STRAVA na Čumić Book Festu 2017!

  

            Pozvan sam da učestvujem na Čumić Book Festu 2017. koji organizuje distributer Makart i da tamo publici predstavim ediciju POETIKA STRAVE. Moje gostovanje je u nedelju, 14. maja u 17h. Više detalja o svemu ovome – ispod!

Treći po redu festival održava se od 10. do 14. maja u Makart storu u Čumićevom sokačetu!

Književnoj umetnosti posvećene su brojne manifestacije, ali svakako je najpoznatiji Sajam knjiga koji se tradicionalno održava svakog oktobra. Međutim, postoji još mnogo festivala knjiga koji zaslužuju medijsku pažnju i posećenost. Jedan od njih je i festival koji je prethodna dva puta organizovan u prostorijama Mikser house-a, ali se ove godine seli u Makart store u Čumićevoj.

Predstaviće se skoro sto izdavača: Laguna, Vulkan, Booka, Arhipelag, Clio, Urban reads, Dereta, Heliks, Službeni glasnik, RTS, Pčelica, Arete, Treći trg, Beli put, Darkwood, Veseli četvrtak, Orfelin, Rende, Mascom, Agora, Akademska knjiga, Lom, Makondo, System comics, Moro, Mladinska knjiga, Moro, Besna kobila,Odiseja, Alan Ford, Sezam Books, Neopres, Red Box, Data Status, CPN, Eviluta, Lingea, Paideia, Paladin, Kontrast izdavaštvo, Književna Radionica Rašić, KOM... 

Festival će se pozabaviti  trenutno najpopularnijim i najprodavanijim naslovima u knjižarama, kao i mnogim temama koje sigurno interesuju javnost: Književne nagrade, Čitanje knjige – snimanje filma, Kako objaviti knjigu, Strip, Priče strave…

            Tokom celog ovog dešavanja, sve izložene knjige – pa tako i one iz edicije POETIKA STRAVE – prodaju se s popustom od 20% u odnosu na cene u knjižarama. Ne, VELIKI BOG PAN još nije izašao iz štampe, njega neće biti ovde, ali biće svih drugih ranijih knjiga iz ove edicije, kao i drugih ORFELINOVIH izdanja (PEREGRIN itd).

            Ja sam zbog grdnih obaveza propustio da ovo najavim pre nego što je počelo, ali evo nekih od zanimljivih dešavanja koja još uvek možete uhvatiti:

 

12. maj, petak

16 – 17 h – izdavačka kuća Heliks – „Crni labud“ i „Varljiva slučajnost“, Nasim Taleb - gost: Brankica Stojanović, urednica izdavačke kuće „Heliks“

17 –18 h – „Strippetak“ – gosti: Aleksa Gajić, Goran Paunović, Milan Jovanović, strip autori

18 –19h – “Književnost na internetu“ – gosti: Kulturkokoška, Čitam čitaš, Bookvar

19 – 20 h – „Pank poezija – The Clash“ – multimedijalni poetski spektakl - gosti: profesor Dragan Bošković i raspevane profesorke Aleksandra Stojanović, Danica Savić i Slavica Nikolić

13. maj, subota

12 – 16 h – radionica za decu „Nacrtaj svog književnog junaka“ – medijator: Dragan Maksimović, ilustrator Politikinog Zabavnika

11 – 12h – „Dečja književnost i književnost za decu“ – gosti:  Jasminka Petrović, Ana Petrović

18 – 19 h – „Bulevari poezije“ – „Ljubavna pisma guglu“, Ognjenka Lakićević i „Između dva rata“, Bojan Marjanović; gosti: autori i Aleksandra Rašić, urednica izdavačke kuće „Književna radionica Rašić“

19-20 h – „Izazovi srpske književnosti“ – „Tiho teče Misisipi“, „Pakao“ Vladimir Tabašević - gosti: autor i Tamara Krstić, književni kritičar

14.maj, nedelja

 

12 – 16 h – radionica za decu „Nacrtaj svog književnog junaka“ – medijator: Dragan Maksimović, ilustrator Politikinog Zabavnika

17 –18 h – „Priče strave“ – gost: Dejan Ognjanović, urednik u izdavačkoj kući „Orfelin“

18 – 19 h – „Književnost i muzika“ – gosti: Daniel Kovač, književnik i muzičar i Vladimir Manigoda, urednik izdavačke kuće „Kontrast“

19 – 20 h – „Biti rokenrol“ – gost: Petar Peca Popović, novinar, rok kritičar i publicista

ALI TO NIJE SVE!

Ovog vikenda imate u Beogradu još jedan događaj koji preporučujem vašoj pažnji a koji ću svakako i ja naživo overiti. Naime, dođite na

Beogradski festival stripa - TRAS!

Zašto? Zato što na prvo izdanje Beogradskog festivala stripa stižu velika imena scenarija i ilustracije.
Iz Italije je bio najavljen dolazak tvorca čuvenog Martija Misterije! U pitanju je veliki scenarista i hodajuća enciklopedija stripa Alfredo Castelli!

Nažalost, u zadnji čas Kasteli je odložio tj. otkazao svoj dolazak. Prepuštam organizatorima da saopšte detalje, if any, ali ono glavno jeste da Kastelija nećemo videti ove godine u Beogradu. Šteta.

