PONTYPOOL (2008)

**

2

dakle, ne postoji drugi žanr u kome je radikalno experimentisanje OVOLIKO moguće kao što je to horor!

jedini film na svetu snimljen na esperantu – je horor. INCUBUS.

redak, ako ne i unikatan film koji spaja pantominu i balet – je horor. SHANKS.

ima li neki sf balet? ili western balet? čisto sumnjam. ali zato ima horor-balet-film! DRACULA: PAGES FROM A VIRGIN'S DIARY.

ko je prvi počeo da koristi mock-dokumentarnu formu? horor! CANNIBAL HOLOCAUST, pa kasnije još radikalnije – BLAIR WITCH PROJECT.

itd. itd.

a sada, u filmu debilnog naziva PONTYPOOL (koji označava ime mesta u kanadi gde se sve dešava) – imamo i prvu svetsku radio dramu - u pokretnim slikama! jeste, ceo celcati 'film' zbiva se u jednom radio-studiju, sa 3-4 glavna lika i tek pred kraj nešto malo statista. ovo je i prvi meni poznati 'film' koji staru maximu 'show, don't tell' ovoliko radikalno i 100% dosledno izvrće u – 'talk and talk and talk, but don't show'!

sad, mada u principu to zvuči vrlo glupo, u praxi, u par scena, takav pristup donekle funkcioniše u tom ejpovanju dokumentarno-reporterskih groznih prizora koje ne vidimo ni mi a ni likovi filma, koji preko telefona slušaju izveštaje s lica mesta gde se nešto gadno zbiva. ali, vremenom se i taj pristup izliže, a dodatno je miniran neubedljivom glumom tj. recitovanjem texta (ipak je ovo radio-drama!), tako da film sve više postaje iritirajuća sadistička egzibicija u frustriranju gledalaca i fejkovanju 'pameti'.

a ako ste mislili da će se frustracija završiti sa tim radio-drama pristupom – požurili ste.

još radikalnije od ovog bla-bla-bla na jednom mestu u neprekinutom vremenskom cugu – PONTYPOOL u drugoj polovini otkriva jednu krajnje apsurdnu pretnju koja će mu, uprkos svemu, verovatno doneti poene kod nadrkanih profana dosadnih lingvističkih predmeta koji će koristiti inserte iz ovoga, ili i čitav film, kako bi ilustrovali svoja dosadna predavanja iz kognitivne lingvistike i sličnih gnjavaža… kako to i zašto to – pogledajte sami, neću da spojlujem. samo upozoravam – budite spremni na obilje svesno prizvanog besmisla – na salate od reči – na brbljanje u najbukvalnijem smislu – na apsurd u dijalogu i apsurd u ponašanju, i to ne od zabavne, montipajtonovske sorte, nego od sorte tokom koje nećete verovati svom mozgu da ste upravo čuli/videli to što ste čuli/videli!

neću da budem konkretniji od ovoga; iako ovo ne smatram uspelim filmom, niti po nekim opštim kriterijumima, a ni po pravilima koja sam sebi nameće, ipak je njegova bizarnost toliko velika i extremna da ga, donekle, preporučujem experimentalnijim i intelektualnijim gledaocima, s napomenom da je film ipak malkice zabavniji za pričanje tokom i nakon njega nego li za gledanje kao takvo…

PONTYPOOL počinje umereno zanimljivo, obećava misteriju, intrigu, inovaciju, bizarnost… ali vrlo brzo se okreće u radikalnijem, i beskrajno nezanimljivijem pravcu i okončava na savršeno bezvezan način.