Skrenuta mi je pažnja na jedan tekst koji se, nominalno, bavi čuvenom (a ako se ja pitam, i najboljom) Poovom pričom "Pad kuće Ašer", pa ću se ukratko osvrnuti na njega, a još više na teme i dileme koje on potiče. Pritom me manje zanima taj tekst sam po sebi, budući da ga ne smatram vrednim analize pomnije od one koju on pruža svom navodnom povodu. On mi je zanimljiviji kao paradigma jednog u samoj postavci promašenog i beskorisnog pristupa bavljenju, kao, književnošću.
Tekst Silovanje Kuće Ašer autorke Milene Ilić savršeno ilustruje jednu tendenciju koja je, nažalost, poprilično prisutna na Zapadu, a koje se ja gnušam. To je sklonost da se umetničko delo (ovde: kratka priča) uzima samo kao povod za izlaganje autorkinih impresija i nazora (često poteklih iz jedne ili nekolicine Svetih Knjiga, uglavnom Rodno-Polno-Psihoanal-Marksističke provenijencije). Taj pristup je, kako izvesni legalisti vole da kažu – "legitiman"; a legitiman je zato što ne postoji zakon o zaštiti umetničkih dela od silovanja ove vrste. Jer radi se, uistinu, o silovanju teksta da se uklopi u nekakav unapred pretpostavljeni (kvazi)teoretski okvir, pri čemu je na kraju tekst manje važan, sem kao odskočna daska za tok svesti "kritičara" koji svoju "originalnost" upravo dokazuje "smelošću" (čitaj: apsurdnom besmislenošću i nepovezanošću) svojih "teza".
Klasičniji kritičar, kao što sam ja, prilazi tekstu pitajući se: Šta je ovo? Od čega je načinjeno? Koji su njegovi konstitutivni, definišući elementi? Kako su organizovani? Zašto su baš tako organizovani? Koji se smisao / značenje / učinak proizvodi odabirom baš ovih elemenata i njihovim raspoređivanjem baš na ovaj način? U kakvoj su vezi sa poetikom autora i žanra / žanrova kojima tekst pripada? Kakva je sličnost/razlika u odnosu na tradiciju ranije uspostavljenu tj. na onu koja se kasnije razvila (if any)? Takav kritičar prilazi tekstu i onda, proučivši ga, traži "alat" najpogodniji za njegovu analizu.
(Post)moderni kritičar svemu prilazi sa unapred zadenutom Svetom Knjigom u džepu, i bez obzira na period, žanr, poetiku, tradiciju ili bilo kakav kontekst kojega je dati tekst deo – pokušava da delo ukalupi u svoje uske parametre i da ga sabije u njih, ne obazirući se na froncle koje otpadaju i levo i desno zbog odbijanja teksta da se povinuje tom silovanju. Ali, u ovoj novoj vizuri, tekst nije bitan; poetika autora / žanra nije bitna; bitna je samo kritičarka-kao-zvezda i njene impresije koje služe – čemu, tačno? Svakako ne boljem razumevanju teksta, jer se njime marginalno i proizvoljno bavi; možda boljem razumevanju nje same, ako se složenost teksta banalizuje do nivoa Roršahove mrlje, a njena "kritika" se doživi kao hipnagogički tok svesti iniciran oblicima koji su joj se u toj mrlji privideli. "Legitiman" postupak – u psihoanalizi; u teoriji književnosti, međutim, potpuno jalov i bez suštinske veze sa književnošću kao, pre svega, estetičkim fenomenom.
