VANREDNO STANJE

U svetlu upravo proglašenog vanrednog stanja u banana "državi" Srbiji odlučio sam da vas počastim mojom prigodnom pričom pod naslovom VANREDNO STANJE koju sam napisao pre 17 godina. Jedno vreme, odavno, bila je već ovde na blogu, pa sam je zatim ubrzo sklonio jer je bila naumljena za moju zbirku sličnih zombi-u-Nišu-i-Banji satiričnih priča ZADUŠNICE I DRUGI UŽASI, ali pošto se ta zbirka nije desila, niti je u izgledu da se uskoro desi, evo opet ove priče – nikad aktuelnije!

Sedite kod kuće, klonite se zaraze, i ČITAJTE!

VANREDNO STANJE

(c) Dejan Ognjanović

Zabranjeno kopiranje, prenošenje ili drugačije neovlašćeno korišćenje

Sedeo sam u kafanu „Kod Đošu“ kad su javili da je počelo sranje. Čeda i Joca su bili sa mene. Pili smo pivo u baštu, pošto je bila vrućina unutra. Flaša mi je bila pri kraju kad čusmo graju, pa reko' daj da dignem dupe i vidim šta se dešava.

            „Koj vam je moj, Rampadžije?“ pitao sam još od vrata. Svi su bili nagrnuli oko televizor, al' ja sam mislio da se nerviraju što „Radnički“ opet gubi, i uopšte se nisam nadao da je nešto ozbiljno. Uostalom, kad se pa nešto ozbiljno desilo u Nišku Banju? Pijane budale, potrišu se za unapred izgubljene utakmice.  

Pogledom sam tražio Stevu, al' umesto za šankom sad je i on stajao s ove strane i gledao u televizor. Onda shvati' da je bagra nešto mnogo ozbiljna, i da ne gledaju utakmicu, nego vesti. Priđo bliže, al' najava se taman završavala: „...Moli se građanstvo da se ponaša prisebno i ne širi paniku. Više vesti čim dobijemo nove izveštaje. Ne menjajte kanal.“

            Onda krenuše reklame.

            „Dobro, 'oće li neko da mi kaže šta ste se tol'ko uzbudili: jel počeo rat, il' šta?“

            Svi u glas počeše da galame, i ja opet ništa nisam razumeo. „Kako to može?“ vikali su jedni. „Ma, nisi ti to dobro čuo!“ ponavljao je neko. „A u kurac, kad svi kokodačete, pet minuta ne mogu da vas utišam!“ nervirao se treći. „Lepo sam čuo. Rekli su: mrtvaci!“ „Ma, to je neka zajebancija. Daj pusti Pink, možda oni javljaju nešto.“

            „Stevo, daj još jedno pivo,“ reko' ja, „i kazuj više čemu ovol'ka galama.“

           Steva je bio ladan ko špricer. Sećam se, još ono kad su nas bombardovali, njega je boleo kurac: „Ma, koj gi jebe u dupe! Ja se ne sakrivam u podrum. Ako 'oće da me utepaju, evo me, tu sam.“ Sve vreme rata sa NATA on je sedeo u svoju kafanu u naselje Ženeva, odma' ispod Banjsku Rampu, pio pivo sa ostali i jebao mater amerikansku svemu što leti.

            Otvorio je flašu i reko: „Jebem li ga, Toša čuo da su rekli – oživeli mrtvaci, digli se iz grobovi, tako nešto. Al' dok sam ja došô do televizor da pojačam, ništa više nije moglo da se razabere.“

            „Eh, baš 'mrtvaci'?“ čudio sam se ja. Toša je najćutljiviji od celu tu bandu, i čak nije ni mnogo glup. Od njega ne bi' očekivao da se na taj način zajebava. „Pa... Šta ti misliš?“

            Steva sleže ramenima: „Ma, boli me kurac i da su mrtvi ustali. Ako im trebam, znaju gde će da me nađu.“

            Ja izađo' na vazduh. Osluškivao sam noć. Stvarno, osećalo se nešto... drugačije.

            „Je l' čujete?“ pitao sam Čedu i Jocu.

            „Šta?“ reče Joca. Iz Čedu su me gledale čet'ri čašice ljute, i on nije ni pokušao da zine.

