Izašla je HLADNA RUKA U MOJOJ!

  

            Sa velikim zadovoljstvom, radošću i ponosom mogu da obznanim da je prva ovogodišnja knjiga u ediciji „Poetika strave”, posvećenoj vrhunskim predstavnicima klasičnog i modernog horora, zbirka priča HLADNA RUKA U MOJOJ Roberta Ejkmana, pre nekoliko dana izašla iz štampe!

            Većina pretplatnika bi trebalo da je već dobila svoje primerke, a ako neko još nije, budite uvereni da je knjiga na putu i da će vam je poštar uručiti ovih dana.

            Ponoviću i ovom prilikom ono što zaista smatram – da je Ejkman, zajedno sa Ligotijem, najznačajniji pisac stravične književnosti od Lavkrafta do danas. Zbog toga, zajedno sa Orfelinom planiramo da objavimo još nekoliko njegovih knjiga – naravno, pod uslovom da ovdašnja čitalačka publika pozitivno reaguje na njegov nekonvencionalan, nadasve zreo,  horor za odrasle kakav je oličen u prvoj zbirci koju smo odabrali za njegovo premijerno predstavljanje našim čitaocima.

            Dakle, ako želite da na konkretan način podržite akciju OO (Ognjanović + Orfelin) koja se sastoji u stručnom, kvalitetnom, prefinjenom, profesionalnom kritičkom i estetskom plasmanu vrhunskih izdanaka horor književnosti kod nas – kupujte ove knjige od Orfelina, od mene, u knjižarama, gde god ih vidite (a ima ih u skoro svim većim knjižarama u zemlji) – i, naravno, poklanjajte ih drugima, širite kult, preporučujte, šerujte, lajkujte, tvitujte...

            Knjiga ima 334 strane, tvrdi povez, šivena, mat plastifikacija; zlaćani forzec, ilustrovane pregradne strane ispred priča; bočne strane poprskane sivkasto-sedefastom bojom (stručni naziv: light light dark!); odličan prevod (Sava Kuzmanović), pažljivo pregledan (dr D. O.); opširan pogovor i iscrpna biografija autora.

            I sve to za manje od 10 E!

            Kod sebe imam 10-ak primeraka za one koji žele knjigu direktno od mene; javite se što pre.
            Moje fotke su možda malo mutne, ali knjiga je odštampano oštro, jasno i lepo - kako ste već navikli od Orfelina!

            A sad, evo, ekskluzivno za ovaj blog, početka mog opširnog pogovora ovoj knjizi.

 Robert Ejkman:  
 Tužne, uklete duše 

„Priča o duhovima se, poput poezije, bavi iskustvom iza iskustva; iza gotovo svakog iskustva... Priče o duhovima treba da budu priče koje se ne bave pojavnošću i doslednošću već duhom koji je iza pojavnosti, prazninom iza lica reda.“

- Robert Ejkman-

Robert Ejkman je najbolji pisac strave za kojeg nikada niste čuli.

Njegove vrhunske priče bolje su od skoro svega drugog u modernom hororu; njegov prosečan, uobičajen nivo nedostižan je većini savremenih pisaca strave; čak i njegove slabije priče (malobrojne) rado bi u svom opusu video svaki pisac ovog žanra sa iole izgrađenim ukusom i ambicijom.

A opet, u najčitanijem i najuticajnijem savremenom esejističkom napisu o novijoj horor prozi, u knjizi Danse Macabre Stivena Kinga (Stephen King, 1982), Ejkmanovo ime pominje se samo jedan jedini put, uzgred, u nabrajanju novijih engleskih pisaca. U najuticajnijoj modernoj studiji gotske proze, u Književnosti strave Dejvida Pantera (The Literature of Terror, David Punter, 1980) iscrpno se, u zasebnom poglavlju, govori o dvojici autora koji se smatraju Ejkmanovim prethodnicima – Henriju Džejmsu i Volteru de la Meru (Henry James, Walter de la Mare) – ali ne i o njihovom velikom nasledniku. Njega nema ni u dva poglavlja dodata kasnijem izdanju (1996), naslovljena „Moderne percepcije varvarskog“ i „Savremeni gotski preobražaji“, iako bi Ejkmanov opus sasvim prikladno mogao biti opisan kroz oba ova naslova.