Ako ništa drugo, Veseli četvrtak je upravo za ovaj festival izbacio dugočekanu TREĆU knjigu MARTIJA MISTERIJE, pa uz podsećanje na te zlatne epizode možemo da vidamo rane izazvane ovim otkazanijem.

Takođe italijanski autor, Mauro Laurenti, poznati Bonelijev crtač (najpoznatiji po radu na serijalu Zagoru, ali i po tome što je zaslužan za ekskluzivne naslovne ilustracije knjiga Biblioteke ZAGOR u izdanju Veselog četvrtka), dolazi po drugi put u Beograd, te poručuje da jedva čeka druženje sa domaćim ljubiteljima.

I još jedan Italijan biće gost TRASA-a, Walter Venturi, isto crtač, već omiljeni i odomaćeni gost srpskih stripadžijskih okupljanja, poznat po radu na Zagoru, Dragoneru, Teksu, Bredu Beronu, Velikom Belconiju...

Među crtačima i ilustratorima, koji na TRAS! stižu iz regiona jeste Štef Bartolić, dok će se od domaćih autora publici predstaviti Miroljub Milutinovic Brada, Jovan Ukropina i Siniša Radović.

Publiku očekuju: izložbe, tribinski razgovori, druženje s autorima, velika berza stripova, filmske projekcije... 

TRAS! počinje u petak, 12. i traje do nedelje, 14. maja, a odvijaće se u okviru Centra za kulturu Vlada Divljan.

Dodatne informacije o festivalu:
http://www.paralel.rs/36-novosti/285-novi-festival-stripa-tras

Program festivala po danima:

Petak 12. maj
19h, Svečano otvaranje festivala i izložbe „Beskrajna pustolovina“

Subota 13. maj
12-20h, Velika berza stripova na platou ispred CK Vlada Divljan 

12-14h, "Autori za publiku": Posvete i crtanje za posetioce (Alfredo Kasteli, Mauro Laurenti, Valter Venturi, Jovan Ukropina, Miroljub Milutinović Brada, Siniša Radović, Štef Bartolić)

16-17h, Tribina s gostujućim autorima – Mauro Laurenti i Valter Venturi (Sergio Bonelli Editore: Zagor)

17-19h, Tribina s gostujućim autorom – Alfredo Kasteli (Sergio Bonelli Editore: Marti Misterija)

19.30h, Marti Misterija pod reflektorima – projekcija kratkometražnih filmova autora Marka Backovića 

Nedelja 14. maj
12-14h, Dečji maskenbal – kosplej, nagrade za najbolje kostime

14.30-15h, Dokumentarni film o Fredu (Frédéric Othon Théodore Aristidès: Filimon, Mali cirkus)

15-16.45h, "Autori za publiku": Posvete i crtanje za posetioce (Valter Venturi, Jovan Ukropina, Miroljub Milutinović Brada, Siniša Radović, Štef Bartolić)

17-18h, Tribina s gostujućim autorima – Jovan Ukropina (Là ou vivent les morts, France avait continuē la guerre), Miroljub Milutinović Brada (L'Expert, La Druzina), Siniša Radović (La fille du Yukon, Adam Wild), Štef Bartolić (Dick Long, Crni Popaj)

18-20h, Svečano zatvaranje festivala i aukcija

GET OUT (2017)

 *** 

 3 

GET OUT je u belome svetu dočekan kao ovogodišnji najhajpovaniji horor kome svi pletu lovorike – OR ELSE! – dok je, zabavno-paradoksalno, kod nekih domaćih kritičara naklonjenih žanru (npr, Dimbo i njegova bratija) dočekan na nož kao grozan, užasan, bezvredan, i čak rasistički! Što se mene tiče, a kao što ocena (trojka) lepo već nagoveštava, ne slažem se ni sa jednima: GET OUT nije nikakav moderni masterpis, ali nije ni overhajpovano govno, već je „samo“ jedan vrlo dobar, zabavan hororčić koji je ozbiljno prišao tome da bude i nešto više, ali se ili uplašio ili je mudro iskalkulisao da mu se to ne bi isplatilo...

Zaplet valjda znate – bela cura dovede svog crnog dečka da ga predstavi familiji, i u tom naizgled idiličnom porodičnom domu u američkom kantrisajdu, sa čudnjikavom crnom poslugom, počnu da se zbivaju sumnjive stvari. Iako ovoga familija primi više nego srdačno, iza i ispod toga počnu da vire nagoveštaji da Stvari Nisu Baš Kako Treba. Zašto se sobarica tako napadno veštački smeška? Zašto grounds keeper usred noći jurca kao nenormalan po avliji? Šta i kako keva postiže svojim nametljivim, creepy umećem hipnoze? Itd.

I, šta sad? Ispostavi se da su belci = zlikovci a crnci da su = žrtve. Ovo mislim da nije spojler jer proishodi iz postera i osnovne premise: da nije tako, ko bi onda i zašto mučio ovog uplakano-uplašenog crnca? Sigurno ne plače zbog košarke! I onda kažu neki „Jao, žasu, rasizam, ocrniše belce! Pa nismo mi baš svi takvi! Što nema nijedan pozitivan beli karakter, radi balansa?“ I sve tako neko lupetanje koje nema veze s mozgom i koje svedoči da ti, takvi, ništa ovde nisu razumeli.