            „Pa... Buku. Kola. Mnogo gi ima na auto put. I ljudski glasovi... I, još nešto...“

            „Petak je. Uvek je tako uveče kad deca krenu na korzo.“

            „Ma, nije isto,“ reko' ja, mada nisam bio siguran baš kako i po čemu. Al' neke ideje počeše da mi se vrzmaju po glavu: „'Ajmo u Banju.“

            „Koj' ćemo kurac gore u ovo doba?“ To 'gore' značilo je samo jedan kilometar uzbrdo.

            „'Ajde, ću vi objasnim usput.“

            „A... Gde ćemo?“

            „Na groblje.“

            Joca je moj najbolji drugar. Volim ga zato što mi se nikad ne protivi. Mislim, oduvek smo se dobro slagali, i tako to. Uvek je tu kad mi zatreba.

            Njegov fića, istina, odavno je za na otpad, al' nas trojica se nagurasmo unutra i on ga pokrenu skoro iz prvu. Kad dođosmo do glavni put, odma' mi je bilo jasno da se nešto vanredno dešava. Nikad nema ovol'ko kola ovako kasno uveče, petak il' ne-petak. I svi su se spuštali niz banjsko brdo, prema Niš.  

Jebem ti sunce, pomisle' si. Što si ne poneso' flašu! Joca je potezao iz njegovu dok je čekao na kružni tok da se nekako uključi na put prema Banjsko brdo.

            „Sve, sve – al' još mi nije jasno šta ćemo na groblje u sred noć.“

            „Idemo kod Ludog Zareta.“

            Čeda se glasno cerekao.

            Joca je buljio u mene.

            „'Oću izbliza da vidim šta se dešava. I da proverim jednu glasinu.“

            Ludi Zare je išô u školu sa mene. Odnosno, više nije išô nego što jeste, zato su ga na kraj i isterali, al' jedno vreme je bio u moje odeljenje. Još u peti razred je bio siledžija. Tukô je sve živo, uzimao pare deci, niko nije smeo u oči da ga pogleda. Onda je, kad dođoše ratne godine, postao „biznismen“. Posle rata napravio sebi najlepšu vilu u Donje Međurovo. Prošle nedelje se sa audija zakucao u drvo na auto-put prema Trupale. I on i ona njegova Ivana ostali na mesto mrtvi. Čujem da su gi sa'ranili jedno do drugog mada nisu bili ni vereni.

            U Ivanu sam jedno vreme i ja bio zaljubljen, al' to je bilo odavno. S nju, kao golja, nisam imao šanse. Na kraj sam oženio Jasminu, komšiku iz druge ma'ale. Možda nije baš tol'ka lepotica, al' barem dobro kuva i vredna je.

            Nego, sve to nije tol'ko bitno kao ono što sam čuo od Peru. On je, za razliku od mene, išô na Zaretovu saranu. Kaže, zakopali ga zajedno sa ono prstenje što je uvek nosio otkako mu upala sekira u med na ratište. I sa onaj zlatni lanac od pola kile što nikad nije skidao. To nisam pominjao Joci, niti Čedi.

            „Znaš...“ poče Joca, dok je vozio kroz cigansku ma'alu prema groblje, „možda je istina to što su javili na TV. Mislim, ako su stvarno... Mrtvaci...“

            „Jeste – mrtvi se digli!“ cerio se Čeda. „Kô što se digô moj kurac! Ha ha ha! Na kukovo leto!“

            „Pa, dobro, al'... šta ako stvarno jesu?“ mucao je Joca. „Nije pametno da idemo tamo. Vidiš da svi beže.“

            „Slušaj, Joco, nešto ću da ti kažem,“ reko' ja. „Ti si za vreme bombardovanje kao rezervista šiljio patku tu, po sela oko Niš. Zajebavao si se sa ortaci i zarađivao ratne dnevnice za to što si pijan svirao kurcu. Ja sam, kao što znaš, bio na Kosovo. Šes' meseci u Đakovicu, Prizren i okolinu. Kad je bilo najgore sranje. Posle toga, ja se više ne plašim ni od živi, a kamoli od mrtvi.“

            Čeda me je tapšao po rame: „Tako je... Hik!... Tako govori pravi Srbin!“

            „A još jednu stvar da ti kažem koju sam naučio na Kosovo: ponekad se isplati da ideš u suprotni pravac od oni' koji begaju. Koj ne reskira – ne dobija.“

   

            Već smo stigli do grobljansku kapiju kad videsmo jednog od ovi'.

