Paul Verhoeven's BLACK BOOK (ZWARTBOEK, 2006)

  

 ***(*) 

 3+ 

            1) Prolog: tužna sudba niškog filmofila

Sasvim niotkuda, otkrijem ja u proleće 2007. godine da se ovaj film daje u niškom Klubu vojske. Smesta krenem u 19.00 h, jer zloguka najava na vratima kaže da je već koliko sutra na istom mestu – premijera filma JEBALI IH KONJI VRANI. Obavestim par prijatelja koje uspem da navatam na short notice: avaj, niko nije slobodan večeras.

Ništa, zaputim se sam u 'Klub vojske', u naivnoj i ničim poduprtoj nadi da na velikom (mada prljavom) platnu pogledam Verhovena. A tamo, moje najcrnje (tj. najrealnije) slutnje, obistinjene. NIKOGA od niških filmofila, nigde te famozne niške publike koja na svakom festivalu glumačkih ostvarenja dobija ničim zaslužene komplimente. Ama nijedan jedini slučajno zalutali zaljubljeni par, niti dokoni cigančići, niti zaludni tinejdžeri... NIKO.

Pitam ove na blagajni: „Kako je bilo sinoć? Ima li nade da bude kvoruma bar u 21 h?“ Odgovor: ni juče, ni u jednom terminu, nije bilo NIJEDNOG would-be gledaoca. Ni u 21h tog dana nije se, odjednom, neočekivano, pojavilo ukupno 5 niških filmofila! I tako, džaba sam se nadao, nije mi bilo suđeno da ovaj film overim u bioskopu.

2) Hvala Divx-u i DVD-u!

ZWARTBOEK najzad odgledan!!! Kad mi već, i pored sve želje i pokušaja, ne beše suđeno da odgledam u bioskopu, tu je uvek-pouzdani divx! Ovog puta u savršenom DVD ripu, i sa zaprepašćujuće dobrim eng. prevodom.

Uživao sam od prvog do poslednjeg minuta. Nigde nisam osetio prazan hod i vrludanja o kojima su mi neki govorili. Priča je čvrsta kao sise Karis van Houten! Za razliku od meni nepojmljivo-precenjenog Soldata na oranju, ovo je izvanredan, komplexan i vrlo-involving film.

Ne mogu da shvatim zamerke glede toga da ovo nije kanonski Verhoven, da ne liči na njega, da je izdao svoj stil itd. Ovo je VRLO upadljivo, vrlo esencijalno Verhovenov film, i samo totalni slepac može da to NE primeti – ili da insistira samo na sisama i krvi (kojih IMA u sasvim verhovenovskim količinama i sa adekvatnim KVALITETOM!) kao da su oni glavni njegov trejdmark.

Ima mnogo sisa i krvi i drugde, ali niko i nigde ne uspeva kao Verhoven da mi golica G-spot, baš tu gde treba i kako i koliko treba, glede relativnosti svih vrednosti i apsolutističkih (moralnih i dr.) sudova. Kod njega ne postoje 'Dobro' i 'Zlo' u nekom apsolutističkom smislu, postoje samo situacije u kojima se ovi kvaliteti stavljaju na probu, i relativizuju, i pokazuju se sve nijanse između njih.

Dakle, on nikako nije amoralan, ali njegova moralnost nije na prvu loptu, a pored moralnog relativizma kojima su prožeti svi njegovi najbolji filmovi naglasio bih još i stalno-prisutnu svest o apsurdu i rezultujuću ironičnost- što je, po meni, daleko kvintesencijalniji činilac njegove magije od 'cinizma'. Uostalom, njegov 'cinizam' je najčešće okrenut baš prema zastupnicima apsolutističkih crno-belih vrednosti, te stoga nema mizantropsko-podsmešljiv karakter, već je u ulozi obogaćivanja slojevitog portretisanja ljudske situacije.

Jedna od bezbroj situacija: kada na kraju ex-nazi krene niz ulicu da juri atentatora, mnogo duže i dalje nego što stvarno ima potrebe. I trči on tako za ubicom, a onda NJEGA prepozna rulja sa ulice, i počne da juri za njim. itd. Ima više ovakvih verhovenovskih ironičnih twistova tokom čitavog filma koji su oduvek, za mene, bili glavni trejdmark ovog genija.

