Najzad
je izašao NEKRONOMIKON:
Drugo, dopunjeno izdanje! Da se ne bih ponavljao, kliknite na ovaj link za
detaljnu najavu sadržaja novog izdanja i prikaza unutrašnjih stranica.
Ovo
izdanje ima mnogo veći broj kolor strana od prvog, nešto veće i deblje korice,
i teško je skoro 1,5 kg.
Tiraž
je samo 300 komada, pa ne čekajte predugo da nabavite svoj primerak.
Izdavač
EVEREST MEDIA nudi bizarnu opciju: ko ima I izdanje, dobro očuvano, može da ga
vrati izdavaču i uz doplatu od 1000 din. dobije ovo drugo, veće, obimnije,
šarenije. Ne vidim baš zašto bi neko to radio, ali – verovatno će biti i
takvih, pa eto. Izvol'te.
Izašao
je iz štampe najnoviji GRADAC, broj 182. Taj genijalni časopis i inače ima Ghoul's Seal of Approval, ali ovaj broj posebno ističem kao zanimljiv
za čitaoce ovog bloga – ne samo zato što sam ja preveo dva poduža teksta u
njemu, nego zato što je tematika prilično bliska onome što promovišem na ovom
blogu.
Tema
broja je body horror, body fantasy, body
politics... Nakazna, deformisana, invalidna tela u književnosti, istoriji,
filozofiji... ultimativni autsajderi... ne-normalni...
"monstruozni"...
Priređivač je Ivan
Velisavljević, vrhunski intelektualac i divan čovek, moj prijatelj i
povremeni saradnik, ujedno saučesnik & sapatnik u projektu NOVI KADROVI.
Evo šta je on odabrao
na ovu temu (anotacije uz sadržaj su njegove):
Sadržaj:
Lenard Dejvis – „Bogalji uzvraćaju udarac: Uspon studija invaliditeta“
(Lenard Davis – Crips Strike
Back: The Rise of Disability Studies)
Uvodni esej
koji objašnjava promene u pristupu invalidnom telu na kraju XX i početkom XXI
veka, i formiranje novog akademskog područja pre svega u američkom obrazovanju
– „studija invaliditeta“.
Homer – Hefestova radionica, Ilijada,
XVIII pevanje
Krivonogi Tersit vređa
Agamemnona, Ilijada, II pevanje
Vilijam Ebenštajn – „Ka arhetipskoj psihologiji invalidnosti zasnovanoj
na mitu o Hefestu“
(William Ebenstein – Toward an
Archetypal Psychology of Disability Based on the Hephaestus Myth)
Detaljna
analiza mita o Hefestu koja ističe složenost njegovog lika kao paradigmatičnog
za kasnije naracije o likovima sa invaliditetom.
Biblija – Kako je Jakov postao hrom i dobio ime Izrael, Prva
Mojsijeva, glava 32
„U koga bi bila mana na tijelu,
neka ne pristupa da prinosi hljeb Boga svojega“, Treća Mojsijeva, glava 21
Isus Hristos isceljuje bogalja
u Vitezdu, Jovan, glava 5
Saul M. Olian – „Invalidnost u jevrejskoj Bibliji“
(Saul M. Olyan – Disability in
the Hebrew Bible)
Uvodni tekst iz
knjige Saula Oliana koji nabraja i analizira sve likove bogalja, slepih,
mentalno onesposobljenih, leproznih, i na drugi način telesno nesposobnih, u
biblijskim tekstovima.
Sveti Avgustin – „Adamovi potomci“ (odlomak iz Države Božje)
Anri-Žak Stiker – „Sistem(i) dobročinstva“
(Henri-Jacques Stiker – The
System(s) of Charity)
Poglavlje iz
knjige „Istorija invaliditeta“ koje se bavi odnosom prema bogaljima u srednjem
veku, značajno drugačijim od starozavetne paradigme, zbog pojave učenja Isusa
Nazarećanina. Stiker pre svega analizira formiranje koncepcije „dobročinstva“,
pomaganja siromašnima i obogaljenima, kao puta kojim bogati i zdravi dolaze do
spasenja.
Mišel de Montenj - „Obogaljima“ (odlomak iz eseja)
Šeron L. Snajder – „Bezbroj oblika: Invalidna figura u umetničkoj
tradiciji“
(Sharon L. Snyder – Infinites of
Forms: Disability Figures in Artistic Traditions)
Kratak esej
pisan kao uvodni tekst u reprezentaciju invalidnog tela. Bavi se Hemingvejem,
Bajronom, Poupom, i invalidnim telom u slikarstvu renesanse, na nekoliko
primera: Rafaelovom „Požaru u Borgu“ i „Preobraženju“, kao i „Tebi“ nepoznatog
autora iz XV veka.
Lord Gordon Bajron – „Izobražen preobražen“ (odlomak iz drame The Deformed Transformed)
Fridrih Niče – „O iskupljenju“ (odlomak iz Tako je govorio Zaratustra)
(Rosemarie Garland Thomspon – The
Cultural Works of American Freak Shows, 1835-1940)
Fukoovska
istoriografska studija o pravljenju vašarskog spektakla od različitih „nakaza“,
„bogalja“ i „monstruma“ u američkom društvu tokom XIX i u prvoj polovini XX
veka.
Edgar Allan Poe – „Skočižabac“ (odlomak iz pripovetke)
Ivan Velisavljević – „Teatar bogalja: Invalidno telo u dramama
Beketa i Bernharda“
Esej o dva velika
dramska pisca u čijim se dramama može pročitati invalidska perspektiva, odnosno jedna od prvih kritika kartezijansko-modernističke
paradigme o invalidnom telu kao „pokvarenoj mašini“ koju treba lečiti ili
rehabilitovati.
Thomas Bernhard – „Uzrok“ (odlomak iz romana)
Karen Kadora – „Feministički kiberpank“
(Karen Cadora – Feminist
Cyberpunk)
O
naučno-fantastičnoj književnosti koja sa feminističkih pozicija, u kiberpank
maniru, piše o kiborzima i drugačijim telima, obično kombinaciji ljudskih i
mašinskih elemenata.
Dajan M. Nelson – „Fantomski udovi i nevidljive ruke: Tela, proteze i
identifikacije kasnog kapitalizma“
(Diane M. Nelson – Phantom Limbs and Invisible Hands: Bodies,
Prosthetics, and Late Capitalist Identifications)
Esej o
politizaciji invalidnog tela, njegovom otporu dominantnom kapitalističkom
sistemu, kao i o uticaju kapitalističke ekonomije i uređenja na pojavu protetičkih
metafora u antropologiji.
Sve to zauzima
104 strane teksta standardnog formata GRADCA + 6 "masnih" strana sa
fotografijama (koje uopšte nisu onako odbojne kakve bi bile da sam ih ja birao:
nekima od njih ilustrujem ovu najavu).
Ja sam izabrao
da prevedem ova dva eseja: Културно дело америчког фрик шоуа
1835-1940 (Розмери
Гарланд Томсон. Извор:
Rosemarie Garland Thomson, Extraordinary
Bodies: Figuring Physical Disability In American Culture And Literature,
Columbia University Press, New York, 1993) i Феминистички
киберпанк(Карен Кадора. Извор: Karen Cadora, "Feminist
Cyberpunk", Science Fiction Studies,
Vol. 22, No. 3 (Nov., 1995), SF-TH Inc). Odlični su, garantovano.
Kao što sve
kulturne osobe znaju, GRADAC se može naći u knjižarama BEOPOLIS i ALEKSANDAR
BJELIĆ, i u još ponekim koje pokriva distributer KRUG.
Za slučaj da
vam sve gore rečeno nije dovoljno, ljubaznošću priređivača – ekskluzivno na
ovom blogu! – možete pročitati i njegov predgovor tematu. Pošto GRADAC izlazi
na ćirilici, na tom pismu je i ovaj tekst.
