KILLER JOE (2012)

***(*) 

3+

Vilijam Fridkin se pokazuje kao krajnje redak primer vitalnog starca sposobnog i da u jeseni svog života proizvede svež, žestok, mladalački Fuck-You film (za razliku od pregaženih penzionera tipa Kopole, Ridlija Skota ili Arđenta). Dobro, ne treba očekivati mega-klasik u rangu nedodirljivih masterpisova nanizanih jedan za drugim u 1970-im (THE FRENCH CONNECTION, THE EXORCIST, SORCERER, CRUISING), ali ova crna triler-komedija svakako je najbolji njegov film koji je napravio još od CRUSINGA, dakle u više od tri decenije. 

Ultimativna sjebana familija, degradirani međuljudski odnosi, bizarni planovi o unutarporodičnom ne-baš-plaćenom ubistvu koji pođu po zlu, svet blizak postapokaliptičnom paklu (Suncem sažeženi, otrovnicama i kanibalima naklonjeni Teksas) – i sve to živahno i sočno, kao da nije rađeno po pozorišnoj predstavi čoveka po imenu Trejsi! Crni humor u lopatama, izuzetna gluma (naročito MekKonahi u naslovnoj ulozi), vanredna fotografija Kaleba Dešanela, brutalno nasilje i još brutalniji psiho-teror, nepredvidivi preokreti... Ukratko, sjajna zabava: izgleda kao najbolji film braće Koen (uključujući i Larija Koena) koji nisu oni radili! 

Istina, uz sav nesumnjivi entertainment, ovaj freak-show previše naginje eksploataciji i ide u iživljavanje dalje i dublje i duže nego što je potrebno – što je lepo po sebi, ako ga posmatramo kao neambiciozni komad bezobrazne zabave, ali okrnjuje eventualne veće pretenzije ka nekakvoj ozbiljnoj drami o ljudskom stanju. 

Psiho-antropo-sociološki posmatrano, KILLER JOE je isto toliko "realna" i "prodorna" drama realnih karaktera i mentaliteta koliko je to, recimo, THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE II, koji je (da ne budem pogrešno shvaćen) izvanredan i vrlo mi drag film, i ujedno najpribližniji rođak (brat od dementne tetke) ovome ovde, iako MekKonahijevo prisustvo (i najmanje jedna njegova pretnja: "Ako me ne poslušaš, iseći ću ti lice i nosiću ga preko svoga!") prizivaju asocijacije na IV deo tog serijala, u kome je on debitovao (zajedno sa Rene Zelveger) igrajući lik po imenu Vilmer Slaughter!

Pošto doslovno svi rivjui na netu pominju scenu sa Kentaki Prženom Piletinom, ja ću namerno da je NE pomenem (zavisno od vaših preferenci, ona može da pobudi krčanje creva ili povraćanje – meni je izazvala pomisao: "Mmmmm... batak!"). Umesto toga, reći ću da je sam samcit kraj genijalan, i da sam u filmu uživao kao u malo kom u poslednje vreme: pravo osveženje i blast from the past pravo u već pomalo zaboravljeni etitjud i ludilo kakvo danas, jedva, može da se nađe samo u retkim limited release ili direct-to-dvd filmovima, a nekad ste ih imali u wide-release ili barem svakom drive in-u... Mislim, šta reći kad vas već u prvom minutu filma pravo u lice tresne žbun još uvek držeće Đine Geršon!
  P.S: DŽOA sam gledao na FANTASTIC ZAGREB festivalu, i dok ovo pišem, nije dostupan za skidanje sa neta. Ali svakako ga zabeležite na svoje TO DO liste i ne propustite prvu priliku da ga pogledate, kadgod i gdegod se ona ukazala.

GROSSMANN 2012: Epidemija kreće iz Ljutomera!

            U ponedeljak 16. jula kreće najnoviji, osmi (!) po redu festival filma i vina – GRO88MANN! Šest dana terevenki, ludila, treša, horora, zombija, mutanata, jugonostalgije, srbovanja, vrbovanja, multikulturalizma, multirasizma, pijanstva, zajebancije i svega što vole mladi!