O estetici se u ovakvim tekstovima najmanje govori: ali zato – "ideologije" koliko nećeš! I da ne budem pogrešno shvaćen – idejnost, pa i ideologija, nije nespojiva sa književnošću (naprotiv!), i ja se nikako ne zalažem za nekakav larpurlartizam ili militantni formalizam; ali se zalažem za primarnost estetičkog u jednom umetničkom delu, i za vernost onome što u tekstu piše (kad govorimo o književnosti) a kako bi se sprečili previše slobodni flights of fancy poput onih kojima se odlikuje povod ove priče. Konkretnije rečeno, dakle, poenta teksta Silovanje Kuće Ašer (i celog tog pristupa) nije da se bolje razumeju Po i njegova priča, nego da "teoretičar" paradira nekakvim "novim" načinom gledanja (projekcija sebe ili neke moderne teorije) na tekst koji se, najčešće, opire tome. Ali ko j*** text, silovaćemo ga i uzeti mu silom ono što on sam ne da.
Ključna teza u tom smislu je ova:
"Prisutan je jak seksualni podtekst, karakterističan za gotsku književnost, i njega vidimo upravo u želji za dominacijom i kontrolom; prebačenog, dakle, iz ravni konkretne putene aktivnosti u ravan apstraktne, simboličke borbe u kojoj je kontrola onog drugog izraz seksualne realizacije."
Gde se vidi ta želja? Ko nju u priči ispoljava, i na koji način? Koja je uopšte dominantna borba – koji je glavni konflikt u ovoj priči? To nam se ne kaže, jer ovde je na delu prisilna seksualizacija texta koji zaista sa seksom u doslovnom pa čak i simboličkom smislu ima malo ili nimalo veze (za primer prisilne homoseksualizacije i analnog silovanja Poovog teksta, vidi moj osvrt na GAY HOUSE OF USHER).
Ova seksualizacija tipična je za moderne "teorije" projektovanja seksa u sve i svašta - a radi se o silovanju koje, onaj ko je tome sklon, uvek i svuda može da ubaci u bilo šta, jer, zaboga, umu tako nastrojenom, SVE može da bude znak nečega seksualnog: nema tog teksta u kome nema nekih izduženih (falusoidnih) i izdubljenih, šupljih (vaginoidnih) predmeta ili indirektno feminoidnih lokacija: pećina, jezera i mora, pa se tako svekolika književnost (i njena idejnost) mogu svesti – u nesvesti ovakvih "teoretičara" – na temu seksa i/ili silovanja (a praktičarke ovakvog pristupa, iz razloga koje ne bih psihoanalizirao, barem ne sada i ovde, često i ne prave razliku između seksa i silovanja, tj. ove pojmove doživljavaju kao sinonime).
Tako nas autorka teksta poziva da "se setimo da je cela priča prožeta BDSM elementima": ovoga se može "setiti" samo onaj ko je neku drugu priču, a ne "Pad kuće Ašer", čitao. Tvrdnja da se u njoj "neprestano smenjuju uloge kontrolora i kontrolisanog" naprosto se ne može braniti tekstom same priče, što autorka i ne pokušava – jer kad bi, načas, iz svojih fantazija sišla u down'n'dirty CLOSE READING videla bi da ta tvrdnja ne stoji. KO je uopšte kontrolor u toj priči u kojoj su SVI, mada na različite načine – kontrolisani i pasivni? Kontrolisana je Madelin svojom kataleptičnom bolešću i posredovanim, sablasnim prisustvom u tekstu; kontrolisan je Ašer, svojom monomanijom i opsesijom Kućom (i odbojnošću prema svemu što je Izvan nje); kontrolisan je, najzad, i neimenovani narator (kojega ove teoretičarke po pravilu zaboravljaju, što je samo jedan od dokaza njihove kratkovidosti), jer i on dopušta sebi da doslovno padne pod vlast Kuće pre nego što joj je čestito i prišao, već u prvom (memorabilnom) pasusu priče, a to postaje još izraženije jednom kada se nađe unutra. I ko je onda tu Kontrolor? Ko tu koga, da prostite, siluje? Čime, i zašto?
