MALTEREGO – Marko Šelić

Malterego, Knjiga prva: Rubikova stolica

Beoštampa, 2012.

260 str.

            Evo jednog romana koji, na prvi pogled, ne bi trebalo da spada u interesni krug ovog bloga i onoga čime se ovde obično bavim. Kao prvo, autor -poznatiji pod umetničkim imenom Marčelo- slavni je izvođač hip-hopa, vrste muzike koju nimalo ne volim. Kao drugo, zaplet, ukratko prepričan, može zvučati kao tek još jedan od krimića kakvima se pune ionako šundom prepune police naših knjižara. Kad ja tamo, a ono – em je roman odličan, em je i te kako relevantan za ljubitelje mraka, ludila, horora, fantastike i ostalih ghoulish stvari.

            I to ne kažem samo zbog toga što je njegov autor takođe i urednik strip-izdanja u kući  "Veseli četvrtak" i što stoji iza niza nadahnutih propratnih tekstova za DILANA DOGA (uvodi u redovnim izdanjima; prateći, u DD knjigama), niti samo zato što je hororičnu koricu i hororične unutrašnje kolor ilustracije u svom prepoznatljivom maniru izradio Ivica Stevanović. MALTEREGO je, zapravo, vrlo originalna (možda donekle i nesvesna?) transpozicija sveta i svetonazora Ticijana Sklavija i njegove Dilan Dog mitologije u svet izgubljene, beznadežne, pred- (ili post-) apokaliptične Srbije, i čita se kao neka od boljih psiho epizoda DILANA DOGA – jedna od onih bez čudovišta, bez duhova i pipaka i mutanata, gde svi mrakovi potiču iz psihe junaka, uključujući (naročito) glavnog...

            Mladi roker Leo ima običaj da frustracije neživotom u Srbiji danas proživljava i pročišćuje piskarajući u beležnici avanture svog alter ega pod imenom Malterego: to je antisuperjunak koji se u fikciji surovo sveti onima što truju život i zdravlje našem junaku, nemoćnom da im doaka u stvarnosti. Što bi rekli psihijatri, klasični poriv za kompenzacijom, tako prirodan u sredini u kojoj je neizbežno da se, zbog ove ili one stoke, bar jednom dnevno osetiš kao jebana stranka. A onda, posle "nezgodnog" TV intervjua i grdnih obostranih prozivki sa voditeljkom na ivici incidenta, ovu već sutradan nađu mrtvu – i to, šljusnutu s velike visine na mestu gde nema okolnih zgrada s kojih bi skočila ili bila bačena. Otkud ona baš tu? Pala s Marsa, il' Venere? I ko je ubi? Ima li to kakve veze s Leom / Malteregom, i nagoveštajima njegove mračne strane? Da li je beležnica postala nedovoljna da sakupi (i zadrži) nagomilane porive da se stoki najebeš majke – naživo, a ne samo u mašti? 

            Da je cela stvar samo jedan whodunit, teško da bih ovo uopšte uzeo u ruke, Marčelo ili Ne-Marčelo. Koga je briga ko je ubio tamo neku TV dronfulju? Međutim, ovo uopšte nije roman o tome. Čak i na nivou zapleta, taj slučaj relativno brzo padne u pozadinu, a mnogo važnije postane nešto mnogo bliže i intimnije našem Leu: povratak džukele koja je njemu i Brani, njegovom prijatelju i kolegi iz benda već ranije zatrovala život (a potonjega i doslovno žigosala, tj. zasekla mu obraz). Nove pretnje drugaru okidač su za pretnju još ozbiljniju: da Leo odlepi i razulari svoj alter ego, odnosno pretvori se u Radovana III, da ubije govno i gotova stvar! U tome leži glavni konflikt i saspens ovog romana: da li i kako, i po koju cenu, čovek može odabrati da (ne) bude životinja.

            Ali, čak i dok ga ovako opisujem, osećam da prepričavanjem ne uspevam da prenesem zašto je MALTEREGO drugačiji, jer njegovi osnovni kvaliteti nisu toliko u onome ŠTA koliko u KAKO (i ZAŠTO). Pošto je već i sama knjiga napisana izrazito jasno, direktno, bez trunke opisa, skroz u dijaloškoj formi, maltene kao strip-scenario (kako je u blurbu opisa Deksa Pantalejski) i ja ću probati da jasno i pregledno izlistam ono što ovu knjigu čini posebnom i pažnje vrednom.

            - Pre svega, glavni lik. Bez njega – ništa. Esencijalna dobričina u zlom svetu. Unikatno redak slučaj u srpskoj prozi: junak s kojim bih se rado naživo družio. U moru jebivetara, kretena, izgubljenih, samosažaljivih ili pak naduvanih wish-fulfillment fantazija sklepanih od ofucalih fraza što napučuju srpsku prozu, Leo je ne samo lik od krvi i mesa, nego likčina vredna poštovanja. A opet, nema u njemu ništa naduvano, ništa preterano, veće od života: on je poseban na način na koji je dašak zdravlja redak u kužnoj sredini; poseban kao zrak sunca u memli i paučini nekrofilne kripte zvane Srbija.