            Ove godine je glavni gost iz beloga sveta – Haume Balaguero (THE NAMELESS, REC, FRAGILE, SLEEP TIGHT...), Španac Koji Obećava, a povremeno i isporuči, uglavnom natprosečne horore. Družiću se s njim i intervjuisati ga: ako imate kakva pitanja za njega, pucajte!

Glavni gost "iz regiona" biće Goran Marković. I on će, kao i Balaguero, dobiti Hudoga Mačka (sic), a što je naročito zabavno, pošto se ove godine navršava 30 godina od premijere VARIOLE VERE, pored uobičajenog master-klasa sa rediteljem (koji ću verovatno voditi ja, osim ako ne upadne Marcel Štefančič), organizovan je i posebni panel na temu infekcija i bolesti i epidemija, s naglaskom na velike boginje! Dakle, neću biti jedini doktor na ovom festivalu! 

            Pored njih, tu će biti i Alex Chandon, Englez koji je pravio sve spotove black metal grupice CRADLE OF FILTH (my guilty pleasure), a režirao je i predugometražni kvazi-film, CRADLE OF FEAR (Ghoul's rating: *(*)), kao i nekoliko kraćih, te stoga podnošljivijih splattera. On će ovom prilikom predstaviti svoje najnovije zlodelo, torture-splatter INBRED.

            Društvo će mu praviti Julian Richards, čiji je THE LAST HORROR FILM bio prilično (nezasluženo) hvaljen pre 8 godina (Ghoul's rating: ** 2-), ovog puta sa najnovijim hororom SHIVER kojeg mu je snimao Srbin (Zoran Popović) a jednu od glavnih uloga igra srpski zet (Casper Van Dien).

            Osim toga, lično će nazočan biti i Lee Hardcastle, majstor horor-animacije, sa izborom svojih radova, kao i predstavnici evropskih festivala fantastike, i još neke veličine i manjine. 

            Kad sam već kod tih kraćih radova, ističem da će na Grosmanu biti evropska premijera kratkog filma CAPTURED BIRD by Jovanka Vučković (aka Vukovik) u produkciji Giljerma del Tora i još neke poslastice.

            Na istom mestu desiće se i vansrpska premijera kratkog filma THE LAST DROP Mikija Lakobrije, zvezde skandal-časopisa koja takođe dolazi da lično pozdravi svoje obožavateljke.

             Bekvalac će ove godine sam raditi SHOCK CORRIDOR jer je Aca R. opravdano izložen crnogorskom moru, a ekipa Sendija Kumalakante pretvaraće dobrovoljce u postapokaliptične mutante, nakaze, frikove i degene kako bi se predveče teturali ulicama Ljutomera u prikladnom 2012. DOOMSDAY WALKU.

            Program muzičkih filmova je prebogat, pored ostalog tu su i dva filma koja sam lično preporučio, BELGRADE UNDERGROUND i WE CRY BEHIND DARK SUNGLASSES a ja s posebnim zanimanjem očekujem da pogledam FIX: THE MINISTRY MOVIE (2011).

            Sve to je praćeno nikad bogatijim likovnim programom, sa nekoliko fanta-hororičnih izložbi (uključujući lavkraftovske radove Nikole Vitkovića), i obilato zaliveno kvalitetnim vinima iz tog kraja, pa zato, da ja ne kenjam više – ceo program i sve detalje oko njega imate na sajtu festivala, a sve što ne budete našli na zvaničnim mestima, biće razotkriveno u mojim tell-it-like-it-is izveštajima, kad se budem vratio otuda.

            Izlišno je uopšte napominjati da je Grossmann mega-zabavan festival na koji definitivno vredi otići ako ste mu iole blizu, pa čak i ako niste!

Zagreb: Uklete kuće i pusta groblja

 Kako to obično biva, u skladu sa narodnom izrekom "Gdegod nađeš zgodno groblje il' ruševinu, tu Ghoula posadi", i ovu posetu Zagrebu iskoristio sam da obiđem neke hororične lokacije. 

Izveo sam to u sopstvenoj režiji, uz asistenciju internet pretrage, i uz nezaobilaznu i dragocenu pomoć agenta na terenu sa hororičnim imenom Srđan Crnić (iako on niti je srdit, niti crn, mada teži mračnijim sadržajima).