Dozvolite da objasnim: GET OUT je satirična crna (sic) horor komedija koja se poigrava rasnim predrasudama i to čini na pametan, zabavan, vešt i žanrovski svestan način.

Ovo NIJE Spajk Lijeva soc-drama realističkog prosedea već žanrovski film koji koristi metaforu, ironiju i parodiju da bi proizveo a) svoje žanrovske (horor) efekte i b) da bi zagolicao određena pitanja vezana za tematiku rasnih odnosa, odnosno, konkretnije za položaj tzv. afroameričke populacije u današnjoj (dominantno beloj) Americi. GET OUT je film koji koristi slobodnu, radikalnu metaforu (kroz svoje hipno-hirurške fantazije na kraju) da bi ovaplotio, pre svega, jedan OSEĆAJ (a ne ideju) – osećaj crnačke populacije u Americi danas. Dakle, NE „Evo šta se dešava u USA danas, evo šta nam rade!“ nego: „Evo kakav je osećaj biti crn danas u USA.“

Nimalo me ne čudi što ovaj film, kod nas, nisu shvatili isti oni koji nikad, zaista, nisu shvatili ni radikalnu metaforu SRPSKOG FILMA (iako su ga, iz patriotskih, ortačkih, inercijskih i drugih razloga, nominalno, kako-tako, branili i, kao, hvalili). Ovakvo baratanje metaforom i ironijom njima je strano. Ali, evo, da nacrtam: GET OUT je isto toliko „realističan“ koliko i SRPSKI FILM. I baš kao što SRPSKI FILM *nije* kazivao: „Evo, gledajte kakvi smo mi Srbi, svaka familija ovde se kolje međusobno i jebe svoju decu i snima snuff filmove o tome“ tako ni GET OUT *nije* film koji kazuje: „Evo, gledajte šta belci rade crncima u Americi danas, hipnotišu ih i vade im mozgove i body-snatchuju ih i pretvaraju u poslušne zombije...“ Barem ne u doslovnom smislu...

I ako je SRPSKI FILM – zapravo film o beznađu, očaju, frustraciji bezizlaznosti između čekića stranih eksploatatora i nakovnja domaćih im slugu a unutar globalne tržišne ekonomije koja obezljuđuje svaku interakciju i svodi ljudsko meso (i ljudsku suzu, i ljudsku guzu) na potrošnu robu, onda je GET OUT zapravo o osećaju klaustrofobije i nepoverenja i podozrivosti crnačke populacije u beloj Americi koja se oseća eksploatisanom, ali ne samo površno, spolja, u smislu „Rmbamo za vas po vasceli dan najprljavije i najdosadnije i najgluplje poslove koje vi nećete da radite“, nego još gore, dubinski, iznutra, u smislu: „Povrh toga, oduzimate nam identitet, brišete ono što je naše, ili ga otimate, komodifikujete i prepakujete kao svoje, ili nas naprosto pretvarate u sopstvene kopije.“ (Ima ona lepa replika, na početku, kad ćale kaže nešto kao: „It's such a privilege being able to experience other people's culture“ dok se hvali svojim suvenirima iz Afrike. Malo kasnije se vidi, u preteranom obliku, ŠTA to za njega zaista podrazumeva...)

Pun je film zabavnih izokretanja u ovom smislu, od odličnog prologa u kojem se crnac nađe u „lošem nejborhudu“ – a za njega to nije neki raspali Bruklin ili Bronks, nego „idilično“ belačko predgrađe sa ogradama od živice pretvoreno u „mesto straha“. Jedan od zabavnijih i pametnijih postupaka ovog filma jeste i to pretvaranje glavnog junaka – crnog muškarca – u ekvivalent lika koji u klasičnom hororu pripada beloj devojci. Da, u ovom hororu crnac je „the final girl“! Sve vreme je prikazan kao slab, nemoćan, na udaru drugih: devojka ga vozi, devojka ga brani (od policajca), on je pasivan, čak i doslovno – prilikom hipnotisanja, on je objektifikovan sa svih strana (njen brat bi da ga hvata u klinč, da se rvu; tetke na zabavi mu pipkaju mišiće i odmeravaju ga, pitajući se „Dal' je istina ono što pričaju o crncima...?“), njemu niko ne veruje kao nekoj histeričnoj curici, pa je čak doveden dotle da ni sam sebi i svojim očima ne veruje, stalno je na ivici histerično da zavrišti – i ovo je sve istovremeno izvor i komedije i horora.

Film je prepun lepih aluzija i foreshadowinga, npr. kad cura kaže drugaru svog momka: „It's just a ploy to get to you.“ Ili kad ćale kaže da je podrum – u kojom rade experimente na crncima – zaključan zato što dole ima „the black mould“. Ili kad se crnac izbavi tako što „bere pamuk“ (na engleskom je ovo bolje – by picking cotton). Ili, najbolje, likovni kritičar koji je SLEP želi da preotme tuđi VID. Ili, creepy scena crnačke aukcije (bez dijaloga), na kojoj doslovno prodaju svog (budućeg, kako veruju) roba.

