THE WAILING (2016)

***(*)

3+

            Pogledao sam najočekivaniji film ove godine, The Wailing, pre oko dva meseca, zahvaljujući tome što pišem za RUE MORGUE magazin. Moj prikaz tog filma možete čitati u julskom ili u avgustovskom broju (nisam siguran jer mi još nije stigao julski). ALI, samo na ovom blogu, ekskluzivno, možete pročitati i više od toga – ovo ispod je moja kritika iz RUE MORGUE koju sam, samo za kultiste, filovao nekim dodacima i zapažanjima za koje nije bilo mesta u tom tekstu na engleskom.

            Opušteno čitajte, nema spojlera.

 

Ako nije dovoljno reći da je ovo novi film reditelja masterpisa The Chaser (2008), ako vam to samo po sebi ne budi apetit, kako vam zvuči ako se kaže da je ovo Na Hong-jinov prvi izlet u natprirodni horor? The Chaser je bio neverovatno napet debi, a i dalje se nalazi među najboljim južnokorejskim trilerima na temu serijskih ubica koji su ikada napravljeni. Nakon previše zamršene i uninvolving drame-splater-trilera The Yellow Sea (2010) i šest godina duge pauze, Na Hong-jin se vratio u formu sa The Wailing, instant hitom u Koreji i ljubimcem kritičara na Kanskom festivalu.

Potonji su, istina, malko preterali sa hvalospevima i stvorili hajp koji teško da bi ijedan stvarni film koji nije režirao Kjubrik mogao da izdrži i opravda, pa tako i ovde – dobismo vrlo, vrlo dobar film, ali ne remek-delo; zapravo, gledan čisto kao žanrovski film, The Wailing ipak ne doseže čak ni do Chasera, mada nije veliki pad u odnosu na njega, a i to što nije baš uspelo – rezultat je hvale vrednih ambicija i pokušaja da se bude opskurniji i nekonvencionalniji nego što je zdravo.

            The Wailing oličava sve kvalitete koje volimo i tražimo od novog korejskog filma: to je hrabar, originalan, sumoran, nasilan, duhovit, napet, nepredvidiv triler; to je višeslojna multi-žanrovska zabava za odrasle; ukratko, to je sve ono što su holivudski žanrovski filmovi nekada bili, ali više nisu. On spaja nisku komediju sa policijskim proceduralom, krimi dramu sa splaterom, psiho-triler sa hororom o opsednutosti, a sve prožima filozofskim pitanjima o prirodi Zla: naime, da li je ono potpuno od čoveka (psiho-sociološko) ili je pod uticajem metafizičkih sfera odozgo i odozdo.

            Zaplet prati Jong-gua, trapavog policajca u nekakvoj slikovitoj, živopisnoj vukojebini Južne Koreje čiji je posao da razreši niz nemotivisanih zločina u kojima ljudi ubijaju svoje prijatelje i članove porodice na vrlo krvave načine, kao da su posednuti ili barem zaraženi nečim što ih pretvara u ludake sa veoma lošom kožom. 

Sve to, čini se, nekako je povezano s nedavnim dolaskom tajanstvenog Japanca (Jun Kunimura, Audition), ali naročito se komplikuje kada Jong-guova mala ćerka postane Đavolja marioneta i on nema drugog izbora nego da pozove isteri... ehm, šamana.  

Spremite se za scenu egzorcizma koja ne liči ni na jednu koju ste ikada videli. A ona čak nije ni vrhunac filma; dolazi na sredini ovog podugačkog (dva i po sata!) ali nimalo dosadnog filma, a do kraja ima još dosta preokreta sve do dvosmislenog završetka koji će sigurno izazvati rasprave, nedoumice, kontroverze, frustracije, razočarenja, a možda, ko zna, nekoga čak i oduševi.

Iako će se The Wailing verovatno na kraju ove godine ubrajati među top-5 horora ove godine (za sada ima drugo mesto, odmah posle The Witch!), on svakako nije savršen: preteranom trajanju od 156-minuta godilo bi kad bi se izbacilo 20-ak minuta blesave komedije, prepirki i besmislenih domaćih porodičnih scena koji razbijaju kontemplativni ton i odvraćaju od zapleta i njegove teme. 

Neobjašnjiva je i prilično promašena odluka da se za glavnog „junaka“ uzme vrsta lika koji bi u normalnom filmu bio komično spadalo (comic sidekick) i prišipetlja uz nekog malo sposobnijeg lika; ništa bitno se njime, ovakvim, ne dobija, a poprilično se gubi. Takođe, pripovedanje je suviše eliptično za svoje dobro i zaključak (ili nedostatak istog) mogu većini gledalaca izgledati kao konfuzno izvrdavanje.