S njim kao vodičem i prijatnim sagovornikom (plus, autorom svih ovih fotografija) zaputio sam se u šetnju jednog vrelog predvečerja u potragu za zlokobnim kućama o kojima sam našao podatke onlajn.

Nažalost, kad na kraju dođosmo do njih, ispostavilo se da su obe u fazi renoviranja – duhovi su već proterani, paučina sklonjena, oljušteni malter i odronjene cigle počišćeni...

Lokacija je Rokov perivoj, gde je nekada bilo groblje – kako mi rekoše, ne baš savesno preseljeno (odnosno, sa mnogim leševima ostavljenim gde su bili, POLTERGEIST-style). 

Dve ulice u kojima smo zatekli neke od slikovitijih zgrada (avaj, naseljenih živim ljudima!) zovu se Nazorova i Jurjevska. 

Ljudska bića u njima i oko njih nisu nas sprečila da obavimo fotkanje nekih od vizuelno potentnijih, pa eto, ko voli – nek izvoli (i nek klikne na foto da je vidi veću).

 

Kad smo već bili u blizini, svratismo i do ostataka prastarog groblja koje sam overio i prošle godine.

Sada je bilo više vremena da se tu zadržimo i napravimo nove fotke, iz novih uglova, i da na prastarim spomenicima otkrijemo nove zabavne detalje...

 

 

 

 

 

Odatle se spustismo na Tuškanac, taman na vreme za film na letnjoj pozornici. U blizini nje iskoristih priliku da zabeležim i spomenik Krleži, čija je nekadašnja vila odmah prekoputa.

Ovo uslikavanje izveo sam donekle iz poštovanja prema njemu, a odnekle zbog Giger-Alien asocijacija koje mi je glavićki oblik njegove glave na ovom kipu izazvalo...

Ovaj izlet je bio samo zagrevanje za daleko ambicioznije i egzotičnije lokacije koje smo Srđan i ja obišli narednih dana. O tome, u idućim nastavcima!

FANTASTIC ZAGREB 2012: Gulovi, zombiji, apokalipse, stripovi...

 Glavni, ili barem oficijelni povod da Aca Radivojević i ja boravimo i na ovogodišnjem FANTASTIC ZAGREBU bilo je učešće na dva panela. Evo kratkog izveštaja o njima kao i o jednom predavanju...

 

Panel diskusija / 3.7. (utorak) / 17-18.30h

ZOMBIJI

Tko su zombiji i odakle fascinacija konceptom živih mrtvaca? Mali vodič kroz povijest ‘undeada’.

Moderator: Vanja Vascarac (ko-direktor programa Fantastic Zagreb Film Festivala, Hrv)

Sudionici: Dejan Ognjanović Ghoul (kritičar/teoretičar, Srb), Kristijan Milić (redatelj, Hrv), Ana Rajner (antropologinja, Hrv)

Kad ti je nadimak Ghoul, sasvim je logično da učestvuješ na panelu o zombijima. Čuj, "učestvuješ"! Iako ja nisam od tih što se otimaju za mikrofon, u ovom konkretnom slučaju moderator, a vala i učesnici, najčešće su ga meni prepuštali. Pošto sam se ja već više puta javno oglašavao, a i pisao o fenomenu zombija (ponešto od toga imate i ovde na blogu), nisam našao za shodno da nosim diktafon sa sobom.

U retrospektu, možda je trebalo: bila je to sasvim fina, zabavna i poučna govorancija, održana pred nekih 15-ak posetilaca, što je – ako se ima na umu koliko je i kako bila najavljivana ova tribina – sasvim OK. U svakom slučaju, u publici nisu bili samo "laici" nego i nekoliko eksperata za ovo i ONO (Velja Žuti Titl Grgić, Aleksandar SF Apokalipsa Žiljak, te predstavnici nekih žanrovskih foruma, reditelji itd).

Moderator je insistirao da sazna ZAŠTO su zombiji IN baš sada, šta je izazvalo to da SADA budu u centru ne samo žanr-geta nego i mejnstrima. Ja sam, ukratko, ukazao na fundamentalni prevrat koji je u poimanju i značenju zombija doneo Romero sa svojom NOĆI... (1968), i suštinu tog prevrata sveo na dva, po meni, ključna momenta odnosno inovacije koje su od tupih teturavih radnika na plantažama i u rudnicima, kakve smo imali u hororima do tada, napravile jednu od nezaobilaznih pošasti savremenog horora. 