Svođenje motiva i tema, vrlo konzistentno organizovanih u toj priči, na pokušaje seksualne dominacije - besmisleni su i ne mogu se braniti pomnim čitanjem teksta (priče); ali pomno čitanje je POSLEDNJI postupak na koji bi poklonici ove vrste "teorije" uopšte pomislili. Zbog toga je poprilično besciljno da ulazim u analizu ispraznog naklapanja kao što je: "Madelin, bi, donekle, mogla da se percipira kao deo Roderikovog bića, koga on mora da se oslobodi da bi spoznao onaj drugi, muževniji deo tog istog bića." Svaki iole pažljiv čitalac zapaziće da Roderik, zapravo, mora sa njom da se SPOJI - na kraju - ne kako bi "spoznavao muški deo svog bića", nego kako bi upotpunio CELINU koju njih dvoje samo zajedno čine. Naravno, da je autorku uopšte zanimala Poova poetika, da je zaista istraživala prisustvo srodnih motiva u drugim njegovim delima, možda bi videla neke druge (i smislenije) zakonomernosti od onih koje ona ispipava. A koliko bi joj tek bilo korisnije da je, umesto polusvarenih feminističkih Svetih Knjiga, pročitala Poovu EUREKU...
Ali, umesto da nam u samom tekstu priče pronađe argumentaciju svojih "teza", autorka se radije bavi NAGAĐANJEM: "Nije isključeno da Roderik posmatra svoju sestru kao sadistu, budući da su Poove junakinje često dominantnije od svojih jačih polovina." Voleo bih da vidim citate iz OVE priče u kojima se takav odnos, ili bar nagoveštaj njega, nazire. Odnosno, takvo tumačenje je u nečem što pretenduje da bude ozbiljan tekst – ISKLJUČENO, barem dok se ne potkrepi dokazima malo jačih od površnih asocijacija. Međutim, "teoretičarka" je toliko odmaknuta od teksta priče koju, nominalno, tumači, da joj se potkradaju brojne materijalne greške, odnosno tvrdnje potpuno suprotne onome što u priči piše. Npr:
"Uglavnom je to na verbalnom i eruditivnom planu (sic! kakav mu je sad pa taj "eruditivni plan"?!), mada, baš u Kući Ašer, iako Madelin ne progovara ni reč, poslednja reč je upravo njena." Je li? A kako glasi ta njena poslednja reč? Ako budemo toliko retrogardni fosili da počinimo taj tako nemoderan čin i zapravo zavirimo u tekst priče videćemo da Madelina ne izgovara niti jednu reč, bila ona poslednja ili pretposlednja:
"... ali pred tim vratima zaista je stajala, visoka i pokrovom obavijena, prilika ledi Madeline Ušer. Bilo je krvi na njenoj beloj odori i vidljivog traga neke ogorčene borbe na svakom deliću njenog smršalog tela. Za trenutak stajala je dršćući i povodeći se na pragu, a zatim, uz dubok, bolan krik, svom težinom pade unutra, na svog brata, i u svojoj mučnoj i sad već konačnoj samrtnoj borbi obori i njega mrtvog na pod, kao žrtvu užasa koji je naslućivao."
Poslednje reči izgovorene naglas u priči kliče sam Ašer i one glase: "Madman ! I tell you that she now stands without the door!" Istina, može biti da autorka ovde koristi idiomatsku frazu, gde "poslednja reč" znači, zapravo, poslednji čin (delo). Međutim, čak ni to nije istina. Ne zaboravimo da zaista poslednju reč daje narator, koji beži iz ruševine i sve nam ovo prenosi... Ali netačne tvrdnje "teoretičarke" samo su jedan od oblika silovanja ove priče u koji se može uveriti svaki iole pažljivi čitalac onoga što je Po napisao. Umesto toga, u klimaksu eseja nalazimo i klimaks apsurda:
"Kuća je sve vreme ženski princip, velika materica koja ne može da oslobodi svoj porod (blizanački par). U poslednjoj sceni ta ista kuća postaje muški princip koji prodire u vlažan i dubok ribnjak, prijemčiviji od same zemlje."