Предговор
Најпре би требало разјаснити
наслов. Зашто ’наказе и богаљи’, уз додатак киборга, а не друга, политички
коректнија ознака, попут ’инвалида’, ’хендикепираних’,
’неспособних’, чак ’онеспособљених’? Разлози за то проистичу из пристрасне
позиције приређивача: бивајући и сам инвалидно тело, одлучио сам се за погрдне,
непримерене термине ’наказа’ и ’богаљ’ (киборг засад није погрдан, мада је
амбивалентан), због тога што они истичу различитост оштећеног, неспособног,
хендикепираног тела, истовремено га политизују
и стварају нелагоду при коришћењу таквих термина. Напослетку, помпезније и
привлачније звуче, претварају некадашње рекламне узвике са вашара наказа у
стратегију отпора, док наглашавају инвалидима добро познато осећање зурења и истовремене привлачности и одбојности оштећеног, изузетног тела.
У књизи Необична тела: Обликовање физичке
неспособности у америчкој култури и књижевности, из које смо превели један
есеј, Розмери Гарланд Томсон анализира употребу енглеског еквивалента ’богаљу’,
термина ’cripple’, на примеру Ненси Маирс, теоретичарке са инвалидитетом.
Маирсовa се одлучила за политику самоименовања управо овом речју, не бежећи,
дакако, од анализе њеног погрдног значења, али сматрајући да баш због нелагоде
и увредљиве конотације та реч истиче особеност инвалидног тела. Када чују реч
’богаљ’, људи се тргну, каже Маирсова, а у том трзају крије се и другачији
поглед на инвалидно тело с којим се сусрећу: „Желим да ме виде као жилаво
створење, којем судбине/богови/вируси нису били наклоњени, али које уме да се
поштено суочи са бруталном истином свог постојања.“ Розмери Гарланд Томсон о
таквој употреби речи богаљ пише: „Не слави овде Маирсова напросто термин који
истиче његу другост нити покушава да преокрене његову негативну конотацију; пре
ће бити да она жели да привуче пажњу на материјалну стварност своје
обогаљености, на своју телесну различитост и искуство те различитости. За
Маирсову, аргумент друштвеног конструктивизма носи ризик од брисања значења
њеног бола и њене борбе са околином која је створена за друга тела.“
Друштвени
конструктивизам који Р. Г. Томсон помиње настао је у оквиру новог и врло
обећавајућег академској подручја које се развило у последњих двадесетак година – „студија инвалидитета“ (или „студија онеспособљености“, disability studies:
'онеспособљеност' у српском језичком контексту није уобичајена, тако да смо disability преводили
као 'хендикеп', 'инвалидност', а неретко и 'инвалидитет', иако смо свесни
разлике међу овим терминима: интересантна лексикографска обрада „речника инвалидности“
налази се у Речнику инвалидности: ка
једнакости у говору Милице Миме Ружичић, објављеном у Новом Саду 2003.
године). Студије инвалидитета покушај су да се анализира културни и
историјски развој односа друштва према инвалидном телу – регулација његовог
статуса, успостављање норме ’способног тела’ према којем се одређивао степен
’неспособности’, друштвени положај неспособних, репрезентацију инвалидног тела
у култури и уметности... Настао под утицајем постструктуралистичке теорије и
нарочито Фукоових критичких приказа друштвених институција и историја
маргинализације одређених група, историје
'рађања клинике' и
специјализованих болница за социјално некорисне, друштвени конструктивизам
сматра да је „не-способно“ тело културни конструкт, именовање и стављање изван
друштва, или на друштвене маргине, тела које је заправо различито и не може да
се уклопи у претпостављене норме способног тела, тј. оног тела које може да
функционише у раду, економији, религиозним обредима и ритуалима заједнице.
Међутим, студије инвалидитета и с њима повезан активизам заједнице инвалида, не
могу себи да допусте, како примећује Розмери
Гарланд Томсон, потпуно прихватање флуидности идентитета и релативизам
културних конструкција, јер би тако занемарили управо оно од чега су почели –
различитости, специфичности инвалидног тела којима оно доводи у питање углавном
прећутно установљену норму „способности“. У
овом броју часописа Градац представљамо
нашој јавности, између осталог, и увод у ту дебату, као и увод у ово занимљиво
подручје истраживања.
Градац
је већ залазио у подручја која
се граниче са нашим тематом. Иако постоји велика опасност у изједначавању
'чуводишности' и 'инвалидности', нарочито ако се занемари да се прва тиче и
људске маште, док је друга пре свега друштвена и историјска чињеница, Градац посвећен „Чудовиштима и
враговима“, који је 1987. године приредио Јовица Аћин, свакако је занимљиво
читати у пару са овим бројем. На тај начин се, у низу текстова о
историји инвалидног/неспособног/хендикепираног, другачијег тела, и приказивању
таквог тела у култури и уметности у различитим периодима, могу упознати истраживања и анализе које
постављају три важна питања: како се на Западу, од антике до данас, третирало
инвалидно тело, какав је био однос према неспособнима, оштећенима и унакаженима,
и како се тај однос у култури и друштву преносио на уметничку представу о
инвалидном телу (и обрнуто)? Наравно, таква питања неминовно покрећу и теме
измењеног тела у нашем добу нових медија масовне комуникације и меморије,
времену високе технологије, простетике, вештачких руку, разних протеза и машина
које надомешћују телесна оштећења, времену естетске хирургије, робота и
киборга... Оно што ће радознали читалац свакако приметити јесте недостатак
есеја о необичном телу на филму, као и на југословенском простору и у
југословенској култури: због ограниченог простора такви текстови нису
могли бити увршћени у овај број часописа, али за почетак трагања по богатом подручју филмских
богаља, наказа и киборга, предлажемо књигу Cinema
of Isolation Мартина Ф. Нордена, или зборник есеја Screening Disability, док се
увод у историју југословенског инвалидитета моће пронаћи у часпису Херетикус
број 3/2004, у тексту Љубомира Петровића „Поглед на ивалидност кроз историју“
(овај број часописа такође је изврсна допуна нашем темату). Истраживање приказа
инвалидности у југословенској култури још чека на темељну студију.
Било како било,
темат о необичним телима један је од првих у Србији који приказује академско
проучавање инвалидитета. Нека врста увода у „disability studies“, изузетно
занимљиву академску област, овај темат часописа Градац доноси филозофске,
социолошке, културолошке и књижевно-теоријске приступе теми
оштећеног/неспособног/необичног тела, у испитивању нових перспектива које такво
тело, као различито у односу на претпостављену норму, доноси у културу нашег
времена.
Evo nekih
slikovitih momenata iz okoline i unutrašnjosti Rajske prerasti. Za neinicirane,
prerast je geološka formacija koja se laički može uporediti s tunelom, naravno
– prirodnim, ili kamenim mostom, ili kapijom, ili šupljom stenom (zavisno od
veličine i oblika u konkretnom slučaju).
Sve se ovo
nalazi na stotinak metara udaljenosti od ALIEN-pećine
opisane i oslikane u prethodnom nastavku ovog putopisa: dakle, i dalje smo u
kanjonu reke Zamne, između Štubika i Plavne, relativno blizu Negotinu (baza iz
koje smo krenuli tog jutra).
Na ulasku
zatekosmo dve kravlje (?) lobanje – jednu nabijenu na kolac, a drugu u travi
pored. Nije bilo jasno koja ih je sekta, tačno, i u kakvom ritualu, baš tu
ostavila, ali su barem pružile priliku za meditaciju nad krhkom i kletom
smrtnošću...
...ali i za
malo neizbežne (samo)promocije knjige koja je odavno rasprodata.
Na stenama
čudnog oblika zatekli smo i biće koje je izgledom i govorom tela neodoljivo
podsećalo na Goluma.
Ova formacija
se, nažalost, ne može u celosti obići pešice, jer je dobar deo njenog tla pod
vodom: zbog toga neki fanatici ovde dolaze čamcima i kajacima.
Mi smo – moj
vodič, Siniša, i ja – kao pešaci overili onoliko koliko se to moglo bez gacanja
u vodu koja na nekim mestima ima nezanemarljivu dubinu.
Pored
očiglednih estetskih kvaliteta, ono što je boravak na ovom lokalitetu činilo
posebno prijatnim jeste njegova prirodna izolovanost, atmosfera vanvremenog mira
i tišine, izdvojenosti od sveta: iako, vazdušnom linijom, prve kuće nisu dalje
od kilometra ili malo jače, to se nikako ne da naslutiti jednom kad se nađete u
ovom kanjonu i njegovim prirodno izdvojenim lepotama.
