NAJBOLJI HORORI 2023

Tanka je godina u kojoj ni pošten top-5 ne mogu da sočinim a da ne uvrstim i Tri-Minuse.

Evo liste, a ispod nje su komentari.

 

 NAJBOLJI HORORI 2023 

 

0. 2551.2: ORGY OF THE DEAD

 

1. TALK TO ME

***(*)

4-

 

2. THE ANIMAL KINGDOM (Le règne animal)

***(*)

3+/4-

 

3. BIRTH/REBIRTH

***

3+

 

4. EVIL DEAD RISE

**(*)

3-

 

5. WHEN EVIL LURKS

**(*)

3-

 

6. SUITABLE FLESH

**(*)

3-

 

7. SISTER DEATH

**(*)

(3-)

 

8. MAL DE OJO (EVIL EYE)

**(*)

3-

 

9. NO ONE WILL SAVE YOU

**(*)

3-

 

10. COUPEZ! (FINAL CUT)

**(*)

3-

 

11. MOTHER SUPERIOR

**(*)

3-

 

12. THE BOOGEYMAN

**(*)

3-

 

13. COBWEB

**(*)

3-

 

14. MASTEMAH

**(*) (2+/3-)

 

15. IN MY MOTHER’S SKIN

**(*) (3-/2+)

 

16. RAGING GRACE

**(*)  3-

 

17. CARNIFEX

**(*)  3-

 

18. HORROR IN THE HIGH DESERT 2: MINERVA

**(*)  3-

 

19. SAW X (2023)

**(*)

3-

 

20. THANKSGIVING

**(*)

3-

 

            Za ovu listu u natjecanju su bili svi novi horori koje sam pogledao premijerno od obznane PRETHODNE LISTE, dakle od 1. marta 2023. pa do 15. februara ove godine.

            Na listi nisu neki mogući kontenderi iz prošle godine koji još nisu postali dostupni (npr. LATE NIGHT WITH THE DEVIL), ali i neki koje sam ja privilegovano pogledao pretprošle godine, pa ih metnuo na prethodnu listu, mada bi većini naroda trebalo da budu na listi za prošlu godinu (MEGALOMANIAC).

            Sve u svemu, imam na listi samo tri baš baš dobra filma – četiri, ako računamo i nulti, ono austrijsko ludilo koje je teško klasifikovati i računati u „normalne“, žanrovske filmove. A čak i od ta (če)tri, samo jedan je baš kršten, propisan, pravi HOROR – mislim, naravno, na TOK TU MI. THE ANIMAL KINGDOM je mračna fantastika na granici horora, a BIRTH/REBIRTH je SF triler na granici horora. Ovo ostalo… šta da kažem? O većini sam već pisao, pa klikćite na zaplavljene linkove i čitajte.

            Za kraj: mnogi su u horore uvrstili i najnovijeg Astera – ja nisam, niti ga smatram mnogo dobrim, ali vredan pomena jeste, pa i gledanja, ako imate vremena i živaca za takvo zanošenje, a evo i zašto: BEAU IS AFRAID (2023) (*** / 3-).

            Daleko je bolji – dapače, savršen – film o kojem se nije dovoljno govorilo, niti je na mnogo lista stavljan, mada su ga poneki stavljali i među horore; ja to ne bih, ali mračno remek-delo svakako jeste, pa čitajte/gledajte ako dosad niste, a evo i zašto: RED ROOMS / Les chambres rouges (2023) (***** / 5).

P.S. Raspored mesta od 6. do 20. krajnje je proizvoljan, i nebitan: nijanse su previše sitne da se tu nešto ozbiljno razlučuje u tolikoj poludupastosti...

 

--- U idućem nastavku: ZLATNI GULOVI!

DREAM SCENARIO (2023)

*** 

(3-)

NIJE BAŠ HOROR, ALI… Ima nešto kafkijansko u priči o čoveku koji, ni kriv ni dužan, sasvim nasumično, bude okrivljen ne za to što je učinio, nego za to kako ga ljudi (u svojim snovima) vide.

Nikolasa Kejdža sve više neznanaca sanja, prvo u neutralnom kontekstu, a zatim u seksualnom, pa u nasilno-hororičnom… Na javi on nije ni manijak, ni silovatelj, ni koljač iz njihovih snoviđenja, ali ne vredi – nabeđen da je Fredi Kruger, napadaju ga i stranci i rođena žena i dve ćerke, koje ga potom i napuste. Nema drage, nema druga, sudbina se sa njim ruga---

Kejdž odlično iznosi frustraciju i angst post-srednjeg doba tog nikogovića: odličan je „detalj“ da u filmu izgleda kao prosečni neugledni fakultetski profa, polućelav, poluzbunjen, polurasejan – nimalo nalik nekadašnjem kandidatu za Supermena!