Ovo je vrhunac silovanja: u nakaradnoj vizuri koja nam se ovde predočava, PAD se doživljava kao AGRESIJA. Kuća se RUŠI i RASPADA - to je slika PADA a ne EREKCIJE i PENETRACIJE! Kuća Ašerovih NIJE "ženski princip", apsolutno ni po čemu: 1) "ispupčena" je, štrči na horizontu, dakle pre je falička nego otherwise; 2) kuća počiva nad (ženskim) jezerom i ogleda se u njemu, i zajedno sa svojim odrazom čini CELINU, na početku odeljenu a na kraju spojenu; i 3) reč "kuća", u ovoj priči, i uopšte, označava i porodicu, a ne samo njenu zgradu; dakle, ovo je pad LOZE Ašerovih, a ne samo rušenje građevine u kojoj su živeli. To je, opet, muški princip, barem u okvirima patrijarhata, koji nam se može sviđati ili ne, but he's here to stay, i u svakom slučaju je kontekst u kome se javlja ova Kuća.
Naravno, svega ovoga ne bi bilo da je autorka pažljivo čitala Poove priče (i kritiku). Jer, da jeste, možda bi shvatila koja je simbolička funkcija nagoveštaja INCESTA u njegovim pričama (pa i u ovoj), kao i drugih relevantnih motiva za razumevanje "Ašera" (mrtva draga; prevremena sahrana; itd.). Onima koje zanima Poova priča, a ne slobodne asocijacije i neutemeljene (ili slabo argumentovane) fantazije, mogu samo da ponudim dva odlomka iz mog za sada još uvek neobjavljenog magistarskog rada o GOTSKIM MOTIVIMA U DELU E. A. POA koji bi mogli da bace malo jače svetlo na Poovu najbolju priču:
Incest u Povoom univerzumu nikada nije puka nastranost uvedena radi šoka kao jednog od žanrovskih efekata horora (iako može imati i takvo dejstvo). Incest je u Poovim pričama uvek motivacijski povezan sa klaustrofobijom, bezizlaznošću, ograničenošću, stagnacijom i sterilitetom. Ako je glavni junak povučeni introvert, zatočen u mikro-svetu izolovane gotske palate, onda njegov erotski objekat može biti samo najbliža osoba u okvirima datog, ograničenog ambijenta, uglavnom iz iste kuće. Takav je slučaj sa "rođakom" Berenisom. Način na koji je ona opisana prototip je za neke poznije "incestuozne" situacije, kao u priči "Pad kuće Ašer". Između dvoje rođaka uspostavlja se dualitet, budući da su prikazani kao suprotni polovi jedne celine. Otud metaforički "incest": jer ne radi se o različitim individualnim subjektima koji se upuštaju u zabranjeni oblik erotizma, već o simboličkim oličenjima dvojnosti jedne te iste ljudske prirode.
"Berenisa i ja bili smo rođaci, i odrasli smo zajedno u domu mojih predaka. Ipak, odrastali smo različito - ja, narušenog zdravlja, i zaronjen u setu - ona, okretna, ljupka i prepuna energije; ona, u skitnji po brdima - ja, zapleten u proučavanja; ja, živeći u sopstvenom srcu i, dušom i telom, predan najžešćem i najbolnijem razmišljanju - ona, u bezbrižnom tumaranju kroz život, bez ijedne pomisli o senkama na svom putu, ni o tihom prolasku sata pod gavranovim krilom."
(E. A. Po, "Berenisa", u: E. A. Po, Sabrane priče i pesme, Rad, Beograd, 2006. str. 93.)
Ovde uspostavljena dihotomija je jasna, i sastoji se u suprotnosti između ekstrovertnog i introvertnog, telesnog i duhovnog, aktivnog i kontemplativnog. Ovaj sistem dihotomija obeležava većinu Poovih ključnih priča. U ovim dihotomijama, takođe, može se naći koren agresivnosti, pritajene ili otvorene, koja prožima sve ljubavne odnose u Poovim pričama.