Dakle, PRETERIVANJE je ime igre. Recimo, ko može da vidi scenu masovnog belačkog okupljanja, kad stanu da pristižu onim crnim limuzinama, a da se ne priseti identične scene iz MARTYRS?“ Ali, u zabavnoj vizuri ovog filma, ono što je u MARTYRS bila izolovana sekta, lokalni poremećaj, ovde je – čitavo društvo! Kao što su u ROZMARINOJ BEBI jebeno SVI Satanisti, tako su i u BEGAJ ODAVDE – svi belci odreda eksploatatori. Bez izuzetka!

Horor je žanr koji se gradi PRETERIVANJEM a hrani se PARANOJOM. I to BEGAJ ODAVDE lepo shvata i mudro primenjuje. A u koju svrhu? Pa, rekoh već: a) da bi proizveo svoje žanrovske (horor) efekte, što čini vrlo vešto i najbolji je baš u tim hintovima i akumulaciji detalja i u građenju NELAGODE... i b) da bi zagolicao određena pitanja vezana za tematiku rasnih odnosa, odnosno da bi tematizovao NELAGODU koju crnačka manjina ima usred bele američke većine.

U ovom drugom, mora se priznati, nije baš tako vešt kao u onom prvom – ali NE iz razloga koji smetaju Dimbu i satrapima, čija su rasna osećanja povređena ovde (!), nego zato što ne uspeva najbolje da artikuliše problem čak ni na nivou zapleta. Naime, u jednom trenutku naš crni „junak“ direktno pita slepca koji bi da uđe u njega i postane on: „ZAŠTO mi? Zašto crnci?“ Na to ovaj slegne ramenima i kaže, otprilike, „Ma, nemam pojma, uostalom, to nije ni važno, to nema veze.“ Kurac „nema veze“ kad su svi „robovi“ ovde crnci! Gde su onda Meksikanci, gde su Srbi, gde je white trash – ako stvarno „nema to veze“?! Izbegavajući i najmanji nagoveštaj odgovora, film kao da sugeriše da su legende o crnoj moći (kurac, snaga, mišići, animalnost, bliže prirodi, ovo ono, zov džungle, ja tebe karati, aaaaa) stvarnost, ili ih barem belci stvarnim doživljavaju...

SLEDI VELIKI SPOJLER:

Mnogo pogubnije, na samom kraju film nema jajašca za ono što je Romero mudovito smeo pre 50 godina, a što bi u ovom filmu bilo još mnogo smislenije i znakovitije nego u NOĆI...: da ubije svog crnog protagonistu! I to ne makar kako i makar od koga, nego baš onako kako se u jednom trenutku i činilo da hoće. Naime, na samom samcitom kraju, kad je uglješa već počistio sve ove bele zlikovce i kad se čini da je sve lepo i neproblematično i eto nama hepienda – pojavi se policijski auto. U belom hororu to bi zaista i bio znak da je sve gotovo, konjica stigla, eto pomoći, eto ko će „the final girl“ da odveze nazad u civilizaciju. ALI ovde – gde smo već ranije imali odličan foreshadowing u vidu ničim-izazvano-blagosadističkog-pajkana – pojava policijskog auta za crnca NE znači spas i radost (isto kao što na početku belačko predgrađe za crnca ne znači sigurnost i bezbednost). Uostalom, toliko smo već vesti čitali i gledali samo prošle i ove godine o američkim pajkanim koji bez veće potrebe – ili bez IKAKVE potrebe – upucavaju crnce, neke sa podignutim rukama, neke nenaoružane, čak i decu s igračkama, ili im pucaju u leđa, itsl. Dakle, na kraju OVOG filma savršeni klimaks bio bi da crnju upuca pajkan dok ovaj drži ruke u vazduhu a bela kučka sa zemlje jauče: „Upomoć! Pazite, ima pištolj!“ iako ga ovaj nema. Koji bi to GROM od kraja bio! I koliko istinit, i koliko jeziv, i šokantan! To je kraj koji bi američku publiku iz bioskopa poslao zamišljenu, zabrinutu, pa i besnu. Možda bi čak i izazvao neke manje nerede među crnom „braćom“.

Nažalost, autori nisu imali smelosti za to. Pokenjali su se na svoj navodni „angažman“, samo su zagolicali narod „kontroverznom“ temom ali ipak su se na kraju ogolili kao, pre svega, zabavljači, koji nisu ovde da menjaju stvari i pomeraju granice nego da ljudima nude comic relief fore i fazone – i zato, umesto belog rasističkog pajkana (izvin'te na pleonazmu!) iz policijskog auta izađe crni drugar koji je dojahao da ga spase, i njih dvojica odlaze ka izlasku sunca, vedri i razdragani, razmenjujući šale, i sve je lepo sa svetom, nema potrebe za revolucijom, belci koje smo videli u filmu su ipak samo neki zaluđenici, izuzeci, a nikako NISU pravilo čitavog toga društva u čije okrilje se vraćamo, pa zato... Hej, ho, udri brigu na veselje! Uostalom, još Katarina Bigelou nam je u STRANGE DAYS, u kukavičko-pokvareno-pizdunskom kraju koji izgleda da samo ja u celom univerzumu strastveno mrzim dok ostatak svemira toj SS (Službenici Sistema) jede iz ruke i diže je u nebesa, pokazala da nema potrebe za revolucijom, da crnci ne treba previše da talasaju, „move along, nothing to see here, everything is fine, try to get some sleep“, nego treba da traže rešenja UNUTAR sistema (istog onog koji ih SISTEMATSKI ugnjetava i korumpiran je i rasistički do srži), itd.