            - S tim u vezi je i čvrsta, jasno definisana moralna dimenzija romana, izvajana sa vrlo malo popovanja, vanredno ubedljivo i proživljeno: dakle, očigledna je iskrenost i vera, a ne mahanje ispraznim frazama, u beskompromisnoj posvećenosti tome da se bude Čovek, čak i među neljudima koji jedva čekaju izgovore tipa "Eh, šta ću, takva su vremena... Ne bih ja to, ali, kud svi Turci tu i mali Sulejman..." A to se najbolje vidi upravo u Leovoj nesebičnoj brizi za drugoga, a ne za svoju guzicu (koja je motivacijski faktor protagonista većine novijih srpskih romana, uključujući tu, ehm, i moje).

            - Tečno, pitko i nimalo smaračko pisanje, potpomognuto dijaloškom formom, ali još i više autorovim pronicljivim zapažanjima iznetim kroz jasne i upečatljive fraze i sa smislom za humor (naročito kroz igre reči, tipa "Videćemo čija majka crni vudu prede", ali ne samo kroz njih). Prosto rečeno, retko koja strana ovog romana nema sa strane mojom olovkom obeleženu bar neku simpatičnu rečenicu ("Veterani su oni koji o ratu pričaju sa jezom u očima, mašući patrljcima dok govore, a on, pa njemu su to najlepše uspomene") ili frazu ("Kamo sutra"), bilo da se radi o dobroj pošalici ("Odelo ne čini čoveka, ali idiota, o, još kako!") ili o odlično sažetoj definiciji ("Imam hobi koji me i prazni i ispunjava"), a nađe se, vala, i poneka mudrolija lepo iskazana ("Mi ni govor nismo smislili dok nismo hteli da lažemo. Sve drugo smo mogli da kažemo i rukama"). 

            - Sposobnost da se piše angažovano, a da to ne bude previše napadno ili smarački i trulo. Ovo je vrlo pipav posao, i ovde je obavljen sa respektabilnim uspehom. Volim da vidim srpski žanrovski roman koji je o nečemu – od autora sa budnom i aktivnom svešću o svojoj sredini, o tome ko je i šta je i gde je. Naročito imponuje što je slojevit presek Srbije danas izveden na nepretenciozan način, bez bombastičnih metafora, bez mnogo mudrijašenja i izdrkavanja. Za moj ukus, istina, postoji jedno ili dva mesta u knjizi gde je piščev angažman malkice preočigledan – mislim pre svega na razgovore sa dizel-skin-"patriotskim" unukom njegove susetke. 

No, u ovom kontekstu čak i one mi ne škripe, jer kontam ovako: Marčelo je popularan i ima svoju publiku. Gomila mladeži će ovu knjigu uzeti u šake zato što je ON to napisao, a ne zbog korice, žanra, Dilana, zapleta ili ne znam čega. E pa, kad je već tako, lepo je da neko ko ima bar nekakav mali uticaj na mlađe naraštaje tu poziciju upotrebi da im na ubedljiv i živopisan način predoči kakva su pošast nakaradno (ne)shvaćeni patriotizam, nacionalizam, te ksenofobija, homofobija i druge fobije i paranoje što haraju među današnjom omladinom.

Omladinom? Da, to su oni što na prvi podstrek krenu da ruše, razbijaju, tuku i lome, a onda dušebrižnici kažu: "Eh, deca su to, šta ćete? Boys will be boys! Nisu oni krivi." Kurac nisu! Svako može da bira da li će biti životinja ili čovek (upravo o tome je ovaj roman!), i mladost-ludost nije alibi ni za kakvo nasilje, pretnje i slične svinjarije prema neistomišljenicima ili pripadnicima grupa koje se doživljavaju kao pretnja sopstvenoj. Dakle, možda će nešto starijem čitaocu ponešto u MALTEREGU delovati kao truizam ali, nažalost, mnogom junoši danas i ovde neće: jezive ankete i statistike o preovlađujućim stavovima današnjih srednjoškolaca pokazuju da neće! Zato je okrepljujuće u moru popularne literature gde haraju ili beslovesni eskapizam ili jedva prikriveno desničarstvo naići na roman sa pozicije koju neću etiketirati kao "liberalnu" već prosto kao ljudsku i zdravorazumsku. Ako baš hoćete, i hrišćansku – ali u njegovom izvornom obliku a ne u smislu "Ajde da idealizujemo popove, crkvu, rituale i obrede, da fantaziramo o svetloj tradiciji, ajde da eksploatišemo 'sveca' koji je ozakonio Hrišćanstvo" i sl.