Ovo je, u nizu Kejdžovih skorašnjih tezgi, definitivno izuzetak po tome što se ovde uneo dublje, skoro do balčaka, a i ostatak ekipe je dobar – naročito mlada glumica u najzabavnijoj epizodi filma, u kojoj se profa spanđa sa curom u čije je (vlažne) snove nenamerno prodro.

Ima tu i drugih grotesknih, nadrealnih, neprijatnih, pa čak i hororičnih situacija (npr. pred kraj, sa strelama) i nije to nezanimljivo – samo je ipak predugo, neujednačenog ritma, i dramurda pretegne i uguši u finalu, u onome što je u boljim filmovima s pravom nazvano  KLIMAX i KULMINACIJA, onda kad bi malo više trilera, ili SF-a, ili ne dao bog horora, mnogo bolje leglo.  

Osim toga, cela ta mestimično smela travestija cancel „kulture“, kad se već toga dotaklo, trebalo je da bude hrabrija, oštrija, direktnija, razrađenija, i sa žešćim impaktom od ovog njanjavo-mlakog koji je, na kraju krajeva, dobila – kao da su se autori uplašili da, ako stvari odvedu do logičnih konsekvenci, ili ako budu suviše „in yor face“, i njih ne kanseluju!

Što uopšte ne bi bio nerealan, jelte, scenario… Pogledajte samo kako je Miloš Biković prošao, samo zato što je malko šurovao s Putinom (realno: pre će biti s njegovim rubljama nego s njegovim rubljem, ali ko te pita)…

THE ANIMAL KINGDOM (Le règne animal, 2023)

***(*)

3+/4-

 

S velikim uživanjem odgledao sam ovaj film na Festivalu autorskog filma u novembru, ali pošto tada nije bio dostupan na netu, nisam hteo da vam stvaram zazubice rivjuom: zato pišem o njemu sad, kad je najzad procurio na net. Dakle, Gul, vaš verni videotekar, otkriva vam i snažno preporučuje THE ANIMAL KINGDOM! Potražite ga sami, nije baš vidljiv na svim najofucanijim mestima, ali, ima ga, ko bar malo ume da traži.

mnji njegaja našaja, panjimajet

            Ja ću ga pomalo na kvarno ugurati u horore, mada je ovo, strogo gledano, pre svega nešto kao fantastični realizam, ili poetska fantastika, ili tako neko tipično francusko arty čudo koje zrelo i duboko koketira sa žanrovima fantastike a da se ne uglavljuje ni u jedan smesta očigledan šablon. Ako volite horor, ne očekujte baš čistu stravu i užas i led u žilama, ali ima i džamp skerova, i jeze, i groze, i telesnog horora, i kreatura, i tipične horor tematike. A ako ne volite horor, svejedno ga pogledajte, jer ovo je horor uglavnom tek tangencijalno.

Premisa: neki ljudi naprasno, ničim izazvano (?), počnu da mutiraju u životinje – ili, preciznije rečeno, u humanoidne zvero-polutane, najsličnije stvorovima na ostrvu Doktora Moroa. To je prilika za neke zaista izuzetne, vrhunske efekte maske, kreatura i CGI-ja.

Ovde nema doktora Moroa; nema nikakvog pokušaja da se „novum“ naučno objasni (experimenti, radijacija, mutacija, kometa, virusi, Zemljini polovi, čuda, muda), pa zato nije SF. Niti se fantastični događaj prihvata zdravo za gotovo, kao normalni deo tog sveta, pa zato nije ni fantazija, ni bajka. Upad Drugosti tretira se krajnje realistično – sa čuđenjem, zazorom, strahom, paranojom, ksenofobijom, ali ipak i zdravorazumski, pa je zato ovo najbliže hororu.

Jedino što ta Drugost najčešće nije preteća, niti zlonamerna – iako ume da tako IZGLEDA, pa čak, kad je priterana uza zid, i da se ponaša: da pokaže zube, kandže, pipke. Otud, imamo i napete scene s tim čudima: na početku, čovek-ptica (humanoidno telo, ogromna pernata krila na rukama, pileća koža na torzu) bori se s lekarima koji ga silom voze na operaciju „unormaljivanja“; kasnije, u šumi, on napadne, pa čak počne i kandžama buši kožu našeg glavnog junaka, dok mu ne oseti u krvi… da je ovaj jedan od njih.