Ovo značenje je nagovešteno i u "Padu kuće Ašer", gde sistem dualiteta ne čine muž i žena, već brat i sestra. Površno gledano, može se činiti da ova priča zbog toga ne spada u ovaj tematski ciklus. Međutim, ta razlika u odnosu na ostale priče manje je važna nego što se, možda, se čini. U pričama o mrtvoj dragoj naglašava se to da je ona prijateljica, družbenica i saputnik protagoniste na putu ka transcendenciji materijalnog. Nigde se ne ističu ljubav niti strast, već isključivo duhovna srodnost, pri čemu su telesni atributi obožavani isključivo kao simboli duha i ideala, a ne zbog njihove čulne, erotske vrednosti. Ničeg otvoreno erotskog nema u odnosima junaka "Berenise", "Morele", "Ligeje" i "Ovalnog portreta". U svim slučajevima, uključujući "Pad kuće Ašer", radi se o odnosima ambivalentne bliskosti uspostavljene u izolovanim mikro-svetovima pri kojima je sva drama sačinjena u otuđenju jednog polariteta od drugog, i pokušajima njihovog ponovnog spajanja. Ako tu ljubavi uopšte ima, ona je vrlo dvosmislena...
...Površno posmatrano, završetak "Pada kuće Ašer" je dosledno sproveden u skladu sa zahtevima gotske horor priče: pokojnica ustaje iz groba i vraća se da kazni dragog. Međutim, Po uvodi značajnu izmenu u tretmanu ovog motiva. Pre svega, izmena je što se ovde ne radi o mužu i ženi, već o bratu i sestri. Još je značajnija ta da se radi o blizancima. Te varijacije u odnosu na ustaljene gotske situacije ne mogu biti proizvoljne, već su u svetlu Poovih opštih nazora više nego smislene: "Za trenutak stajala je dršćući i povodeći se na pragu, a zatim, uz dubok, bolan krik, svom težinom pade unutra, na svog brata, i u svojoj mučnoj i sad već konačnoj samrtnoj borbi obori i njega mrtvog na pod, kao žrtvu užasa koji je naslućivao." (E. A. Po, "Pad kuće Ušer", u: E. A. Po, Sabrane priče i pesme, Rad, Beograd, 2006. str. 290.)
Kao što se može videti, sestra ne poseže ni za kakvim nasiljem: ona ne steže njegov vrat, ne grize ga, ne ubada ga nožem. Značajno je naglasiti da ništa u njenom držanju ne ukazuje na agresiju: nema izbečenih očiju, iskeženih zuba, prstiju i noktiju ispruženih ka bratu. Ona drhti i povodi se, a na brata pada uz bolan, a ne preteći krik. Njena sâma pojava je dovoljna da on shvati svoj greh; njen zagrljaj je dovoljan da prekine ionako tanku nit koja ga je do tada spajala sa životom. I tako, oni zagrljeni, zajedno padaju na pod, sjedinjeni u smrti, kako je kod Poa jedino i moguće. Iz ugla konvencionalne gotske vizure, radi se o tipičnom motivu zagrobne osvete. Ali Po ostavlja dvosmislenim da li se radi o kazni ili o izbavljenju. Jer, Ašer je jedini Poov junak u pričama sa dominantnim motivom mrtve drage koji je spasen uklete sudbine večitog kajanja i tuge. On jedini, makar i nasilno, biva sjedinjen sa svojom drugom polovinom.
