VAMPIRSKE PRIČE – Goran Skrobonja

VAMPIRSKE PRIČE – Goran Skrobonja 

Zajedničko izdanje IP Admiral Books i IP Paladin

Beograd, 2016

           

Goran Skrobonja voli vampire (i vampirice). Već sam ovde pisao o antologiji priča o vampirima koju je priredio i objavio, U ZNAKU VAMPIRA: Muške priče o krvopijama. Moj osvrt na ovu obimnu knjigu podeljen je u dva dela, i imate ga OVDE i OVDE.

E, sad je objavio i zbirku sopstvenih priča na tu temu, sa koricom i naslovom koji ne mogu biti bukvalniji i direktniji: znači, Vampirske priče.

Vampirske priče Gorana Skrobonje obuhvataju prozni korpus tekstova koji su nastajali u periodu od kraja osamdesetih godina prošlog veka do polovine druge decenije tekućeg. Ako ste redovno i budno pratili njegov opus, onda će vam sve ove priče biti poznate iz njegovih ranijih zbirki i antologija. Ovog puta su samo okupljene tematski. Zašto to, zašto tako? Evo zašto: ovom knjigom započinje izdavanje sabranih priča Gorana Skrobonje u šest knjiga. Neke su definisane temom/motivom, a neke (pod)žanrom, i to ovako (vidi sliku).

Šta, tačno, ima u ovoj, vampirskoj knjizi? Evo mojih osvrta na priče iz zbirke.

"Ljubavnici" 

Slavan i bogat pisac ima toliko velike avanse da od jednog kupuje stan i skupocena kola (Wow! Kinže, ubij se od muke!), pa koristi priliku kad su mu žena i deca na moru a on, kao, sedi sam kući i, kao, pokušava da napiše svoje upola već naplaćeno remek-delo (koje nikako da nadođe!) da se upusti u malo stare dobre bračne nevere. Ode u kafić za samce (cheesy), tamo smesta pronađe zgodnu ženu (koja je, baš zgodno, i obožavateljka njegovog pisanja), i tako kreće nešto što, umesto „one night standa“, završi kao opsesivno-kompulzivna patološka vezanost s njegove strane. Ispadne da je na delu „vampirica duše“, brakolomka i na-zločin-navoditeljka...

Spisateljski je to je solidno izvedeno (što bi rekli domaći žanrovci: „pismeno“), ali sa upitnim naravoučenijem i uopšte pristupom, budući da je pisano (s mnogo razumevanja i simpatije, bez trunke ironije ili implicitne kritike) iz ugla preljubnika koji racionalizuje svoju neveru pričom o „vampirici“. Završni twist (s njegovim rukopisom na kojem je radio dok je bio sa zavodnicom) je takođe cheesy, i variran/prepisan iz The Shining.

"Krv" 

Novinarka dođe u zabačeno mesto da radi intervju s kontroverznim naučnikom koji se bavi nekakvim istraživanjima iz hematologije, ode kod doce, i... završi krajnje predvidivo i bez neke vidljive poente osim „Ne idi na legalo sumnjivim naučnicima koji se zanimaju za krv“.

"Reč koja odjekuje" 

Grupici engleskih putnika u Italiji 19. veka jedan kolega prepričava hororistima i vampirolozima opšte poznatu priču o prvom zvanično zabeleženom slučaju „vampirizma“ u Medveđi (iz 1728. godine). Nakon što jedan od njih ispriča tu priču (u priči), javi se, u poslednjem pasusu, nagoveštaj da možda vampirska epidemija nije gotova...

            Ovo je manje priča u ozbiljnom smislu reči a više prikvel za priču, ili bolje rečeno – research, dokumentacija koju je pisac prilično mehanički fikcionalizovao, bez prave nadgradnje, zadovoljivši se prepričavanjem jednog dokumenta.

"No Place Like Home"

Dođe čovek sa ženom u rodni kraj i otvori kafanu, samo da bi smesta počeli da ga kinje lokalni reketaši. ALI, budući da je on (how convenient) vampir a ona (još više convenient ) tigrodlačica(!), a da mu je ex-najbolji prijatelj sad (ponajviše convenient) šef policije, ne samo što će muž i ženče da očas posla i bez većeg napora masakriraju ove giliptere (neki od njih su vukodlaci) nego će na kraju muž da ženu pošalje u kujnu gde joj je i mesto („Mila, znaš da ne možeš sa nama. Neko mora da počisti ovaj džumbus. Neko mora da čuva dete“) a sa pajkanom odjaše „u slavu“ (ne na slavu, nego U slavu, tj. da prikolje lokalnog mafijaša koji je poslao reketaše).