Eto, nismo dobili moderni horor klasik, ali jesmo natprosečno zabavan, napet, ubudljiv, duhovit, i mestimično prilično pametan film koji je mudro odigrao svoj BLAXPLOITATION. Naime, eksploatisali su svoju muku (realno aktuelno crnačko stanje u Americi) radi zabave i profita a na račun prolazne belačke griže savesti, ili barem liberalnih slojeva koji će po difoltu i po obavezi da otkidaju na ovo, iako u stvari nisu ništa bolji od onih lepo karikiranih u filmu, u sceni robovlasničke zabave, kad belci krenu da ćaskaju sa našim uglješom na svoj ograničeni „svisoka“ način.

I tako su tvorci ovog filma ostvarili Američki San (TM): sa budžetom od 4,5 miliona – zaradili su 200 miliona! To se zove Land od the opportunities! Pa ko je bre lud tu i takvu zemlju da MENJA?! Ko je blesav da BEGA ODATLE?

Evo, reditelj već sprema naredni film sa pet puta većim budžetom... 

AMERICAN GODS (2017, TV)

            Kad je do mene pre nekoliko godina prvi put dospela najava da se sprema TV serija HANNIBAL, bila mi je to jedna od onih „Couldn't Care Less“ vesti. Mislio sam da je sve što treba s tim likom već bilo urađeno u filmovima i da TV serija tu može da doda samo nepotrebne i nebitne stvari, na silu. A onda, kad je to sve krenulo – pokazalo se da je taj materijal ipak mogao da se obradi na svež i zanimljiv način. I ma koliko tu seriju nosio najbolji živi glumac, Mads Mikelsen, mora se priznati da je za njen kvalitet podjednako zaslužan i njen kreator, Brajan Fuler (plus dobri direktori fotografije i reditelji). Uostalom, pisao sam odavno o toj seriji – podsetite se toga OVDE.

            Zašto sad to pominjem? Pa, zato što je Brajan Fuler bukvalno JEDINI razlog što sam pogledao prvu epizodu AMERICAN GODS; naime, on je „kreator“ i adaptator istoimenog romana Nila Gejmena (znam da naš pravopis traži da to MEN bude MAN, ali i za to me zabole patka! Može Majkl Man, ali ne može Gejman: neprirodno je!). E, sad, za Nila Gejmena kao pisca –što se mene lično tiče- važi moto „Couldn't Care Less“.

Istina, meni je Gejmena ogadila idolatrija koju prema njemu ima Dexa Pantalejski (a i uopšte neki drugi ljudi koji otkidaju na njega), ali i bez njih, NIŠTA se tu meni (u njegovoj opštoj poetici i nazorima) ne sviđa. Pre svega, nervira me koncept prežvakavanja mitova za publiku koja u te mitove niti veruje niti bi ih u izvornom obliku ikad čitala, ali ih zato guta u pop-dajdžest-hip-pozerskom stripadžijski šarenom izdanju. A ne prija mi ni izvedba: cigle od romana za sve od 7 do 77, i za vašu seku i za vašu babu... Verujem da on ima dobrih kratkih priča, tj. znam to: recimo „A Study in Emerald' nije loša, dapače, to je jedna od solidnijih novih kvazi-lavkraftovština (zapravo, šerlok-holmsovština) – ali svojim romanima i stripovima taj me baja ostavlja ladnim.

Full disclosure: SENDMEN stripove nikad nisam ni hteo da čitam, samo sam ih listao, pre svega zato što su grozno loše crtani (a to mi je u stripu neoprostiv greh), ali i zato što me, rekoh već, ne privlači to da mi taj pop-pozer bude medijator i prežvakator i koktel-majstor koji će da mi mućka grčke mitove i Šekspira i Bibliju i Ilijadu i Kalevalu i ne znam šta sve ne i da to oblači u kožnjake i nitne i goth-šminku i prodaje mi polovnu robu kao novu. Ide mi na jetra i on i svi njemu slični koji rade to isto. Drugima neka te dreške iz radnje „Sve za 500 dindži“ uvaljuje za debele pare kao designer clothes...

Zašto to ne volim? Zato što su ti mitovi mrtvi i treba ih pustiti na miru umesto praviti od njih palp sapunice koje si umišljaju da su nešto više od toga zato što im se junaci zovu Smrt, San, Večiti... odnosno, Sreda, Shadow Moon itd. Po pitanju baktanja starim mitovima i religijama, odnosno u vezi sa alternativnom akcijom stvaranja novih, savremeno-izmišljenih mitova, ultimativnu stvar iskazao je H.F. Lavkraft pre skoro 100 godina i ja se s njim po tom pitanju slažem 110%. Evo šta je on rekao o svom neo-mitu (mada sa preteranom i neprimerenom skromnošću i samounižavanjem kome nema mesta):

“I really agree that ‘Yog-Sothoth’ is a basically immature conception, & unfitted for really serious literature…. But I consider the use of actual folk-myths as even more childish than the use of new artificial myths, since in employing the former one is forced to retain many blatant puerilities and contradictions of experience which could be subtilised or smoothed over if the supernaturalism were modelled to order for the given case. The only permanently artistic use of Yog-Sothothery, I think, is in symbolic or associative phantasy of the frankly poetic type; in which fixed dream-patterns of the natural organism are given an embodiment & crystallisation…” (Selected Letters, Vol. 3, pp. 293–94).