            Išô je nekako nesigurno, kô da je pijan, i lice mu je bilo skroz žuto. Nije baš prijatan prizor, al' vidô sam ja i mnogo gore, oni' dana. Kad smo ga zablesnuli sa farovi, on izbeči oči i nekako se iskrivi u stranu, kô da bi da se zaštiti.

            „Ama... Je l' ovo...?“ čudio se Joca. Čeda je podrignuo.

            „Ne mogu da verujem.“

            „A ti nemoj.“

            Nekol'ko nji' je tumaralo po ulicu, al' nisu mi delovali opasno. Spori. Mlitavi. Mrtvi. Da ga jebem ako ću od ovo da se plašim!

            „I... šta ćemo sad?“ Joca me je gledao kao da se kaje što me je poslušao.

            „Za vas dvojicu ne znam, al' ja izlazim napolje. Mora nešto da proverim. Jeste li s mene, il' će kô pičke da sedite u kola?“

            „Ama... A ova čuda? Ako nas napadnu?“

            „Slušaj, ovi mi ne izgledaju opasni. Za svaki slučaj, od Stevu sam pozajmio palicu za bejzbol kad smo pošli. Ti uzmi neki alat ako imaš u kola, ako ne – samo hodaj iza mene. 'Ajmo, dok nas neko nije pretekô.“

            Kako sam to rekô i izašô napolje, tako vidô Pirketa i njegovu bandu: izlaze iz groblje. E, u kurac! Odma' mi se smrači pred oči. U pesnicu je stezao zlatni lanac.

            „Gde ćete, paceri? Jer niste čuli da su mrtvaci ustali?“

            Dva njegova kompanjona su nosili plastične kese, krcate sa ko zna kakve đinđuve. Cerili su se.

            Izgledô bi glupo da sam se tu okrenuo i vratio u kola. Nisam 'teo da priznam poraz. Zato rekô: „Izašli smo malo u šetnju. Lepo vreme večeras. 'Ajmo, momci. Za mnom.“ I tako uđosmo kroz kapiju. Pirke i ovi njegovi nisu 'teli da se zamlaćuju s nas, videlo se da žure da umaknu sa plen.

            Noć je bila vedra i dobro se videlo na groblje. Čulo se nekakvo jaukanje, mumlanje, čak i vrištanje negde u daljinu.

            „Ko to vrišti?“ štrecao se Joca.

            „Tvoja žena, Radojka! 'Ajde sad, nemoj si pička.“

            Joca poteže iz flašu i ućuta.

            Onda videsmo nešto kako ide na nas. Krupna figura, glavata, ćelava. Zare. Ludi Zare. Ali, seti' se, sad je samo Mrtvi Zare.

            Bio je sav razdrljen: svilena košulja pocepana, oči unezverene. Mumlao je nešto i pipao se za vrat. Priđo' mu na metar. Nije pokazivao da me poznaje, il' da ga je briga što sam tu. Podsećao me na Jocinog ćaleta, koji je završio senilan, u Toponicu, s pomućenu pamet od previše rakiju.

            „Gledaj ga sad,“ reko' ovoj dvojici, koji su stajali iza mene. „Više nije strašan.“ Gurnuo sam ga sa vr' od bejzbol palicu i Zare se zatetura unazad. „Baaaaaa...“ reče on. Čeda se smejao.

            Zare je izgledao kao da 'oće da prođe pored nas. E, ne može, brajko.

            „Gde ćeš be, frajeru? Šta je, pošô si negde?“

            Ovaj je buljio ko idiot. Ja ga opet gurnu' sa palicu, i on se zanese, spotaknu se o grob iza, i pade.

            „Je l' znaš otkad sam čekao ovaj momenat?“ Zamahnuo sam s palicu, pa ga iz svu snagu razvali' u facu. Ona se malo ulubi, al' bez krv. 'Teo sam da vidim krv. Tresnu' ga još jedared, pravo u nosinu, i koske prsnuše. Pa opet, u čelo. I opet. I opet. On pade na zemlju kô džak s kukuruz. „Mamicu ti jebem, šta si ti bolji od mene? Misliš da si neki frajer? E, pa, puši mi kurac, u usta te jebem!“ I onda sam izvadio stojka, pa ispraznio dva piva od večeras pravo na kašu što mu je od lice ostala. Mlaz je oprao sukrvicu i parčići od mozak što su ispali kroz pocepanu facu.