Dan je bio
vetrovit, sivo-oblačan, i ta "jesenja" koprena usred meseca maja
potpomogla je stvaranje ugođaja gotske misterije.Da je sunce nemilice
blještalo, kao prethodnog dana, ugođaj bi bio sasvim drugačiji i – za moju dušu
i moje potrebe – mnogo prozaičniji.
U ovako
savršeno režiranom danu, Rajska prerast je poslužila kao dobar uvod i priprema
za još veći spektakl koji je usledio odmah zatim – naime, za posetu
Vratnjanskim Kapijama. U pitanju su tri najveće prerasti u Evropi!
Slike, i nešto
malo reči o tome – u idućem nastavku!
Izašla
je nova, vrlo zanimljivo-zvučeća antologija priča pisaca iz istočne,
jugoistočne i južne Srbije – a u njoj i moja nova (naravno, horor) priča. Među
uvrštenim piscima nalazi se nekoliko poznatih po fantastičnim i horor delima
(saradnik ovog bloga, odnedavno i reditelj, Marijan Cvetanović; fantasy fan Miloš G. Petković; bestseler kafedžija Dejan Stojiljković...), a imajući u vidu široko postavljenu temu
"tajanstvenog putnika", moguće je da će se u sadržaju naći i još
poneka priča koja naginje najdražim nam žanrovima. Nevezano za takva određenja, ima tu dovoljno dokazanih solidnih pisaca (tu je čak i SPS-ov novi kadar,
Magični Ćira!) pa valja očekivati pristojne količine vrednog i raznovrsnog štiva.
Upravo
sam preuzeo svoje autorske primerke, i mogu reći da knjiga izgleda vrlo lepo,
ne samo spolja nego i unutra: dobar je font, štampa, dizajn... Svaki autor
predstavljen je sa po jednom fotografijom koja ga prikazuje na nekom
putovanju: ima ih raznih, od vrlo banalnih, prosečnih turističkih pa do nekih
vickastih i nadahnutih (zavisi isključivo od samih autora koji su te fotke
birali i slali zajedno sa pričama). Ja sam predstavljen slikom iz Vudu-Muzeja u
Nju Orleansu, a ljubitelje putovanja upućujem na tag PUTOPIS ovde na blogu.
Evo opisa i sadržaja ove knjige:
Izdavač: Niški Kulturni Centar
Edicija: ZLATNI JUG
Knjiga 2: TAJANSTVENI PUTNIK
Priredio: Zoran Pešić Sigma
Format 120 x 207
mm, broširani povez, korice pun kolor na bindakotu 250 grama, mat plastifikacija,
papir 90 gramski voluminozni, broj strana 312, tiraž 500.
U OVOJ KNJIZI PUTUJU:
Zoran Pešić Sigma
Tajanstveni putnik ...005
Tom Lah (Dragoslav Petrović)
U CARSTVU ŠUNDA ...008
Slaviša Nikolin Živković
KAPSULA ISKUŠENJA ...017
Ivan Potić
PUPČANA PRIČA ...023
Stevan Bošnjak
VOZ ZA PARADISO ...026
Marjan Todorović
PUTOVANJE 2010 ...030
Marijan Cvetanović
SAHRANA KISELOG KUVARA ...035
Dušan Mijajlović Adski
PUTOVANjE KROZ MAGLU ...040
Snežana Milojević
SUMPOROVITA VODA ...047
Igor Đorđević
PUTNIK KROZ JEDNOSTAVNOST ...056
Srećko Simić
NEPRIJATNO PUTOVANjE U ZRELOST ...062
Tihomir Nešić
PUTOVANjE S VODIČEM ...078
Goran D. Stojanović
POPODNE JEDNOG ERNESTA ...083
Stana Dinić Skočajić
SAMO PROLAZNICI IZ MINULOG SNA ...093
Nataša Panić
ZAGONETNI PUTNIK ...096
Branislav Janković
POVRATAK GMITRA MILOŠEVIĆA ...104
Radosav Stojanović
ZUMBUL ...116
Damir Jocić
PUTOVANjE ...125
Predrag Stanković
PASJI DANI ...145
Miloš G. Petković
DAH LEDENE GROBNICE ...165
Danijela Vlahović
ČISTILIŠTE ...186
Velibor Petković
BEKSTVO IZ SRCA TAME ...197
Boris Starešina
BEŠE JEDNOM TUZLA ...212
Zoran Ćirić
A SAMO SAM ŽELEO DA SE VRATIM U TVOJ IZBLEDELI ŽIVOT ...237
Stevan D. Jovanović
PLOD MAŠTE MOG PRIJATELjA ...243
Dejan Ognjanović
NESTALI ...249
Saša Stojanović
KRAJ SVETA ...265
Miloš S. Petković
MALINA ...272
Dejan Stojiljković
ČUVAR PRELAZA ...276
Koricu nacrtao: Marko Stojanović
Ilustracije uz ovaj blog post (c)
Dejan Ognjanović, za In Vivo pictures Ltd.
Cena: 500 din. + ptt
Knjižarska cena: 800 din.
Knjigu možete naručiti od NKC-a, na
tel. 018/ 536 200
Uskoro se 3-4 primerka mogu
očekivati u beogradskoj knjižari Aleksandar Bjelić.
Promocije knjige u Beogradu i
drugim palankama najavljene su za jesen – poštp preko leta ljudi, je li, putuju
negde drugde a ne na knjiške promocije.
Što
se tiče moje priče "Nestali", ona spada u tematski krug dela koja se
šire oko mitologije začete u NAŽIVOM. Za razliku od, recimo, "Jame"
(u Skrobonjinoj APOKALIPSI), "Nestali" se, kao i NAŽIVO, bavi indirektnim odjekom ratnih užasa – s tim
što je ovde lokacija neimenovani srpski gradić na samoj granici s Bosnom. U
njega dolaze isti oni "tajanstveni putnici" koje znate iz NAŽIVOG (i
iz "Jame"), i rade nešto gadno u ruševinama stare tvrđave na vrhu
brda koje gleda prema Bosni...
Umesto
in-your-face grozomornosti, mučenja, krvi i creva, "Nestali" je
relativno suzdržana u tom smislu, barem za moje standarde. Moglo bi se reći da
je više prožeta elegičnim, melanholičnim ugođajem kroz pokušaj oživljavanja
atmosfere bliske, opipljive nenormalnosti i svakodnevnog ludila s početka
1990-ih.
Evo,
ekskluzivno za čitaoce bloga, kako priča počinje:
NESTALI
(c) Dejan Ognjanović
Bio
je rat. Neki ljudi su dolazili, drugi su odlazili. Neki su ginuli. Drugi su
nestajali. Tako mu je to bilo. Normalne stvari u nenormalna vremena.
Nije
bilo čudno da u mesto dođu stranci; niko nije pitao ko su, sem šapatom. Niti je
većinu čudilo da pojedinci nestanu; niko nije pitao gde su, sem šapatom. Kao za
vreme velike nepogode, ljudi bi uvukli glavu među ramena i gledali svoja posla.
Znali su da ko mnogo pita – pojede ga mrak. A mrak je bio svuda okolo.
Sve
ovo posebno je važilo za mesta blizu granice, poput našeg. U to vreme, granica
je bila porozna i propuštala je sve i svašta, sa obe strane. Zapravo, sama
ideja granice, bilo gde, u bilo čemu, postala je obesmišljena. Ništa nije bilo
istinito, i sve je bilo dozvoljeno. Sledbenici Hasana Bin Sabaha, i njihovi
šegrti, i horde aspiranata na njihova mesta i obećane privilegije, izmileli su
ispod kamenja, iz podruma i jama u kojima su čamili i odakle su podmuklo
rovarili dok nije kucnuo čas da pod dnevnim svetlom počnu da beru plodove
svojih ambicija. Nije bilo granica – ni u čemu, pa ni u ljudskoj mašti.
Vremena
su bila, što se kaže: "za priču". I pričalo se svašta.
Pojavilo se
krilato dete. Alan Čumak je lečio bioenergetskim fotografijama u TV Reviji. Vukodlaci su bili među nama.