Te dve novine jesu: 1) APOKALIPSA, odnosno povezivanje zombija sa epidemijom globalnih razmera koja se nezaustavljivo širi i uništava svet kakav poznajemo; i 2) KANIBALIZAM, odnosno ideja da se zombiji hrane ljudskim mesom, što ikonografski uvodi niz upečatljivih scena body horrora (čerečenje, creva, šikljanje krvi...), a konotativno se povezuje sa motivima otuđenja i obezljuđenja, kroz stalne situacije međuljudskog gloženja, koji se međusobno, metaforički, "proždiru" i tako postaju gori od samih zombija. 

Naravno, tome dodati očigledan pomak u tome da je Romero sve to prebacio sa dalekih ostrva obavijenih maglom, sa plantaža i egzotičnih lokacija – u naš komšiluk, u savremeno doba, u urbane lokacije i među ljude poput nas...

Antropologinja Ana Rajner je kazala ponešto o mitologiji zombija sa Haitija, dakle – o izvornim zombijima, a kasnije se uključila i sa opaskama o video-igrama koje su takođe značajno uticale na prelazak zombija iz žanr-geta u mejnstrim i svakodnevicu onih koji nisu nužno fanovi horora. 

Kristijan Milić, reditelj (ŽIVI I MRTVI), uneo je nešto sočnosti i zajebancije u opšti ton svojim komentarima o savremenom hororu uopšte, i mestu zombija među njima. Prilično se dobro snašao u tome, budući da je uskočio u poslednji čas kao zamena za ranije najavljenog pa iznenada nedostupnog kolegu, Nevija Marasovića.

Predavanje / 4.7. (srijeda) / 17 - 18.30h

SUDNJI DAN

Ploveći mirnom 2012. Aleksandar Žiljak vodi nas na putovanje kroz povijest koncepta Sudnjeg dana, redefinirajući što taj pojam znači danas. Ali zašto je baš 21.12.2012. Sudnji dan?

Predavač: Aleksandar Žiljak (pisac/urednik/kritičar/ilustrator, Hrv)

Žiljka se možda sećate kao nosioca jedne od najviših ocena u mom osvrtu na Skrobonjinu antologiju o APOKALIPSI. I o njegovom predavanju imam, pretežno, reči hvale.

Bilo je to dobro spremljeno, jasno i pregledno izlaganje obimnog – možda i preobimnog – materijala, oživljeno slajdovima sa video-bima, koji su nas podsećali na postere i kadrove poznatih SF filmova relevantnih za temu.

Apokalipsa je bila shvaćena široko – od prirodnih nesreća (katastrofe) pa preko atomskog razaranja, epidemija i sl. pa sve do osvajača iz svemira. Imajući u vidu predavačev zadrti SF slant, donekle je razumljivo da ga nisu zanimale horor-apokalipse (npr. zombiji, ili pak lavkraftovski Doomsday, kad zvezde budu tamo gde treba...).

Taj njegov slant se samo u par navrata odrazio kroz neke omaške: najkrupnija od njih, kada je izjavio da su film WINGED SERPENT režirala braća Koen na samom početku svoje karijere! Srećom, ja sam se zatekao u publici da ga smesta ispravim i kažem mu da Larry Cohen nije baš ni u kakvom srodstvu s braćom Coen. 

Pitanje je, takođe, da li je predavač uopšte gledao taj film, budući da ga je olako otpisao kao "trešinu", što je prestrogo i netačno. Malo kasnije ga je neko drugi iz publiku uhvatio u tome da nije gledao još jedan film o kome je govorio, pa je napravio omašku vezanu za završetak Emerihovog 2012.

Njegov mogući anti-horror slant bio je očit i u neshvatljivom totalnom ignorisanju apokaliptičnosti koja prožima veliku većinu najboljih filmova Džona Karpentera (ESCAPE FROM NY / LA, PRINCE OF DARKNESS, IN THE MOUTH OF MADNESS... u izvesnom smislu i THEY LIVE) a o THINGU je, istina, kazao da je možda najbolji rimejk ičega, igde, ikada, ali to nije elaborirao.