Ovaj pisac, očito, nije dovoljno moderan a još manje je savremen i za brojne druge novije studije i antologije radova na temu horor književnosti, u kojima se ili pominje usput, ili se ne nalazi uopšte; jedan od novijih takvih primera je, recimo, zbornik radova The Cambridge Companion to the Modern Gothic priređivača Džerolda Hogla (Jerrold Hoggle, 2015).

Do dana današnjeg, 35 godina od njegove smrti, o Ejkmanu nije napisana nijedna knjiška studija niti mu je posvećen zbornik radova, iako su ih znatno manje vredni pisci dobijali; najbliže što se prišlo tome su tri skromne, neugledne knjižice koje sve zajedno jedva dosežu obim od 200 strana, a sve tri je izbacio isti mali izdavač, „Gothic Press“ iz Baton Ruža (Baton Rouge), u premalom tiražu, s previsokim cenama i sa osrednjim sadržajem: Robert Aickman: An Introduction (Gary William Crawford, 2003; 76 strana), Akin to Poetry:  Observations on Some Strange Tales of Robert Aickman (Philip Challinor, 2010; 80 strana) i zbirčica od tri kratka eseja Insufficient Answers: Essays on Robert Aickman (Gary William Crawford, ed., 2012; 52 strane).

Čak i onde gde se Ejkman obrađuje detaljnije, kao u zbirci eseja S. T. Džošija, Moderna priča strave (S. T. Joshi, The Modern Weird Tale, 2001), očigledna je zbunjenost, skoro frustracija kritičara koji nije načisto oko toga šta da radi s ovim autorom. S jedne strane, ne može mu poreći vrhunski spisateljski dar, pa priznaje: „(...) njegova književna nadarenost bila je od izuzetno visoke sorte. Njegov prozni stil – fleksibilan, urban, sofisticiran, suzdržan, a opet sposoban za iznenađujuće snažne emotivne učinke – nikada ne posustaje od početka do kraja njegovog opusa.“ S druge strane, svrha u koju je taj dar upošljen kao da mu izmiče: „On nikada nije olakšavao posao svojim čitaocima... Simbolizam u Ejkmanovim pričama povremeno je toliko opskuran i, verujem, toliko povezan sa ličnim simbolima da je to za njega nosilo određeno značenje ali možda nije bio sasvim uspešan u njegovom prenošenju drugima, tako da čitalac ne može a da se ne oseti nezadovoljnim i, stoga, da ne upije te 'nagoveštaje'... Čini se da je verovao da je puko stvaranje ugođaja neobjašnjivog sasvim dostatna svrha pisanja strave.“ Džoši, u stalnoj potrazi za filozofijom, srećan je kada je jasno ekspliciranu nađe kod Makena, Blekvuda ili Lavkrafta, ali diže ruke u spoju očajanja i predaje onda kada dođe do Ejkmana: „Jedina filozofija koju mogu da detektujem u gomili Ejkmanove proze jeste ideja da je svet malo čudniji nego što se čini.“

U čemu je, onda, razlog Ejkmanove skrajnutosti i relativne opskurnosti s jedne, i jezive neshvaćenosti, s druge strane? Koreni i jednog i drugog počivaju u srži njegove poetike, koja se nipošto ne može svesti na banalno očuđavanje postojećeg kako to Džoši implicira; ona se nalazi u dubini u koju ćemo sada zajedno zaroniti. Uhvatite čvrsto moju hladnu ruku...

Što se tiče ovogodišnjeg plana edicije „Poetika strave”, podsećam, on glasi:

1. HLADNA RUKA U MOJOJ - Robert Ejkman (avgust)

2. UKLETA KUĆA NA BRDU – Širli Džekson (septembar)

3. KARMILA i druge priče strave – Šeridan Le Fanu (oktobar)

Uskoro očekujte raspisivanje pretplate za UKLETU KUĆA NA BRDU (nećete verovati kako spektakularno genijalnu koricu imamo za tu knjigu! Jedva čekam finalnu verziju koju mogu s vama da podelim!), a do Sajma knjiga, najkasnije, izlaze i najbolje priče strave Le Fanua!

Stay tuned!

Niški kadar - izložba niškog stripa

Evo najave jednog dešavanja koje preporučujem svima koji to mogu da overe.

U četvrtak 4. avgusta 2016. u galeriji „Srbija“ je otvorena izložba stripa „Niški kadar“. Izložba je retrospektivnog karaktera i svedoči o istorijatu razvoja niške strip scene.