Ja ne sumnjam da će ovaj populistički pristup mitologiji imati uspeha kod masa, kao i kod fanova Gejmena, ali ja nit sam masa, nit sam fan, tako da... ne samo što me uglavnom nije bilo briga nego me je prečesto čak i nerviralo ovo TV izvođenje, uključujući čak i onog 'poor man's Paćina' koji igra 'đavola' ili kojugod njegovu varijaciju (ah, da – Votana, tj. Odina; Votever), koja bi u teoriji trebalo da mi bude simpatična, jer ipak je to nekakav trickster figure. Ali ne, ne vredi kad je i to zatrovano užasno iritirajućom koncepcijom lika i NEPODNOŠLJIVIM dijalozima, tipa:

- I'm supposed to take your drink, sir.

- Yeah, but you're not going to, are you? Because you would have said "I need to take your drink, sir" or "I'm gonna have to take that drink, sir," neither of which happened. So don't worry about it.

Pretpostavljam da nekoga u tinejdžerskim godinama mogu da impresioniraju ovakve "I'm so fucking clever" pozerštine, ali stvarno ne razumem odrasle, punoletne ljude koji gutaju ovo. Ja, recimo, kad vidim ovakvu repliku, 'vatam se za pištolj: „One of those "behaviors that work inside a specialized environment such as a prison but can fail to work when outside such an environment" - sort of situations.“ Ne mogu bre, I'm too old for this shit! Ovi napadno iritirijaći dijalozi i monolozi od nabudžene 'jao-što-sam-pametan' stripovske sorte su mi nešto podnošljiviji u oblačićima nego na filmu, ali ih ne volim nigde. I uopšte ima ovde previše jebenog brbljanja, svi samo melju, samo izbacuju te „mudrolije“ i skockane MOUTHFULe koji privlače pažnju na svoju napadnu izveštačenost i u meni, umesto zadivljenosti i impresioniranosti izazivaju samo kolutanje očima i uzdisanje.

A tek kad dođe scena na sa'rani, pa na groblju uveče, kad prevarena žena dođe da piša na grob muža koji je poginuo u autu sa kurcem u ustima druge žene, pa kad krene da se nabacuje suprugu te iste žene (inače, antipatičnom, obojenom „junaku“ ovog sočinjenija za kojeg bi, po nekom automatizmu, valjda trebalo da me bude briga, a nimalo nije) - kuku majko, izbavi me odavde! Ovakav transfer blama imam samo u novijim domaćim TV serijama i na konferencijama Neše Sline iz Beograda!

Dakle: tuđ mi je i gnusan sam koncept šminkanja mrtvih mitologija za 'novo' doba. Sama ideja Gejmena me momentalno uspavljuje. Gejmen je moj Sendmen!

Ukratko, ova serija me učvršćuje u distanci prema Gejmenu i pokazuje da ovo ni Brajan Fuler nije mogao da oživi i osmisli onako kao Hanibala, barem za moj groš. Ovo svakako neću dalje gledati. NIŠTA mi se tu nije svidelo, a mnogo toga me nerviralo. Previše CGI-ja (uključujući šminkerski CGI 'splatter'), nezanimljivi likovi i glumci (neki indiferentni a neki, vala, žešće iritantni), uninvolving plot, treš dijalozi... Ne, deco, nije ovo za mene. Mit o Ktuluu je mit Novog Eona. Jog-Sototovanje, a ne ovi šminkeraji za tinejdžerke.

Bogovi su bre mrtvi, a ti koji se još pomalo koprcaju na zemlji, njima treba pucati u glavu, a ne šminkati im blede leševe i praviti nakaradne vaskrs-travestije od toga, sa porukama tipa „VERUJTE!“

E, baš neću.

Artur Maken i Prvomajski veštičji Sabat

  

            U okviru akcije zvane „Prvomajski uranak“, u ranijim vremenima poznate kao „Valpurgijska Noć“, podsetiću vas na okultnu pozadinu današnjih, nimalo naivnih svetkovina i običaja.

Lavkraft često aludira na dva najveća paganska praznika, i oba imaju korene u keltskim verovanjima. Noć između 30. aprila i 1. maja Kelti su zvali Baltein, a širom zapadne Evrope poznata je kao „Valpurgijska Noć“. Označava početak vedrijeg dela godine, buđenja i rasta. Najpoznatija književna obrada Valpurgijske Noći može se naći u Geteovom Faustu.

            Tada su održavani najveći veštičji sabati. Kako su oni izgledali pomoći će nam da zamislimo dvojica velikih umetnika: jedan je Artur Maken, veliki velški mistik, okultista i pisac horora, čija zbirka najboljih priča VELIKI BOG PAN izlazi iz štampe za par nedelja (detalje o knjizi i o pretplati na nju imate OVDE).