Pogledajte samo te genijalne scene nakon 'pobede': ja ne znam da je neko tako KONCIZNO, u 15-ak minuta, bez mnogo tupljavine, prikazao svu gorčinu 'oslobođenja', 'trijumfa pobednika', i 'pravednički gnev' slobodoljubive rulje, i polivanje govnima naše dobre a lažno u izdajnicu-pretvorene junakinje, i ex-nazi-fuficu koja sada grli kanadskog vojnika dok mu visi sa džipa, i dojučerašnje izdajnike i kolaboratore koji su sad deo nove vlasti… I još taj 'punch' u Izrael, skroz na kraju… koji je, zapravo, elaboracija predivno dirljive scene u kojoj Karis saznaje da joj je dragi streljan, i kad gorko zaplače 'Doesn't it ever stop!?'

Ma, priceless! Vintage Verhoven!

Prikazuje taj ciklus nasilja, izdaje, gluposti, pohlepe, sebičnosti, zlodela na način jednog zrelog genija kome ne trebaju besomučna vrćenja kamere gore-dole niti fensi montaže i set-pisovi da bi fascinirao svoje fanbojeve koje očekuju Total Recall sa nacistima, valjda!

Režija je neupadljiva tokom većeg dela filma, ali pominjati 'Otpisane' i slično u kontextu ovako vešto, majstorski ispričanog (i napisanog!) filma zaista je bruka za svaku osobu koja pretenduje da bude kritičar. Ovo nije film o spektaklu, ovo je drama, režirana kao drama, pre svega, mada postoje ODLIČNE, veoma napete akcione sekvence i odličan saspens ravnomerno namazan preko celog dvoipočasovnog parčeta hleba.

Gluma je apsolutno bezgrešna: Karis van Houten momentalno posramljuje pun kombi oskarovki iz poslednje decenije (kako glumom, tako i pojavom, i nesputanim ogoljavanjem svih svojih nemalih aduta!), a Sebastian Koch je prati u stopu u ionako jakom i homogeno-dobrom ansamblu.

Sve u svemu, meni je ovo jedan od boljih Verhovena, sasvim dostojanstven uradak starog majstora, blago-arhaičan baš kao i PIJANISTA, ali bolji i kompleksniji i zabavniji od Polanskog (kome sam dao meku trojku).

Fantastika na radiju

            Nedavno je na radiju Sputnik emitovana emisija u potpunosti posvećena fantastici – u književnosti, pre svega, mada pomalo i u stripu i na filmu. Jedan od sagovornika/učesnika ove emisije bio sam i ja.

            Evo njene zvanične najave.

Kada se spomene fantastika, većina ljudi pomisli na naučnu ili, u novije vreme sve popularniju, epsku fantastiku, koje podjednako zaokupljaju i ljubitelje književnosti i ljubitelje filma. Fantastika je, međutim, daleko širi pojam, koji seže u same korene civilizacije: počev od mitologije, preko bajki, sve do dela klasične književnosti i likovne umetnosti koja fantastične motive koriste u traganju za odgovorima na univerzalna pitanja.

Koliko je fantastika važna za razvoj književnosti, filma, stripa i drugih vidova umetnosti, razumemo li njen značaj i na koji način je izbor fantastičnih motiva uslovljen istorijskim okolnostima; u čemu je razlika između fantastike i fantastičnih elemenata u književnosti, na filmu ili, recimo, u likovnoj umetnosti; kakvu ulogu igra fantastika u našoj savremenoj umetnosti - na ova pitanja pokušaćemo da odgovorimo s našim današnjim gostima: piscem i profesorom Zoranom Živkovićem, novinarom Draganom Jovićevićem, autorom knjige “Čudesni svetovi srpskog filma fantastike” i jednim od rukovodilaca Festivala srpskog filma fantastike, i teoretičarem, kritičarom i istoričarem umetnosti Slobodanom Ivkovom. Čućemo i pisca, esejistu, kritičara i teoretičara filma i književnosti Dejana Ognjanovića. 

            Ja sam u izvesnom smislu getoiziran svojom geografskom, decentralizovanom lokacijom, pa jedini nisam bio u studiju, nego sam govorio preko telefona. Zbog toga je moja deonica blago izdvojena, odnosno nisam u interakciji sa ostalima – mada, ako me baš vučete za jezik, od ovih učesnika jedino sa Ivkovim uopšte i imam ikakvu interakciju ikada i igde, tj. govorim s njim onda kad se negde slučajno sretnemo. 

Doktora Zoću nikad nisam zvanično upoznao iako smo X puta bili zajedno na istom mestu u isto vreme, na istom festivalu, u istoj prostoriji, itd. (čak smo i razgovarali telefonom u nekoj praistoriji kada sam bio pretplatnik njegovih knjiga) i on vrlo dobro zna ko sam i šta mislim o njegovom radu. Uostalom, ponešto od mojih napisa o  njemu, objavljivanih u relevantnoj periodici, imate na ovom blogu: npr. moja kritika njegovog AMARKORDA nalazi se OVDE, a o POSLEDNJOJ KNJIZI – možete čitati OVDE.