U kontekstu naklapanja o "dve Srbije" MALTEREGO donosi sasvim jednostavnu poruku: Budimo ljudi iako smo Srbi!

- Svaku pohvalu zaslužuju i zamisao i realizacija zlikovca u ovom romanu. On je originalan upravo po tome što NIJE originalan, što je govance u kakvo je svako od nas u nekom trenutku života ugazio barem jednom, a mnogi se od nas takvim i isprljao, jer teško ih je zaobići. Radi se o vrlo osobenoj vrsti – netalentovani površni skorojević ubeđen da nije prazan i da ima šta da kaže. Takav je Hordak, nešto kao poor man's Salieri za našeg skromnog Mocarta (Leo): nabeđena veličina puna grandioznih planova koja se, kada bude fino odgurnuta u stranu, pretvori u najljućeg neprijatelja.

"Ti nisi zlikovac o kome se pišu debele knjige i snimaju grandiozni filmovi, jer nisi talentovan čak ni za zlo. Ti si sićušno, sićušno govno koje prolazi ispod ozbiljnog radara policije, ispod radara sudija, verovatno i ispod radara svačijeg imaginarnog prijatelja zvanog Pravda, Bog ili kako već. Ti is pakost koja ne zaslužuje ničiju ozbiljnu pažnju, jer je tako nemaštovita i... svakodnevna. A opet, ironično, upravo ti si dovoljan za trajno upropašćenje nečijeg običnog života."

Tačno tako! Ne Helingeni, ne Ksabarasi, nego sitne, neiživljene gnjide s manijama veličine su one koje će najverovatnije da vam se, što bi današnja mladež rekla, "poseru u život".

- MALTEREGO, dakle, uspeva da živo i zanimljivo prozbori o mislima i osećanjima svima poznatim ali retko kada tako živopisno uhvaćenim: nema šanse da se ne prepoznate ili ne složite sa nizom opservacija, procena, definicija, situacija, misli i problema ovde prikazanih – a opet su svakodnevica i prepoznatljivost taman toliko oplemenjeni da ne dobijemo dosadni komad "realizma" ili prepis iz dnevnih novina, nego pažljivo konstruisanu i stilizovanu triler-storiju koju je uživanje čitati.

- Što se tiče žanra, za one kojima je najvažnije ima li ovde fantastike i horora ili nema, reći ću prosto: MALTEREGO nije pisan kao horor, ali isti ovaj zaplet mogao bi se ispričati na horor način bez ikakvih većih menjanja, dodavanja ili oduzimanja, samo sa malim senčenjem ovde-onde. To nije horor roman, ali lako bi mogao poslužiti kao predložak za horor film u rukama pravog reditelja voljnog za takvo što. Ima tu nagoveštaja fantastike: Leova susetka, baba-vračara, kako izgleda, poseduje moći koje nadilaze prirodne; njegov alter-ego možda stvarno postoji izvan njega kao zasebni entitet a ne kao fragment šizo-psihe; a u narednim delovima planirane trilogije tek treba da vidimo kako je novinarka i odakle doletela na pločnik daleko od najbliže zgrade.

Rekao sam već, i potpisujem, da bi Sklavi veoma voleo ovu knjigu, kad bi je neko preveo i nekako mu je doturio: glavni junak je anahroni i pomalo autsajderski romantik; suočava se sa zlom u drugima i mračnom stranom u samom sebi (dakle, ima džekilhajdovski problem); suočava se sa pitanjima Stvarnosti i Mašte, Dobra i Zla, sa velikim slovima; tekst sadrži mestimične pesme, i na par mesta opasno prilazi patetici, baš kao i DD; ima nelinearnu strukturu pripovedanja i mnogo eksperimentalnih zahvata (odlomci iz dnevnika, zapisi iz beležnice, članci iz novina, povremeno nadahnuto organizovan tekst...); najzad, ima nekoliko aluzija i posveta DILANU DOGU.

Konkretno: doslovce se pominje čuvar koji na radnom mestu čita DILANA; na drugom mestu pominje se Tartini (nešto opskurnija, indirektnija aluzija na DD, ali pravi fanovi će je prepoznati); najzad, najvažnije, imidž Malterega preslikan je od Sklavijevog NEVIDLJIVOG ČOVEKA ("Uspomene nevidljivog", i kasnije): dugi kišni mantil, šešir, i crnilo (praznina?) umesto lica...

Zanimljivo je, dakle, da iako MALTEREGO nije pisan kao žanrovski roman per se, on to jeste, ali na slobodniji, neopterećeniji način. Odnosno, ako mu priđete kao krimiću, on će vas raditi kao krimić; ako želite triler, on i to jeste. Čitate ga kao horor roman? On i to može da bude; i fantastika; i romansa; i komedija... A opet, sve je to skladno ukomponovano, prirodno se pretapa jedno u drugo, bez kalkulacija o zadovoljenju što više ciljnih grupa – zapravo, dobar primer slipstrima kome mnogi teže ali ga retki postižu: roman koji se lako čita a teško zaboravlja.

