PRIČA O DILANU DOGU

Već sam na blogu predstavio, u opštim crtama, i pohvalio novo spektakularno izdanje Dilana Doga – Majke i očevi. Ali, dosta je bilo reklame. Ovo je ozbiljan blog a ne tamo neka PR služba za prenošenje zvaničnih obaveštenja i jedva prikrivenih reklama. Ispod sledi moj strog ali pravedan kritički osvrt na sadržaj ovog izdanja. Pa, da krenem redom.

            

  PRIČA O DILANU DOGU  

Poznat je još i kao „Broj 100“, i kao „Poslednja epizoda: ĆAO, NEMA VIŠE!“ i kao „Ono Sklavijevo kukavičje jaje koje je uvalio budućim scenaristima opterećenim vernošću njegovoj 'mitologiji'.“

            Ukratko, sud o ovoj epizodi podeliću na LEPO i MANJE LEPO.

            LEPO 

 

a)     Lepo je da je ova kultna, klasična, nezaobilazna epizoda najzad dostupna na srpskom jeziku, a ne na njegovoj zapadnijoj inačici.

b)     Lepo je da ovu kultnu, klasičnu, nezaobilaznu epizodu najzad imamo u koloru – kad je već i u Italiji farbana, ajde da je ofarbanu imamo i mi, da ne zaostajemo za svetom (a i da zezamo Hrvate, kod kojih je izašla u sirotinjskoj crnobeloj verziji).

c)      Lepo je povremeno (mada, za mene nedovoljno često) uživati u Stanovom crtežu.

            MANJE LEPO 

 

            a) Stano je OK onda kada hoće da imitira Egona Šilea, i u Doktoru Ksabarasu je odradio vrhunski posao ne samo u tom pogledu nego i svuda drugde gde je trebalo. Avaj, to je bilo pre 100 godina... ovaj, epizoda. U ovoj konkretnoj, nema se mnogo toga oku lepog videti. A ponajmanje horora. 

Stano je naročito ograničen, tj. nenadahnut kad treba crtati kreature: sva njegova stvorenja ovde su užasno amaterska i bezveznjačka, od „Frika“ (gde mu je verovatno glupi scenario vezao ruke) pa do onog čuda iz velikih okeanskih dubina koje je loše i samo po sebi (debilna karikatura) i anatomsko-biološki nema blage veze sa tamošnjim stvorenjima: izgleda kao vodozemac – a ništa žaboliko nećete naći nigde blizu dna okeana! To bi možda prošlo u Mikijevom zabavniku, ali ovde ta karikatura izgleda samo jadno.

Da i ne govorim o raznim čudima koja izleću pod mač (Bato!) Dilanovom tatici na stranama 18-30. Čak i najbedniji Zagorovi crtači umeli su bolja i strašnija čudovišta da kreiraju od ovih Stanovih bednosti. Umesto da briljira u onome što je Sklavi zamislio kao oproštaj sa Dilanom, da ga nacrta da sve puca, like there's no tomorrow, Stano veći deo ove epizode kao da je – odradio, otaljao, sa Bonelijevim pištoljem na slepoočnici.

 

            b) Farba ovde ničemu ne služi. Stanov crtež je sebi dovoljan kao crno-beo, a ovo kao da nije ni bilo rađeno s naumom da se farba – ili, ako jeste, Stanov artwork se pokazao kao prilično zatvoren za kreativne uplive kolora. Ništa, ali ama baš ništa farba ovoj priči i ovom crtežu ne dodaje, nikakvu novu dimenziju ne donosi. 

Kad sam bio klinac ponekad bi mi ćunulo da uzmem bojice ili flomastere pa da farbam neke duple stripove. Rezultati nisu bili mnogo gori od ovoga.

            c) Jesam li već pomenuo da je Sklavijev scenario nesnosno glup? Evo, ponoviću to, jer ponavljanje je Mater Mudrosti.

            Ksabaras: „Dilane, Luče, ja sam ti Tatko!“ NEEEEEEEE! (Ali to smo čuli još pre 75 epizoda.)

            Morgana: „Dilane, ja sam ti keva. Izvini za ono kad smo se karali u 25. epizodi; tad nisam bila sasvim pri sebi!“ ZAŠTOOOOOOO?! (Dial E-Deep to be deep!)