            „E, i ja bi mogô da se olakšam,“ reče Čeda. Joca ustuknu, a onda se i on pridruži. Vala smo ga zajedno okupali bolje nego familija kad ga je spremala za sa'ranu.

            Onda vidô još nešto. Još jedna poznata faca išla je prema nas.

            Ivana.

            Bila je malo raščupana, i sa razdrljenu bluzu, al' inače nije se mnogo razlikovala od onu kako je pamtim. I dalje se pravila da me ne poznaje. Bečila se u nešto kroz mene i tela da prođe kô pored tursko groblje.

            Pa, seko, ne može to tako. Nije lepo.

            I eto, pojebasmo je.

            Prvo ja, onda i Joca. Čedi nije teo da se digne.

            Ko od nas nije sanjao da pojebe Ivanu, onih dana? Al' džabe, nismo bili njena liga. 'Tela je da može skupoceno da se obuče da bi mogla da se svuče.

            Pa, i nije bila nešto posebno. Suva. Ladna. Gnjecava. Ali bar se otimala. To mi se dopalo. Ona moja Jasmina, samo legne kô mrtvo puvalo i ćuti dok ne završim poso.

            Probao sam da joj mesim sise, al' bilo mi nekako gadno kad vido' da mi ostaje otisak od šaku, kao u testo, pa prestado'. Svršio sam unutra. Eh, otkad nisam. Ona moja mi ne da. Mada, beše mi pomalo krivo što joj nisam svršio na facu – to sam oduvek 'teo. Znao sam, posle dva piva, nema šanse da pokušavam još jednom. Nisam 'teo da ispadnem šonja, kao Čeda. Kad je s'vatio da neće da mu se digne, mada ga je treso i bacao u nesves' sve vreme dok smo je ja i Joca bambusali, on reče: „E, momci... Je l' znate vi... da to, što radite... nije normalno?“

            „Aj' ne sviraj kurcu,“ reče mu Joca. On se malo okuražio otkako se olakšao u Ivanu. „'Oćemo li još malo da prošvrljamo po groblje?“

            „Ma, zajebi,“ reko' ja. „Ovi Pirketovi su sigurno opelješili šta je imalo da se pelješi. Žena će mi sere što tol'ko kasnim. Idemo.“

            „A ova? Neće valjda... ovako da je ostavite?“ pitô je Čeda. Pre nego što smo s'vatili koje priča, on uze Jocinu praznu pivsku flašu, u'vati dno u obe šake, pa zabi grlić Ivani pravo u usta. Nešto zakrcka – ne znam da l' staklo il' njeni zubi, il' oba. Gurao je i nabijao dok joj nije došo do grlo i dok joj gust crni sirup nije šibnuo iz usta.

            „Gaaaaaa...“ čulo joj se iz gušu.

            „To! Puši gaaaa!“ smejao se Čeda. 

            I tako se to završi: ne orobismo Zareta, al' barem pojebasmo Ivanu. Kakvi smo baksuzi, još smo i dobro prošli. Mrtvaci što smo gi sretali na groblje i na ulicu nisu nas dirali.

            Kad sam došô kući, Jasmina od vrata poče da mi sandilja: „Gde si dosad, šljokčo šljokavi, crvi te iz'eli! Jesi čuo šta se dešava, bre, vanredno stanje uveli, mrtvaci ustaju iz grobovi, a ti ločeš u kafanu! E, blago meni, mogli su dosad da me iz'edu, kakvog muža i zaštitnika imam!“

            „Ajde, bre, ne toroči po mnogo,“ reko' ja. „Baš će na tebe, takvu, da se zalete da te iz'edu! Šta si se primila tol'ko šta seru na televiziju? Preživeli smo svakakva vanredna stanja, pa ćemo i ovo. Šta ima za večeru?“

            Ja uze' daljinski, a ona ode u kujnu.

20/21.XII 2003.