Sve u svemu, bilo je to više nego dobro protrčavanje kroz neke od glavnih oblika uništenja ove planete ili njenog radikalnog menjanja, osvajanja i sl. Predavač Žiljak, inače, svojom fizionomijom ali i energičnim izlaganjem, gestikulacijom i napadnim pokušajima humora, prilično podseća na Slavuja Žižeka, samo što se ne znoji toliko, ne vrska i ne deluje ni približno toliko neurotično.

Panel diskusija / 5.7. (četvrtak) / 17-18.30h 

FILM I STRIP EKRANIZACIJE

Film i strip imaju posebnu vezu na granici ljubavi i mržnje. Sličnosti između dva medija i odnos stripa i filma u Japanu, SAD-u i Francuskoj, te kratka povijest ove turbulentne suradnje, teme su panela. Vjerujemo žestokog!

Moderator: Vjeran Kovljanić (Filmonaut, Hrv)

Sudionici: Velimir Grgić (kritičar, Hrv), Aleksandar Radivojević (scenarist, Srb), Jurica Starešinić (autor stripa, Hrv), Matko Vladanović (autor stripa, Hrv)

I ovo izlaganje je proteklo u apokaliptičnoj intonaciji, kroz vajkanje nad novijih superherojskim adaptacijama koje imaju sve manje filmskog u sebi, i svode se na ilustrovanje sličica koje fanovi očekuju da vide, kao i na prevlast CGI-ja nad bilo kakvom suvislom i ljudskom umu prikladnom pričom i likovima.

Ovde je Aleksandar Radivojević manje-više dominirao, objašnjavajući preokret koji su britanski autori (Moore, Morrison, Gaiman...) izveli u 1980-im kroz preispitavnje stripske tradicije i mitologije i ideologije, a naročito kroz uvođenje "mračnijih sadržaja", i kroz svež, slojevit tretman ANTI-HEROJA. Nasuprot tome, kazao je on, tužno je i pomalo nakaradno, da danas, par decenija kasnije, vidimo povratak stripova i strip-adaptacija u svoju "naivnu" fazu, sa nesumnjivim dobričinama protiv manje-više crnih zlikovaca, bez senki sivog koje su bile tako potentne u svim tim Mračnim Vitezovima, Sendmenima, Vočmenima, Pričerima i Helblejzerima, a uglavnom su izgubljene na putu do platna (i tinejžerskih džepova).

Velimir Grgić je tome odlično parirao svojim uvidima u fakte, brojke i statistiku, ali i odličnim poznavanjem situacije u Japanu, o čijim mangama je ponajviše govorio, maltene insajderski.

Ostali učesnici su pokušali da objasne zašto Evropa nije uspela da napravi veći biznis od filmova po svojim stripovima (s izuzetkom onih negledljivih ASTERIKSA), ali za moj groš u tome nisu uspeli. Recimo, izjava jednog od učesnika da "Francuska nema filmsku industriju" mi je naročito zaškripala kao pogrešna...

Ja sam bio tu da malo zatalasam stvari, pa sam pitao o postojećim ekranizacijama Bonelijevih junaka (turski Zagor i Komandant Mark, italijanski Teks itd), kao i o tome kako Aca R. zamišlja dobru ekranizaciju ZAGORA, budući da je veliki fan ovog lika i njegovih hororičnih potencijala.

I na ovoj tribini, kao i na predavanju, bilo je nekih 15-ak ljudi, dakle standardna ekipa, ali očito zainteresovana i živahna. U sve tri prilike bilo je pitanja i komentara iz publike, među kojima su, recimo, obavezna bile i, ovvvvaj, na primer, recimo, pitanja dopisnika, na primer, glasila srpske manjine u, ovaj, Hrvatskoj koji je, recimo, postavljao uglavnom, recimo, suvisla pitanja, ali je, recimo, svojim napadnim poštapalicama, recimo, na primer, pomalo i delovao napornije nego što je, recimo, morao.

Sve u svemu, bile su to fine govorancije, uživanje za slušati i učestvovati. Nadam se da će se sa sličnim stvarima nastaviti i dogodine, ako ta godina – i festival u njoj – osvanu!