PULSE (2001)

 

 

Režija: Kjoši Kurosava

****

4

            U okviru akcije "APOKALIPSA, nogekako", evo moje kritike odličnog super-spooky japanskog horora od pre 10 godina koji je možda nekome promakao, a inače ima moj Seal of Approval.

            Iako Kjoši nije nikakav rod sa pokojnim velikim prezimenjakom, Akirom, mnogi ga opravdano smatraju jednim od najtalentovanijih novih japanskih režisera. Taj status je zaradio pre svega zahvaljujući horor-trileru CURE (1997) i drami sa elementima trilera i fantastike CHAOS (1999). Njegovi izleti u horor nisu česti, ali kada se dese – rezultat je obavezna lektira za ljubitelje žanra. Istina, pre svega za one kojima ne smetaju njegove artističke pretenzije, egzistencijalističke preokupacije, sumorna atmosfera i spor ritam.

            PULS se najlakše može opisati kao svojevrsna parafraza čuvene rečenice iz Romerove ZORE MRTVACA: kad u svetu mrtvih više ne bude mesta, duhovi će (preko kompjutera, odnosno Interneta) hoditi zemljom. To, kao i kod Romera, dovodi situaciju do apokaliptičkih razmera, pretvorivši do kraja filma naš svet u Pustu Zemlju, ili pakao na zemlji. Kurosavina poenta je da mi već živimo u paklu, i da privid života u stvari krije ljude koji su već sada (duhovno) mrtvi. Tehnologija, kako to često biva u japanskom hororu, i ovde je oruđe čovekove dehumanizacije i konačnog uništenja.

            Naglašena metaforičnost PULSA je mač sa dve oštrice: s jedne strane, Kurosava uspeva da zastrašujuće ubedljivo prikaže svet poremećenih afekata i obezljuđenih, indiferentnih ljudi koji se neosetno pretvaraju u duhove i iza sebe (bukvalno) ostavljaju tek jednu mutno-humanoidnu fleku kao trag nekadašnjeg postojanja. Isprazne egzistencije i ljudske ljušture koje dremaju kraj kompjuterskih ekrana deluju jednako jezivo kao i konvencionalnije manifestacije sablasti. Ali tu dolazi i do izvesnih problema: Kurosava žanr koristi za svoje ideje, ali ga nedovoljno poštuje, i svoje oživele metafore čini nedovoljno ubedljivim time što i ne pokušava da ih stavi u kontekst iole koherentne priče ili sistema pravila koji bi ih opravdao.  

Kako duhovi prelaze u naš svet? Koje su njihove namere kad jednom dođu? Šta rade sa žrtvama? Kako se od njih braniti? Čemu služi crveni selotejp kojim se oblepljuju vrata i prozori? Ova i mnoga druga pitanja ostaju bez odgovora u filmu koji više insistira na impresionističkom stvaranju atmosfere nego na pričanju priče: elipse postaju sve više iritirajuće, kao i epizodična struktura zapleta, pitanja se gomilaju, dešavanja postaju sve hermetičnija dok na kraju režiser ne prestane da se pretvara kako zaplet uopšte ima neku poentu. Film se okončava sa par bizarnih scena koje dolaze niotkuda i vode ka otvorenom kraju čija neodređenost može biti frustrirajuća.

            Nihilističko-apokaliptička atmosfera je gusta do opipljivosti, pored ostalog i zahvaljujući sablasnoj muzici i odličnoj fotografiji (PULS vizuelno podseća na filmove koje je snimao Dariuš Konđi, kao što su DELIKATESNA RADNJA ili SEDAM), a nudi i nekoliko istinski jezivih i duboko uznemirujućih scena. Filmu ipak nedostaje ljudski elemenat u vidu junaka za koga bi se vezali i brinuli, pa ni konvencionalne strave nema onoliko koliko potencijali zapleta nude. Na pola puta između žanrovskog i art filma, PULS nudi ponešto ljubiteljima obeju kategorija, ali teško da će ijednu u potpunosti zadovoljiti. Njegovi kvaliteti su vrhunski, pa je stoga razočarenje veće u pogledu onoga što je nedorečeno ili nedorađeno.

            --- Ova kritika izvorno je objavljena u magazinu ZNAK SAGITE, br. 11, maj 2003, str. 1872.