            PS: Pre nego što se javi neki Šerlok, priznaću ono što ionako nije nikakva tajna: Marčelo mi je urednik u Veselom Četvrtku, gde pišem propratne tekstove za DILAN DOG knjige. Istina, do sada sam tim povodom sarađivao isključivo sa onim drugim urednikom u VČ (poznatim pod umetničkim imenom Dušman), ali viđao sam se i sa Markom i nešto malo družio na odbrani mog doktorata, i kasnije, na sajmu knjiga. Prema tome, neki Hordak bi mogao da pomisli: "Aha, ortaci su, ili barem urednik-saradnik – sve mi je jasno! Naručena kritika! Pa naravno da će da pohvali knjigu, neće valjda da opljune onog ko ga koricom suvog leba narani jednom na svaka 3-4 meseca!"

            Neću da se pravdam. Ko mi veruje – verovaće, ko mi ne veruje, neverovaće i kenjaće. Knjiga je, što rek'o Molder, OUT THERE, već je prodato 4000 komada za 4 meseca otkako je izašla, pa požurite da nabavite sebi komad dok ih još ima i proverite sami da li je Dr Ghoul lagao.

A GOOD DAY TO DIE HARD (2013)

            Brus Vilis je omatorio pa počeo da bira: te ovaj dan mu dobar za umiranje, te onaj mu pa nije, kao da ga neko uopšte pita! Anyway, ne izgaram preterano za ovim usiljenim sikvelom, jer kritike su slabe a reditelj je višestruko dokazani imbecil (BEHIND ENEMY LINES, THE OMEN rimejk...), ali kad se jednom sluče okolnosti pogledaću ga samo kako bih mu se smejao - pardon: kako bih stručno analizirao po svemu sudeći još jedno američko "filmsko" ismevanja Rusije – dakle, iz sasvim vanfilmskih razloga.

            Do tada, evo šta je o ovome imao da napiše povremeni, nestalni, skoro-zaboravljeni saradnik ovog bloga, Marijan Cvetanović.

            Da budem iskren, već prvi pasus njegovog rivjua koji sledi bio bi dovoljan da ga doživotno banujem odavde, ali ajde, pustiću ga samo kako bih još jednom dokazao širinu svojih nazora i poslovičnu toleranciju prema neistomišljenicima...

Rating: ** (2)

Pre ravno 25 godina sa prijateljima iz osnovne škole, pri izboru koji ćemo film gledati u bioskopu, polovina je odabrala da gleda tadašnji akcioni hit UMRI MUŠKI, a druga polovina, kojoj sam i ja pripadao, otišla je da gleda KIŠNOG ČOVEKA. I danas bih učinio isto.

Naravno, u mesecima i godinama koji su dolazili, odgledao sam sa zadovoljstvom prvi i drugi deo. Treći je već bio slabiji, četvrti bljuzga, a peti... pa peti nije morao ni biti snimljen. Bolje da su ga abortirali na vreme.

Zaplet je poznat, videli smo ga milion puta, naročito tokom Reganove administracije: negativci su Rusi, uvređeni osvetnici Ameri, a žrtve gledaoci širom sveta, koji trpe torturu 90 minuta, zbunjeni i zakovani za bioskopske stolice.

Stepen naivnosti sa kojim John Moore režira akcione scene (koje počinju bukvalno od prvog minuta) uvreda su za zdrav razum. Bruce Willis se valja u kamiončiću jedno 10 puta, izlazi neogreban, malo ugruvan i nastavlja da juri negativce ulicama Moskve, za koje smo samo par minuta pre toga čuli, od taksiste, da su zapravo zakrčene. No, tamo gde se naši junaci jure nema saobraćaja. To je prva stvar koju smo naučili – o Rusiji i Moskvi. Jipi-kaj-jej maderfakars!

U sedištu CIA sve vrvi od skupocene tehnike, modernih liftova, pa do blistavog enterijera koji krasi slika modernog tamnoputog predsednika. U Rusiji su zgrade velike i prazne, krasi ih plafonski vitraž crvene petokrake. Na zidovima slika Gorbačova, a u liftovima Astrud Gilberto i Devojka iz Ipaneme. Retro stajl. Lekcija br. 2. Jipi-kaj-jej madafakars.

A šta li CIA uopšte traži u Moskvi? I gde je zloglasni KGB? Mislim, jebote, aman Rusi, CIA nadleće glavni grad u malom aviončiću! Mejdej, mejdej... Medvedev, Putin, bilo ko? Lekcija br. 3: Rusi su prljavi, zli i nesposobni da zašitite svoj grad, sudnice, svedoke, ljude, pa to moraju Ameri, pa još špijuni... Jipi-kaj-jej maderfokers.