Vanzemaljci su davali ekskluzivne intervjue (anonimno). Srbi su se, kao narod
najstariji, klanjali sumerskom Dagonu. Milja Vujanović je na državnoj
televiziji razotkrivala znake Američkog Satane. U Sava Centru je održan
telepatski prenos misli iz Novosibirska. Deda Miloje je proricao skorašnji kraj
sveta. Vodio se parapsihološki rat.
Mi, oko
granice, naslušali smo se mnogo toga; više priča, i luđih, od onih koje su
doprle do vas, unutra, iza sedam brda, i još neverovatnijih od onih koje su se
proizvodile u centrali. Slušali smo ih izgovorene šapatom, ili utišanim glasom,
uz stalno osvrtanje. Zidovi su imali i oči i uši.
U
to vreme čuo sam priču koja mi je tada zvučala kao jedna od onih iz Trećeg oka i Zone sumraka. Danas, međutim, ne znam šta da mislim... Posle sveg
ovog vremena, ne daje mi mira. Možda sam pogrešio. Možda sam se ogrešio...
Zahvaljujući PR službi MegaCom Filma
pogledao sam pretpremijernu projekciju dugočekanog PROMETEJA u subotu, 2. juna, u niškom
bioskopu VILIN GRAD, u 3-D. Redovna distribucija počinje u četvrtak 7. juna.
Ovaj rivju sadrži tri dela: 1)
Preporuka,2) Plus i minus i 3) Kritika.
Preporuka sadrži opšti stav o filmu,
ukratko. Plus i minus ukratko iznosi
pozitivne i negativne strane filma, bez obrazlaganja. Kritika sadrži detaljniji osvrt, sa spojlerima, i zato se snažno preporučuje da taj treći deo čitate tek posle odgledanog filma, jer u njemu se
razmatraju bitna dešavanja i preokreti i sam kraj filma.
Idemo!
1) Preporuka.
PROMETHEUS je prilično daleko
od onoga što je mogao i morao da bude i što smo s pravom (?) očekivali od tog
reditelja i od te premise. Međutim, uz sve zamerke koje imam na film, on je predstavnik
vrlo retke, maltene unikatne sorte kakva se danas više gotovo i ne pravi, i definitivno
je vredan gledanja U BIOSKOPU. Ono u njemu što je nesumnjivo odlično – pompezna
scenografija, spektakularni svemirski brodovi, tuđinski pejsaži, specijalni
efekti i sl. – može se doživeti samo na velikom platnu. Gledanje jednog ovako moćno
vizuelno bogatog filma na piratskom TS snimku sa skrnavim polu-zvukom na kućnom
monitoru ili televizoru naprosto je zločin prema samom sebi koji nije vredan
"uštede" od par stotina dinara. Ne
radite to sa ovim filmom. Ako
treba da pogledate JEDAN film u bioskopu
u narednim danima/nedeljama, to je definitivno PROMETHEUS. Ali, ne zaboravite
da u bioskop uđete sa smanjenim očekivanjima; da se ne primate suviše na marketinški
hajp; da pokušate da zaboravite na ALIENA i BLADE RUNNERA. Razlozi za to
objašnjeni su u kritici ispod, koju nikako
ne treba čitati pre gledanja filma.
2) Plus i minus.
+ Dobar koncept, intrigantne ideje, više (sporadične) pameti nego u
prosečnom novijem američkom filmu.
+ Odlična vizuelna komponenta, naročito u delovima zasnovanim na
dizajnu H. R. Gigera.
+ Izuzetni vizuelni efekti i odlični efekti maske i kreatura.
+ Zanimljiv lik Dejvida (androida) i odlična gluma Majkla Fasbendera
koji ga tumači.
+ Rasvetljena je barem jedna "misterija" iz ALIENA: ko je
i šta je tzv. "Space Jockey", a indirektno i otkud i čemu sâmi
alien(s) xenomorphs.
+ Dobar tempo, bez gnjavaže; pitak i zabavan film.
- Posmatran kao prikvel ALIENA, film je nezadovoljavajuć i u smislu
ideja i učinka.
- Zaplet koncipiran kao da je za pilot epizodu serije, a ne za
zaseban film, sa previše važnih pitanja u srži zapleta nejasnih i nedorečenih.
- Čitav niz nelogičnih, nemotivisanih, kretenskih situacija i
ponašanja likova neadekvatnog kontekstu, uključujući i frapantno haotično
nepoštovanje elementarne procedure prikladne jednoj ovakvoj ekspediciji
(bezbednost, naoružanje, karantin, princip subordinacije, komandna linija i
sl.).
- Napadno neubedljiva i neutemeljena motivacija pokretača cele
ekspedicije, koja ostaje takva čak i kad je svima više nego jasna
neprijateljska priroda okruženja i samih Tvoraca.
- Previše slobode u fizici i fiziologiji kako ljudskog tako i
neljudskih organizama drastično rasteže uverljivost i sve prebacuje u sferu
bajke i čudesa.
- Nepostojanje jasnih i čvrstih pravila vezanih za anything goes tekućinu u tuđinskim
posudama i ničim izazvana sloboda u životnim ciklusima i reprodukciji
različitih kreatura koje nastanu kao posledica dodira s njom.
- Previše zbrzan rasplet, sa mnogo akcije, buke i besa, a sve manje
i manje smisla, tenzije i emotivne involviranosti prema kraju.
- Užasno loš kraj (poslednjih pet minuta).
- Nedovoljno Gigera: koristili su njegove stare, dobro poznate
dizajne, ali ga nisu angažovali ni za šta zaista novo i neviđeno.
3) Kritika.
Da li sam bio jasan? Slede
SPOJLERI!
Daljim čitanjem ovog teksta potvrđujem da sam punoletan, da znam šta
je spojler, da sam na vreme upozoren da bi čitanje ovoga što sledi PRE
odgledanog filma moglo značajno uticati na moj doživljaj filma, itd. itd. itd.
Poslednje upozorenje: od
sad pa sve do kraja teksta – idu SPOJLERI!
PROMETEJ je prilično razočaravajuć, kako god ga posmatrali.
Kao povratak Ridlija Skota
žanrovima SF-a i horora, to je naslov primetno slabiji, praktično
neuporediv sa ona dva od pre 30-35 godina, zbog kojih ga najviše volimo i
poštujemo; njih uopšte ne želim da pominjem u istoj rečenici sa PROMETEJEM.
PROMETEJ deluje kao blago natprosečno odrađeni omaž Skotu od strane nekog
holivudskog najamnika – omaž odrađen sa manje duše, srca i pameti, a sa više
blefa koji, valjda, današnjoj publici uglavnom uspeva da deluje kao surogat tri
navedena elementa.
Kao pokušaj "inteligentnog"
SF/horora, ovo je, u najboljem slučaju, poludupasta tvorevina koja nije ni
blizu "pameti" koju prepotentno veruje da ima (naročito ako verujete
Ridlijevim intervjuima). Mislim, zaplet ovog filma inteligentnim može nazvati
samo neko ko na polici drži knjige Eriha fon Denikena odmah pored Dostojevskog
(a nije ih ređao po abecedi). Ili, kako to Kim Njumen
pametno reče "It’s built around a cold, familiar concept Scott seems
to think more original than it is – he hasn’t made an s-f film since Blade
Runner (1982), but may also not have seen one or (more importantly)
read any s-f books – and has already been treated as a joke by Douglas Adams
in The Hitchhiker’s Guide to the Galaxy and the Doctor
Who serial ‘City of Death’."
Kao nešto što, navodno, nije prikvel ALIENA nego pokušaj proširenja
univerzuma tog filma, ili pričanje sasvim drugačije priče koja se nekako (ipak!)
nadovezuje na onu iz ALIENA – ovo je razbešnjujuće frustrirajuća blasfemija
prema svemu što je ALIEN bio i ostao, što je činio i značio, što je
nagoveštavao i pokazivao. Ovo je film koji su osmislili i napravili ljudi koji
ništa pod milim Azatotom nisu shvatili niti u izvornom ALIENU niti u njegovom originalnom
konceptu niti u razlozima zbog kojih je funkcionisao i rezonirao taj, naoko priprost
"monster body count in
space" hororčić, a zapravo jedan od najvećih filmova svih vremena (sasvim
sigurno jedan od pet najboljih horora ikada napravljenih).