Zastupljeno je 37 autora različitih generacija – od prvih karikaturista i strip crtača u Nišu (Ivan Vučković, Slobodan Subotić, Hristivoje Nikolić, Dragoš Jovanović Fera...), preko stvaralaca zavidne reputacije (Miodrag i Vladimir Krstić, Aleksandar Blatnik, Boban Savić Geto, Zoran Stoiljković Kiza, Jože Sladić, Boban Ilić, Toni Radev, Jelena Đorđević, Ivica Stevanović, Nina Bunjevac, Predrag Stamenković, Dušan Cvetković...) do mladih umetnika i studenata koji neguju ovaj oblik umetničkog izražavanja (Adam Rakić, Milica Radenković, Velibor Stanojević, Igor Krstić...).

Izložba svedoči o prisustvu različitih strip žanrova: komični, vestern, naučno fantastični, horor, pustolovni... kao i o raznovrsnim autorskim stilovima.

Iako je u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata strip kao „kapitalistički produkt“ bio zabranjivan na području bivše Jugoslavije, već tokom pedesetih godina XX veka u mnogim sredinama, u štampanim medijima, objavljuju se stripovi. 

Tako je bilo i u Nišu gde su za potrebe tada nedeljnog lista Narodne novine umetnik i karikaturista Ivan Vučković i književnik Ljuba Stanojević objavljivali strip „Manča“ - što je prvi niški strip. Kasnije tokom decenija objavljivanje stripova vezuje se uglavnom za omladinske časopise i novine kao što su: Grafit, Gusar, Strip presing.

Mnogi od niških autora sarađivali su i sarađuju sa stranim izdavačima. Takođe, nažalost neki od strip autora koji su svojim rođenjem ili školovanjem vezani za Niš, danas žive i rade u inostranstvu.

Istorijatom i proučavanjem niške strip scene posebno se bavio Branislav Miltojević -novinar, filmski i strip kritičar, autor knjige „Antologija niškog stripa“, koji je i konsultant u pripremi ove izložbe. 

Izložbu realizuju Galerija savremene likovne umetnosti Niš i umetnička grupa niških strip crtača „Čaj...odličan“.

Izložba će trajati do 20. avgusta.

            A sad malo ja: kako i priliči ovolikom gradu, sadržaj ove izložbe je raznovrstan i pokriva širok raspon i kvaliteta i žanrova i tehnika, ali svakako ima vrednih stvari za videti, kako karikaturalno-vickastih tako i fantastično-hororičnih, grotesknih, experimentalno-bizarnih.

            Pored ostalog, izložene su i dve table iz mog stripa TRANSCENDENCE – jedinog koji sam u životu nacrtao, a koji je smesta bio objavljen u Americi. 

Detaljnije o ovom porno-splatter uratku imate OVDE, a ima i nekih skica vezanih za taj XXX-horror rad i OVDE.

            Izložbu sam posetio sa Mikijem Lakobrijom, efx čarobnjakom, koji se tada zatekao u Nišu, pa je on načinio ove fotke sa mnom, dok su ostale preuzete od organizatora i njihovih prijatelja, a u svrhu najave i promocije ovog dešavanja.

            Dakle, do 20. avgusta imate priliku da ovo pogledate. Ulaz je besplatan (što, u ovom gradu propasti, bede i NIŠtavila svakako treba naglasiti)!

            A kad smo već kod stripa, da o istom trošku najavim još jedan strip-event: paralelno sa Nišvilom dešava se i nova strip-manifestacija, STRIPORAMA, od 11-14. avgusta, uglavnom u Tvrđavi.

Striparnica Južni Darkwood i Nišville Jazz Festival predstavljaju vam Striporamu!

Slavimo strip i pop kulturu kroz druženje sa zvezdama domaćeg i inostranog stripa i ilustracije! Tribine, promocije novih izdanja, izložbe, javni intervjui, crtanje posveta, neformalno druženje sa gostima festivala, berza stripa i akcionih figura, škola stripa za najmlađe... 

Gosti su već dobro poznati strip autori, ilustratori i urednici strip izdanja: Luiđi Pikato (poznati crtač DILANA DOGA!), Dobrosav Bob Živković, Dražen Kovačević, Pavle Zelić, Dušan Mladenović (VESELI ČETVRTAK!)...

            Više detalja o svemu + satnicu imate OVDE. 

