš, dok čvrsto stežeš svoje pesnice – to nije pravo, to nije pravo! Ali vrištanje ne pomaže. Ponovo zatvaraš oči i uranjaš u jastuk, i vidiš sebe kako pružaš ruke, najdalje što možeš. Iza tvojih kapaka je sada samo tama, i sve što osećaš je negostoljubiva hladnoća jastuka, kreveta, pokrivača. Ponovo otvaraš oči, svoje duboke, plave oči, i u njima je samo tuga.

            Uspravljaš se u krevetu i posmatraš prste svojih ruku, proveravaš da li su znojni, klizavi: čini ti se da su oni krivi što ti je Ono opet umaklo. Ali oni su suvi, i hladni, i sanjivi.

            O čemu je to bilo ovoga puta?  Gde si to sada bio?

            Baš ničega se ne sećaš?

            O, sve je dalje i dalje, tone poput davljenika kome si prekasno pružio ruku, i koji se spušta nazad u mračne dubine što ga lagano gutaju. Njegova silueta je sve mutnija, sve manja, sve dalja: samo tačka koja se rastapa u tami i ništavilu.

            Ne vredi, ne vredi, i ovoga puta je umakao, i ponovo u sebi osećaš prazninu, dečače, prazninu kojoj je na trenutak bilo obećano ispunjenje, u koju je na tren prodrlo nešto – bojažljivo i oprezno, samo načas – nešto dovoljno veliko i snažno da te potpuno prožme -čini ti se- ali sada se to nešto uplašilo prodorom druge realnosti i pobeglo, ostavivši još jednom prazninu da odjekuje sumornim jutrom.

            Tvoja svest je sada čista, snovi su otišli i ostao je samo razum. Svestan si da je toplota tvoga tela otišla na sanjanje, i da ti je zbog toga sada hladno – kao i zbog zahladnelog jutra koje viri kroz zamagljeni prozor, mutno i bezlično oktobarsko jutro koje ne želiš, ali koje svejedno redovno dolazi i budi te.

            Ustaješ iz kreveta i prilaziš prozoru. Ulična svetiljka još uvek gori i meša svoju nepotrebnu svetlost sa bledom izmaglicom oktobra. Jutro se monotono uvlači u uske uličice. Uskoro će u sivim zgradama zazvoniti budilnici, kao i svih prethodnih, kao i svih budućih jutara. Uskoro će živi mrtvaci početi da se teturaju pločnicima.

            Prolaziš prstima kroz svoju snom umršenu kosu.

            Navlačiš papuče i odlaziš u kupatilo. Oko tebe su vlažni peškiri, lavori s vešom, i WC šolja koja očekuje da je zaliješ svojom toplinom. Pošto si to obavio, prolaziš pored ogledala ne usuđujući se da ga pogledaš, ovlaš pereš ruke i izlaziš iz tesne prostorije dok te prati šum vodokotlića. Bezvoljno se teturaš natrag u sobu.

            Ponovo si kraj kreveta. Stavljaš dvostruko preklopljeno ćebe preko jorgana i nestrpljivo se uvlačiš ispod. Otežali jorgan sada se čvršće priljubljuje uz tebe i ne dozvoljava da tvoja toplota otiče van. Polagano prikupljaš energiju za novi san. Toplina, da, to je ono što ti je potrebno. Ali nisi siguran da li ti se spava, ne znaš da li to ima nekog smisla – vraćati se, ponovo pokušavati: spavati, možda sanjati...

            Hajde, savij se u klupko dečače, i spavaj. Spavaj, jer to je jedino što ti preostaje u ovom tmurnom jutru što se steže oko tebe i preti da se pretvori u novi dan.

WRONG TURN 4 (2011)

**(*)        2+

            Besramno dodvoravanje najnižim porivima publike kroz najusiljenije scene golotinje i seksa u svekolikoj istoriji slešer filma svakako neće smetati onima koji su ovde zbog sisa i lezbejki, a još manje onima koji vole obilato prolivanje krvi.  

Za moj groš, jedino je prolog zaista vredan pažnje: bekstvo teen-kanibala iz ludničke ćelije i haos i pokolj koji izazovu kad puste sve te ludake na doktore ima ponešto od preterivanja i manije koji gode svakom pravom hororfilu, a naročito sa tim helrejzerovskim klimaksom u kome doktora raščereče bodljikavom žicom povezanom sa mehanizmom automatskih vrata. 