U čemu se sastoji "pamet" PROMETEJA?
U tome što glavni junaci idu okolo pričajući o veri, bogu i smislu, sa
deklarativnim frazama o poreklu vrsta i ishodištu vaseljene? Pih. Onda je DOGMA
Kevina Smita još veći i "inteligentniji" film od ovoga. To da smo mi
svi u stvari "deca bogova" (što rek'o Deniken), da su nam šukunđedovi
u stvari nekakvi švaleri sa dalekih zvezda koji su nas ovde ili posejali, ili
manipulirali naše majmunske pretke, ne samo što nije, po sebi, naročito pametan
koncept, nego sve i ako ga prihvatimo – ne vidim šta je tako bajno i sjajno u
nagoveštaju toga da ovakvi kakvi smo nikad ne bismo ispali da nisu tamo neki
preleteli pola svemira da bi nam pripomogli u tome i praktično nam dali sve ono
što nas čini različitim od ovih beslovesnih živuljki oko nas koje znaju samo za
4F (feeding – fucking – fleeing –
fighting) i ništa preko toga, a svakako ne da ih jednom neće biti i da zato
nije loše znati, ili se bar pokušati saznati odgovore na sva ta vilozovska
pitanja o poreklu i krajnjem cilju, o svrsi, o smislu, o Bogu, o "životu
posle smrti" itd.
Kjubrik i Klark su se još donekle uspešno igrali sa tim konceptom u
ODISEJI 2001 (koja je, zajedno sa svojom parodijom, THE DARK STAR, jedna od dve
odskočne daske za ALIENA) – tačnije, sa Konceptom
B (usmerena evolucija; "Zvezdana deca" kao subina). Taj koncept
podrazumeva da je život nastao sam od sebe, nekako, i došao do izvesnog stepena
razvoja, kada ga "preuzimaju" kosmički Instruktori pod svoje, pa
posade monolite koji od majmuna naprave majmune u odelima. Skot u PROMETEJU
polazi od Koncepta A:Setva na Tabuli Razi. Nije bilo ništa (živo)
dok nisu došli Inžinjeri i štrcnuli svoje zvezdano seme na plodne vode i crnice
Zemlje, iz čega je iznikao život koji se, sam od sebe, u čoveku, ili barem
njegovim perverznim, izuzetnim primercima, izdigao iznad 4F dovoljno da, bar
načas, digne glavu iz blata i pičke i komšijske njive prema zvezdama… i vidi
pozivnicu svojih Tvoraca.
Avaj, to što je neko za premisu uzeo navodno dubokoumnu tematiku
uopšte ne implicira da će i rezultat biti tako nabudženo pametan. Ovo
zamešateljstvo sa Inžinjerima (Svemirskim Džokejima) je nedomišljeno i po
konotacijama i po smislu u samom zapletu. Zašto su nas uopšte napravili? Iz
zezanja? Dosade? Da vide šta će da ispadne? Ili s nekim određenim ciljem?
Slučajno? Greškom?
Još važnije, zašto su nam ostavili putokaz ka lokaciji za koju i do
kraja filma ostaje nejasno šta je zaista? Da li su nas oni periodično
posećivali naživo, kako impliciraju crteži iste zvezdane konstelacije na
zidovima od pećina pa preko Sumera i Egipta do Maja? I koja je bila svrha tih
poseta – da nam kažu "Ej, narode, ne zaboravite na važan sastanak koji vam
zakazujemo na ovde datoj lokaciji, čim budete bili u stanju do nje da
dođete?" Ako su već hteli da nas zatru, zašto to nisu uradili tokom jedne
od tih praistorijskih poseta, npr. kad su svratili do Maja da im sugerišu šta
da škrabaju po zidovima, mogli su tad da kažu: "Eh, da, by the way, vrlo
ste nas razočarali, muka nam je više od vas, zajebali smo se što smo vas ikad
pravili, sad ćemo da vas izbrišemo ko da vas nikad nije ni bilo. Son cosas de
la vida!"
Jedno se čini izvesnim: planeta ka kojoj je usmerena pozivnica NIJE
rodna planeta Tvoraca. Ali, šta je onda? I zašto nas zovu u ovu pustinju, u ovu
zamku, a ne u svoj dom? I na koji su način uopšte poslali svoju pozivnicu svim
tim pećinskim slikarima, tim Mesopotamcima i Egipćanima i Majama? Da su
dolazili naživo, mogli su odmah da nas istrebe, bez sve ove gnjavaže sa bareljefima
i zagonetkama i booby-trap planetama. Ako nisu dolazili telesno, nego su bili u
stanju da šalju vrlo konkretne i elaborirane poruke preko pola svemira (npr.
kroz snove, ili tako nekako?) – zašto nisu na taj način izazvali pomor
čovečanstva?
Ako je poenta svega jedan nelogično elaborirani booby trap kako bi se
na planetu-zamku navukla JEDNA ekspedicija, kako bi se ubilo 17 Zemljana, onda
– izem ti tu "naprednu civilizaciju"! Ali onda ne bi bilo ovog filma.
A njega ne bi bilo ni bez g. Vejlanda, the Gazde na Firmu koja će, u
narednim nastavcima ALIEN sage da se bavi "građenjem boljih svetova"
i, onako u prolazu, zatiranjem ljudskih bića koja ometaju pribavljanje aliena
(xenomorpha) u svrhe, valjda, ratovanja ili tako nečega. Civilizaciji koja je
proizvela intergalaktičke brodove potrebne su živuljke dobre samo za borbu prsa
u prsa, prevaziđenu još u 20. veku, i potpuno apsurdnu kao koncept u 22. veku,
ili ko zna kom narednom.
Njegova motivacija da baci niz rijeku trista triliona biliona kako
bi opremio ovaj brod i ekspediciju i poslao ih na drugi kraj svemira imbecilan
je na više načina.
a) Nema nikakvog opipljivog razloga da veruje da će na drugom kraju
vasione Tata-Alieni umeti ili hteti da zaleče njegovu starost i da iz napadno
neuverljivog old-age make-upa izvuku bebi-fejs Gaja Pirsa.
b) Civilizacija koja je došla do tog nivoa da napravi ovakav brod i
svu mega-fensi tehnologiju koju tu na delu vidimo (nepunih 80 godina od ove
krize i nemaštine u kojoj svet danas grca!) morala bi da ima i nekakav lek za
hiper-bogatune poput Vejlanda: ako za nekoga s njegovim trilionima nema leka,
onda ga nema ni za koga, niti će ga biti!
c) Ako je već smrtnost tela koje nam je Tvorac dao apsolutno
neizlečiva, ako su te kosti i koža na truljenje osuđeni i tačka, s trilionima
ili bez njih, okej, šta onda fali Planu B? Naime, ta ista civilizacija uspela
je da napravi replikanta (ovde: Dejvid, lik kojeg maestralno igra Majkl
Fasbender, jedan od najboljih glumaca današnjice i jedina iskra u onom mrtvom
puvalu od filma, A
DANGEROUS METHOD). Govorimo o humanoidu koji ne pokazuje nikakve znake
starenja i propadanja – ovo definitivno NIJE replikant od sorte made in BLADE
RUNNER! Da li je zaista ovoj toliko naprednoj tehnologiji, koja
pravi čak i veštačku inteligenciju sasve samosvešću i slobodnom voljom (!!!) – nemoguće
da u to sintetičko telo prebaci "dušu" odrtavelog, na-grob-mirišućeg
trilionera Vejlanda i tako ga ovekoveči?
d) Nemojmo se zajebavati: podvrgavati živi leš s jednom i po nogom u
grobu intergalaktičkom letu, uključujući krio-san, siguran je recept za SMRT!
Kakav lek, kakva pomoć, kakav crni spas: lansirajte ovog mumificiranog čilagera
makar i na kraću ekskurziju do Meseca, a kamoli trista galaksija dalje – i taj se više probuditi neće! Dakle,
njegovo krhko-telesno prisustvo na brodu je čist promašaj.