            Drugi je veliki engleski okultista, mag i umetnik, Ostin Osman Sper koji je, kao i Maken, bio preokupiran Panom, satirima, okultnom upotrebom seksa, seksualnom magijom, vešticama, sabatima, jarčevima i uopšte atavističkim silama čije je buđenje, za razliku od Makena, smatrao pozitivnim i poželjnim. Sperovim crtežima ukrasio sam predstojeće odlomke iz Makenovih priča.

            Pred kraj (o)kultne Makenove priče „Beli prah“ jedan doktor objašnjava:

Bez sumnje ste čitali o veštičjem Sabatu i smejali se pričama koje su užasavale naše pretke; crne mačke i metle kao i kletve bačene na kravu neke babe.

Otkako sam saznao istinu često sam razmišljao da je, sve u svemu, srećna okolnost što se i dalje veruje u takvu lakrdiju, jer ona služi da sakrije mnogo toga što je bolje da široke mase ne znaju. Pa ipak, ako vam je stalo da pročitate apendiks monografiji Pejna Najta, u njemu možete otkriti da je pravi Sabat bio nešto vrlo različito, iako se pisac vrlo lepo suzdržavao kako ne bi obznanio sve što je znao. 

Tajne pravog Sabata bile su tajne dalekih vremena koje su preživele do srednjeg veka, tajne jedne zle nauke koja je postojala dugo pre nego što su Arijevci došli u Europu. Muškarce i žene koje su na prevaru namamili iz njihovih domova dočekala su stvorenja dobro osposobljena da preuzmu, kao što su to i činili, ulogu đavola, a onda bi ih njihovi vodiči odveli na neka pusta i usamljena mesta, poznata iniciranima kroz dugu tradiciju, a nepoznata svima ostalima.

Možda je to bila neka pećina u kakvom goletnom, vetrovima šibanom brdu, možda najdublje skrovito mesto velike šume, i tamo je održavan Sabat. Tamo je, u najcrnje doba noći, spravljano Vinum Sabbati i taj je zli napitak bio sipan i nuđen neofitima, a oni su učestvovali u paklenim svetim tajnama; „sumentes calicem principis inferorum“, kao što je to dobro iskazao jedan stari autor. 

A iznenada svako onaj ko je pio našao bi se u društvu izvesnog pratioca, očaravajućeg oblika i nezemaljske privlačnosti, koji ga je pozivao nasamo kako bi učestvovao u još snažnijim užicima, jačim i uzbudljivijim od bilo kakvog sna – u konzumaciji braka Sabata.  

Teško je pisati o takvim stvarima, a ponajviše zato što ta prilika koja je mamila ljupkošću nije bila halucinacija, nego, koliko god to bilo užasno reći, živ čovek. Snagom tog sabatskog vina, nekoliko zrna belog praha bačenih u čašu vode, kuća života bila je rasturena a čovečje trojstvo rastočeno, a crv koji nikad ne umire, onaj što leži uspavan unutar svih nas, postao je opipljiva i spoljašnja stvar, odevena u odoru od krvi i mesa. 

Tada bi, u ponoćni čas, praiskonski pad bio ponovljen i na delu prikazan, a strahotna stvar prikrivena velovima u mitu o Drvetu u Rajskom vrtu iznova je bila počinjena. Takve su bile nuptiae Sabbati.

            A u pregenijalnoj priči  „Beli ljudi“ (koju je Lavkraft s pravom smatrao Drugom Najboljom Horor Pričom Ikada Napisanom!) nalazi se i sledeći opis sabata – ovog puta iz pera jedne devojčice koja jedva da poima sve implikacije mračnih radnji u koje biva postepeno inicirana. Kontrast između njenog naivnog jezika i sadržaja koje opisuje dodaje učinak jeze ovome što sledi.

A ponekad mi je dadilja pričala priče koje je čula od svoje prabake, koja je bila veoma stara i živela u kolibi u planini sasvim sama, i većina tih priča govorila je o brdu gde su se ljudi sretali noću nekada davno, i igrali su raznovrsne neobične igre i radili čudne stvari o kojima mi je dadilja pričala ali ja nisam mogla da razumem, a sad, rekla je, svi osim njene prabake su pozaboravljali sve o tome, i niko nije znao ni gde je to brdo, pa čak ni njena prabaka.

Ali ispričala mi je jednu čudnu priču o tom brdu i ja sam uzdrhtala kad sam je se setila. Rekla mi je da su ljudi tamo uvek išli u leto, kad je bila velika vrućina, i morali su poprilično da igraju. 

Isprva bi bilo sasvim mračno, i bilo je drveća okolo, koje je sve činilo još mračnijim, i ljudi bi dolazili, jedan za drugim, iz svih pravaca, tajnom stazom za koju niko drugi nije znao, i dve osobe bi čuvale ulaz, i svako ko bi naišao morao je da načini veoma neobičan znak koji mi je dadilja pokazala najbolje što je umela, ali rekla je da mi ga ne može pokazati sasvim kako treba.

I svakojaki ljudi bi došli; došla bi gospoda i seljani i neki starci i dečaci i devojčice i sasvim mala deca koja bi sedela i posmatrala. I sve bi to bilo u mraku dok su oni dolazili, izuzev u jednom uglu gde je neko palio nešto što je mirisalo snažno i slatko, i teralo ih na smeh, i tamo se moglo videti sijanje užarenog ugljevlja a dim koji se dizao bio je crven. 