            Ja nikome ništa ne govorim iza leđa, niti krijem šta o kome mislim, tako da to dobro zna i Jovićević; uostalom, pisao sam o njemu, npr. o njegovoj knjižici o azijskom hororu OVDE a o njegovim pokušajima da nešto slovesno sroči o srpskom filmu fantastike – OVDE. Zbog ovih mojih napisa odnedavno više nismo ni prividni frendovi, odnosno, sad smo „anfrendovani“. Uzgred, čujem da je ovaj antitalenat (i urednik kulture u NIN-u!) nedavno i doktorirao. Alal vera, tako se to radi! Daleko će još taj dogurati sad kad je njegov lobi na vlasti!

            U ovoj emisiji, koja ukupno traje 50 minuta, ja govorim od 7. do 11. minuta. Konkretno, odgovoram na pitanja: Fantastika i stvarnost – aktuelno  društveno-političko okruženje i uticaji, veze? I još: Da li je fantastika danas popularnija nego ranije, i zašto? Ujedno podsećam da sam nedavno ovom istom radiju i istim autorkama dao opširniji intervju, koji takođe možete čitati i slušati OVDE.

Ipak, poslušajte i ostatak ove emisije, naročito kako biste ponovo čuli izlizanu Zoćinu tezu o tome da „naučna fantastika danas više ne postoji“. Ova besmislica je ravna njegovoj takođe čuvenoj, staroj poštapalici kako, navodno, „leteći tanjiri ne sleću u Lajkovac“. Novija srpska fantastika demantovala je ovu nebulozu, poznatu kao „Zoćin zakon“, a moderni svetski SF svakog dana glasno demantuje i ovaj noviji. To njega ne sprečava da ih papagajski ponavlja.

Evo, poslušajte i sami... S dopuštenjem autora (Dejana Vuković i Valentina Bulatović), okačio sam ceo audio fajl veličine oko 85 MB na Mediafire pa to sad možete ekskluzivno, samo preko ovog bloga, skinuti i slušati ako kliknete OVDE.

MR. PICKLES (TV, 2014-16)

 **** 

 4 

            S velikim uživanjem sam ovog proleća odgledao obe dosadašnje sezone ove crtane serije i nikako da nađem vremena da ovde kažem koju u svrhu preporuke, pošto se radi o pravoj stvari za ovaj blog i njegovu klijentelu.

            Naime, MR. PICKLES je nešto kao melanž najprljavijih fora i fazona iz SOUTH PARKA i BIVISA I BATHEDA u spoju sa Robertom Krambom, recimo. U pitanju je brrrrutalna parodija porodičnih sitkoma – daleko morbidnija, hororičnija, splateričnija, mračno-sexualnija i mizantropskija od gorepomenutih; uostalom, slike valjda dovoljno govore.

            Mister Pikls je ime psa, naizgled dobroćudnog i kiselim krastavčićima (i sexom) opsednutog, koji zapravo ima satanske moći. Nejasno je kako i zašto: on je, prosto, Devil Dog, i to je to. Daleko je pametniji od običnog psa, i ima razne moći, recimo da pogledom tera ljude i druga stvorenja da sebi i drugima rade razne gadne stvari, mada to često čini i sam, svojim sopstvenim šapama i raznim priručnim oruđima i oružjima.

            On „pripada“ familiji koja je još retardiranija od Simpsonovih ili od ijedne iz Saut Parka, s tim što su ljudi tupavi ne na neki naročito zanimljiv homersimpsonovski ili kartmenovski način, nego su prosto tupi i prazni i debilni, i naglasak nije na njima koliko na raznim sporednim likovima i njihovim gadnim priključenijima.

            Takođe, ovde ni deca nisu makar polu-idealizovana kao u pomenutim serijama: npr. „glavni“ dečak i „vlasnik“ Mister Piklsa je mega-iritirajuće kreštavo invalid-retard-derište koje nije ni simpa-vragolan poput Barta S. niti je super-villain poput Erika K. nego je samo kreten kojeg biste najradije ošamarili da vam je pri ruci, ili mu barem rado podmetnuli nogu.  

Ako ništa drugo, barem je taj degen super kao vreća za udaranje odnosno za razne gadarije koje mu se dešavaju (jedna od najboljih je kad mu sticajem neverovatnih okolnosti ugrade veštačke sise!) a iz kojih ga Džeki, odnosno Pikls, redovno vadi, ali uvek tako da ljudi ništa ne posumnjaju u pogledu njegovih moći. Za ljude je on običan umiljati psić.