Sve posle toga je goli imbecilizam: grupica omladine zabasa u snežnoj oluji baš u tu – sada, mnogo godina kasnije, napuštenu – ludnicu, ali u toj zgradi i dalje funkcionišu struja, voda i ostalo, a i dalje čuči ne samo nameštaj koji se niko nije potrudio da skloni, nego i dosijei pacijenata! 

Neprofesionalno, gospodo, zaista neprofesionalno!

Glavni set-pis sastoji se u tome da hilbili trojka zarobi jednog antipatičnog nesrećnika u kuhinji, veže ga na stolu, i krene da ga secka naživo, parče po parče, i da na njegove oči prži u ulju (uz crni lukac!) delove njegovog mesa i da ih u slast jede pred njim. Lepo je to i krasno, u teoriji, ali nažalost, efekti maske – ionako osrednji u celom filmu – ovde naročito padaju na ispitu. 

Lutka na lažnom stolu kroz čiju rupu je provučena glava živog glumca providno je odrađena, i izgleda suviše beživotno i neuverljivo da bi grozomornost ideje zaista bila efektna svakome ko je pogledao više od 10 horora u životu. 

Naročito bode oči to što je ovaj kao još živ, ali kad gledamo krupne planove sečenja "mesa" – goli stomak njegove lutke ne mrda, ne diše ama baš nimalo. Neprofesionalno, gospodo, zaista neprofesionalno! 

Za pohvalu je pokušaj da se, posle nesnosno idiotskog III dela, ovde dodvori publici, pa tako imamo nekoliko meraklijskih scena – npr. ona sa džinovskom bušilicom (otkud ona u ludnici napuštenoj 20 godina? Koga je briga?!) – ali sve je to izvedeno tek osrednje, a slabi efekti naročito ometaju užitak, čak i u napred-pohvaljenom prologu. 

Prokletstvo: kad nekome kidam ruke i noge, očekujem da se njegova koža rasteže i cepa, a ne da se udovi glatko i oštro odvoje jedni od drugih kao na nekoj lutki polomljenoj u zglobovima!

Kraj je glup, ali barem lepo izgleda.

Užice gothic (1)

             Nedavni put u Kragujevac, na promociju NAŽIVOG – u grad koji već dobro znam, i o čijim gothic aspektima je ovde već bio iznesen slikoviti izveštaj – poslužio mi je i kao odskočna daska da overim jedan drugi grad, u kome do sada nisam bio. 

            Sa mojim blaženo skromnim uvidom u geografiju Srbije, i uveren da je to odmah iza brda ili dva, zaputio sam se iz Kragujevca u Užice. Ispostavilo se da je put do tamo isto tako dug (skoro tri sata) kao i onaj od Niša do Kragujevca – ali ne žalim se. 

            Em je Srbija znatno lepša čim se zađe od Kg prema zapadu, em – vredelo je, kao što to ove slike bar donekle dočaravaju.

Moj domaćin, kuvar, fotograf i psihopomp bio je lokalni (i globalni) umetnik, T. Jevtić, o čijim radovima je takođe već bilo reči (i slika) na ovom blogu.

Posrećilo nam se sa vremenom: iskoristili smo verovatno poslednji lep vikend u godini, razumno topao za ovo doba godine, i više nego sunčan, pa je stoga obilazak nekih od slikovitijih lokacija u gradu i okolini bio vanredno prijatan, a zlatna jesenja raskoš uhvaćena je maksimalno.

U prvom delu ovog izveštaja nalaze se hajlajtovi iz samog grada, njegovog parka, sa obližnje brane i – neizbežno, sa groblja.

U drugom delu slede hororične fotke iz tvrđave prozaično nazvane Stari Grad, koja će biti poznata čitaocima ZLATNE KNJIGE Dragana R. Filipovića, ovdašnjeg pisca fantastičnih zajebancija, kojega slučajno sretosmo i malo popričasmo s njime u bašti jednog kafea. Specijalno zbog ove posete reprizirao sam ovu knjigu, pa očekujte uskoro osvrt i na nju.  

Do tada, evo magičnih slika iz čarobnog Užica, nastalih tokom vikenda 5-6. novembra 2011. Copyright za sve fotke: Ecclectic Eel for The Cult of Ghoul, Inc.

 Nastaviće se...