Možda u tom svetlu treba tumačiti klimaks priče, sa rušenjem kuće Ašer nakon smrti njenih vlasnika. Iako su mnogi interpretatori u tome videli tek gotski kliše, uveden još u Otrantskom zamku, apokaliptička intonacija i ikonografija završnog prizora neodoljivo priziva kosmički simbolizam:
"Sjaj je poticao od punog i krvavocrvenog meseca na zalasku, koji je sada živo sijao kroz onu nekad jedva primetnu pukotinu o kojoj sam ranije rekao da se u krivudavoj liniji spuštala od krova zgrade do temelja. Dok sam posmatrao, pukotina se naglo širila, svom žestinom navali vihor, čitav kolut Zemljinog satelita prsnu odjednom pred mojim očima, mozak mi se zavrte kad videh kako se moćni zidovi ruše i raspadaju, čula se duga buka poput buke hiljade vodopada - i duboki i baroviti ribnjak pred mojim nogama zaklopi se tmurno i nemo nad ruševinama Kuće Ušer."
(E. A. Po, "Pad kuće Ušer", u: E. A. Po, Sabrane priče i pesme, Rad, Beograd, 2006. str. 290.)
Ovakva pompeznost i izbor reči i slika, kada potiču od autora Eureke, imaju dublje značenje od konvencionalnog završetka gotske priče. Mrtva draga kao negirani a onda i izgubljeni deo sopstva, vraća se i donosi spajanje u prvobitnom jedinstvu, koje istovremeno znači anihilaciju individualnosti. Džinovski krvavo-crveni mesečev kolut koji proviri kroz procep ruševine simbol je ambivalentne punoće koja istovremeno znači uništenje. Pou, kako se može videti, uspeva da do kraja ostane veran estetskoj nameri gotske priče čak i dok iznosi svoje sopstveno poimanje univerzuma.
U njegovim pričama emocionalni efekat (strava) ne potire intelektualni, već dela zajedno s njim. Priče iz tematskog ciklusa u kome dominira motiv mrtve drage dobra su ilustracija te tvrdnje. Koristeći prepoznatljive gotske motive (zamak, kletva, živ sahranjen, mrtva draga) i dosledno gradeći atmosferu i učinak gotske strave u skladu sa sopstvenom poetikom kratke priče, Po istovremeno ovom žanru donosi misaone dimenzije koje su u dotadašnjim njegovim predstavnicima bile ili nepostojeće, ili nepotpuno ostvarene. Pri tom, kako prethodne analize pokazuju, mrtva draga predstavlja umrtvljeni deo sopstva, neshvaćenu i neintegrisanu polovinu podeljenog bića koja protagonistu ili proganja grižom savesti nakon njegovog okasnelog shvatanja sopstvene kratkovidosti, ili se (kao u "Padu kuće Ašer") vraća da ga silom odvede tamo gde sam nije smeo da kroči. Prokletstvo čovekove podeljene prirode na rečit način prožima i Poove priče u kojima je središnji motiv iracionalnog zločina, odnosno "Đavola perverznosti".
P.S: Da ne bude zabune: u magistarskom sam, u citatima iz priče, bio prinuđen da koristim pogrešan, jedini postojeći prevod prezimena naslovnog junaka (Ušer), ali sam u svom tekstu koristio pravilni (Ašer).
U potpunosti se slažem. Za vreme studija sam mnogo više poštovao Close Reading od psihoanalitičkog i feminističkog 'čitanja' teksta. Prosto je neverovatno koliko ima tog akademskog smeća i ljudi koji ga produkuju.
ОдговориИзбришиhttp://milenailic.blogspot.com/2011/09/cetvorostruko-silovanje-kuce-aser-prica.html
ОдговориИзбриши@Overwhatever
ОдговориИзбришиNemoj da se slažeš u potpunosti, nije dobro za razvoj IQ-a.
I nauči šta je "feminističko" čitanje teksta. Biće ti lakše da se probiješ kroz đubre u kom živiš.
ta-ta
D.