Sve to se dešava u nekoj čudnoj Srbiji, nit u prošlosti nit u budućnosti, nit u alter-stvarnosti, Srbiji u kojoj postoje savremena čuda i sokoćala, ali je savremena sa pojavom romana Tom Sojer Marka Tvena iz 1876. godine. U paralelnoj naraciji otkrivamo, na parče, predistoriju toga kako su muž i ženče stekli svoje moći, u jednoj pećini u okolini, gde se ničim izazvan načas nađe prizvan i Cthulhu (ovde spelovan, dvaput, kao „Chtuhlu” /dakle, Čtuhlu/ ali Skrobonja nikad nije gotivio Lavkrafta, pa je ovo razumljivo).

Ovo je rani „pulp“ rad, iliti vežba iz obožavanja, u koji je Skrobonja natrpao ne baš mnogo selektivno, a kamoli koherentno, svašta nešto što je u to vreme voleo da čita, gleda, sluša... Potiče iz vremena snažnog uticaja Džejmsa Herberta i Kinga, što znači da ima obilje vrlo detaljno opisanog splatera.

"Sveti rat" 

U vreme kad je ova novela prvi put izašla, 1995. godine, grafički roman Liga izuzetnih džentlmena još nije ni bio izašao (nego tek 4 godine kasnije, 1999.) a njene fore i fazoni bili su još neprovaljeni na ovim prostorima; Skrobonja je, sa ovom novelom, bio jedan od pionira kalemljenja u ove krajeve alter-istorijskog stim-pank horor-SF-a u kojem istorijske ličnosti i književni junaci obitavaju istovremeno, u istom svetu, susreću se, sarađuju i/ili bore... Verovatno je inspiraciju za ovaj postupak našao u Sendmenu; u svakom slučaju, on je tada, a naročito u Srbiji, bio veoma svež i neviđen.

Danas je to, međutim, već ofucani trend i u svetu  i kod nas, od Skrobonjinog Čoveka koji je ubio Teslu (i nastavaka) pa preko pisanija Dekse Pantalejskog (aka Dejan Stojiljković) do Zelićeve Družine Dardaneli. Šteta je što se Skrobonja nije proslavio i obogatio proširenom, razrađenijom verzijom Svetog rata, ali tada, sredinom 1990-ih niko nije imao sluha za ovo, pa je novela čamila u getu „Laze“, čepbukova i skromnih, slabo zapaženih zbirki (prvi put u knjizi izašla u zbirci Šilom u čelo, 2000. godine).

Iako tu ima poneke trapavosti (predsednik-diktator Srbije, preslikani Sloba, ovde se zove „Miki“) i naivnosti (to kako diktator i šef svega i svačega strpljivo čuči u mračnom haustoru zgrade i čeka našeg junaka da se pojavi, umesto da mu ga njegove sluge dovedu na noge), ovo je vrlo živahno osmišljeno i pisano, zabavno, sočno i lišeno utiska pomalo mehaničkih vežbi, što važi za većinu ostalih priča u zbirci Vampirske priče.

Zapravo, ideja je dovoljno dobra za roman i velika je šteta što nije razrađena na većem prostoru, najmanje duplom ako ne i troduplom od ovih 70-ak stranica, jer potencijal postoji. Ceo taj momenat sa Vukom Karadžićem u Beču valjalo je još razviti, kao i odnos sa Vladom Cepešom (koji se ovde pojavi samo kao kameo, uzgred) i romansom s njegovom ćerkom, koja dođe, zacopa se u našeg junaka i – smesta nestane s pozornice (ne baš plauzibilno).

Isto tako, završetak u američkoj vojnoj bazi je suviše zbrzan i neverovatno naivan. Čekajte da vidite kako lako se tamo ulazi, i kako se –NIKAKO- to ne čuva, niti stražarima niti alarmima i čudo-mudima. Jok, ušeta čovek/vampir tamo i vršlja satima, i nikom ništa, ni kuče da zalaje a kamoli alarm, straža, ovo-ono.

Čak i u ovako krnjem obliku Sveti rat je najbolja priča u ovoj zbirci.