Jedini koji sumnja, tačnije – jedini koji ZNA je deka, polusenilna starina kojoj ionako niko ne veruje; deka zna da Pikls ima podzemnu jazbinu ispod kućice u kojoj drži svoj sopstveni privatni Sado-Mazo Pakao sa gomilom mučenih robova i skulptura od delova raskomadanih leševa. Ali deka nikako da nabavi dokaze i ubedi familiju koja je uvek u fazonu „Jao, eto ga opet deka sa onim glupostima...“

Humor je, istina, vulgaran i prvoloptaški a satira, onde gde je ima, takođe je plitkija od najboljih momenata gorepomenutih bisera, i nešto je bliža BIVISU I BATHEDU nego što je SAUT PARKU po svojoj vulgarnoj prostodušnosti, ali to ne znači da nema i pameti u ovoj orgiji dementne morbidarije i brutalno krvavog, hiper-mizantropskog splatera.

Osim toga satira i podtekst su danas pomalo i precenjeni: pa pogledajte (odnosno, nemojte!) poslednjih nekoliko sezona SAUT PARKA! Ja sam to prestao više i da gledam otkako se pretvorilo u animiranog američkog Zorana Kesića, i postalo isto toliko usiljeno (ne)duhovito, sa krajnje efemernim, bednim dnevnopolitičkim foricama. Danas u novinama, sutra u SAUT PARKU, prekosutra zaboravljeno. Jebeš taj oh-tako-“relevantni“ „humor“!

Inače, pored toga što je horor stalno prisutan kroz te Đavolijade i splater-krvavosti i neverovatno eksplicitna i brutalna klanja, postoje dve epizode koje su hororu još mnogo bliže: jedna je u 1. sezoni i radi se o ludački smehotresnoj parodiji na slešere. Ok, laka meta, nije teško TOME se podsmevati, ali opet, to je meni bilo daleko zabavnije i pametnije i smešnije u svojih 12 minuta od svih precenjenih 100 minuta CABIN IN THE WOODS.

Druga skroz hororična epizoda je parodija na HANIBALA LEKTERA – a naročito u izvedbi Entonija Hopkinsa, koja je ovde toliko genijalno „skinuta“ i dobronamerno (?) ismejana da je to smehotres koji se mora videti.

Epizode, nažalost, traju samo po 12 minuta, što im daje utisak zbrzanosti a ponekad i kondenzovanosti na granici pojmljivosti. Čovek mora da to maltene gleda na usporenom snimku ili da vraća scene kako bi pohvatao šta se sve tu jebeno neverovatno nabrzinu izdešavalo, šta se kazalo, kako je ko skončao – svako malo si u fazonu WTF DID I JUST SEE? DID I REALLY SEE IT?!

Zbog toga je serija zgodna za ubijanje kraćih segmenata vremena, ali je za one koji vole da bindžuju još zgodnija jer možete da celu sezonu slistite u jednom cugu, za dva sata, pa onda još toliko za drugu! Ipak, normalan um možda ne treba odjednom zatrpavati ovolikom količinom nabijene gadarije! Oprez!

Dakle, ako volite crni metal i još crnji humor, crveni splater i bolesne šale, ako mrzite ljudsku vrstu i volite da se naslađujete njenim ismevanjem a naročito njenim grozomornim stradanjem na najkrvavije i najbolesnije načine – onda je MR. PICKLES prava stvar za vas!

Smrt čovečanstvu! Hail Satan!

Crkva „Pokajnica“

            Ono kad ubiješ rođenog kuma, i to ne na megdanu nego kurvinski, na spavanju, a rečeni kum je uzgred bio jedan od najvećih junaka dotadašnje srpske istorije, pa ti onda bude nešto kao malko krivo, da ne kažem blago neprijatno, spopadnu te gorušica i loši snovi, pa onda, brže-bolje, da spereš tzv. savest, rešiš da deo dukata koje si ukrao od ubijenog kuma iskoristiš da podigneš crkvicu.

            Rezultat je – crkva „Pokajnica“.

            Eh, ima li Srbina koji nije u svom životu prošao kroz goreopisani scenario, bilo u ulozi kurvoizdajnika, bilo u ulozi kurvinskiizdatoga? Svi se prepoznajemo u toj priči, u ovoj ili onoj ulozi.

Iz skromnog "Karađorđevog muzeja" u okviru manastira

            Elem, u okviru letošnjeg obilaska Velike Plane i njene bliže okoline posetio sam Radovanjski lug, poprište Karađorđevog ubistva, i slikoviti izveštaj sa tog svetog mesta imate OVDE.