Što je još gore od ovoga – konotacije Vejland korporacije ovime su
drastično banalizovane i trivijalizovane. Jedna od najgenijalnijih dosetki
ALIENA (na koju su se nadovezali i svi nastavci) upravo je u tome što prikazuje
KORPORATIVNO ZLO. Monstrumi su u suštini razumljivi: imaju zube da nas njima
lakše grizu, šiljate repove da nas lakše probadaju, dugačke kandže da nas lakše
komadaju, kiselinu umesto krvi da nas lakše prže i pale (a da sopstveno
uništenje otežaju), to im je horoskop, tu nema leka; ali ono što je još veći
horor od toga jeste kad vidiš da su ljudi, i njihova pohlepa,
INSTITUCIONALIZOVANA i oličena u korporaciji Vejland-Jutani, još veći monstrumi, jer žrtvuju svoju sopstvenu
braću zarad profita i moći.
Znači, Zla Korporacija Vejlnad-Jutani jedan je od onih dodira
genijalnosti koji krase ALIENA. A onda dođe PROMETEJ pa kaže: ma ne, okej su
korporacije, nego je za sve kriva tragična sudba jednog jedinog bogatuna koji
bi hteo da živi doveka – u redu je sistem, ne valja pojedinac. To je ta
ultimativna reakcionarna poruka američkog filma koju nalazimo u njihovim
propagandno-komercijalnim filmićima: nikad nije kriv sistem, spoljna ili
unutrašnja politika SAD kao takva: ne, zao je pokvareni predsednikov savetnik,
ili poludeli odmetnuti general, ili šef CIA-e koji je delao bez znanja
predsednika. Čim neki Brus Vilis ili Dolf Lundgren ili Švarceneger baci iz
helikoptera tog zlog pojedinca, sistem ostaje, čistiji i zdraviji no ikad!
Ukratko, scenario vadi zube iz mitologije ALIEN sage i zamenjuje ih mekanim
plastičnim surogatom koji više ne grize. (Tako barem stvari deluju u ovom
filmu. Ako nastavka ikad bude, moraćemo u njemu da vidimo tu drastičnu
transformaciju kompanije koju će merdžing sa Jutanijem da donese, i da iz ove
dezideologizovane, bezube Vejland korporacije proizvede onu bezdušnu mašinu za
mlevenje ljudskog mesa koju znamo i kakva jedina može biti u svetu današnjeg i
budućeg kapitalizma.)
Nego, mogao bih do sudnjega dana o "sitnim" budalaštinama
ovog scenarija, npr. o pripadnicima ove mega-napredne civilizacije, sposobne da
prebaci žive ljude na drugi kraj svemira, koji i dalje koriste starinsko vatreno oružje (kad zasviraše klarineti kalibra 45 u svemiru, pomislio
sam: "Neko ovde mora da se zajebava! Ovo je kao neko danas kad bi se
obračunavao iz kubure Velikog Bleka!"); ili o fiziološkim posledicama
auto-operacije koju jedna junakinja ovde izvede na sebi i, odmah posle toga,
krene da skakuće, trči i bori se levo i desno a da s njenim iznutricama i sa
tek-zašivenom ranom posred stomaka ne bude ništa; ili o apsolutno neoprostivom
haosu u ponašanju ove ekspedicije u kojoj se ne zna ni ko je kapetan ni ko
naređuje a ko koga sluša, ni koja je ustaljena procedura za redovno a koja za
ponašanje u vanrednim okolnostima --- Kad samo pomislim koliku je dramu, i to s
pravom, podigla Ripli u ALIENU kad su hteli da inficiranog Kejna unesu na brod,
i koliko je ta začkoljica ubedljivo scenaristički rešena (njenu komandu bajpasuje
zli android), onda još triput gluplje deluje ponašanje ovog tima kvazi-naučničkih
pajaca prema tuđinskim oblicima ("Vidi ga mali puzavi alien, što je
sladak! De si mali aliene, čuknem te uglav! Dođi da te pomazim po
pseudopodu!"). JEBOTE BOG! Da li su ovo neki naučnici i intelektualci i
vodeći eksperti iz svojih disciplina ili gomila pivom-zadojenih kretenoida iz
nekog američkog koledža, slučajno sabrana na lutriji i bez obuke i priprema smesta
lansirana u svemir? "Kamiondžije u svemiru" u ALIENU ponašali su se
vrlo zdravorazumski i uverljivo u datim okolnostima. Ali ovo ovde, ovo su
"Moroni u svemiru", plain & simple!
Ili kad, nakon trista pokazatelja da stvari nisu normalne, da se
koješta čudno dešava, jedan od misteriozno nestalih članova ekspedicije
naprasno dođe pred vrata broda – a kapetan i njegov tim svi zajedno,
čoporativno pohitaju tamo, kao: "Ajd' da otvorimo vrata i da vidimo šta
ima ispred, sigurno nije ništa opasno!" HOLY FUUUCK! Ili kad, na samom
kraju, naša heroina sa par rečenica ladno ubedi čak tri člana posade da se, bez
dileme ili premišljanja, zajedno samoubiju jer je to, navodno, za dobrobit
čovečanstva – iako ova trojica uopšte nemaju razloga da veruju rečima te
unezverene i možda poremećene cure, čiji je momak upravo stradao pa zato može
biti emo-psiho-nestabilna! Ne, oni odbiju zapovest komandujućeg oficira, a
poslušaju ovu, i skrljaju se svojim brodom u onaj tuđinski, jer im je ova tako rekla.
Previše je rupa u logici, motivaciji, psihologiji, fizici, hemiji---
u proceduri i disciplini i ponašanju ovim vrlih naučnika --- da bih se baktao
svima njima. Koliko je ALIEN umeo da svoj fantastični svet učini realističnim i
uverljivim na svakom zamislivom planu (tako da nikom nije padalo na um da
preispituje ekonomsku isplativost te toliko dragocene rude koju kopaju i voze
preko pola svemira onolikim brodom…), toliko je PROMETEJ neubedljiv i fejk s
koje god strane ga posmatrali: likovi, motivacija, odluke, ponašanje--- to uglavnom
s mozgom veze nema. Možete pogledati seciranje nekonzistentnosti ovog scenarija
od strane Jovana Ristića, autora delimično objavljene studije o ALIEN serijalu,
sa još detaljnijim i konkretnijim spojlerima, OVDE.
Svet ALIENA deluje promišljeno, izgrađeno, detaljno, i uvlači vas u
sebe uključujući tu i nedorečenosti i misterije koji ne ometaju praćenje nego,
naprotiv, doprinose opštem efektu. Svet PROMETEJA je sklepan od nekoherentnih i
nedorađenih elemenata čija inkongruentnost i nedokuvanost, kako film odmiče
prema kraju i zapliće se u sve novim nedoslednostima i nejasnoćama i
izmaglicama i tmušama – postaje toliko frustrirajuće OTUĐUJUĆI (yes, alienating) da je moja involviranost kao
gledaoca, ionako tanka do tada, bila nepovratno izgubljena mnogo pre tog
apsolutno iritirajuće krembilskog završetka, toliko idiotskog da mi je došlo da
gađam platno nečim!
Da citiram Njumena: "Alien was a simple film
about people whose most pressing question was would they live through the next
five minutes, while Prometheus is a complex movie about
people asking big questions about the nature of the universe. It’s just
that Alien‘s lost patrol/body count/runaround story takes place
in a universe that has been thought about deeply and which contains mysteries
that connected with audiences – we loved the film because it had a sense of
knowing more than it told, which added to its horrors and mysteries. Alien is
awesome in the old-fashioned sense of ‘with awe’. Prometheus seems
to feel that any exciting genre elements are token, even as its deep thoughts
are ultimately shallow."
Glavni problem ovog filma je što se ponaša kao da je PILOT za
planiranu TV seriju (što i ne čudi kad ga je doktorovao lik koji je pisao
LOST). Kao, "Okej, narode, možda ovo deluje nedorečeno, ili glupo, ili
nepotrebno, ili sumnjivo – ali samo malo strpljenja: kupite kartu za nastavak,
i nastavkov nastavak, i za sledeću trilogiju iza toga, i sve ovo će vam, kao,
biti jasno ili barem smisleno na kraju balade!" Ma nemoj! Čujem da ih je
tako zavrnuo i sa završetkom LOST-a, mada ja tu pantljičaru nisam ni hteo da
gledam jer mi je u startu smrdela na kilometar, ali sudeći po komentarima
fanova na netu, izgleda da ih je Lindelof vukao za nos nekoliko sezona a na
kraju balade im nije pružio zadovoljavajući odgovor na progresivno sve veće
rupe u zapletu.