Ipak, ovo je moćan film prepun guste atmosfere sveprisutnog zla koja razbija svaku pretenziju sigurnosti. Košmarni svet koji je ovde tako majstorski oživljen čini da je pitanje porekla Zla u krajnjoj instanci nebitno: bilo da je sasvim ljudsko ili ga izaziva Bog/Đavo, ono je tu, odmah iza ugla. Dođavola, ma evo ga u našim srcima. Ajd' to egzorcirajte!

            SLEDI SPOJLER: NE ČITAJ PRE GLEDANJA FILMA!

            Ambicije filma, koje jesu za pohvalu, prigušene su ne baš najboljim pripovedanjem koje je i previše zakukuljeno i zamumuljeno u zapletu koji nije baš najspretnije izgrađen da to smisleno predoči. Naime, lepo je to što je Na hteo da prikaže kako SVAKO može da postane zao, i lepo je što se poigrava s našim očekivanjima tako što nam stalno ubacuje preokrete, ali nije lepo što na kraju balade, kad ispod svega podvučemo crtu, i dalje ostaje nejasno KO je ovde ŠTA radio i ZAŠTO.

            Naime, u filmu imamo najmanje tri onostrana entiteta (duhovi prirode? demoni? đavoli? kurci-palci? ne se znaje!), ali njihova priroda i međusobni odnosi nisu ni skicirani. Najmanje dvojica su demonski i po ljude štetni (or so it seems?), ali ni ženska nije baš anđelija (po uobičajenom shvatanju). U ovoj konkretnoj utakmici ona, izgleda, igra protiv njih dvojice, ali kako to čini? I zašto? I da li to automatski znači da je "naša", na ljudskoj strani? Da li svaki od njih dela zasebno, da li dvoje šuruju protiv trećeg, da li su sve troje demoni, ko je tu mastermajnd a ko potrčko, ko je tu žrtva a ko zlikovac, ima li tu uopšte demona ili je sve u psihi...?  

Popunite sami jer se reditelj nije potrudio da vam da smernice u tom pravcu. Mada, ko zna, možda nakon trećeg gledanja stvari počinju da bivaju jasnije? U svakom slučaju, film je fascinantno uslikan i režiran, i sadrži obilje zabavnih set-pisova, pa višestruko gledanje uopšte neće teško pasti.

GROSSMANN 2016

            Još jedna godina – još jedan Grosman! Najnovije izdanje najboljeg balkanskog (a i šire) festivala fanta-horor-weird filma, 12. po redu, počinje u utorak 12-og jula i traje do subote 16-og. Pet dana fanta-filmova, fanta-društva i još fantastičnijih vina, pa gde to ima? Nigde, samo na Grosmanu!

            Ove godine glavni gost biće Jan Harlan, producent, zet, blizak prijatelj i saradnik Stenlija Kjubrika! Unapred se radujem prilici da popričam sa čovekom koji je bio tako blizak, i porodično i kreativno, sa jednim od najvećih genija koji su se ikada poduhvatili snimanja filmova, i da, možda, iščačkam neku tajnu ili bar manje znani detalj o jednom od najboljih horor filmova ikada snimljenih – ISIJAVANJU, ali i o drugim njegovim meni veoma dragim, a pre svega o ODISEJI i POMORANDŽI.

            Ujedno, biće to prilika da na glavnom trgu u Ljutomeru, po prvi put u životu na velikom platnu i sa publikom overim POMORANDŽU, a s velikim uživanjem ću u istom ambijentu i formatu ponovo pogledati i ISIJAVANJE (mada sam već imao zadovoljstvo da director's cut tog filma pogledam u bioskopu, sa 35mmm trake, u Berkliju, u proleće 2004).

            Ostali gosti nisu baš nešto spektakularne zvezde, ali nisu ni nezanimljivi: biće tu Sajmon Ramli, reditelj filmova koji su svojevremeno bili prilično hvaljeni ali mene su ostavili hladnim, The Living and the Dead (2006) i Red White and Blue (2010). Sad sa sobom nosi svoj najnoviji horor, o zagrobnoj osveti, JOHNNY FRANK GARRETT'S LAST WORD.

Evo kako je prošle godine izgledao DUST DEVIL na trgu u Ljutomeru

            Biće tu i komičar Stiv Oram, meni najpoznatiji po tome što je ko-napisao i ko-glumio u najboljem filmu precenjenog Bena Vitlija, Sightseers (2012), a najbolji je upravo zahvaljujući scenariju; on dolazi sa bizarnim ludilom koje se zove Aaaaaaaah! a govori o ljudima pretvorenim (ne fizički nego po ponašanju) u majmunčine... So what else is new?