            Gručo: „Dilane, ja sam ti davno izgubljeni stariji brat!“

            Madam Trelkovski: „Dilane, ja sam ti davno zaboravljena, senilna baba!“

            H. Dž. Vels: „Dilane, ja sam zapravo Artur Konan Dojl!“

            Itd.

            Postoje umetnici koji svoje proizvoljno nabacane, iracionalne fore & fazone umeju da, s naknadnom pameću i talentom, povežu u kako-tako smislenu i zadovoljavajuću celinu: evo, čini mi se da Linč upravo to radi sa III sezonom Tvin Piksa. E, TAKO SE TO RADI! Ali Sklavi nije Linčova liga, ili barem nije bio u vreme pisanja 100. epizode: čak i njegovi najveći fanovi i sledbenici kulta priznaju da tad on nije bio na vrhuncima mentalnih i kreativnih snaga – eno, Rekioni to kaže u ovoj istoj knjizi (MAME I TATE)!

            Ova sapunjarska papazjanija je prosto – treš. Dilan je, često, u najboljim epizodama serijala, umeo da izazove autentičnu emociju: u ovoj epizodi, koja se nominalno bavi krupnim pitanjima porekla, identiteta, prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, života, smrti i besmrtnosti... toga nema skoro nimalo. Sve je usiljeno, mehanički, glupavo, kao po komandi da se povežu razni motivi, epizode i likovi i natuknice koji su daleko bolje fukcionisali kao sugestije nego sad kad su ovako banalno izvučeni na drečavu svetlost dana. Samo fali još Neša Galija da zasvira na ovoj Dilanovoj galiji pa da ugođaj bude potpun.

            

Dilanov tata koji izgleda isto kao Dilan, samo s bradicom – sasvim u Bonelijevoj tradiciji aseksualne prokreacije! Dokaz br. 1: Dilanov tata Dilan.

Tu se deca ne prave muško-ženskim koitusom nego se kloniraju iz ćelija svojih očeva. Dokaz br. 2: Zagorov tatko izgleda ISTO ko Zagor, samo s brčićima.

            Pa onda taj flešbek u 17. vek? Pa ta deoba na Dobrog i Zlog Tatu, jaooo, Ljovisna, vrati se! Pa žabe s pipcima sa dna okeana koje kad se izvuku na površinu ne eksplodiraju ili bar drugačije crknu, što bi se desilo svakom stvoru izvučenom sa tog mega-pritiska na dnu mora kad se naglo nađe na površinskom pritisku, nego još lete – jer to su MAGIČNE MORSKE ŽABE u čijim stomacima se krije Večnos', il' tako nešto. Pa mornari koji reše da nasred drvenog broda usred okeana pale lomaču – ej, alooo, LOMAČU da pale na drvenom brodu! Pa pile tu da ispečeš na ražnju, među svim tim konopcima i jedrima, međ' drvetom natopljenom smolom, pa je debilno, a kamoli LOMAČU. Znate li bre vi kol'ko treba drveta da se spali ljudsko telo, i koje su temperature potrebne za to?!! Nasred broda!

Pa onda scenarista koji nema na umu ništa pametnije za kulminaciju stotke nego dugačku i dosadnu makljažu sa zombijima na galiji? Pa taj otužni hepi-end kad Tata i Mama pošalju u svet svoje Dilanče, najzad odraslo, jer je rešilo svoj „najteži slučaj“! A ništa nije rešio. Pa galija koja uplovi u London, i nekako se iz kanala popne na kopno sve do crkve u koju se zabije i nekako neoštećena prodre (niz stepenice?!) do njenih laguma? Ma daj, nemojte me zajebavati!

A na kraju Dilan se vraća kući (pevajući) i zove Gruča u šetnju – istog onog Gruča kojeg je 50-ak strana ranije NOKAUTIRAO, ničim izazvan ga patosirao, zanesvestio, možda mu i 2-3 zuba izbio – ali hej, pa to je samo comic side-kick!

Kol'ko je samo puta Zagor šutnuo Čika u dupe pa i dalje volimo tog fancy-dress nestaška iz Darkvuda; što bi s Dilanom bilo drukčije? Šta je mali nokaut među prijateljima?! Ko od nas nikad nije pesnicom u njonju odalamio svog najboljeg prijatelja i cimera neka se prvi baci svojim modelom galije (ili barem pločom „Galije“)!