I kada se napokon tata Meklejn (američki detektiv na odmoru) i sin Meklejn (infiltrirani CIA agent) dočepaju glavnog negativca (usred Ukrajine, pa još u Černobilu), koji je, BTW, do pre par sekundi bio pozitivac, pitao sam se gde li će da ga vode: 1. Ujedinjene Nacije, 2. Brisel, 3. natrag u Moskvu, ili 4. kod Dačića na Miljacku???

Aman, bre, pa gde su harizmatični negativci? Gde su likovi kao Alan Rickman, Franco Nero, William Atherton, Jeremy Irons...?

Ako stavimo na stranu moralni i etički aspekt holivudske obesti, tržišne gramzivosti i milionskog rasipanja novca, i usredsredimo se isključivo na umetnički aspekt ovog filma, doći ćemo do jednostavnog zaključka, a to je: OVAJ FILM JE SRANJE! I to ne malo, nego ono volovsko! 

UMRI MUŠKI 5 zaudara od momenta kad uđete u bioskop, i prati vas dugo pošto napustite salu. A onda kada napokon dođete kući morate odmah pod tuš. A noću vas prate košmari. Toliko je loš da liči na slikovnicu za mentalno retardirane, ili kao da je pravljen isključivo za napaljene morone koji dobiju erekciju na pomen fraze – Hladni rat!

John Moore bi trebalo da zna da je Rusija za 30 godina prošla više nego SAD za 100. Gospodine Moore, ovo nisu osamdesete, Gorbačov i perestrojka; nisu ni devedesete, Žirinovski, Jeljcin, tranzicija i tajkunizacija; hej, nisu čak ni dvehiljadite...; Rusija je otprilike prošla u periodu od 1980-2010, ono što i SAD otprilike pre tačno sto godina. Zar je mnogo tražiti uverljiv i verodostojan scenario, koji nije satkan od stereotipova, klišea i predrasuda. Ali, koga to briga?

Sigurno ne Brusa Vilisa.

Taman kad pomisliš da su tamo neke matore holivudske face zaslužile epitet legendi, i da stoje rame uz rame sa veličinama zlatne ere, oni pokažu da su zapravo truli industrijski produkti koji služe isključivo i samo za zaglupljivanje širokih masa.. po mogućstvu inostranih. Naravno, većina njih će se retorički braniti i skrivati iza otrcane fraze: to je samo film! Ili još gore, iza floskule "umetnička sloboda"!

A gde će i koga sledećeg ganjati John McLane: da li jakuze po Japanu, da li trijade po Kine, ili što da ne – Srpske teroriste po Kosovu, kladim se da nećemo dugo čekati da saznamo.

            A u međuvremenu - jipi-kaj-jej motherfuckers!

             

Hint: A možda će u šestom delu ganjati Kustu po Mećavniku i dizati u vazduh njegov Drvengrad? PLENTY OF WOOD TO DIE HARD! 

SRPSKI FILM među 200 alternativnih horora koje morate videti

             U okviru proslave Dana državnosti Republike Srbije, ovde na blogu ćemo taj dan da obeležimo jednom patriotskom obznanom vezanom za film koji je poslednjih godina širom sveta pronosio boje Srbije i upoznavao stranu publiku sa našim trejd-mark proizvodima malo manje izvikanim nego što su to ajvar, rakija, šljive i opanci.

            Naime, pred sam kraj decembra izašlo je spec. izdanje magazina RUE MORGUE, u obliku knjige na 162 kolor strane, pod naslovom 200 Alternative Horror Films You Need to See. Pre neki dan je najzad stigao i moj primerak, pa evo, za sada, samo par reči.

            Knjiga se sastoji od prikaza 200 horor naslova koje su priređivači smatrali manje izvikanim i ne tako široko slavnim, te stoga vrednim dodatnog osvetljavanja. Njihova najava objašnjava:

Concisely written with a view to expanding the horror film lover's palette, Rue Morgue Magazine's 200 ALTERNATIVE HORROR FILMS YOU NEED TO SEE outlines those cinematic gems you may have missed - classic and contemporary, mainstream and obscure, home-made and foreign... and those films that simply need to make your viewing list.

Featuring interviews with Guillermo del Toro, Tobe Hooper, Gaspar Noe, Roger Corman, Fred Dekker, Larry Cohen, Stuart Gordon, Ed Sanchez and more. Plus the top gore films, slashers, vampire flicks, foreign zombie movies, family fright fests and tons more! 

Sad, pratiocima ovog bloga mnogi od njih neće biti tako ezoterični, ali moram reći da, listajući ovu knjižicu, iako nisam otkrio ništa za šta ne znam, barem me je podsetila na 10-15 naslova koji mi odavno poluzaboravljeni čame i čekaju svoj trenutak za gledanje, pa ću sad malo ubrzati s njima i podići im rejting prioritetnosti.