"Projekt: Sunce, ili Anka, ubica vampira" 

A za kraj, 'ajmo malo u Bolje Juče – juče koje, u ovom obliku, nikad nije ni postojalo, ali kad smo već danas ovde gde jesmo (u čabru!), daj bar da malo maštamo o nekoj bivšoj fanta-Srbiji koja ume da poštuje svoje genije (kao što je Tesla) i da koristi njihovu genijalnost na svoju i njihovu slavu; o Srbiji koja je velesila a ne poniženi otirač za čizme lučonoša "novog svetskog poretka"; o Srbiji čija tajna služba (vođena ČOVEKOM KOJI ĆE UBITI TESLU, Apisom) dobro radi svoj posao i uspeva da predupredi ozbiljne pretnje; najzad, o Srbiji za koju rade zgodne špijunke-superherojke kakva je Anka Cukić... Potonja je već viđena u pomenutom Skrobonjinom romanu, u kome Tesla statira u pozadini, dok su u prvom planu mediokriteti (glavni junak), špijuni (Anka) i zlikovci (Nikodije Marić, Apis...), a evo je sada u prikvel-noveli "iz istog sveta" alternativne Zlatne Srbije.  

Dramaturgija ovog zapleta više je nego jednostavna i linearna: nema misterije (Apis je na samom početku već raskrinkao zlog austrougarskog vampira i njegove nakane sa Teslinim specijalnim "odelom" za obolele od "heliopatije" koje će im omogućiti da budu daywalkeri), nema naročitog saspensa (hell, ipak u glavnoj ulozi imamo superherojku koju Apis džentlmenski šalje da se bori sa master-vampirom sama samcita) a nema ni twista (osim ako ne računamo onaj koji se igra na tanc-večeri što prethodi kulminaciji na aerodromu "Nikola Tesla").  

Ako ništa drugo, Skrobonja piše pitko i čitko, tako da to sve klizi bez problema, lako se guta, ima simpatične akcione set-pisove ali i solidne scene verbalnog sparingovanja, pa je krajni rezultat jedna novela koja možda ne iscrpljuje sve potencijale svojih premisa, ali se ipak sa njima poigrava na dovoljno zabavan način da to zadovolji pre svega one koji su voleli njegovog APISA, tj. TESLU. Njima će poslužiti kao među-stanica u iščekivanju dalje serijalizacije neserioznih Ankinih avantura koje, kako izgleda, slede u narednom Skrobonjinom romanu. Oni koje je TESLA ostavio manje-više ravnodušnim, ili barem neuzbuđenim, nemaju ni ovde bog zna šta da traže, jer ovo je less of the same, samo sa Buffy-vampirima preslikanim u fanta-alter-Srbiju početka 20. veka... 

            I to je to što se ove knjige tiče. Ovo svedočanstvo o rađanju i teturanju žanra kod nas, sa svim dečjim bolestima, biće zanimljivo naročito onima kojima ne smeta „pulp fiction“. Ipak, velika je šteta što priče nisu praćene ama baš nikakvim pratećim materijalom: 'ajde što nema ni predgovora ni pogovora, ali lepo bi bilo da je autor stavio bar po jedan pasus uvodnih komentara ispred svake, o tome kad su i kako i zašto nastajale ove priče. Ili kad bi barem negde stajali podaci o tome kad su uopšte nastale i kad i gde sve bile objavljivane (budući da u knjizi nisu poređane hronološkim redom).  

Ovako, Vampirske priče su krajnje skromne u pogledu grafičke opreme (uh, ta korica...) i pratećih materijala (nula), što je šteta, naročito ako se ima u vidu početna ambicija da ovako budu objavljene sabrane priče Gorana Skrobonje, što valjda znači da će se ovi propusti ponoviti i u narednim, najavljenim knjigama. Nadajmo se da neće. Ove priče ipak zaslužuju više od ovoga.

THE WAILING (2016)

***(*)

3+

            Pogledao sam najočekivaniji film ove godine, The Wailing, pre oko dva meseca, zahvaljujući tome što pišem za RUE MORGUE magazin. Moj prikaz tog filma možete čitati u julskom ili u avgustovskom broju (nisam siguran jer mi još nije stigao julski). ALI, samo na ovom blogu, ekskluzivno, možete pročitati i više od toga – ovo ispod je moja kritika iz RUE MORGUE koju sam, samo za kultiste, filovao nekim dodacima i zapažanjima za koje nije bilo mesta u tom tekstu na engleskom.

            Opušteno čitajte, nema spojlera.