I tako bi svi oni ušli tu, i kad bi poslednji došao ulaza više nije bilo tako da niko više ne bi ni mogao da uđe čak i ako bi znali da ima nečega s druge strane.

I jednom beše neki gospodin koji je bio stranac i jahao je dugo putem, i izgubio se u noći, i konj ga je odveo u samo središte divljine gde je sve bilo izvrnuto naglavačke i bile su užasne močvare i velike stene na sve strane i rupe pod nogama, a drveće je nalikovalo vešalima, jer imalo je velike crne grane koje su se pružale preko puta. 

I ovaj čudni gospodin je bio veoma uplašen, a konj je počeo da drhti celim telom, i naposletku je zastao i nije hteo dalje da ide, i gospodin je sjahao i pokušao da vodi konja ali on nije hteo da se pomeri, i bio je sav obliven kao mrtvačkim znojem. 

I tako je gospodin produžio sasvim sam i išao dalje i sve dalje u divljinu, dok naposletku nije došao do mračnog mesta gde je začuo vikanje i pevanje i vrisku ni nalik bilo čemu što je dotad čuo. Sve je to zvučalo njemu sasvim blizu, ali nije mogao da uđe, i tako je počeo da doziva, i dok je dozivao, nešto mu dođe sleđa i začas su mu usta i ruke i noge bili skroz svezani i on pade u nesvest. 

A kad je došao sebi našao se kako leži kraj puta, baš na mestu gde se prvi put izgubio, ispod gromom sažeženog hrasta sa pocrnelim stablom i konj mu beše vezan za njega. I tako on odjaha u grad i reče tamošnjim ljudima šta mu se desilo, i neki od njih behu začuđeni; ali drugi su dobro znali.

I tako jednom kad su svi pristigli nije više bilo ulaza kojim bi bilo kod drugi mogao da uđe unutra. A kad su svi bili unutra, ukrug u prstenu, dodirujući jedni druge, neko otpočne da peva u tami, a neko drugi bi načinio buku nalik grmljavini nekakvom spravom koju su imali za te svrhe, i u mirnim noćima ljudi bi čuli zvuke grmljavine daleko, daleko od te divljine, i neki od njih, koji su mislili da znaju otkud ti zvuci, običavali su da načine znak na grudima kad bi se probudili u svojim krevetima u gluvo doba noći i začuli tu užasnu, potmulu buku poput grmljavine u planinama.

A buka i pevanje bi potrajali i trajali dugo vremena a ljudi u krugu ljuljali bi se na jednu pa na drugu stranu; a pesma je bila na starom, starom jeziku koji niko danas ne govori, a melodija je bila neobična. 

Dadilja je kazala da je njena prabaka znala nekoga ko se sećao njenog manjeg dela, kad je bila mala devojčica, i dadilja je to pokušala da mi otpeva, i to je bila toliko neobična melodija da sam se sva smrzla i koža mi se naježila kao da sam ruku spustila na nešto mrtvo. 

Nekada je to pevao muškarac a nekad žena, a ponekad je onaj ko je pevao činio to toliko dobro da bi dvoje ili troje prisutnih palo na tlo vrišteći i grabeći ga šakama. Pevanje je trajalo i dalje a ljudi u kolu bi se dugo vremena njihali tamo-'vamo i naposletku bi se mesec popeo iznad mesta koje su nazivali Tol Deol i otkrio ih kako se klate i ljuljaju ustranu dok se gust sladak dim izvija nad užarenim ugljevljem i lebdi u krugovima svuda oko njih. Onda bi večerali.

 Jedan dečak i jedna devojčica bi im doneli večeru; dečak je nosio veliki pehar vina a devojčica hlebnu pogaču, pa su dodavali hleb i vino ukrug i ukrug, ali ukus im je bio različit od običnog hleba i običnog vina, i izazvali bi promenu kod svakog ko bi ih okusio.

Onda bi svi ustali i zaigrali i tajnovite stvari bi bile iznete iz nekog skrovišta i oni bi igrali izvanredne igre i plesali ukrug i ukrug i ukrug na mesečini i ponekad bi ljudi iznenada nestali i za njih niko potom ne bi čuo, i niko ne bi znao šta im se desilo. I pili bi još tog neobičnog vina i činili bi idole i obožavali ih, a dadilja mi je pokazala kako se idoli prave jednog dana kad smo bile izašle u šetnju i prošle kraj mesta gde je bilo puno vlažne gline.

I tako me je dadilja pitala da li bih htela da znam kako su izgledale te stvari koje su oni pravili na brdu, i ja rekoh da. Onda me je ona pitala da li bih mogla da obećam kako nikad ni živoj duši o tome neću pričati, a ako pričam da budem bačena u crnu jamu sa mrtvacima, i ja rekoh da nikome neću pričati, a ona je kazala istu stvar stalno iznova, i ja sam obećala.

* * *

            Eto, deco: tako su naši stari dočekivali 1. maj, 7. jul, 29. novembar i ostale okultne praznike. Nekad bilo, sad se pripoveda...
               
Više o ovome i drugim srodnim stvarima čitajte u genijalnoj zbirci VELIKI BOG PAN, u mom prevodu – USKORO!
Da nam živi, živi Pan!