            Logična sledeća stanica bila je, zatim, i ova skromna crkva – skromna i po izgledu i po veličini i po svemu, ali ne i po konotacijama. Čak i takva kakva je, ona govori mnogo. Ko ima oči, neka gleda!

BOGO sve gleda odozgo!

            Sve fotke ovde načinili moj tamošnji domaćin, Mladen Milosavljević i ja.

                       

Crkvu – brvnaru, kojoj je narod kasnije nadenuo simboličan naziv Pokajnica, podigao je u ataru Starog Sela kod Velike Plane, u prvoj polovini 19. veka budući knez smederevske nahije, Vujica Vulićević.

Želeo je time Vujica da spere krivicu sa svoje duše, jer je učestvovao u ubistvu svog kuma. Kako veli istorija manastira, novac koji je našao u bisagama svog kuma Karađorđa, Vujica je dao za zidanje prvobitno crkve, a potom i manastira Pokajnica, kod Velike Plane. Tako je Srbija dobila spomen na surovost ovog čina, koji se nikako ne da zaboraviti.

Poznato je da je crkvu, a danas manastir Pokajnicu kod Velike Plane sagradio vojvoda Vujica Vulićević, koji se istako u borbi protiv turskih okupatora. Međutim, srpski narod više od njegovog herojstva svakako pamti sramni čin u kome je učestvovao, kada je ubio svog kuma, vođu Prvog srpskog ustanka, vožda Đorđa Petrovića – Karađorđa.

Istorija manastira, a više od nje narodno predanje navodi da je vojvoda Vujica u julu mesecu 1817. godine bio jedan od glavnih učesnika zavere, koja se okončala Karađorđevim ubistvom. U neposrednoj blizini manastira, u Radovanjskom lugu se odigralo ubistvo, a smatra se da je upravo vojvoda Vujica bio taj koji je poneo sa sobom odrubljenu Karađorđevu glavu, ali i njegovu sablju, odelo, pa i ordenje i bisage u kojima je bilo čak 4 000 dukata.

Kako dalje navodi narodno predanje, a beleži istorija manastira, vojvoda je zastao da se odmori na obližnjem proplanku. Veruje se da je tek tada shvatio šta je zapravo učinio i da je tada odlučio da upravo na tom mestu podigne crkvu, ne bi li barem nekako spravo krivicu. Tadašnji srpski knjaz Miloš i njegova supruga, kneginja Ljubica su mu dozvolili da iskoristi dukate koje je pronašao u Karađorđevim bisagama, a smatra se da su i oni novčano pomogli granju crkve – brvnare.

Crkva je posvećena letnjem Svetom Nikoli, odnosno Svetom ocu Nikolaju Miriklijskom, te prenosu Njegovih moštiju, ali je ostala upamćena po nazivu koji joj je nadenuo narod – Pokajnica, mada je prvi zvaničan naziv bio Velikoplanska.

U crkvi se i danas nalazi natpis i to na prestonoj ikoni Svetog Đorđa da ju je sagradio ”gospodar Vujica za pomen 1818. godine “.

Današnji manastir Pokajnica kod Velike Plane je prvobitno korišćen kao parohijska crkva, koja je bila namenjena stanovnicima Novog i Starog Sela, te sela Rakinac i Radovanje, kao i Velike Plane. Episkop Hrizostom ju je 1954. godine proglasio muškim manastirom, a odlukom episkopa Save 1992. godine, manastir Pokajnica kod Velike Plane biva proglašen ženskim manastirom. O manastiru su tada brinule monahinje koje su prethodno boravile u manastiru Sveta Trojica na Kosovu i Metohiji, a na njihovom čelu je bila igumanija Ilarija.

Istorija manastira beleži i podatak da je 1979. godine manastir Pokajnica kod Velike Plane stavljen pod zaštitu države kao Kulturno dobro od izuzetnog značaja.

Isus ima pločica na stomaku koliko krmača što ima sisa!

Sažetu istoriju i glavne podatke o ovom mestu, kao pratnju mojim slikama, preuzeo sam odavde.

Inače, o tome koliko je ova zemlja prebogata istorijom svedoči i praistorijski čamac pronađen u ovom kraju i sačuvan zahvaljujući katranoidnoj supstanci kojom je premazan (ili u kojoj je bio pronađen) a koji stoji izložen elementima, pod strejom ovog manastira.

Jedan drugi aspekt bogate istorije, novije ali ništa manje hororične (dapače!), nalazi se odmah pored ove crkve i manastira, praktično odmah pred kapijom – a to je sablasni napušteni hotel koji sam obilato slikao i te slike okačio OVDE.