 

Ako nije dovoljno reći da je ovo novi film reditelja masterpisa The Chaser (2008), ako vam to samo po sebi ne budi apetit, kako vam zvuči ako se kaže da je ovo Na Hong-jinov prvi izlet u natprirodni horor? The Chaser je bio neverovatno napet debi, a i dalje se nalazi među najboljim južnokorejskim trilerima na temu serijskih ubica koji su ikada napravljeni. Nakon previše zamršene i uninvolving drame-splater-trilera The Yellow Sea (2010) i šest godina duge pauze, Na Hong-jin se vratio u formu sa The Wailing, instant hitom u Koreji i ljubimcem kritičara na Kanskom festivalu.

Potonji su, istina, malko preterali sa hvalospevima i stvorili hajp koji teško da bi ijedan stvarni film koji nije režirao Kjubrik mogao da izdrži i opravda, pa tako i ovde – dobismo vrlo, vrlo dobar film, ali ne remek-delo; zapravo, gledan čisto kao žanrovski film, The Wailing ipak ne doseže čak ni do Chasera, mada nije veliki pad u odnosu na njega, a i to što nije baš uspelo – rezultat je hvale vrednih ambicija i pokušaja da se bude opskurniji i nekonvencionalniji nego što je zdravo.

            The Wailing oličava sve kvalitete koje volimo i tražimo od novog korejskog filma: to je hrabar, originalan, sumoran, nasilan, duhovit, napet, nepredvidiv triler; to je višeslojna multi-žanrovska zabava za odrasle; ukratko, to je sve ono što su holivudski žanrovski filmovi nekada bili, ali više nisu. On spaja nisku komediju sa policijskim proceduralom, krimi dramu sa splaterom, psiho-triler sa hororom o opsednutosti, a sve prožima filozofskim pitanjima o prirodi Zla: naime, da li je ono potpuno od čoveka (psiho-sociološko) ili je pod uticajem metafizičkih sfera odozgo i odozdo.

            Zaplet prati Jong-gua, trapavog policajca u nekakvoj slikovitoj, živopisnoj vukojebini Južne Koreje čiji je posao da razreši niz nemotivisanih zločina u kojima ljudi ubijaju svoje prijatelje i članove porodice na vrlo krvave načine, kao da su posednuti ili barem zaraženi nečim što ih pretvara u ludake sa veoma lošom kožom. 

Sve to, čini se, nekako je povezano s nedavnim dolaskom tajanstvenog Japanca (Jun Kunimura, Audition), ali naročito se komplikuje kada Jong-guova mala ćerka postane Đavolja marioneta i on nema drugog izbora nego da pozove isteri... ehm, šamana.  

Spremite se za scenu egzorcizma koja ne liči ni na jednu koju ste ikada videli. A ona čak nije ni vrhunac filma; dolazi na sredini ovog podugačkog (dva i po sata!) ali nimalo dosadnog filma, a do kraja ima još dosta preokreta sve do dvosmislenog završetka koji će sigurno izazvati rasprave, nedoumice, kontroverze, frustracije, razočarenja, a možda, ko zna, nekoga čak i oduševi.

Iako će se The Wailing verovatno na kraju ove godine ubrajati među top-5 horora ove godine (za sada ima drugo mesto, odmah posle The Witch!), on svakako nije savršen: preteranom trajanju od 156-minuta godilo bi kad bi se izbacilo 20-ak minuta blesave komedije, prepirki i besmislenih domaćih porodičnih scena koji razbijaju kontemplativni ton i odvraćaju od zapleta i njegove teme. 

Neobjašnjiva je i prilično promašena odluka da se za glavnog „junaka“ uzme vrsta lika koji bi u normalnom filmu bio komično spadalo (comic sidekick) i prišipetlja uz nekog malo sposobnijeg lika; ništa bitno se njime, ovakvim, ne dobija, a poprilično se gubi. Takođe, pripovedanje je suviše eliptično za svoje dobro i zaključak (ili nedostatak istog) mogu većini gledalaca izgledati kao konfuzno izvrdavanje.

Ipak, ovo je moćan film prepun guste atmosfere sveprisutnog zla koja razbija svaku pretenziju sigurnosti. Košmarni svet koji je ovde tako majstorski oživljen čini da je pitanje porekla Zla u krajnjoj instanci nebitno: bilo da je sasvim ljudsko ili ga izaziva Bog/Đavo, ono je tu, odmah iza ugla. Dođavola, ma evo ga u našim srcima. Ajd' to egzorcirajte!

            SLEDI SPOJLER: NE ČITAJ PRE GLEDANJA FILMA!