Ima tu i drugih kreatura: čovek-oktopod (sa pipcima), čovek-pangolin (s ogromnim krljušt-pločicama), dete-kameleon (uredno menja boje!), a neka su i teže odrediva jer nije najjasnije šta bi ta trololololika čuda trebalo da budu – ali „čudovišno“ svakako izgledaju. I glavna tema filma, reklo bi se, upravo je odnošenje prema toj Drugosti, prividnoj čudovišnosti koja uglavnom „preti“ i plaši samom svojom različitošću, a ne delima i namerama (isti je slučaj npr. kod Frankenštajnovog stvora).

Glavni lik je tinejdžer čija je majka počela da se pretvara u nešto dlakavo, vukodlakoliko. Ona je u novoosnovanoj instituciji za zbrinjavanje novomutanata, a njen muž i pomenuti momak sele se u kućicu u šumi kako bi joj bili bliži. Onda, tokom olujne noći, 40-ak stvorova (uklj. mamu) pobegne u divljinu. A onda – nije neki spojler jer ovo biva već u prvih pola sata ovog dvočasovnog filma – i dečkić počne da polagano mutira. U vučića! (Srećom, s malim slovom, jer da je s velikim, ovo bi bio čist horor!)

I tako pratimo dve tematske linije, blago isprepletene: tatko vapije za bivšom (?) ženom (?), iliti ženodlakom, pa zauzet time ne primećuje kako mu sinak mutira mnogo žešće nego što to pubertet inače diktira. Naravno, dečko to pokušava da sakrije od oca, a još više od novih drugova u školi (uklj. curicu), i čupa kandžice ispod noktiju i nonšalantno izbacuje ljudske zube iz vilice praveći mesto za vučje i brije dlake koje mu bujaju na leđima (mada, začudo, ne i na grudima i stomaku), ali kao što su nas filmovi o vukodlacima (ili, recimo, Kronijeva MUVA) dobro podučili, ta maskarada i skrivada ne može dugo da potraje… jer ono iznutra sve više se manifestuje spolja…

Tu je i treći narativni tok, sa čovekom-pticom, skrivenim u šumi, s kojim se vučić zbliži, i pokušava da mu pomogne u isprva trapavim pokušajima da poleti svojim novostvorenim kondor-krilima, a tu je i zametak četvrtog, u vidu ljubavisanja s curicom koja nije drugačija jer je mutant nego zato što ima ADHD, ili tako nešto, mada ova linija ostaje donekle nedokuvana i bez pejofa (da ne kažem mani šota).

Strogo gledano, nije ovo revolucionaran film ni u kom smislu: tematski, to je prilično direktan poziv na toleranciju Drugačijih („Oni su dobri!“) i na proširenje granica „normalnosti“ i „ljudskosti“, na rastegljivost dotad fiksiranih identiteta; dramaturški, to je drama o prihvatanju sebe/svog bližnjeg, o prepuštanju/prihvatanju gubitka, pri čemu tatkove emocije prema dlakoženi dekodirane u stvarni svet više nalikuju mirenju sa „smrću“ žene, dok su one prema sinu, vučiću, više u stilu: „dete poraslo, osamostalilo se…“ 

I nema tu ni nekog iznenađenja (mada, nekima će ovaj ovde pasus biti SPOJLER, pa ko hoće nek ga preskoči): već na početku je jasno da su promene nepovratne i neizbežne – niti se mogu usporiti, sem silom, nakaznom hirurgijom, i nekim neefikasnim retardirajućim „lekovima“, niti se mogu vratiti unazad. Dakle, od prve kandžice iščupane ispod ljudskog nokta za vučića postoji samo jedan kraj, a tatko tu ne može ništa sem da se s time pomiri i da sinu pomogne da umakne od opresivnih sila poretka (policija, lekari), koje bi da ga uapse, „tretiraju“, sputavaju; umesto toga, on ga otprati da otrči u – neizvesnost otvorenog kraja koji površnima deluje kao hepiend samo zato što je tu priča PREKINUTA. Imajući u vidu ono što smo dotad videli u filmu o snazi policije i rešenosti da povata zverinje, teško da ikakva sloboda i nesputanost čeka i vučića i njegove kompanjone u doglednoj budućnosti.

Prepričano, ovo sve može da zvuči kao deža vi – deo dr Moro, deo MUVA, tj. Vukodlak mitologija (BEZ treš ciganskih kletvi, punih meseca, srebrnih metaka i prokletstava, popevki i sl). ALI, prave čarolije ovog filma kriju se ne toliko u ŠTA koliko u – KAKO.