DEERSKIN (2019)

***

3

Kao što znate, jer čitali ste ovde moj osvrt na RUBBER, ja nisam fan Kventina Dupjea i njegovih apsurdističkih one-joke filmića. Tačnije, nisam BIO fan. Ali ovaj njegov mi je, na moje iznenađenje, zapravo vrlo prijao.

Tomu je djelomično tako zbog stvarno zabavne premise – čovek je opsednut upravo kupljenom jaknom od jelenske kože. Ona mu, nakon nedavnog raskida s curom od kojeg kao da je prolupao, pruža novi osećaj identiteta i značaja. Potonje je on, izgleda, upravo izgubio, zajedno sa pristupom zajedničkom bankovnom računu.

Ono što, međutim, ovu premisu čini extra vrednom pažnje jeste dodatak koji dobije, uz jaknu, od starca koji mu je proda: polovna digitalna kamera njega naprasno baci u vode wannabe filmmejkinga. On prvo počne fetišistički da snima sebe samog u jakni, u hotelskoj sobi nekog planinskog mestašceta gde zaglavi, a onda se i pred lokalnom konobaricom (i montažerkom!) izlane da je kakti filmadžija, i tu počinje prava komendija. I horor (slešer). I metafilm.

Žan Dižarden u glavnoj ulozi je odličan u svom snažnom a opet suzdržanom anderpleju koji apsurdnu premisu tretira prilično realistički, nestilizovano, ili barem bez jezika u obrazu – jer, jednom kad/ako progutate polaznu tačku, sve što iz nje proishodi tretirano je prilično logično i dosledno.

Cura koja mu postane montažerka je odlična i kao glumica i kao ženska, i baš sam se razočarao kad mi nakon filma reče drugar da je upravo ona ista ta kokoška koja je nedavno na dodeli Cezara kenjala po Romanu Polanskom, nagrađenom za naj-režiju (ironijom sudbine, upravo njen ko-star ovde, Dižarden, igra glavnu ulogu kod Poljanskog!). Jbg, zašto baš NIKO na ovome svetu nije savršen?!

Kao što ja to uvek ponekad kažem, veoma volim storije o polaganom propadanju nekog lika, o praćenju nečije neizbežne propasti, o uzaludnom bežanju od gravitacije propadanja. Ultimativni film o tome je Fridkinov SORCERER, koji pokazuje da možeš da trčiš ali ne i da pobegneš; da možeš da pređeš pola sveta, da se sakriješ u najdubljoj rupetini u džungli, da rodiš mečku noseći tonu nitroglicerina u zubima – i na kraju, šta će biti? NAJEBAĆEŠ!

Uz svu zabavnost, uz sve te WTF momente, DEERSKIN zapravo odlično prikazuje a) jedan život izbačen iz zgloba, iz ležišta (nakon očito traumatičnog raskida) i, još zabavnije, b) kako se pokušaji da se taj život, kako-tako, pa makar i iracionalnim sredstvima, vrati na šine, zapravo pretvaraju u niz sve luđih, sve bezuspešnijih, od normalnosti i poželjnosti sve udaljenijih, a opet oh-tako-logičnih činova što vode oh-tako-neizbežnoj katastrofi.

A opet, priču u čijoj zaleđini su doom & gloom, Dupje sve vreme prikazuje na lagan, opušten, naizgled nepretenciozan način, tako da se sve vreme smejete, smejete, smejete – da plakali ne biste.  

Pred kraj, rekoh, to zalazi, uslovno, i na teritoriju horora, prvo kroz dijaloge našeg baje sa svojom jaknom, a zatim i kroz njegovu misiju da mu jakna bude jedina na svetu, što znači da mora da pobije sve druge ljude u jaknama. Ubistva su mogla biti i krvavija i šokantnija i komičnija nego što jesu, ali očito je da Dupjea nije zanimalo da pravi konvencionalnu splater komendiju (mada bih ja rado pogledao rimejk ovog filma u režiji Frenka Henenlotera)!

Što se tiče meta-film momenta – pa, recimo, da se ova Jelenska koža poigrava sa klišeom (?) o filmadžijama kao ljudima koji nemaju život, koji su temeljno sjebani, i kojima je snimanje filmova supstitut za život i/ili za ubijanje (tj. prave filmove da ne bi postali ubice). I još, bavi se filmadžijama koji prave filmove da bi, eto, pravili filmove, i da bi, budući suštinski Nikogovići, imali kao šta da se predstave u društvu („Ja, znate, snimam filmove...“), iako u suštini ne znaju ni šta tačno rade, ni kako, ni zašto...