 Ukratko, rivjui su dobri, pouzdani, tačni, dužine 4-5 pasusa u proseku (mada ima i dužih), dobro su ilustrovani, a često su prošarani kraćim intervjuima sa filmmejkerima u kojima se ovi osvrću na konkretni im odabrani film. Kad ovo pročitam napisaću, ako stignem, detaljniji rivju ovog izdanja, a do tada – Srbija!

Normalno, SRPSKI FILM je među ovih 200 "alternativnih horor naslova", i normalno, autor teksta o njemu sam baš ja. Ispod možete videti taj tekst u celosti, kao i to da je zaslužio veći tretman, sasve velikom slikom iz filma i tako to. Lep uspeh za SRPSKI FILM!

Hint: klikni na sliku da je vidiš čitljivu:

 

 

            PS: Za slučaj da vam je to promaklo, na mom blogu na engleskom možete naći zabavan intervju Srđana Spasojevića za magazin GIRL & CORPSES (!), pa bacite pogled, ako dosad niste, OVDE.

ANTIVIRAL (2012)

 

***     

3-

            U principu nije lepo upoređivati decu sa roditeljima: valjalo bi ih meriti njihovim sopstvenim postignućima, a ne u odnosu na to ko su im i šta su im očevi. To je malko teže izvesti u slučaju Brendona Kronenberga, potomka tvorca MUVE, JEZE, BESNILA, VIDEODROMA, POTOMAKA… Naime, Brendon je mogao da pođe putem sina Stivena Kinga ("Džo Hil", tj. Džozef King) i da karijeru otpočne pod pseudonimom kako, barem u startu, ne bi bio u senci slavnog oca. 

A on ne samo što se potpisao tim retkim, da ne kažem: trejdmark prezimenom (koje je odavno dobilo i svoj oficijelni pridev: kronenbergovsko), nego je debitovao sa filmom koji i po tematici, pa donekle i po stilu, nastavlja tradiciju medicinskog SF-horora na teme telesnosti, bolesti, zaraze, mutacije, tajnih klika i zavera, "novog mesa" itsl. Prosto, sin ili ne-sin, ko god da je napisao i napravio ovakav film, neminovno bi bio upoređivan sa utemeljiteljem ove vrste horora na filmu.

            Kratko rečeno, Kronenberg Jr. je debitovao boljim filmom nego što je to poslednji film Kronenberga Sr. (COSMOPOLIS) – a kad sam kod toga, bolji je i od bilo čega što je Tatko potpisao u 21. veku. Ali nije baš mnogo bolji. Njegov debi veoma je daleko od debija Kronenberga Sr. (JEZA). SHIVERS je prevratnički, revolucionarni dah svežine i nečeg sasvim novog u tadašnjem hororu. ANTIVIRAL je samo još jedan od boljih predstavnika u međuvremenu naraslog podžanra, solidan ali ne previše upečatljiv na globalnom planu. 

On je među kritikom i ponekim fanovima uzdignut na malkice previsok pijedestal delom iz poštovanja prema porodičnom imenu i tatinom minulom radu, delom kao podrška zbog postojećih potencijala NOVE NADE, novog mesa u žanru, ali ponajmanje zbog realnih postignuća samog filma, koja su tek blago natprosečna. Naravno, čak i takva mogu delovati džinovski u ova tužna vremena, isto kao što je i dete od 7 godina izgleda kao gorostas kad ga stavite među patuljke današnjeg tzv. horora.  

Sad, to dete možda odraste u nešto zanimljivo, a možda i ne. Brendonov debi sadrži taman toliko obećanja da nada nije sasvim nerealna, ali i dovoljno problema da Žalosne sove poput mene imaju razloga i za sumnjičavost i brigu. Ja ću se, za sada, pretvarati da je epruveta polupuna a ne poluprazna. 

            Šta su kvaliteti ovog filma?

            1) Intrigantan koncept: bliskobudući (blago karikirano sadašnji) svet u kome je pomama za tzv. selebritijima tolika da njihovi životi u potpunosti zasenjuju neživote fanova i sledbenika. Potonji su toliko opsednuti identifikacijom sa "slavnima" da mogu legalno da kupe klice bolesti od kojih slavni pate, zaraze se njima i tako ih na neki način internalizuju. Glavni junak, mlađani Sid Marč, radi u firmi koja trguje autentičnim selebriti boleštinama, a paralelno s tim krijumčari te boljke u sopstvenom organizmu i prodaje ih na crnom tržištu.

            2) Koncept je aktuelan, solidno promišljen, obogaćen izvesnom dozom lucidnih detalja o "kolektivnoj hipnozi" u koju slavni uvlače svoje no-life fanove i sadrži kvalitetan podtekst baš kao i većina Tatinih najboljih SF-horora iz 1970-ih i 1980-ih. Ukratko, ima izvestan idejni (pa implicitno i etički) angažman, "o nečemu je", za razliku od 99% današnjih tzv. horora, koji nisu ni o čemu.