Čarolija 1) zadivljujuće nonšalantno realističan tretman fantastične premise 

...koji ako ne baš potiskuje njene eksploatacijske potencijalne, a ono ih svakako svodi na razumniju, neholivudsku meru – i to ne zato što nema para, štap-i-kanap prodakšn, seci uši krpi dupe pikčrs, krijemo u senke jer ne možemo/nemamo šta da pokažemo, NE, bilo je ovde budžeta, i kad reditelj reši da nešto pokaže, on ga POKAŽE, i to izgleda super. Ali on je dovoljno pametan da mu senzacionalizam te vrste nije primaran, nego uvek likovi i emocija i situacija, tako da su ponekad neka čuda izvan fokusa, ili na ivici kadra, ili banu niotkuda, bez najave, ili su usnimljena tako nekako, nekonvencionalno, ne vulgarno američki: „Gledaj me! Vidi ovu masku! Vidi ovaj efekat, šta kažeš, a? A?! Say no more!“

            Čarolija 2) ekstenzija prethodnog: režija! Ovo je ODLIČNO režiran film. 

Ne očekujte less is more, rumunsku estetiku mrljavosti i kvazidokumentarizma: ima ovde fascinantno insceniranih set-pisova, relativno nenapadnih, gde se u jednom kadru izdešava gomila stantova i efekata spojenih u celinu koju samo ozbiljan talenat i ozbiljna produkcija/budžet mogu da iznesu.

            Čarolija 3) efekti! Skoro besprekoran spoj praktičnih maski i kreatura sa CGI dodacima. 

Kažem „skoro“ jer neki kadrovi sa letenjem čoveka-tice nisu 100% uspeli, niti verovatno to mogu biti, danas, bilo gde, s ma kojim parama. Pritom, fino su dizajnirani ti stvorovi tako da budu drugačiji, i čudni, i kad zatreba preteće-strašni, ali ne više od neke divlje zveri, a svakako ne nalik demonima i sličnim zlobićima. Lepo je odmerena ta zavodljivost drugačijeg, fascinacija i jeza, zazor i neka tuđinska lepota.

            Čarolija 4) vrhunska gluma, a pre svega glavni lik, vučić, odnosno Pol Kiršer – mladac kojem vidim svetlu i bogatu budućnost. 

Ako bude pametan i ima dobrog agenta (tj. mudar izbor projekata) mogo bi postati novi Šalame, ili Di Kaprio. Te suptilnosti mikro-glume i govora tela i glasovnih modulacija koje izvodi da bi tokom filma prikazao svoju transformaciju stvarno su nešto što se retko ili nikad viđa u ovako superiornoj izvedbi, a naročito u tim godinama (npr. Goldblam u MUVI već je bio u svojim 30-im, a Kiršer je u vreme snimanja ovoga imao 20). 

a tu je i Adela kao pajkanka

U tome mu pomažu tatko, iskusna njuška koju ćete prepoznati iz drugih francuskih filmova, čiji je lik takođe nekonvencionalno i s dušom koncipiran: on je i trapav i tragikomičan, i zapravo najtragičniji lik u filmu, jer dok svi oko njega napuštaju ljudskost i idu u nepoznato, on ostaje sam samcit, prvo bez žene, pa bez sina, u svojoj tesnoj, ljudskoj, suviše ljudskoj koži.

            Čarolija 5) spoj drame i žanra, saspensa i duše, akcije i emocije 

...niko još na belome svetu celom nije naučio da prirodno izvede tako vešto i izbalansirano kao Francuzi, i ovaj film je još jedan dokaz u tom smislu. Znači, kako oni to spakuju da može da prođe i za festival autorskog filma i za redovnu bioskopsku konzumaciju, i za snobove u bundama i za publiku s farmerkama i kokicama, to niko ovako lepo ne ume. Čak ni kod Francuza ne viđa se ovakav film svake godine, pa ga tim pre treba poštovati i u njemu uživati. Meni će svakako biti u vrhu godišnje liste naj-filmova.

            P.S. Uzgred, još jedna francuska idiosinkrazija: i ovaj skoro-remek dolazi od reditelja koji ničim dosad nije ukazivao na potencijal za to. Isto ko onaj Paskal Plante koji je, posle nekoliko neupadljivih, nimalo žanrovskih filmića koji kao da su pravljeni za popunjavanje neambicioznih termina na FEST-u (DKC u četri popodne), snimio jebeni REMEK zvani RED ROOMS, isto tako je i tvorac ovoga, Toma Keli, dosad snimio 2-3 tako neke poludupaste nebitnoće, reklo bi se, na koje se neću zaleteti da ih smesta (ili ikada) odgledam, mada njegova SF mini-serija AD VITAM deluje zabavno, pa ću bar nju proveriti.