Snimanje filmova kao metafora za Život kao takav...

Igranje igre čija pravila ne znaš; igranje u filmu čiji žanr ne znaš, mada apsurdistička komedija nikad nije daleko... a ni horor...

A istovremeno sa svim tim, ovo se može posmatrati i kao jedno od najsurovijih razrađenih ismevanja sve raširenije današnje potrebe za selfijima, poziranjima, autodokumentovanjima, samoobmanjivanjima, igranjima uloga, fetišizmima, instagramima, medijacijama...

P.S. Kada bejah mali klinja ja (jedna me je cura volelaaaa...) – igrao sam se, sam samcit, figuricama i igračkama, improvizujući zaplete u hodu, i to sam zvao „snimanje filma“. Kad bi me neko sa strane upitao tada šta radim, ja nisam odgovarao: „Eto, igram se.“ Ne, odgovarao sam: „Snimam film“. (S)nuff said!

P.P.S. Kome je ovo promaklo na FEST-u, ima na netu ;)

VIVARIUM (2020)

**(*)

2+

Ova ekstenzivna parabola o bračnom paru u nastajanju – nevenčanom, a sticajem okolnosti već strpanom u uniformnu kućicu u predgrađu iz kojeg nema bekstva – bolje bi funkcionisala kao kratki-do-srednji film (30-40 min).

Ovako, em deluje duplo duže nego što bi valjalo, em toliko vremena pruža priliku gledaocu da duže promišlja čemu sve to služi, a uz to i ne radi. Mislim, OK, eto, danas je opet u modi igrati se sa tim paralelama kuća za lutke – kuća za ljude (HEREDITARY, THE LODGE...), ali koja je tačno poenta toga ovde ostaje prilično neartikulisano.

Film je previše apstraktan, explicitni i extremni pripadnik JA SAM METAFORA filmmejkinga (prema ovom Vivarijumu, US je čist realistički „this could happen any day now“ film!), što znači da nema smisla ni na nivou iole realističnog čitanja (ako bi se ovo nekim stvarnim ljudima dešavalo, koja bi logika i smisao bili iza toga?) a upitno je, na tako klimavim nogama, koje bi onda posredno, između-redova značenje iza toga bilo.

Osim ako sve to nije prilično naivno artikulisana parabola o tome kako „Život“ (il „Sudbina“, il tako nešto amorfno i neuhvatljivo) grabi mlade ljude i zarobljava ih u naštancovane kvazi-ljupke a zapravo jezive kućice u predgrađu, 

gde im uvali decu koja su Pakao i Robija po sebi, i onda odatle nema beganja, svi pokušaji su uzaludni, sve dok deca kvazi-bundžija ne odrastu u pokorne službenike Sistema, čime se zatvara krug ove malograđanske Samsare.

Za moj groš ta parabola je prilično prazna, budući da ne daje ni najmanji nagoveštaj ili skicu konkretnih Sila, ili Zakonomernosti, ili Uticaja, koji dovode do parabolično prikazane situacije zatočenosti (gde?) i neizbežnosti (zbog čega?) koje bi film da NE analizira nego samo da prikaže.

Budući da ovaj Vivarijum doslovno odseca naš mladi par od svih socijalnih uticaja – porodica, prijatelji, komšiluk, kolege s posla, „šira društvena zajednica“, biznisi, korporacije, crkve, vlade, itd – i smešta ih u apstraktno okruženje Ništavila, izvan ikakvih prepoznatljivih društvenih ili prirodnih ili životnih odnosa, on time zapravo odseca granu na kojoj bi ikakvo smisleno značenje moglo da sedi.

U smislu prikaza, tj. ikonografije, ima tu nekih zabavnih nadrealnih prizora, od kojih su mnogi nadahnuti slikama Renea Magrita, a u toj iracionalnoj apstraktnosti difuzne „oštrice“ satire na pakao svakodnevice i saburbije i malograđanštine mestimično to podseća i na Ticijana Sklavija (kako u Dilanu tako u završetku DELLAMORTE DELLAMORE, s onom staklenom kuglom, pa tako i u nedavno objavljenom arty-farty metaforićnom albumu IZ VODE).