THE NEON DEMON (2016)

 *** 

 3 

            Uh, dobro je! Novi Refn ipak nije grozno razočaranje kakvog sam se pribojavao, a bojao sam se iz dva razloga: 1) kritike su all over the place, od potpune pljuvačine do (nešto ređih) dizanja u nebesa, i 2) njegov prethodni film, ONLY GOD FORGIVES (2013) me je ne samo ostavio (uglavnom) hladnim nego, mestimično, i ljutim.

            Sad, ovo ipak ne znači ni da je Refn povratio formu i vratio se na nivo nekadašnjih remeka, ali THE NEON DEMON je ipak korak-dva u pravom smeru, i – najzad, posle dva isprazno-dosadna i smešna filma – nešto što se može –I MORA!- s uživanjem pogledati, poželjno (gde ima/može) u bioskopu, jer ovo je (ako to uopšte treba napominjati; fuck, pa o Refnu pričam sve vreme!) zaista bioskopski film, i zahteva bioskopski doživljaj. (Da, tu i tako sam ga i odgledao, svi vi koji ste ovde samo biste pitali gde ima da se skine; nema, za sad, nigde! Idite pa gledajte i slušajte ovo kako valja, u bioskopu! Platite kartu! Za ovo – vredi dati!)

            Zašto je ovo dobro?

            Pre svega, umesto presmešnog Rajana Gusana (iz prethodna mu dva filma), ovde Refn fetišizuje oku nadasve prijatnu El Fening, obećavajuću njukamerku koja je ovde ostvarila sasvim solidnu rolu foto-modela Džesi koja se, nasuprot površnom utisku, NE svodi samo na njen izgled i manekenisanje; ima ona dosta i da odglumi ovde, i dobra je u tome; šteta samo što je njen lik nedorečen, ali o tome malo niže.

            Zatim, na svojoj trajektoriji prilaženja što čistijem filmu (čemu teži barem od VALHALE, ako ne i pre), Refn je pronašao vizuelno atraktivniji ambijent, i prišao mu sa više nadahnuća i (meni barem) zanimljivijim rezultatima nego u prethodna dva filma. Istina je: Holivud, LA i okolina deo su standardne, višestruko slikane američke mitologije, i nije Refn ovde otkrio Ameriku – odnosno, donekle (iz svog ugla) i jeste; ali, za moj groš, dodao je dovoljno svoga ovoj varijaciji i reimaginaciji Linčovog MALHOLEND DRAJVA (sa dvije-tri žlice dodatka u vidu SHOWGIRLS) da bi to bilo respektabilno gaženje delom utabanim a delom svojim stazama.

            Treća stranica ovog trougla uticaja (uz Linča i Ferhufena) bio bi Gaspar Noe, pre svega njegov ENTER THE VOID (iako Refn u ovom filmu zapravo pozajmljuje njegovog glavnog kuronju iz meni-negledljivog LOVE da igra Džesinog druga-fotografa-dečka). Postoje ovde tripozne deonice u kojima Refn kao da kaže: “Plot? Koji plot? Šta plot? Koga boli za plot! Pogledajte ove divne tapete! Zavese! Zidove! Ukrase! Idemo u apstrakciju: crnilo – trouglovi – neon – pa onda, čisto belilo! A onda opet malo farbe! A u pozadini svega toga – PREDIVNA (elektro) muzika! Enter. The. Void. Enter. The. Movie. Under. The. Skin…”  

            Kao i kod Linča, i ovo je jedna ambivalentna, mračna ljubavna razglednica Holivudu, s tim što kod Linča ipak ima više ljubavi, a kod Refna više hladnoće, bezosećajnosti, ledenosti i mraka. Kao i Malholend, i ovo se može – kad se očisti od detalja – svesti na priču o naivnoj i čistoj (?) devojci koja dođe u Holivud da postane zvezda, ali se njeni snovi sudaraju sa vrlo mračnom realnošću ispod sveg tog sjaja i neona, što rezultuje košmarima i – da ne spojlujem.

            Ali, priča je ovde sekundarna; zaplet je tu kako bi se dešavale slike, nisu tu slike da bi ilustrovale zaplet. Zaplet je ionako besmislen ako se doslovno shvata, naročito njegova kanibalistička kulminacija – uostalom, kanibalizam je očigledna (za moj ukus i previše očigledna) metafora, a čak i ako se ogoli na moralitet, priča je opet tanka i praznjikava. Wow, baš su velika otkrovenja tipa “lepota je površinska”, “Holivud je zlo i bezdušno mesto koje proždire svoju decu”, “lepi su najčešće prazniji i zliji”, itsl.