            Eto, kad se sve sabere, da vidimo, gos'n kelner, šta smo ovde imali?

LEPO: a, b, c.

MANJE LEPO: a, b, c.

Šta kaže onda računica?

Sve se to uzajamno potire u trbuhu velike leteće žabe!

Frik!

Naravoučenije: Get Frikky, Get Frikky, Everybody in da haus Get Frikky!

PS: U mom primerku MajkI i očevA, 3 strane (i to baš u epizodi ZAGOR PRIČA) imaju manje štamparske greške – tj. žućkastozelena farba nije usklađena sa ostalima nego taj prelaz „štrči“ za par milimetara. Kažu mi u VČ da u većini tiraža toga nema i da sam ja srećni dobitnik skoro-unikatnog primerka koji će jednog dana na aukcijama vredeti stotine hiljada biliona upravo zbog ove retke omaške.

U idućem nastavku: MATER MORBI

Da li će Zli Ghoul da popljuje čak i najopšteobožavaniju DD epizodu u novijoj istoriji ili ne – saznaćete USKORO!

Intervju za Narodne novine (Avgust 2017)

  

U ponedeljak 21.08.2017. niški dnevni list Narodne novine objavio je intervju sa mnom. Taj tekst je, zajedno sa slikama, zauzeo više od 2/3 strane posvećene kulturi. Glavni povod za razgovor bio je nedavni izlazak knjige Više od istine i njena promocija na festivalu Grossmann.

Evo šta su me je pitala novinarka Aleksandra Gojković 
– i šta sam joj odgovorio na razne horor i knjiške teme.

--- Niz godina sa baviš stvaralaštvom Đorđa Kadijevića, učestvovao si na brojnim tribinama posvećenim njegovom radu. U kom periodu su rađeni intervjui koji su ušli u knjigu 'Više od istine - Kadijević o Kadijeviću'?

Đorđa Kadijevića sam upoznao 9. aprila 2006. godine, na tribini o nastanku strave i užasa u srpskom filmu gde sam bio gost-moderator. U to vreme već sam uveliko radio na rukopisu knjige o srpskim horor filmovima koju je, godinu dana kasnije, objavio NKC, Niš pod naslovom U brdima, horori: srpski film strave. Kadijević me je tom prilikom smesta impresionirao svojom erudicijom, intelektualnošću i prodornošću vizije, kao i jasnom posvećenošću metafizičkim aspektima strave, pa sam stoga iskoristio šansu da nakon tribine nastavim razgovor u četiri oka. Već tim razgovorom stvorena je klica prijateljstva, učvršćenog zatim sa pojavom gorepomenute knjige koju sam njemu posvetio. Nakon toga učinio sam koliko sam mogao da se o njegovom delu što više piše i govori, uključujući tu i brojne tribine i gostovanja na festivalima u Beogradu, Smederevu, Ribarskoj Banji, Zagrebu, Ljutomeru (Slovenija) i u Subotici. U knjizi Više od istine - Kadijević o Kadijeviću nalaze se pojedini delovi tih javnih razgovora, obavljenih od 2006. pa do 2016., ali većinu ipak čine intervjui koje sam s Kadijevićem vodio u njegovom stanu tokom 2015. godine.

mali odlomak iz knjige VIŠE OD ISTINE

--- Knjiga pokriva praktično celokupan Kadijevićev opus, televizijski, filmski.. Šta sve čitalac može da sazna iz nje? 

To je teško čak i nabrojati, ne samo zbog obima knjige koja ima 500 strana, nego pre svega zbog bogatstva uma tog čoveka i njegovog iskustva. Pored ostalog možete saznati gde je, tačno, i kako snimana Leptirica, na kakve je probleme nailazio u vreme kontroverzi oko Crnog talasa, kako je bilo raditi sa takvm veličinama kao što su Bata Živojinović, Pavle Vujisić, Aleksandar Berček, Miki Manojlović, Slobodan Perović, Milena Dravić... Još važnije od brojnih anegdota sa snimanja jesu duboki auto-analitički uvidi u sopstvenu poetiku, uključujući njegov tretman ratne tematike i nešto dalje istorije (Karađorđeva smrt, Vuk Karadžić...) kao i pionirsko bavljenje filmskom fantastikom i hororom. Posebno vredan dodatak tekstualnom delu predstavljaju ekskluzivne fotografije iz filmova i sa njihovih snimanja koje je Đorđe Kadijević iz sopstvene arhive ustupio autoru i izdavaču na korišćenje radi ilustrovanja knjige.