            3) Smelost da se originalni koncept obradi na nekomercijalan, ne-eksploatacijski (pa zamalo i nežanrovski) način, sa malo ili nimalo podilaženja sex'n'gore publici. Umesto toga imamo dosledno sproveden "klinički leden" stil, distanciran, sveden, minimalistički. Tome najviše doprinosi fotografija Karima Husaina, DP-a koji je uz to povremeno i reditelj, takođe sklon artsy-fartsy sorti horora, kao i tematici seksualnog i telesnog horora (SUBCONSCIOUS CRUELTY).

 

            Šta su problemi ovog ANTIVIRALA? Ukratko, blisko su povezani sa kvalitetima, odnosno predstavljaju njihova naličja.

            1) Koncept jeste originalan, ali zahteva mnogo veću suspenziju neverice od bilo čega čime se tatko svojevremeno bavio. "Najvažnije je biti zdrav." "Zdravlje je najveće bogatstvo." "Da smo živi i zdravi." "Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi." Itd. Ukratko, uz sve perverzije modernog čoveka, ideja basnoslovnog kupovanja autentičnih bolesti selebritija i namernog inficiranja njima protivi se osnovnim instinktima čoveka. Čak i da pretpostavimo da je neko tolika lujka da je spreman sebe namerno da zarazi herpesom samo zato što njegov idol pati od istog sranja – zašto bi taj pervert išao u firmu za prodaju bolesti i plaćao baš za X-ov herpes, umesto da ga pokupi od neke jeftine fukse ili na tako neki jeftin ili besplatan način? 

            Paraziti iz JEZE, tretman matičnim ćelijama iz BESNILA ili psihoplazma iz POTOMAKA imaju više smisla i unutrašnje logike ne samo u pomerenim svetovima tih dela nego čak i u ovom našem, tzv. stvarnom. S druge strane, ANTIVIRAL nema toliki odmak od našeg, a zahteva mnogo veće verovanje u svoj apsurd. Prostije rečeno, u ANTIVIRALU je metafora previše napadna, previše nam bode oči time da se od nas maltene ni na narativnom planu ne očekuje da je shvatimo kao nešto stvarno. Ja sam SIMBOL, vrišti ona, ja stojim za nešto drugo, kaže nam svaki kadar filma.

            Tatkovi filmovi su, uz svu svoju nenapadnu, ne-fenskersku avangardnost, imali junake, motivacije i zaplete koji su, u okvirima datih stilizovanih svetova, posedovali svoju logiku i smisao. Sinkov film ima jedva-skicu umesto junaka, nema ni senku od motivacije, a zaplet se u drugoj polovini rasplinjava i gubi u zaverama unutar zavera da maltene prestaje da uopšte bude bitno ko tu koga i zašto, s kojom namerom.

            Šta želi naš pegavi džindžer? Zašto radi to što radi? Zar je toliko slabo plaćen u onoj, po svemu sudeći fensi-šmensi bogatoj firmi, da je prinuđen da švercuje njine boljke i preprodaje ih nekakvom šljamu u skrivenim zadnjama u pozadini radnje, u tajnim prolazima i hodnicima, kako bi zaradio JOŠ PARA? I šta će mu te pare, uopšte? Da li onda ima neku agendu, neku ideologiju, neku strast koja ga goni da ove boleštine širi još dalje? Od toga ne vidimo ni senku. 

Tek nam finalna scena sugeriše da je i on konzument kao i svi ostali, "samo još jedan fan", kako mu neko reče tokom filma, ali čak ni to ne objašnjava zašto rizikuje sopstveni život i zdravlje. Tokom vascelog filma Sid je na fletlajnu, tek bleda fleka na sterilnom belilu Firme i još sterilnijem belilu praznog Stana. 

            Tatko je takođe imao junake sumnjivog opredeljenja, ali su uglavnom bili egzistencijalno motivisani da se upletu u zaplet (preživeti; spasiti dete; spasiti voljenu ženu; otkriti ko si i šta si i čiji si…), a čak i kad ih zaplet pretvori u bolesne, mutirane ruine (kao u VIDEODROMU ili MUVI) to nimalo ne smeta jer a) u početku su prikazani kao više nego živi i aktivni akteri pa smo uhvaćeni na udicu i pratimo ih dalje na putu proapasti, i b) jednom kad počnu da mutiraju, Tatkovi mutanti postanu još življi i zanimljiviji nego dotad, ne samo pojavno, nego i idejno (u smislu implikacija toga što im se dešava).

            Kod sinka, glavni junak započne kao mrtvo puvalo potpuno nejasne motivacije, neprirodno izolovan od sveta (ništa žena, ništa deca, prijatelji, klika, sekta, društvo), a ako već sasvim živi za te bolesti – ne znamo zašto. To treba da primimo zdravo za gotovo, da prihvata da bude patuljak umanjen gigantskim bilbordima i posterima "zvezda" većih od života. A onda, kad boleština krene da divlja u njemu i po njemu, on prosto devoluira u još bleđu, teturavu, pogrbljenu, polusvesnu džindžer-kreaturu koja nemoćno baulja kao krpa nošena vetrom po sve komplikovanijem i sve nezanimljivijem zapletu. Onde gde kod Tatka počinje pravo MESO filma, kod Sinka jedva dobijemo nekakve pihtije, više čorbaste negoli propisno stegnute, čvrste.