NOVI HORORI: kraj 2023

 

Neću se izjasniti o tome kakva je 2023. godina bila za filmski horor dok ne overim još nekolicinu naslova koji su mi dosad izmicali – za sada, rekao bih da je bila prilično tanka i bleda, s tek nekolicinom bisera, ali ajde, možda se nađe nešto vrlodobro u još neodgledanima. Do tada, i do godišnje liste naj-horora, evo šta sam bledo i poludupasto gledo u poslednjih par meseci 2023. Ljubitelji osrednjosti biće, naravno, oduševljeni ovolikom gomilom Tri-Minusa… 

 

SISTER DEATH

**(*) (3-)

Španac Pako Plaza pruža jedan vrlo prijatan, atmosferičan old school hororčić smešten u samostan, među opatice, gde naša glavna cura (odlična, lepa, nežna) svedoči niz sablasnih fenomena koji ukazuju na mračnu tajnu iz nedavne prošlosti te institucije. Iako je to sve predvidivo i tanko, prija vizuelnim šarmom i svešću o svojim skromnim ambicijama, unutar kojih pruža jedan fin, gledljiv horor – ne za antologije, ali za korektno provedeno vreme uz. Tome doprinosi i šarm glavne glumice.

 

IN MY MOTHER’S SKIN

**(*) (3-/2+)

Da bi pomogla bolesnoj majci, devojčica sklopi pakt sa vilom (?) u šumi, ali to, naravno, ima sve gadnije i sve krvavije posledice, jer vile su (k)varljive… Bajkovito-brutalan filipinski horor mogao bi nekoga podsetiti, na momente, na sirotiju verziju azijskog Del Tora. Nije baš toliko involving, delom možda i zbog kulturoloških razlika koje treba premostiti, ali nije to negledljivo, za najstrpljivije i avanturistički nastrojene.

 

MASTEMAH

**(*) (2+/3-)

Ovaj francuski horor govori o mladoj ženi, psiho-terapeutu koja u nekoj ruralnoj zabiti kao da naiđe na tragove demonske posednutosti koja se navrzla i na nju samu. Isprva imponuje evidentan rediteljski trud – ovo je baš izrazito REŽIRAN film – ali kako dalje odmiče, sve je očiglednije da je prerežiran, da je stil u dalekoj nesrazmeri sa sve tanjom, sve apsurdnijom supstancom, i to se sve raspadne u poslednjoj trećini – kao neka torta koja je spolja sva u nekim kitnjastim ukrasima i čudima od ušećerenih koještarija, a unutra, kad zasečete, dobijete klot patišpanj namazan pudingom iz kesice umesto fila.

 

THE PASSENGER

** (2-)

Volem filmove o dva čudna lika koja se voze kolima i nešto mračno se zbiva njima, sa njima, među njima, oko njih – volem spoj horora i roud muvija – i opisi ovoga ukazivali su na tako nešto. Avaj, ispade da se čak i ne radi o hororu nego o nekakvoj patetičnoj dramurdici „na putu“, sa skromnim izlivima nasilja, o nekim patetičnim i iritirajućim likovima: siledžija odluči, nejasno zašto, da napravi čoveka od jednog bednog tunjavca (za kojeg se neko vreme čini da je peđer, al ispadne da ipak nije) tako što će da ga natera da popravi odnose, odnosno osveti se, raznim nekim likovima… ali sve to izgleda zabavnije prepričano nego gledano, pa zato bolje da prekinem dok neko nije rešio da ovo ipak pogleda.

 

DELIVER US

** (2+)

Evo ga još jedan za ljubitelje horora sa religioznom tematikom: mlado popče (liči na Džareda Leta od pre mnogo leta) zovu u samostan u Estoniji da istraži slučaj bezgrešno trudne opatice koja nosi blizance – indžijele knjige kažu da će jedan sinčić biti dobar, ali drugi biće ni manje ni više no Antihrist. Koga onda upucati? Nije to loše slikano, ima lepih prizora u tom samostanu (prva trećina), ima prirodnih šumskih lepota kad se odatle premestimo u bežaniju (za petama im je jednooki Tomas Krečman), glumci se trude koliko mogu na tuđem im (engleskom) jeziku, pa eto, ako možete, kao Krečman, da zažmurite na jedno oko, a baš vam se gleda nešto o opaticama, đavolima i antihristima, a da to ne bude ono ogavno gomno što huli na EGZORCISTA, ovo se (jedva) može pogledati.