Na setu DEVIČANSKE SVIRKE

---- U čemu je posebnost mesta koje Kadijević zauzima u srpskoj kinematografiji? 

Đorđe Kadijević u našoj kulturi ima neobičan status, definisan dihotomijama koje su i odredile njegovu specifičnost: istovremeno intelektualac i filmadžija; istoričar umetnosti i reditelj; režiser i za bioskop i za televiziju, i žanrovski i nežanrovski... Kolumnista vodećeg nedeljnika NIN (na likovne teme) i filmološka nepoznanica sa skrajnutim statusom u domaćim filmskim leksikonima i enciklopedijama... Slavan, i u senci; svima znan i – nepoznat... Ovo je mnogo više od knjige o jednom reditelju i o njegovim filmovima – iako ona jeste, pre svega, to – budući da pokriva najvitalniji period naše kinematografije (kraj 1960-ih i početak 1970-ih) i najsvetlije trenutke TV Beograd (od polovine 1970-ih do pred kraj 1980-ih), a sve to prelomljeno kroz bogat, a dosada nedovoljno izučen i valorizovan opus jednog vrhunskog intelektualaca i vanredno talentovanog reditelja.

--- Gostovao si nedavno na festivalu u Ljutomeru u Sloveniji. Kakvi su ti utisci sa manifestacije? Koju publiku okuplja? Kakva atmosfera vlada? 

Festival Grosman u Ljutomeru posvećen je pre svega filmovima horora i fantastike, i okuplja mlađu publiku, ali i vodeće stručnjake iz cele Evrope – kritičare, urednike, reditelje, glumce, direktore srodnih festivala. Atmosfera je opuštena i prijatna, jer ipak je to festival filma i vina, a pruža savršen balans između zabave i ozbiljnosti (kroz izbor gostiju i filmova, uključujući retrospektive).

--- Da li radiš na novoj knjizi? O čemu je? 

Da, upravo sam završio pogovor za prvu zbirku priča na srpskom od autora koji je, po meni, najbolji živi pisac horora. On se zove Tomas Ligoti, a zbirka Pisar tame će izaći početkom oktobra u ediciji „Poetika strave“ koju uređujem za izdavača Orfelin iz Novog Sada. (Pretplata kreće početkom septembra!)

Crtež za naslovnu stranu PISARA TAME (Ivica Stevanović)

Odmah zatim čeka me pogovor i novoj zbirci klasičnih priča Aldžernona Blekvuda koju sam priredio za istu ediciju. Nakon beogradskog Sajma knjiga počinjem da radim na još jednom ambicioznom projektu koji takođe ima veze sa Kadijevićem, ali pričaćemo o tome kada za to dođe vreme.

Najbolji kratki filmovi po Lavkraftu

            Kao što ste do sad verovatno primetili, ako redovno i dovoljno dugo pratite ovaj blog, na ovom mestu se tokom godine obeležavaju samo TRI rođendana: moj, Poov i Lavkraftov. Prva dva proslavljamo uz dodele Zlatnih Ghoulova, a ovaj treći – svake godine na neki drugi, prigodan način.

            Ove godine, 20. avgust, HPL rođendan, slavimo uz izbor najboljih KRATKIH filmova koji se mogu naći na netu a inspirisani su, manje ili više, njegovim delima, mislima i kreacijama.

            Naime, tokom researcha za moju nedavno izašlu (ali još mi nepristiglu) knjigu o Lavkraftu, THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT, pored ostalog podsetio sam se desetina kratkih, navodno lavkraftovskih filmova. Ovo što vidite ispod je MOJ izbor najmanje loših...

            Poređani su od boljih ka slabijima, mada, sve je to kratko i slatko, ima ih raznih (neki su vizuelno-animacijske vežbe, neki su gegovi, neki su ambiciozniji, neki imaju solidan budžet, neki su jeftinoće...), dajte im šansu, možda vama bolje legne nešto što meni baš i nije.

            Namerno ih nisam embedovao: idite na izvor, pa gledajte full screen ili kako god vam volja.