ALIEN savršeno funkcioniše i ako ne znamo otkud ta jaja, ko ih je
sneo, i zašto, i šta traže na tom srušenom brodu, i ko/šta je Spejs Džokej –
ali PROMETEJ ne može da funkcioniše kao zaseban film ako ne znamo šta su sa
nama hteli Džokeji na početku, zašto su nas stvorili, zašto su potom odlučili
da nas istrebe ili tačnije zašto je naše istrebljenje TOLIKO fucking bitno da oni moraju da
konkoktuju prenabudženo komplikovani plan koji uključuje delovanje na daljinu
(?!) i slanje "pozivnice" koja se preslikava po zidinama drevnih
civilizacija – štaviše, naše istrebljenje je Inžinjerima toliko bitno da oni
rizikuju SOPSTVENO uništenje tim prekomplikovanim i preopasnim bio-oružjem, i
umalo se njime trapavo i ne unište, na toj misterioznoj planeti na koju su nas
pozvali još pre mnogo hiljada godina. Šta je to još pećinski čovek zgrešio da
bi mu ovi po stenama u jazbini iscrtavali mapu do Tvorca ("Dođi, sine, da
te jebem")? Zašto su na odredište ostavili ove ružne kanistre sa ANYTHING
GOES zaraznim materijalom od kojega su i sami stradali? Kako je onaj jedan dipl.
ing. preživeo to što je sjebalo sve njegove sunarodnike? Po kojim uopšte
principima funkcioniše ta čarobna sluz iz koje rastu i crvi i pipci i ktului i zenomorfi,
kako scenaristi ćune?
Naročito je goruće pitanje: zašto je android izazvao prvu zarazu? I
s tim povezana misterija: da li Dejvid dela po sopstvenoj volji, ili po
programu koji mu je usadio matori Vejland? Cui
bono? Ko ima profit, i koji, kakav, kako, od svesne, namerne zaraze među
ljudstvom? Jedno je sigurno: deda Vejland sigurno nema ništa od toga da seče
granu na kojoj sedi i da pobije tim koji ga je dovezao i koji treba, valjda,
nazad da ga vrati. Zašto bi čiča programirao replikanta da sjebe ljude, pa time
i samog sebe? Istina, dedina motivacija je u korenu neubedljiva, od samog
starta (umalo napisah: od samog Sartra!), još pre nego što je krenuo sa Zemlje
ka dalekoj, dalekoj planeti i njezinoj sumnjivoj nadeždi – a ta nadežda postaje
napadno kretenska jednom kad dospeju na lice mesta i shvate da imaju posla NE
sa eliksirom mladosti, života i seksipila nego sa (citiram) "oružjem za
masovno uništenje". Ali ništa od tih horor zbitija ne pokoleba deda
Vejlanda da se do samog kraja nada da će ing. Tvorac da ga dočeka raširenih
ruku i sa eliksirom večnosti u levom zadnjem džepu, na izvolte.
Tu postoji jedna mogućnost koju predlaže Aca Radivojević: po njemu,
suprotno svemu što smo videli kod nepouzdanih programiranih androida u
dosadašnjim nastavcima ALIENA, ovaj Dejvid ovde ne dela po programu, nego na
svoju ruku. Navodno, nije mu Vejland kazao da krijumčari na brod ćup sa
čarobnom ubilačkom naftom (zašto bi? da njome macka svoje sasušene bore kako bi
postao mlad i lep?), nego je taj replikant – od svoje volje i svoje sopstvene
pameti – radoznao da upozna Tvorca svojih tvoraca, odnosno da vidi kako će
njegovi tvorci (ljudi) da reaguju na susret sa svojim Tvorcem, koji želi da ih
istrebi.
Ovo ne zvuči loše, u teoriji. Avaj, Dejvidova motivacija u ovom
filmu nedovoljno je jasna, plus: neizbežno je obojena onim što znamo da su
njegovi POTOMCI, mnogo posle njega (dakle, naprednije, usavršenije verzije),
radili. Ne zaboravimo da PROMETEJ opisuje daleku praistoriju ALIENA. Dejvid je
čukun-čukun-čukundeda Eša iz ALIENA. Da li se od nas zaista očekuje da verujemo
da je jedan android u pradavnoj praistoriji posedovao samosvest u rangu Roja
Betija (iz BLEJD RANERA), i da je delao na svoju ruku, iz radoznalosti i
indiferentne malicioznosti prema svojim tvorcima – a da su mnogo kasniji (i
napredniji?) modeli, poput Eša, bili slepe mašine vođene jedino svojim usađenim
programima? Prc. Istina, kompjuteri i ukupna tehnologija displejovana u
PROMETEJU primetno je naprednija od one koju videsmo u, hronološki, mnogo
kasnijem ALIENU. Uporedite ove bestelesne hologramske andrmolje iz 2089. sa
onim smešnim 1970s monitorčićima iz ALIENA, koji se zbiva barem stotinak godina
kasnije. Uporedite ove lagane seksi trikoe za šetkanje po nezemaljskom
okruženju u PROMETEJU (preslikane iz PLANET OF THE VAMPIRES Marija Bave) sa
onim glomaznim, nekomfornim, teškim, nepraktičnim skafandrima iz ALIENA koji
umalo da pomore pola glumačke ekipe koja se gušila u njima...
Međutim, ako je ovo sa kompjuterima i skafandrima samo nepromišljeni
goof u kontinuitetu i hronologiji koje su morali
da poštuju, a nisu, onda ovaj momenat sa Dejvidom unosi problem mnogo veći od
nekakvog goofa, jer u potpunosti izvrće na glavu "univerzum" kojega
je, navodno, deo. Prosto rečeno, ma koliko svi mi priželjkivali pravi prikvel
ALIENA, ovo što smo dobili je jedan prilično neuspeli, frustrirajući,
izluđujući mutant između potentnih premisa nevezanih i teško spojivih sa
ALIENOM (veštačka inteligencija vs. ljudska inteligencija vs. antiljudska
inteligencija) s jedne strane, i elemenata ALIEN sveta, ikonografije i
elemenata zapleta (i žanra) koje očekujemo. I oni se neprestano sudaraju jedni
sa drugima: usiljeni horor bez smisla i niđe veze ubacuje se protivno svakoj
logici i zapliće se u noge zapleta koji bi, bez toga, mogao da se smislenije i
pametnije odvija i razvija. (Npr. dva "naučnika" naprasno odluče da
napuste ekspediciju usred alien "piramide", kao da su tu na izletu a
ne po zadatku, i da lutaju njenim hodnicima – u stilu, "Fućka nam se za
vašu ekspediciju, odosmo mi samoinicijativno nazad na brod, jebeš PS i liniju
komande i proceduru i sranja!" a kad, potom, naiđu na ALFA (alien life
form), krenu da ga maze kao da su na Zemlji i da je to nekakva zalutala
pudlica, a ne bledi pipak na zlokobnom mestu gde su, kao što su malopre sami
videli u misteriozno očuvanom hologramskom filmu, nekakve naprednije grdosije
već nagrabusile od ko zna čega…)
A s druge strane, kvazi-filozofija i baktanje sa pitanjima Who made who (and why) zapliću se u
noge stvaranju konzistentne atmosfere, napetosti i strave, koji su ovde grdno
rasplinuti i neefikasni. I sve vrlo brzo postaje "the kind of movie that
tells you what you’re supposed to feel rather than engendering those emotions,
and prone to telling you what’s going on, rather than showing you," što
reče jedan
solidan rivju.
Na to se nadovezuju pitanja vezana za "jeste prikvel/nije
prikvel" koktizing i namigivanje/negiranje namigivanja fanovima ALIENA.