 

RAGING GRACE

**(*)  3-

Filipino služavka ušunja svoju iritantno neposlušnu („živahnu“!) ćerčicu u kuću bogatuna i otkrije da njena poslodavka zapravo truje čiču koji leži u krevetu kako bi mu uzela nasledstvo. Odluči da mu pomogne, ali stvari nisu proste… Sve bi to bilo znatno zanimljivije da je urađeno suptilnije, ali čak i kad piše i režira žena, retko kada imamo nešto ovoliko drveno, pamfletaški, očigledno u tekstu i podtekstu. Ipak, nije to sasvim bez starovremenskog gotik muda, pa i nešto saspensa, dakle može se pogledati, ako imate živce za ono derište a da ne uletite kroz ekran i išamarate ga – a kad ste već tu, mogli biste da lupite i koju šljagu slaboj glumici koja igra bogatunku.

 

CARNIFEX

**(*)  3-

Dokumentarka prati dvoje prirodnjaka u inspekciji šume koja se regeneriše posle ogromnih australijskih požara od pre nekoliko godina, kad tamo susretnu tragove nekakvog krvožednog torbara. Ali, bez brige, to nisu vukodlaci-torbari iz HOWLING 3: MARSUPIALS! To je neko CGI čudo koje, srećom, vidimo vrlo malo, pred kraj. Likovi su zanimljivi, prijemčivi; lokacija je slikovita, autentična, voli je kamera; slikano je i režirano sa vanrednim trudom, efektno i efikasno, sa osećajem za ambijent (čak i kadrovi koji deluju kao da su iz OPSTANKA ili tako neke prirodnjačke emisije meni su godili); i moja jedina zamerka je da film deluje nedovršeno, prekinuto, zbrzano, bez pravog završnog udara koji bi ga iz sfere „vrlo dobro, za jedno gledanje“ prebacio u sferu „odlično, ima se zašto ponoviti“. Taman kad postane stvarno zabavan, on se - prekine!

 

HORROR IN THE HIGH DESERT 2: MINERVA

**(*)  3-

U ovom filmu imate sve ono što najviše mrzim i sve ono što najviše volim u FFF (Found Footage Film). Mrzim eliptičnost, fragmentarnost, nezaokruženost: šta je uopšte FENOMEN iza svega? Šta se uopšte zapravo ovde izdešavalo (i zašto)? Jebem li ga! S druge strane, volim u filmu strave da osetim stravu! Pa, ako ovome date šansu, ima ovde najmanje dve scene koje su baš onako useravajuće jezive, i obe se tiču lika koji se sam smuca po jezivom mestu (ruševini, podrumu) po mraku. Istina, tanka je motivacija bilo kome da ide tako daleko i duboko u mrak (pametan čoek bi odustao posle max tri koraka tamo gde se snimatelj smuca deset minuta!); a šta se tu desilo i zašto baš tako, odnosno ako si već prišao tako blizu Onom Čudu, zašto te nije iz’elo nego te pustilo da izađeš čitav, sasve snimkom – jebem li ga!

 

HUMANIST VAMPIRE SEEKING CONSENTING SUICIDAL PERSON

**(*)  3-

Još jedan ljubak, simpa filmić koji krene od solidne premise – mlada vampirica apsolutno neće da oduzima tuđi život da bi preživela, pa pije krv iz kesice (ukraden iz bolnice, za transfuziju) dok se muva s jednim suicidalnim likom koga bi da prigrize bez griže savesti – ali i njemu fali onaj „okretaj zavrtnja“ koji odvaja muškarce od dečaka, odnosno večne klasike od neobavezne jednokratne kakti-zabave. Da, fali mu UGRIZ, što i ne čudi jer ovo je francuskokanadska produkcija. U suštini, ovo nije zaista horor komedija, jer su i horor i humor kao neka još razblaženija verzija WHAT WE DO IN THE SHADOWS, samo sa mlakijim likovima. Tačnije bi se odredilo kao coming of age dramedija za ljude (žene) koji horor zaista ne vole. Ipak, glavna glumica, Sara Montpetit, ljupka je i voli je kamera, godi oku i slutim biće nešto od nje.

 

ZABORAVLJIVE SREDNJE-SLABE NEBITNOSTI O KOJIMA ME MRZI I REČ DA NAPIŠEM:

V.H.S.85

IT REMAINS

LOOP TRACK

SATANIC HISPANICS

SAW X

THE PIPER

FIVE NIGHTS AT FREDDYS

 

UGASIO SAM NA POLA, ILI PRE TOGA: 

DAMPYR

** (2)

Prema Bonelijevom stripu, koji kod nas izdaje Veseli četvrtak, i na koji se nikad nisam navukao, stiže nam ova šućmurasta Boneli produkcija: grdne pare su spiskane da se u Rumuniji sagradi čitavo jedno ratom srušeno bosansko selo, pored onolikih gotovih, za film spremnih, u Srbiji i Bosni, i grdne pare odoše na CGI i koješta – a opet je dominantni utisak: patetična B, ako ne i C produkcija, usiljeno na engleskom iako većini glumaca to nije maternji jezik, i gomile (bajatog) sira. Ništa se to meni nije svidelo i ugasio sam na pola.