                               

Najbolji KRATKI lavkraftovski filmovi

koji se mogu naći na netu

- izabrao dr Ghoul-

El modelo de Pickman (2014)

(animation)

http://www.imdb.com/video/wab/vi3587419417

The Brain Hack (2015)

https://vimeo.com/118342272

Black Sugar (2014)

https://www.youtube.com/watch?v=hg_LCwmVxnw

Fyren - Keeper of the Light

https://www.youtube.com/watch?v=pQiWaSMX_eY&t=1166s

Eel Girl (2008)

https://www.youtube.com/watch?v=whU0gFc0Od8

From Beyond

(Animated)

https://www.youtube.com/watch?v=QxY90mMFodk

From Beyond (1999)

(animation)

https://www.youtube.com/watch?v=iXlZPiYyJww

Harbinger

(POV Horror)

https://www.youtube.com/watch?v=45O-GAi0gNw

Thresher

https://www.youtube.com/watch?v=SqNdbHHWtBc

The Hapless Antiquarian

https://www.youtube.com/watch?v=HF9xKeBp_Bk

To My Mother and Father

(by Can Evrenol, BASKIN)

https://www.youtube.com/watch?v=vWsnjOQIeaY

Late Bloomer (2004)

(by Craig Macneill, THE BOY, 2015)

https://www.youtube.com/watch?v=v3gNQ2KYCb4

Static Aeons

https://www.youtube.com/watch?v=nQRCK37PQiw

The Statement of Randolph Carter

(short animation, 4 mins)

https://youtu.be/EcLm_7Yip_E

Pickman

(sock puppet version)

https://www.youtube.com/watch?v=Wz0JnQ3IGu0

The Lovecraft Syndrome (2004)

https://www.youtube.com/watch?v=vjuhWT0vKig

Dilan Dog – MAJKE I OČEVI

  

            Upravo su se navršile tri decenije od srpske (pa time, tada, i jugoslovenske) premijere stripa DILAN DOG! Nadležni drugovi iz Veselog četvrtka, nakon opsežne istrage i proučavanja više izvora (od sorte „reko mi jedan čovek, ne bi lagao!“) došli su do zaključka da je 1. epizoda Dilana, DOKTOR KSABARAS, kao spec. izdanje Zlatne Serije, u izdanju novosadskog „Dnevnika“, na balkanske kioske izašla 15.08.1987.

Legendarni Broj Jedan, iliti: Ground Zero

            Holy shit! Kao juče da je bilo (dobro, okej, možda – prekjuče, ili prošle nedelje...) kad sam tog vedrog i toplog avgustovskog dana kupio prvi broj na trafici u Niškoj Banji – nakon višemesečnog potpaljivanja putem reklama i najava u drugim „Dnevnikovim“ strip-izdanjima. U to vreme ja sam odavno već bio „zreo“ horor fan, samo što sam imao VRLO malo objekata svoje žudnje, jer u to vreme nije bilo ni stripova, ni knjiga, ni časopisa, ni... Uf, ali neću sad o tome. Ukratko, za mladog horor fana u najboljim godinama (ČETRN'ES'!) koji tad još nije imao ni svoj video, a kamoli horor biblioteku kakvu ima sada, tri dekade docnije, DILAN DOG je leg'o kao... kombi sa petoro mladih prijatelja u šumi tamo nekom ludom koljaču.

Krećemo odmah posrid sride! Horor, nema zezanja!

            Eeee, deco moja, ne možete vi ni zamisliti koja je razlika otkriti – tj. dobiti – DILANA *niotkuda*, usred pustinje zvane SFRJ, gde se horor dobijao na kašičicu, svake prestupne godine, i gde sam u nezasitoj gladi za hororom kupovao čak i šugavo bedni JU VIDEO kad god bi ovaj ŽLJ magazin objavio kakav članak o hororu (uglavnom neznalački i posprdan) a kamoli poveću horor fotku ili poster preko cele strane ili ampak duplerice! Jer, ničeg boljeg nije bilo!

I tako, tokom celih 1980-ih: ništa, ništa, NIŠTA, pa – DILAN!

Bolje UAARRGH nego AAAAAAAAAAAAAAAAA!