Skot i scenaristi koje je angažovao hteli bi da se prcaju ali da im ne uđe;
hteli bi i jare i pare; i prikvel i samostalni film i pilot za seriju; i horor
i SF-dramu i filozofiju i saspens i akciju i eksplozije i kreature i spektakl i
body-horror i bacače plamena i smisao života i da li smo sami u svemiru i Who made who i čemu sve ovo…
Ako ovo NIJE prikvel, zašto se
jednom ili dvaput čuje muzička tema iz ALIENA, tj. njena varijacija? Zašto je
dizajn alien broda, sasve Džokejima, bukvalno preslikan od onog Gigerovog, iz
ALIENA? Što reče Njumen, "Today’s fans can debate, thanks to
inconsistencies left in between drafts, whether or not the Space Jockey
of Prometheus is the same one the Nostromo found in Alien. If
not, there’s an awfully big coincidence out there; if so, then the continuities
don’t quite match up." Tačno tako. Završetak ovog filma nikako se ne može
nalepiti na dešavanja iz ALIENA. Ovaj Džokej na kraju PROMETEJA ne završi na
mestu gde ga zateknu ovi u ALIENU, za volanom (iako ima istu stomačnu tegobu).
Ovaj brod, istovetan onome iz ALIENA, nije čak ni na istom planetoidu. A opet,
ako je ono u ALIENU bio neki sasvim drugi brod i drugi Džokej, "koincidencija"
je preterana i – apsurdna.
Da li je možda istrebljenje ljudske rase toliko užasno bitan zadatak
da je nekakva navodno napredna civilizacija Inžinjera posvetila sve svoje
resurse, tokom milenijuma, da kreira širok dijapazon bio-oružja i da to đubre
raseje po celom svemiru, upola (?) uništivši i sebe same pritom a i ko zna
kolike još druge rase na čije planete su zabasale te grdne flotile sa
"oružjima za masovno uništenje", pa je stoga onaj brod na koji nabasa
Nostromo u ALIENU samo jedan (istovetan! isti istijat! copy-paste Giger!) od ko
zna koliko raznih brodova sa ovim pošastima i otrovima i klicama i đubretom
koje su naši vrli Inžinjeri odaslali prema Zemlji čije je uništenje toliko
bitno da se, zarad tog cilja, mora žrtvovati i zdravlje većeg dela ostatka
vasione i eventualnog života u njoj?! KOJEŠTA!
I finalni udar na sve: u zadnjoj
sceni iz stomaka Poslednjeg Srbina – ovaj, Poslednjeg Džokeja, izađe alien.
Ali, braćo i sestre, ne izađe onaj malecki grudorazbijač ("Hello my honey,
hello my baby, hello my ragtime gal!"), kako smo navikli i kako jedino ima
smisla.
Ne, iz grudi Džokeja izađe veliki, odrasli, već sasvim formirani,
dvometarski zenomorf (!) i još jedno jaje pride (!!!). A što je najgore, čak ni
taj zenomorf ne izgleda kao oni iz ALIEN serijala: liči, donekle, ali nije to
taj. Izgleda u svakom pogledu inferiornije – kretenskijeg oblika glave,
bezveznijih (konvencionalnijih) vilica. Kao da nisu hteli da plate Gigeru za
originalni dizajn, pa su napravili the next "best" thing: nekakvo
niti-jeste niti-nije čudo čije kreveljenje i urlikanje u poslednjim sekundama
pre špice predstavlja samo finalni šamar svakom self-respecting gledaocu, a
naročito self-respecting poštovaocu ALIEN sage.
Da i ne ulazim u to da je ova pojava višestruko usiljena i
kretenska: kog je to životnog ciklusa i koje biologije sad pa ovaj ovde alien
deo? Ne zaboravimo, njega je napravilo ono džinovsko Ktulu-čudo, silovanjem Inžinjera
kroz usta, a Ktulu je nastao od Ktulčeta koje je sebi iz utrobe izvadila Naomi
(pa zaboravila da ga uništi posle tog abortusa, u žurbi valjda, i nadajući se
da neće, tako zatočeno, i bez ikakve hrane, da samo od sebe naraste u čudovište
od pet metara i petsto kila žive vage!), a ona ga je začela seksom sa svojim
zaraženim momkom, koji je progutao zaraznu alcohol-resistant ANYTHING GOES
materiju koju mu je u piće ubacio replikant Dejvid iz nejasnih pobuda. To se
zove ZAPETLJANCIJA bez glave i repa! Znači, ona nafta iz bio-kanistara treba da
zarazi muške u nekakve ubilačke mutante (s kojom svrhom?) a žene da oplodi
džinovskim Ktuluima čija je svrha – da PONOVO izjebu domaćina kako bi iz
njega/nje ovog puta izašlo znatno manje i slabije stvorenje od tata-Ktulua /
džinovskog Fejs-Hagera! Pa jebo ih otac blesavi – ma koliko apsurdan i
evolutivno neodrživ bio životni ciklus aliena (izvornog), on je imao barem neke
daleke paralele sa izvesnim insektima, i predstavljao je nadgradnju nečega što
bi, pod izvesnim uslovima, moglo da ima nekakvu funkcionalnu logiku. Ovo što se
zbiva u PROMETEJU sa svemogućom tekućinom ™ je najobičnije "jebo lud
zbunjenog" anything goes!
Super je to koketiranje sa nihilizmom i blasfemijom koje se može
nazreti ovde-onde u filmu: i baš zato što je, negde u dubinama ispod svih
svojih kalkulacija, ovaj film imao nešto na pameti – baš zato je, kažem, veća
šteta što od svega toga nije napravljen još hrabriji, još smisleniji, još
zaokruženiji film, za čije likove i dramu bi nas bilo briga, čije proklamovane
ideje bi nam golicale mozgove ne samo kroz replike nego i kroz dramatizaciju,
koji bi bio fokusiran na jedan lik (npr. Dejvida) i jednu temu i ideju, a
pokušaji strave bili visceralniji i efektniji nego što jesu – film koji se ne
bi "završio" sa dvostrukim moronskim migovima ALIENU: prvo sa
odjavljivanjem poslednje preživele (napadna varijacija Ripline poslednje poruke
pred san na kraju ALIENA) a onda i sa tim poludupastim polugigerovim kvazi-zenomorfom
i njegovim GRRRROOOAAAARRRR (u prevodu: "Nastaviće se")… Možda. Ako u
dovoljnoj masi pohrlite u bioskope i platite karte za ovu pilot-epizodu. A ako
Ridli poživi barem koliko deda Vejland, ko zna, možda i stigne da snimi sve te
nastavke kojima je obećao da planira popuniti rupu između PROMETEJA i ALIENA… Nek'
nam je živ i zdrav Ridli Pantelija...
P.S: Velika je šteta što Gigera nisu angažovali u punom opsegu, da
dizajnira nove elemente ovog sveta. Umesto toga, šićardžijski su preslikali
njegov dizajn Džokeja i komandne sobe (i uzeli nešto malo ranije
neupotrebljenih, ali odavno plaćenih dizajna), a ostale lokacije i kreaure
dizajnirali su neki drugi – i to se vidi. Spoljašnjost tzv. piramide na toj
planeti izgleda vrlo neupečatljivo, baš kao što je osrednja i ta džinovska alien-man
glava koja lebdi u hangaru sa bio-otrovima (valjda da ta DNK pošast ne zaboravi
od koga je potekla?), baš kao što su nenadahnuto dizajnirani i sami Inžinjeri
ispod Giger-dizajniranih "šlemova", baš kao što su prozaični i ti
mini-kontejneri u kojima počiva alien WMD… Šteta. Giger je živ i zdrav, i
nejasno je zašto i ovog puta nije bio maksimalno uključen – jer da jeste,
eye-candy bi sigurno bio znatno žešći i svakako bi pomogao da ova gorkoslatka
pilula deluje prijatnija nego što jeste.
No, to nam što nam je: PROMETEJ nije zaista abortus, ne bih išao
tako daleko, ali definitivno jeste rođen prerano, carskim rezom, sa delimičnim
oštećenjem mozga, porođen od strane previše babica, i za sada ostaje u
inkubatoru, do daljnjeg. Sumnjam da će eventualni nastavci mnogo pomoći
retroaktivnoj rekonvalescenciji, ali… ajd' da vidimo i to čudo.