            Ambicije filma, koje jesu za pohvalu, prigušene su ne baš najboljim pripovedanjem koje je i previše zakukuljeno i zamumuljeno u zapletu koji nije baš najspretnije izgrađen da to smisleno predoči. Naime, lepo je to što je Na hteo da prikaže kako SVAKO može da postane zao, i lepo je što se poigrava s našim očekivanjima tako što nam stalno ubacuje preokrete, ali nije lepo što na kraju balade, kad ispod svega podvučemo crtu, i dalje ostaje nejasno KO je ovde ŠTA radio i ZAŠTO.

            Naime, u filmu imamo najmanje tri onostrana entiteta (duhovi prirode? demoni? đavoli? kurci-palci? ne se znaje!), ali njihova priroda i međusobni odnosi nisu ni skicirani. Najmanje dvojica su demonski i po ljude štetni (or so it seems?), ali ni ženska nije baš anđelija (po uobičajenom shvatanju). U ovoj konkretnoj utakmici ona, izgleda, igra protiv njih dvojice, ali kako to čini? I zašto? I da li to automatski znači da je "naša", na ljudskoj strani? Da li svaki od njih dela zasebno, da li dvoje šuruju protiv trećeg, da li su sve troje demoni, ko je tu mastermajnd a ko potrčko, ko je tu žrtva a ko zlikovac, ima li tu uopšte demona ili je sve u psihi...?  

Popunite sami jer se reditelj nije potrudio da vam da smernice u tom pravcu. Mada, ko zna, možda nakon trećeg gledanja stvari počinju da bivaju jasnije? U svakom slučaju, film je fascinantno uslikan i režiran, i sadrži obilje zabavnih set-pisova, pa višestruko gledanje uopšte neće teško pasti.

GROSSMANN 2016

            Još jedna godina – još jedan Grosman! Najnovije izdanje najboljeg balkanskog (a i šire) festivala fanta-horor-weird filma, 12. po redu, počinje u utorak 12-og jula i traje do subote 16-og. Pet dana fanta-filmova, fanta-društva i još fantastičnijih vina, pa gde to ima? Nigde, samo na Grosmanu!

            Ove godine glavni gost biće Jan Harlan, producent, zet, blizak prijatelj i saradnik Stenlija Kjubrika! Unapred se radujem prilici da popričam sa čovekom koji je bio tako blizak, i porodično i kreativno, sa jednim od najvećih genija koji su se ikada poduhvatili snimanja filmova, i da, možda, iščačkam neku tajnu ili bar manje znani detalj o jednom od najboljih horor filmova ikada snimljenih – ISIJAVANJU, ali i o drugim njegovim meni veoma dragim, a pre svega o ODISEJI i POMORANDŽI.

            Ujedno, biće to prilika da na glavnom trgu u Ljutomeru, po prvi put u životu na velikom platnu i sa publikom overim POMORANDŽU, a s velikim uživanjem ću u istom ambijentu i formatu ponovo pogledati i ISIJAVANJE (mada sam već imao zadovoljstvo da director's cut tog filma pogledam u bioskopu, sa 35mmm trake, u Berkliju, u proleće 2004).

            Ostali gosti nisu baš nešto spektakularne zvezde, ali nisu ni nezanimljivi: biće tu Sajmon Ramli, reditelj filmova koji su svojevremeno bili prilično hvaljeni ali mene su ostavili hladnim, The Living and the Dead (2006) i Red White and Blue (2010). Sad sa sobom nosi svoj najnoviji horor, o zagrobnoj osveti, JOHNNY FRANK GARRETT'S LAST WORD.

Evo kako je prošle godine izgledao DUST DEVIL na trgu u Ljutomeru

            Biće tu i komičar Stiv Oram, meni najpoznatiji po tome što je ko-napisao i ko-glumio u najboljem filmu precenjenog Bena Vitlija, Sightseers (2012), a najbolji je upravo zahvaljujući scenariju; on dolazi sa bizarnim ludilom koje se zove Aaaaaaaah! a govori o ljudima pretvorenim (ne fizički nego po ponašanju) u majmunčine... So what else is new?