            To ova današnja mladež ne može da pojmi, ovi što su Dilana otkrivali 10 ili 20 godina kasnije, u vreme interneta, dostupnih horor dvd-a i divx-a i e-bookova i skeniranih horor stripova i legalno objavljenih horor stripova i albuma i graf. novela na svakom koraku, ovi kojima je Dilan tek još JEDAN OD mogućih horor stripova... Ali dobro, ne bih sad izigravao Broja Jedan, samo me malo drmnula emocija, evo, šmrc, neću više o tome šta je NEKAD davno bilo kada bejah mlađan hororac ja...

Kraven, Krejven, biće dobro pečenje...

            Umesto toga, osvrnuću se na jedno vruće, vrelo izdanje kojim je Veseli četvrtak ovih slavljeničkih, jubilarnih dana objavio kako bi obeležio tri banke jednog od najpopularnijih strip junaka na ovim prostorima. Dakle, povodom tridesetogodišnjice od datuma premijere kultnog serijala Dilan Dog na srpskom jeziku, na festivalu STRIPORAMA u Nišu premijerno je predstavljeno specijalno izdanje na kom su Četvrtkovi fanatici radili dugo i brižno – gigantsko, megalomansko, ludačko izdanje pod naslovom Majke i očevi!

            Šta tu ima?

            Tri kompletne strip epizode, i to:

            1. PRIČA O DILANU DOGU (premijerno na srpskom! + premijerno igde na Balkanu u boji!)

            2. MATER MORBI (premijerno u velikom formatu!)

            3. MATER DOLOROSA (premijerno igde na Balkanu!)

"Moji ste!" To se zove "Had me at Hello!"

            Povrh toga, ima još preko 100 strana dodataka: pratećih tekstova urednika edicije, pratećih tekstova scenariste Rekionija i crtača Kavenaga, alternativnih tabli, skica i ogromnih full-page i duplerica-ilustracija... I sve to na velikom formatu, u super-tvrdom povezu, na masnom papiru (svih 410 strana!) i u punom koloru!

            Mesecima unazad slušao sam opise ovoga od strane urednika edicije ali kada sam pre nekoliko dana u Nišu najzad uhvatio u svoje ruke ovu grdosiju formata 32 x 24 cm i težine oko 2,5 kila žive vage, i kad sam je žudno prelistao, shvatio sam da je količina ljubavi, znanja i posvećenosti uložena u ovo još veća nego što sam se usuđivao da očekujem! Respect, deco! Siguran sam da će i tata Sklavi i sinčić Rekioni biti presrećni kad u svojim rukama budu imali ovo spektakularno neprejebivo izdanje – i biće im krivo što oni u Italiji nemaju ništa slično ovome!

Điđi, Zlatibor, neki reper i Dušman

            Dobro, reći će hronično nezadovoljni Srbi, sve je to lepo ali – zašto baš ove epizode, zašto ovo, zašto ne ono, što je ono malko ukrivo, što ono nije upravo, što je font onaj, što hrbat nije onaj, kako će ovo na mojoj polici... itd. Sad, ne mogu ja umesto Četvrtka na sve to da odgovaram, ali glavno pitanje ovde svakako jeste: „Zašto baš ovaj koncept, baš ove tri epizode, baš sada?“

Koja majka crnu vunu plete?

            Na to je odgovor već dao urednik i inicijator i idejni tvorac ovog izdanja, Dušan Mladenović, u svom predgovoru pod naslovom „Bolest koja se bira”. Evo, ekskluzivno, jednog malo dužeg ali rečitog i ilustrativnog citata iz njega:

Pred vama su jednostavno tri dobre priče, čija se snaga ogleda u veličanstvenosti autora koji su ih stvorili: scenarističkoj grandioznosti i likovnoj ekstrapolaciji koje su vapile za formatom makar donekle srazmernih dimenzija. Uveravamo vas i da ovo nisu neka tri tek tako slepljena grafička romana. Brižljivo su odabrana i spojena u jedne korice zato što, uprkos tome što ih možemo posmatrati kao celinu, istovremeno gordo nose različite nijanse krvave crvene boje kao simbol tri Dilanove epohe. 

Puška okačena u 1. broju opalila je u 100-om!