 

THE CONFERENCE

** (2)

I ovo je trebalo da ugasim čim sam na špici video da je ovo pisao scenarista onog bednog FRIT VILTA – uštedeo bih sebi 30ak minuta koliko mi je trebalo da se, uz sve više nerviranja i sve jačeg osećaja traćenja vremena, odlučim da ovo presečem i bacim. Toliko generički likovi, situacije, dijalozi, sve banalno, iz aviona prozirno… ne, život je prekratak za ovu vrstu mlakih govana.

 

IT’S A WONDERFUL KNIFE

** (2)

Ova kvazi-slešer, kvazi-komična a zapravo tupava „satira“ na malograđansku Amerikanu izgubila me je na samom početku, a ni u scenama koje su usledile nije me ubedila da vredi dalje pratiti ove nesnosno iritantne likove i njihove banalne dijaloge i preglumljavanje Džastina Longa u još jednoj u nizu njegovih uloga Karikirano Ljigavog Lika Kojeg Volite Da Mrzite.

 

WHERE THE DEVIL ROAMS

*(*) (1+/2-)

Viđam ovo na ponekim godišnjim lista naj-horora. Pokušao sam da gledam. Započeo. Ne vredi. Ovo je gomila amaterskih „glumaca“ snimala vrlo lošom kamerom, a nema ništa gore nego kad oćeš da budeš „arty“ i „linčovski“, a nemaš ni pare ni talenat. Krindž!

---NASTAVIĆE SE

 

BIRTH/REBIRTH (2023)

 

*** 

(3+)

Imao sam višestruke rezerve prema ovome: počev od tog neopredeljenog naslova, preko žene kao reditelja (izvin’te me što sam politički nekorektan, ali facts is facts: 95% ženorežiranih „horora“ u poslednjih deceniju-dve jedva je dobacilo do proseka), do relativno neupečatljive vizuelnosti na preskok-proveru i upitnog koncepta koji mi je zvučao pogodniji za indi arti dramurdu nego za relevantan horor. Ali, na kraju, posle mnogo odlaganja, rekoh da ipak proverim svoje slutnje, i – suprajz, ono što sam video zapravo mi se veoma dopalo! Toliko, da sam malkice pomerio Zlatne Gulove i godišnju listu kako bih prvo napisao koju o ovome…

Film JESTE ženocentričan, ali nemojte, dragi moji muškošovinistički, tradicionalistički čitaoci koji bljujete na sam pomen feminizma, da vas to odvrati (osim ako ste baš deklarisani, militantni mizogini, ako mrzite žene i sve žensko!): jer ovo je redak primer horor filma koji je odličan, a njegova odličnost ukorenjena je baš u tome što ga je radila žena – drugim rečima, isti ovaj scenario sam muškarac ne bi mogao da oživi tako dobro (iako nekakav muškarac jeste potpisan kao koscenarista, zajedno sa rediteljkom).

Ovo je film o rađanju i preporađanju, o muci organskog postojanja, o krhkosti života i labilnosti svih njegovih faza, od plođenja, preko rasta u materici, do rađanja i odgajanja do iole samostalnog doba. Ima ovde BODY HORRORA, ali ne klinačkog, tinejdžerskog, muškog splatera (ihihihihihi, vidi ala šiklja krv, ala pršte creva, ihihihihihihi!), nego proživljenog, zrelog, ženskog bavljenja telom i telesnim tečnostima (i muškim i ženskim), a one su češće, promišljenije, samosvesnije u dodiru sa njima od muškaraca.

Jer kad je Mama Priroda u svojoj nedokučivoj mudrosti od žene načinila ukras oko materice, Ona je ženu, stalno-menstruirajuću, stalno u kalendare i mesečeve mene gledajuću, stalno opsednutu „da se ostvari kao majka“, učinila daleko svesnijom tela i telesnosti i tečnosti i žlezda i hormona i trista čuda koja muškarac ili podrazumeva ili ih nije ni svestan, ili jeste onako u magnovenju negde, u pozadini svesti, ili podsvesti.

Uglavnom, trudnoća i briga o porodu, kako su prikazani u ovom filmu, sa svim hororima njima shodnim, ili blisko-mogućim, mogli su ovako upečatljivo i živo (i potresno! i zastrašujuće!) biti prikazani samo iz ženske perspektive.