            Glavni takmičarski program pružiće mi priliku da u bioskopu, kristalno čisto i ukrupno pogledam neke od najboljih prošlogodišnjih horora, THE WITCH i BASKIN, dok je ostatak glavne ponude nešto slabiji od ovih, ali će zato imati šta da se vidi u drugim programima. Od onoga što sam sebi među premijerama zacrtao, izdvajam:

CASE: OSTERBERG

FURY OF THE DEMON

FRANCESCA

SENSORIA

IN SEARCH OF THE ULTRA-SEX

            Ja ću na ovogodišnjem Grosmanu učestvovati na promociji edicije POETIKA STRAVE koja će biti predstavljena poštovaocima kvalitetnog horora iz Slovenije i celog regiona koji na festival svraćaju. Zapravo, desetak primeraka već imam pretplaćeno/rezervisano, a ostatak će, nadam se, da ode na ovogodišnjoj Grosmanovoj subverzivno-subkulturnoj Tržnici.

            Osim mene, iz Srbije će na Grosmanu 2016. biti i Slobodan Šijan, koji predstavlja svoju novu knjigu, FILMUS; Nenad Bekvalac, koji će najavljivati strane goste i filmove (osim Harlana); i Momir Milošević, čija će bizarna weird drama sa elementima horora, OTVORENA, biti prikazana na festivalu (osim njega trebalo bi da dođe i jedna od glavnih glumica).

            Sve u svemu, biće filmova, vina, dobrog društva i zezanja kao i svake godine, pa stoga kažem i podvlačim: ako ikako možete, svakako dođite i overite jedini pravi žanrovski FESTIVAL na Balkanu. Svašta se na ovim prostorima izdaje za „festival“ ali, verujte mi, there can be only one! Na Grosmanu kad je zezanje onda je stvarno ZEZANJE, ali kad je ozbiljno onda je zaista OZBILJNO.

            Kopletan program, satnicu, prateće ivente, trista podprograma i ludila koja nisam pomenuo – imate OVDE, pa odaberite sami nešto za sebe.

Hotel strave i užasa

  

            Kada sam jednog nedavnog petka 13-og bio u Velikoj Plani radi promocije ZAVODNIKA i drugih novih horor izdanja koja sam priredio za „Orfelin“, iskoristio sam subotu 14-ti kao priliku da s drugarima obiđem neke slikovite prirodne i istorijske lokacije u okolini. Slikoviti izveštaj o nekoliko takvih jezivih starih mesta imate OVDE.

            Iako je naglasak u izboru lokacija bio na ruralnom gotiku i na davnoj istoriji, sticaj okolnosti naveo nas je i na jedno predivno, živopisno mesto koje ni po arhitekturi ni po godinama ne spada u starine iz minulih vekova, već je nešto prilično novo, ali već ruinirano i pretvoreno u nešto što bi, u nedostatku boljeg naziva, spadalo u urbani gotik.

            Ukratko, radi se o napuštenom, oronulom, i bez ikakve sumnje sasvim sigurno već i ukletom hotelu u kojem sad obitavaju samo duhovi nekadašnjih gostiju, naročito onih koji su preminuli u njemu, sada u iščekivanju novog nastojnika i/ili čuvara.

            Šta li je ostalo zapisano u zidovima ove zgrade, u hodnicima, u kupatilima... u čaršavima... u pločicama i iza njih...? Ostavljam to vama da domaštate.

            Pošto slike dovoljno govore za sebe, neću mnogo da pričam, osim što ću reći: hotel se nalazi odmah pored crkve Pokajnice (više o njoj, ovde, uskoro), pa je možda i na njega prešlo nešto loše karme sa tog mesta koje je podigao Karađorđev kum-ubica (tačnije, izdajnik koji je organizovao ubistvo najvećeg srpskog junaka) ne bi li tako sprao svoj greh.

            Na slikama ćete ponegde zapaziti i ostale članove družine koja se tog dana zaputila tragovima jezovitih i mračnih mesta u okolini Velike Plane: tu su, dakle, domaćin, Mladen Milosavljević, njegov brat, i Marko Pišev.

            Kao što vidite, možda Srbija nema nešto baš tako živopisno i pompezno kao Hotel Vidikovac iz ISIJAVANJA, ali je zato puna i prepuna ovakvih bizarno arhitektonski konstruisanih građevina iz „komunističkog“ perioda koje sada trunu, napuštene i zapuštene, urasle, oljuštene, raspadnute, posednute memlom i gljivama (sa Jugota) i pacovima i zmijama i... ko zna čime?

            Gde su priče, gde su filmovi o njima?

            Dok se oni ne sroče, evo barem slika, pa vi sami u glavi sočinite svoje priče iz ovog mesta gde se (improbably!) susreću Dž. G. Balard i Stiven King.

            Većinu slika načinio sam ja, osim onih gde se pojavljujem; njih je slikao Mladen, kojem i ovog puta zahvaljujem na svemu.