Džesi Ajzenberg kako stari tako sve više liči na Kusturicu (ako neko reši da radi film o Kusti, Džesi bi bio idealan igrač!), a uz to se po ko zna koji pokazuje kao Znak Upozorenja Da Film Nije Bogzna Šta (jeste, slobodno izbegavajte ZOMBILEND 2, najgori nastavak nekog dobrog horora u novijoj istoriji!). 

Imogen Puts, kao njegovo ženče, je prijatna oku, a klinac koji igra njihovog sina je vredan dodatak Creepy Kids podžanru: neke njegove face, govor tela, vriiiiiiištanje i replike spadaju u jezivije momente ovog inače preterano anderstejtovanog filmića.

Ovo sve je solidno režirao baja koji je debitovao sa onim Aldžernon-Blekvudovskim WITHOUT NAME, s tim što ovde nije baš sasvim opravdao svoje preterano odlaženje u apstrakciju i dugometražnost. Ako ništa drugo, pokazuje zanimljive tendencije i to što pokušava da radi dovoljno je drugačije i vredno da ću, uprkos ovoj slabunjavosti, obratiti pažnju na njegov sledeći rad, šta god bio.

THE LODGE (2019)

  

**(*)

3-

            Pogledah na FEST-u dugočekani THE LODGE (imbecilno za tu priliku „preveden“ kao LOŽA!), od austrijskog dueta koji nas je pre 5 godina počastio arty hororom GOODNIGHT MOMMY. Kao što ocena 3- pokazuje, blago sam razočaran: očekivao sam više.

            Glavni kvalitet njihovog prvenca bila je, kao to već davno rekoh, „atmosfera u kojoj je teško staviti prst tačno na ono što je jezivo, napeto, strašno, jer ne zbiva se bogzna šta spektakularno, a opet, ima nešto u ritmu, u bojama, u svetlu, u detaljima, u sitnim zločestostima i nagoveštajima što se polagano akumulira u pravcu većih i otvorenijih gadosti.“

            Toga, ovde, ima u manjoj meri, pomalo razvodnjeno. S jedne strane, zaplet se eksplicitnije oslanja na horor motive i teme: mentalno poremećeni pojedinac, psihološke igre, „gaslighting“ izluđivanje, suicidalne sekte, izolacija na pustom i jezivom mestu, zlokobno-zločesta deca, zla (?) maćeha, kuća za lutke koja bi trebalo da bude kao neka paralela sa živim junacima, itd. Film sadrži i čak tri jump-scare scene – jedna od privilegija gledanja filma u bioskopu, a ne kod kuće, jeste i uživati u skoku iz stolice koji je gledateljka ispred mene izvela prilikom prve te BAMMM!-scene.

            S druge strane, rediteljska obrada toga je slična onoj prvom filmu: hladna, spora, turobna, neakcentovana, ili slabo akcentovana (ako ne računam pomenute tri šok-skok-scene), što ovde uspeva da donekle suzbije stravu, a da, umesto nje, ne proizvede onaj osećaj začudnog, onu unheimlische atmosferu koja je krasila prvi film. Ima je i ovde, ali u primetno manjoj meri.

            Deo krivice za blago mi umanjeni užitak u ovom filmu počiva i u odluci dvoreditelja da se to sve slika nešto realističnije, pa tako, iako tu ima nekih stilizovanih i skoro-nadrealnih kadrova i prizora, velika većina toga je nerazlučiva od mrljavo, premračno slikanih novih američkih hororčića. Ukratko, mnogo manje bombonica za okice nego što smo, na osnovu MOMMY, mogli očekivati.

         Takođe, iako su svi glumci OK, deca su ovde manje intrigantna, tajanstvena i zanimljiva kao likovi nego što su bili blizanci u MOMMY, a delom i zbog toga involviranost je nešto manja. Film negde oko polovine postane pomalo i repetitivan i slabo zanimljiv baš kad bi trebalo da postaje zategnutiji, napetiji (recimo, odiseja peške po snežnoj oluji sve do tajanstvene „kolibe“ ne dovede ni do čega, i završi se antiklimaktično: u kolibi se ne nađe ništa bitno i vraća se nazad). 