            Glavni takmičarski program pružiće mi priliku da u bioskopu, kristalno čisto i ukrupno pogledam neke od najboljih prošlogodišnjih horora, THE WITCH i BASKIN, dok je ostatak glavne ponude nešto slabiji od ovih, ali će zato imati šta da se vidi u drugim programima. Od onoga što sam sebi među premijerama zacrtao, izdvajam:

CASE: OSTERBERG

FURY OF THE DEMON

FRANCESCA

SENSORIA

IN SEARCH OF THE ULTRA-SEX

            Ja ću na ovogodišnjem Grosmanu učestvovati na promociji edicije POETIKA STRAVE koja će biti predstavljena poštovaocima kvalitetnog horora iz Slovenije i celog regiona koji na festival svraćaju. Zapravo, desetak primeraka već imam pretplaćeno/rezervisano, a ostatak će, nadam se, da ode na ovogodišnjoj Grosmanovoj subverzivno-subkulturnoj Tržnici.

            Osim mene, iz Srbije će na Grosmanu 2016. biti i Slobodan Šijan, koji predstavlja svoju novu knjigu, FILMUS; Nenad Bekvalac, koji će najavljivati strane goste i filmove (osim Harlana); i Momir Milošević, čija će bizarna weird drama sa elementima horora, OTVORENA, biti prikazana na festivalu (osim njega trebalo bi da dođe i jedna od glavnih glumica).

            Sve u svemu, biće filmova, vina, dobrog društva i zezanja kao i svake godine, pa stoga kažem i podvlačim: ako ikako možete, svakako dođite i overite jedini pravi žanrovski FESTIVAL na Balkanu. Svašta se na ovim prostorima izdaje za „festival“ ali, verujte mi, there can be only one! Na Grosmanu kad je zezanje onda je stvarno ZEZANJE, ali kad je ozbiljno onda je zaista OZBILJNO.

            Kopletan program, satnicu, prateće ivente, trista podprograma i ludila koja nisam pomenuo – imate OVDE, pa odaberite sami nešto za sebe.

Hotel strave i užasa

  

            Kada sam jednog nedavnog petka 13-og bio u Velikoj Plani radi promocije ZAVODNIKA i drugih novih horor izdanja koja sam priredio za „Orfelin“, iskoristio sam subotu 14-ti kao priliku da s drugarima obiđem neke slikovite prirodne i istorijske lokacije u okolini. Slikoviti izveštaj o nekoliko takvih jezivih starih mesta imate OVDE.

            Iako je naglasak u izboru lokacija bio na ruralnom gotiku i na davnoj istoriji, sticaj okolnosti naveo nas je i na jedno predivno, živopisno mesto koje ni po arhitekturi ni po godinama ne spada u starine iz minulih vekova, već je nešto prilično novo, ali već ruinirano i pretvoreno u nešto što bi, u nedostatku boljeg naziva, spadalo u urbani gotik.

            Ukratko, radi se o napuštenom, oronulom, i bez ikakve sumnje sasvim sigurno već i ukletom hotelu u kojem sad obitavaju samo duhovi nekadašnjih gostiju, naročito onih koji su preminuli u njemu, sada u iščekivanju novog nastojnika i/ili čuvara.

            Šta li je ostalo zapisano u zidovima ove zgrade, u hodnicima, u kupatilima... u čaršavima... u pločicama i iza njih...? Ostavljam to vama da domaštate.

            Pošto slike dovoljno govore za sebe, neću mnogo da pričam, osim što ću reći: hotel se nalazi odmah pored crkve Pokajnice (više o njoj, ovde, uskoro), pa je možda i na njega prešlo nešto loše karme sa tog mesta koje je podigao Karađorđev kum-ubica (tačnije, izdajnik koji je organizovao ubistvo najvećeg srpskog junaka) ne bi li tako sprao svoj greh.

            Na slikama ćete ponegde zapaziti i ostale članove družine koja se tog dana zaputila tragovima jezovitih i mračnih mesta u okolini Velike Plane: tu su, dakle, domaćin, Mladen Milosavljević, njegov brat, i Marko Pišev.

            Kao što vidite, možda Srbija nema nešto baš tako živopisno i pompezno kao Hotel Vidikovac iz ISIJAVANJA, ali je zato puna i prepuna ovakvih bizarno arhitektonski konstruisanih građevina iz „komunističkog“ perioda koje sada trunu, napuštene i zapuštene, urasle, oljuštene, raspadnute, posednute memlom i gljivama (sa Jugota) i pacovima i zmijama i... ko zna čime?

            Gde su priče, gde su filmovi o njima?

            Dok se oni ne sroče, evo barem slika, pa vi sami u glavi sočinite svoje priče iz ovog mesta gde se (improbably!) susreću Dž. G. Balard i Stiven King.

            Većinu slika načinio sam ja, osim onih gde se pojavljujem; njih je slikao Mladen, kojem i ovog puta zahvaljujem na svemu.