            Zatim, angažovanost filma je u načelu okej, ali umetničkije je i ozbiljnije nju smestiti u pozadinu, ili još bolje između redova, nego da se o temi filma stalno naklapa kroz dijaloge ili (naročito jeftino) kroz replike i parčiće emitovane sa malih ekrana TV prijemnika, kao ovde. U SHIVERS tata-Kroni nije osećao potrebu da sa TV ekrana ili naslovnih strana magazina, a kamoli kroz junake filma, čujemo šta misle o feminizmu, seksualnoj revoluciji i sl. nego gledaoci ako se sete – sete. Ako ne, prosto gledaju zabavni crnohumorni splater rolerkoster o nekakvim govnolikim parazitima i njihovim sex-zombijima.

            Najzad, i smelost da se ne dodvorava publici željnoj zabave je dvosekli mač, jer onda ume da se desi, kao ovde, da je rezultat naprosto dosadnjikav i slabo involving film: manje drama, a više esej. Tatko je, u izvesnom smislu, evoluirao od Kralja Veneričnog Horora do Redovnog Posetioca Crvenih Tepiha Kana i Berlina i Venecije. Sinko je, kanda, hteo da tu fazu preskoči (bez obzira što je baš u njoj Tatko napravio većinu svojih najboljih dela), i da odmah krene sa festivalima: zasad u ponoćnim i specijalnim programima, ali – ko zna?

            ANTIVIRAL pati od previše samosvesti (ne bi me čudilo da je Brendon pročitao više knjiga napisanih o njegovom ocu negoli što ih je i sam Tatko) i previše narcisističke samozaljubljenosti u pozu artsy provokatora koji sedi na dve stolice (art + žanr), pri čemu od žanra uzima praktično pulp zaplet, više filip-k-dikovski negoli što je dž-g-balardovski i nešto malo šok-taktike (krupni planovi zabadanja špriceva u kožu, pljuštanje krvi i sl) a od pomalo površno shvaćenog "arta" uzima preduge kadrove, letargični ritam, afektiranu glumu protagoniste i prenadrkanu ubeđenost u sopstvenu "ozbiljnost". Pritom je potonja uglavnom lišena unikatnog suptilnog (a ponekad i ne tako suptilnog) smisla za crni humor koji je Tatko obilato ispoljavao u svojim ranim radovima. 

 

Zbog toga ANTIVIRAL prečesto deluje kao mrtvoozbiljno mrtvopuvanje koje nije baš lišeno DUHA, ali je štedljivo i maltene stidljivo u njegovom plasiranju i razvijanju, kao jedan od onih uštogljenih profesora ubeđenih da ozbiljnost podrazumeva odelo, kravatu, spor unjkav glas, odsustvo viceva i ma kakvih pošalica te suvoparno nabrajanje i deklamovanje tokom predavanja.

            Gde ti je mladost, Brendone? Još važnije – gde ti je ludost? Kad ćeš ako nećeš sad?

Dođavola, pa od ovog tvog scenarija bi i Mihael Haneke napravio žešći i luđi i dinamičniji i zabavniji film!

Da sumiram: premisa je dobra ali je mogla i morala da bude još više i bolje razrađena; svet filma je dobar – u načelu, mada u praksi prećeralo se sa kliničkim belinama na sve strane (domaći zadatak: pogledaj opet Tatkove artsy debije, STEREO i CRIMES OF THE FUTURE da vidiš kako se plauzibilno & nadahnuto koriste "sterilni" ambijenti); glavni junak je umereno zabavan kao skica i vizuelno, kao pojava (mada je šteta što se njegova džindžeroidnost nikako ne tematizuje – ipak je to jedna vrsta body horrora, jedna mutacija i aberacija s kojom se moglo ponešto uraditi) pa donekle i njegova frikoidna faca i mimika (koji neodoljivo podsećaju na mladog Breda Durifa) ali on je morao da bude više izgrađen kao lik…

Ima tu lepih slika (neke do njih vidite okačene uz ovaj tekst) i dobrih dosetki (restoran koji služi meso odgajeno na genetskoj bazi selebritija) i nešto malo good old body horrora (mada ne koliko bi se očekivalo od te premise i od jednog Kronenberga). Sve to zajedno više nego preporučuje ovaj film za jedno ili više gledanja – ali uz donekle umanjena očekivanja. Brendon ipak nije Dejvidov klon nego, avaj, samo sin, pa se prema tome i odnosite i tako se spremajte na gledanje ovog ANTIVIRUSA.