          Srećom, film se izvuče iz toga pred kraj, ali ipak, neravna je i džombasta putanja, manje elegantno pripovedanje nego u MOMMY. Možda su scenaristi malko požurili, možda ih je producent (Hammer-time!) požurivao, uglavnom, fali mi ona čistota i jasnoća i elegancija izlaganja koju je MOMMY imao.

            Pored toga, imam i neke zamerke koje spadaju u SPOJLERE, pa ovo tamnije dole ne čitajte dok film negde ne procuri.

            Postoje tu dve relativne sitnice iz žanra „how convenient“. Naime, deca, u nameri da izlude svoju maćehu, urade dve krajnje slabo ubedljive stvari: 1) u toj izolovanoj kolibi oni imaju i internet i printer, pa tako iskopaju neke slike i napišu i dizajniraju ubedljivo-izgledajući „novinski članak“ koji govori o navodnoj smrti njih troje (dece i maćehe); 2) dečak improvizuje kontrapciju s kaiševima oko ramena i leđa kako bi hinio da se kao obesio konopcem; zaista ne znam ni neki mator konj (npr. ja) da li bi to umeo da napravi od slučajno zatečenog materijala u jednoj kolibi, a kamoli teen klinja. No, dobro, to ćemo još i da otpišemo pod „cepidlačenje“ ili „kao na filmu“.

            Međutim, nikako ne mogu kao sitnicu ili cepidlačenje da otpišem činjenicu da čitava druga polovina filma, a naročito njegov rasplet, bukvalno visi o nečemu što se baš nikako ne može narativno opravdati: naime, tatko, psihijatar, svojoj novoj ženi, a bivšoj pacijentkinji, za koju dobro zna koliko je mentalno sjebana, a još bolje zna koliko nju ne vole njegova deca, njoj dakle, koja sedi nasamo s tom decom u izolovanoj kolibi, on OSTAVLJA NAPUNJEN PIŠTOLJ i pokazuje joj kako se njime rukuje! Pa daaaj, čak i u nekom visokostilizovanom filmu jedan takav postupak škripi do neba! A ovo ovde čak i nije toliko visokostilizovano kao MOMMY, dapače, rekoh već gore, ima više činilaca (i narativnih i stilskih) koji ga približavaju realizmu. Ali džaba ti rumunsko slikani film kad si još na nivou scenarija sebi dopustio ovako nešto neuverljivo i glupo.

            Moglo bi se tu još zamerki naći: sekta u filmu postavljena je previše konvencionalno (to što oni propovedaju skroz je prepisano iz Biblije, nije ništa posebno što bi objasnilo njihovu suicidalnost); paralela kuće za lutke i kolibe je em derivativna, sad tako brzo posle HEREDITARY (s kojim deli i motiv porodičnog gubitka i ožalošćenosti), em nije smisleno razvijena i idejno opravdana (ili barem meni izmiče ikakva konotacija koja bi, izvan ikonografski simpatičnog zezanja, opravdala posezanje za ovim tropom)...

            Pošto je, zbog visokih očekivanja, za mene ova čaša poluprazna, u ovom rivjuu sam veći naglasak stavio na ono što mi je smetalo da uživam u filmu i volim ga onoliko koliko sam želeo, ali mi on nije dao; ali to nikako ne znači da je film loš, slab, da ga treba zaobići itsl. Dapače. Gledaoci koji nisu toliko analitični i koji više stvari gledaju intuitivno verovatno će bolje da sve ovo progutaju, i traže još.

Svako ko voli horore ekscentrične, neobične, tiho-preteće, zlokobno-jezive, dvosmislene, izazovne, treba da pogleda ovu KOLIBU, kad bude u mogućnosti. Severin i Veronika su svakako autori na koje treba i dalje računati, ovo njihovo blago posrnuće nikako nije iskliznuće ili, daleko bilo, kompromis ili „prodaja“ za američko tržište – Čakšta Više, zapanjen sam da ih je Hamer pustio da naprave ovoliko sveden, suzdržan, spor, višesmislen film, pa još s tim i takvim krajem. Ostaje da se nadamo da će nastaviti ovom stazom, ali sa malo većim varijacijama, i udubljivanjem u to čime bi da se bave.