          Prvi je originalni stoti broj (prva ikada objavljena epizoda ovog junaka u boji, sada napokon i na našem tržištu), predstavnik i zaključna tačka prve, klasične faze, koju je roditeljski tandem prave prve epizode (Sklavi i Stano) zamislio kao moguće finalno poglavlje sage, jer stotinu mahom vrlo kvalitetnih epizoda priličan je uspeh za jedan serijal, nije li? Dobro znate da se priča o Dilanu Dogu ovde, međutim, očigledno nije okončala, jer u suprotnom nikada ne bismo bili u prilici da čitamo 280. broj, „Mater Morbi“. Kada smo ovaj moderni klasik objavili polovinom 2013. godine, nadali smo se da ćemo jednoga dana imati privilegiju da mu se pažljivo vratimo onako kako bismo svakom stripu želeli, u izdanju velikog formata odštampanom na najkvalitetnijem papiru, sa dodatnim tablama u boji i gomilom dodataka za stripovske sladokusce.  

Zagor priča! 

Bez preterivanja, radi se o punokrvnom Rekionijevom i Karnevaleovom remek-delu, prekretnici s razlogom ovenčanom brojnim nagradama, koje preti da nadraste Dilanove okvire, što i jeste najčešće mu upućena kritika: „To nije priča o Dilanu Dogu!“ E pa, upravo taj argument pobija treća priča u knjizi, spektakularna „Mater Dolorosa“ (361. broj), vizuelno nenadmašni dragulj koji zatvara onaj krug što su dve epizode pre nje započele. Predstavnik je najnovijeg, modernog Dilana, stvorena povodom tridesetogodišnjice od objavljivanja prve epizode u Italiji 26. septembra 1986. i simbolizuje konačno (?) stavljanje tačke na njegovu mračnu prošlost, te okretanje ka, ehm, mračnijoj budućnosti. Otud je njena naslovna strana uredničkom odlukom poslednja koju je veliki Stano nacrtao za Dilana, nakon čega je u to sedlo uskočio Điđi Kavenago lično, lucidni genije devete umetnosti XXI veka i autor ikonične ilustracije na prednjoj korici, zbog čega smo posebno ponosni. Upoznavanje domaće publike sa Kavenagom kroz ovaj svojevrstan prozor u budućnost definitivan je kraj jedne i početak neke nove ere.

Điđi Karavađo (aka Kavenago) u Nišu

            I dobro, pitate se sad vi, koliko zelembaća treba izdvojiti za ovu ljepoticu? Pa, cijena je prava sitnica ako se ima na umu šta dobijate zauzvrat – tj. luksuzno izdanje od sorte retko viđene na ovim prostorima, odnosno sadržaj koji ne postoji na jednom mestu i ovako krasno, fetišistički uobličen ni u Italiji ni u Hrvatskoj niti igde drugde! (OK, imaju ponešto od ovoga, ovde-onde, rasparčano, ali ne na jednom mestu i ne ovoliko luksuzno!)

Doktor preporučuje!

3.300 din (manje od 30 EU) je puna cena, ali toliko će koštati samo u Vulkanima, Delfima i sličnim mestima (a moguće je da i oni daju neki popust). U striparnicama, maloprodajnim objektima Trafika i preko Kluba čitalaca VČ svako dobija pravo na popust od 20%. To će reći: 2.640 din je cena u Trafikama i Darkvudu, a i u "Alan Fordu" će biti negde oko toga. Na niškom Striporama sajmu je bilo (a toliko će biti i na beogradskomu, jelte) 2.310. Dakle, na BG Sajmu knjiga u oktobru će opet važiti popust od 30%, ako neko hoće da čeka zbog 300 dinara kako bi tada ovo izdanje kupio po ceni od 2.310 din (ukoliko se tiraž od samo 500 komada ne razgrabi dotad).  

Toliko od reklame, najave i inicijalnih pohvala.

Ne, ovde ne stojim pored originalnog izdanja nego pored reklamnog panoa!

Osvrnuću se detaljnije i na sadržaj ovog izdanja, odnosno daću detaljniji rivju sve tri strip epizode + kazaću koju i o pratećim tekstovima i ilustracijama, ali da ovaj tekst ne bi bio megalomanski glomazan kao ova knjižurina, o tome u nastavku, za koji dan!

Ali, i bez toga, stojim vam prav da je ovo izdanje koje mora imati svaki fan horora i svaki fan Dilana koji razume srpski i zna šta valja!