            Ono što je zanimljivo jeste način na koji Refn vizuelno demonstrira bezdušnost i košmarnost tog mesta opsednutog lepotom (tačnije, jednim, uskim, čak nakaznim, skoro fašističkim  poimanjem lepote), kako povezuje mesto za audiciju (sa izloženim skoro skroz ogoljenim ženskim mesom koje teži “savršenstvu” pomenutog fašističkog ideala žgoljave savršeno simetrične površno lepe ali prazne i neupečatljive generičke manekenske lutkaste “lepote”) sa klanicom, a onda i sa mrtvačnicom, kako povezuje klub i klozet, trećerazredni motel i prvorazrednu bogatunsku vilu, kako ogoljava sadizam i voajerizam i vampirizam fotografije (pa, implicitno, i filma), a najzad, i kako ogoljava suštinsku pedofiliju i nekrofiliju tog mesta…

THE MALE GAZE

            I da, većina ovoga su opšta mesta, ništa revolucionarno; ali ove Refnove VARIJACIJE su mi, ponavljam, uglavnom godile, naročito u deonicama kada ode što dalje u apstrakciju, u stilizaciju, u nerealnost i nadrealnost, u san-košmar-viziju, kad me hipnotiše kako slikama tako i –ponavljam i naglašavam: odličnom – muzikom, kad me zavede, kad me ubaci u slike – pa makar to neko nazvao videospotizacijom (a ima i toga, ili se bar prilazi vrlo blizu), ali ovo nije Toni-Skotovska maligna videospotizacija koja je sinonim za reklamu, koja hoće nešto da ti proda, da ti uvali uobičajena govna, konzumerizam, ideologiju (TOP GUN, idemo!) 

– ne, ovo je benigna, dobra, fina videospotizacija koja te delom izbacuje iz narativa (fuck the plot!), a delom mu, ipak, služi (ali ne ropski) jer ti implicira snove – vizije – slutnje – potencijalne košmare tog nevinog curetka koji je zaglavio, i sve dublje tone, u pakao fašizma bezdušne, isprazne “lepote”.

            I u vizuelizaciji tog ne-sveta, tog ne-mesta, tog graničnog područja snova/košmara/-stvarnosti, i prelaza između njih, i kontrasta, i varijacija, Refn ima niz nadahnutih audiovizuelnih rešenja koja je zabavno gledati, naročito ako imate strpljenje i trpeljivost (ako baš ne i sklonost) ka larpurlartizmu, iliti narodski rečeno “style over substance” pristupu. U ponečemu je on, recimo, mnogo bliži Robu Zombiju nego Kjubriku i Linču (na koje bi hteo da liči)...

            On je, rekoh već, taj pristup rabio i u prethodnom filmu – u kojem eye-candy nije sporan – ali meni je uživanje u ONLY GOD FORGIVES ometao taj presmešni Gusan (bolje je gledati ga kao komičara, u The Nice Guys, što mu mnogo bolje stoji, nego kao nenamernog komičara) i ta nekonsekventna parodija (or is it? And if it is – WHY?) osvetničkog filma koja mi naprosto nije bila dovoljno zanimljiva ni vizuelno ni narativno ni bilo kako. 

Ovde, za promenu, čovek ima na čemu oko da odmori, i ne samo odmori, nego i da ga zaokupi, da izbeči oko, pa i da kaže WOW, WTF did I just see?! A to je uvek lepo kad se u filmu desi, tim pre što se dešava sve ređe, a Refn je jedan od manjine preostalih koji to umeju, bar povremeno, da proizvedu. I to treba poštovati.

            Da budem jasan: Refn je reditelj koji igra na ivici. Druga faza njegovog opusa, počev od VALHALE, sastoji se od ludački smelih-budalastih ekvilibrisanja na tankoj žici između sublimnog i ridikuloznog. To važi za sve što je uradio od VALHALE do danas. Nekad mu trik uspe skoro u potpunosti, pa dobijemo VALHALU. Nekad sklizne i ljosne na patos, to smo videli u FORGIVES. Nekad mu skliznu noge s obe strane, pa mudima padne na žicu, kao u DRIVE. A nekad se, eto, ne baš sasvim graciozno, ali ipak respektabilno, i bez većih teturanja, prošeta po toj žici, kao u THE NEON DEMON, pa smo srećni što je barem ostao na svojim nogama.