Šta imamo ovde? Dve majke pokušavaju zajedno da podignu dete (ćerku): jedna je biološka majka, koja je zbog posla i iscrpljenosti borbom za opstanak indirektno omogućila smrt (?) svoje curice; druga je „luda naučnica“, koja na divlje, u svom stanu, eksperimentiše na „Leku Za Smrt“, i koja iz mrtvačnice ukrade telo deteta, koje oživi (?), barem do nivoa jedva-svesne biljke. Silom sjedinjene u zajednički život (lezbo – stop!), njih dve stoje nasuprot entropije koja grabi to telašce, u borbi uzbrdo u pokušajima da tu vrećicu organa i žlezda održe u funkcionalnoj vitalnosti, i čak da probude svest i samosvest, dok stalno nešto ne ide kako treba i stalno se nešto komplikuje, kako to u životu, a naročito organskom, stalno biva…

Ja odavno nisam gledao nepredvidiviji, uzbudljiviji film. Odavno nisam bio ovako kupljen već prvim kadrovima i scenama, navučen da vidim ŠTA će biti dalje i KAKO će se ove likuše izboriti sa stalno novim problemima koje im pametni scenaristi (sadisti!) neprestano nabacuju (baš kao i onaj najsadističkiji scenarista od svih, Života; jer Života Piše Horor Romane!). Trebaće vam Vreme da pohvatate i ko su ove žene, i kako žive, i šta rade, i zašto to rade, i film mudro pušta da se to sve skocka svojim tempom, ne žureći da vas infodampuje i nacrta vam sve. Čak i kad pohvatate ŠTA, trebaće vam vreme da se izborite sa KAKO i ZAŠTO, odnosno sa moralnom dimenzijom tih nimalo idealizovanih (i nimalo karikiranih!) likuša.

Kao što bi dosad trebalo da sam jasno nagovestio, polazište ovog filma je u realizmu, u drami i likovima, u situaciji koja nije smesta žanrifikovana: dapače, tokom prvih pola sata pomalo sam se brinuo da li će ovaj nesumnjivo dobar film uopšte moći da se ugura u horor. Srećom, on to jeste, ali je i više od toga.

Prosečnim horor fanovima smetaće:

1) žene, žene i samo žene! (ko će da se nosi s ovoliko ginekologije i natologije?);

2) a gde su bitni muški likovi?! (najkrupniji je jedan komično „silovani“ u WC kabini, praktično nesvesni donator sperme, koji je nakon svog ispraznog izdrkanog štrca bukvalno odbačen i nebitan);  

3) realizam i drama umesto žanrovskog tropanja (gde su munje i gromovi? Herberti Vestovi? Slikoviti zombi-mutanti-Frankenštajni?);

4) polagano, postepeno izlaganje koje računa na strpljivog, pažljivog i pametnog gledaoca.

Pametni horor fanovi uživaće u vanredno živim, ubedljivim i zanimljivim likovima (odlična gluma dve glavne junakinje!) bačenim u neke sve zapetljanije i sve intrigantnije teme i dileme. Dok zaplet postaje sve zapleteniji, on je i sve nepredvidiviji, a čak i kad počnete da slutite (Jao, neće valjda TU da idu? TO da rade…?) to je sve izvedeno veoma, veoma dobro.

Neću daljim razglabanjem da kvarim užitak onima koji se odvaže da ovo pogledaju. Rekao sam dovoljno. Kazaću za kraj samo još ovu smelu tvrdnju: BIRTH/REBIRTH je, što se mene tiče, znatno pametnija, slojevitija, uzbudljivija modernizacija zapleta FRANKENŠTAJNA nego što je to Šarena laža i Licidersko Srce za zasenjivanje nepažljivih zvano POOR THINGS (koje 8. februara dolazi u naše bioskope, pa proverite).

POOR THINGS je Kako Mali Đokica zamišlja feminizam i omoćene žene, dok sve vreme samozaljubljeno čestita samom sebi na svojoj plitkoumnoj, irelevantnoj fantaziji. To je film koji će dobiti Oskare i zaraditi fine pare.

BIRTH/REBIRTH je moćna, inteligentna, dušom i egzistencijalističkim angstom nabijena parabola o roditeljstvu, rađanju i odgajanju, nepretenciozna, niskobudžetna, skromna, bez glumačkih zvezda i nabudženih maski i efekata kojima se Jorgos cirkuzanski razbacuje radi zasenjivanja prostote i zabavljanja publike. Ali to efekata i maski što ima, odlično je, ubedljivo, gnusno, i služi priči. Ovo će proći ispod radara Oskarima, kao i većini publike iz multipleksa, ali neće proći ispod radara Zlatnih Gulova…