            Film nije savršen. Deonice koje bi se mogle nazvati „realističkim“ umeju da smore, da budu predugačke (Džesi sa dečkom; preganjanja sa neljubaznim motelijerom kojeg zabavno igra Kijanu Rivs; kafanske priče džet-seta, itd) – mada sam ih ja uglavnom prihvatio kao nameran kontrast onim snolikim, larger than life scenama. Bez ružnoće nema lepote. Bez dosade nema zabave. Bez prizemnosti nema uzvišenosti. Bez suvog leba nema bogato kremastog kolača...

            Zatim, lik Džesi je previše nedokuvan za simpatiju kakvu, npr. proizvodi Naomi Vots kod Linča; film je previše distanciran prema njoj, i čak se poigrava mogućnošću da ona nije baš takvo anđelče kako izgleda, i daje neke hintove u tom pravcu, ali to nažalost ostaje poludupasto...

SPOJLER:

Ja sam se iskreno nadao da će ONA da se ispostavi kao ta neonska demonka iz naslova, ali na kraju ipak ona bude žrtva; ali šta sad s tim, nejasno je.

Film gradi misteriju njenog porekla, ali na kraju – šta s tim? Ništa.

Ona se povremeno zagonetno smeška, i čak ume da uzvrati žešće nego što bismo očekivali od jedne mršave baby-face tinejdžerke, ali taman kad očekuješ da tu provali nešto demonsko – patka!

Na kraju, kad je manekenke iz'edu, simpatiju za nju ranije nismo osetili, pa tako ni tragedije nema: sama pala, sama se ubila. Uostalom bila je saučesnik tog (polu)sveta manekenstva, prihvatila je njihova pravila igre, prihvatila njihove fašističke standarde, čak se kurčila tom svojom lepotom (u 2-3 navrata u filmu je explicitno gorda zbog svog velikog „postignuća“ – što se rodila lepa), i šta sad – kad je na kraju sjebu pokvarenije od nje, šta s tim?

Film ionako traje previše nakon njenog lejm, offscreen smaknuća a nema da ponudi ništa ni lepo ni pametno jednom kad ona ode s ekrana, sem te sublimno-ridikulozne scene s ispovraćanim okom...

            Na kraju, neprijatno je iznenađenje da film koji je bio najavljivan kao Refnov prvi pravi HOROR – zapravo to nije. Ako krenete na ovo očekujući film strave – dobićete patku. Što je posebno iznenađujuće, nećete dobiti ni film groze – više krvi i gadosti ima u većini drugih njegovih flmova, a ovaj je jezivo, čak preterano suzdržan u tom pogledu! (OK, zato imamo prilično eksplicitnu scenu nekrofilije, i kratki ali uvek slatki prizor golih manekenki koje se, oblivene krvlju, zajedno tuširaju!) Umesto horora, ovo je pre jedan spoj misterije i drame sa napadno nadrealnim pristupom i nešto malo neodređenog saspensa i začudnosti koji mogu biti creepy negde u dubini, ali nedovoljno da bi ovo stvarno bilo film strave. Linčov film to, zamalo, ipak jeste; Refnov film to, zamalo, ipak nije.

            Horor ipak traži simpatiju sa likom/likovima; ili, u retkim slučajevima, barem fascinaciju/antipatiju (kao npr. u THE SHINING). Ova Džesi ovde je previše bledunjava kao lik da bi izazvala ma kakve snažne emocije (osim onih oblapornih), a uz svu lepotu i junačko držanje, ipak nema stas ni prisutnost jedne Skarlet Johansen iz UNDER THE SKIN da barem bude konzistentno jeziva i zločesta i fascinantna… nego je tako, eto, jedna manekenkica, lepa i mlaka, zaboravljiva, lutka sa naslovne strane, another brick in the wall…

            Uprkos svemu, ipak, srećan sam što mogu da obznanim da je Refn, posle recentnih posustajanja, malko stao na noge, i mada se i dalje tetura i pokazuje određene zabrinjavajuće znake (npr. vidim u intervjuima da je sve arogantniji, sve naduveniji, sve ubeđeniji da je veliki genije…), THE NEON DEMON je više dobar nego slab film, i zaloga nade da će njegov reditelj narednim radovima opravdati velika očekivanja koja sam od njega imao, i imam.