Baš sam danas s ortakom, dok smo gledali utakmicu i pili pivo, pričao o feminizmu. Reкаo sam mu da je ovo era post-feminizma, ali se on nije složio i tvrdio da post-feminizam uopšte nije vid feminizma, već je to antifeminizam. Rekao mi je da je danas jedini pravi feminizam - third wave feminism. Baš tako je rekao, na engleskom. Ja mu kažem: Zašto upotrebljavaš strane reči, kaži lepo na srpskom - treći talas feminizma ili na hrvatskom (pošto je on polu-Hrvat) treći val feminizma. Dobro, tu smo se malo sporečkali oko toga da li uopšte treba prevoditi, da li to glupo zvuči na našim jezicima, ali to nije bitno, bitno je da ja nisam ni znao da postoji taj treći talas. Znao sam samo za prva dva. Objasnio mi je da je suština trećeg talasa u post-strukturalističkoj interpretacija pola i seksualnosti. Izbedačio sam se: em su naši izgubili, em mi je srušio iluzije o tome da dobro poznajem feminizam...
ОдговориИзбриши@Džouzi
ОдговориИзбришиajoj,Džouzi se uvredila pa trola,ma kako slatko,prelep način da izraziš lično neslaganje,savršeno za internet !
ajde Džouzi vrati se na fejs dok možeš,zaustavi svoj emotivni proliv,podeli ga sa drugaricama !
ta-ta
D.
Hoće li biti odgovora na Milenin odgovor koji je "okačen" na njenom blogu? Živo me zanima. :)
ОдговориИзбришиne znam da li će biti odgovora, jer se još nisma naterao da ono novo pročitam. čisto sumnjam, jer kazao sam šta sam imao, ali... tko zna. ono čega svakako neće biti jesu UVREDLJIVI KOMENTARI: već sam dva komada morao da odbijem, pa vas molim da pokušate da nadalje ovde pišete bez vređanja na ličnoj osnovi.
ОдговориИзбришиEto vidiš. Ja ne vređam, čovek se sam požalio da živi u đubretu, a ja sam mu dala savet kako da iz njega izađe.
ОдговориИзбришиIzvinjavam se ako se neko pronašao (u đubretu). No, Milenin tekst zaista nije feminističko čitanje Poa. Bilo bi lepo da ljudi ponekad znaju kojim se pojmovima frljaju.
Evo i tebi Gule:
http://posleponoci.blogspot.com/2011/09/silovanje-silovanja-silovanja.html
Cmok.
D.
Znate kako, ja mislim da određene blogove prate određeni ljudi koji se uglavnom slažu sa tematikom koju čitaju a neko tu piše. Ja sam ljubitelj žanrovske književnosti, horor, weird fiction itd. Prema tome čitam i pratim ovaj blog. Drage Dž. i M.I. ne znam zašto ste se ovoliko primile na gulovu obradu ove za vas škakljive teme, ali znam jedno. Gul je dr u svojoj oblasti (samo da podsetim). Vi šta ste - ne znam, ali znam da je veoma neumesno da pokušavate da recimo, "pobijete" i "predstavite" neke klasike književnosti na slobodno-kreativni način a za to niste školovane. Uostalom trebalo bi da vam imponuje što vam je gul posvetio malo prostora i uložio napor da pročita išta od vas napisano. Sa najboljom namerom ;)
ОдговориИзбришиPozdrav
Dragi rendikarter, ovo nije Gulova obrada škakljive teme, već osvrt na neke možda škakljive književne teorije koje ipak nisu u njegovoj sferi interesovanja, jer se, kako sam kaže,ograničio na "klasičniji pristup".
ОдговориИзбришиS druge strane, tekst koji je bio posrednik tom osvrtu nije femi orijentisan, iako Gul tvrdi drugačije, autorka se vrlo malo interesuje za femi kritike i nastoji da delima prilazi sa svih strana. Izdvajanje jednog elementa (ili nekoliko njih)i pokušaj (priznajem, pokušaj!) da se oni predstave na slobodno-kreativni način nije "pobijanje" klasika književnosti. Ne postoji zatvoreno književno delo, ne postoji samo jedno njegovo tumačenje. Po je nedotumačiv, zato i izaziva razne polemike.
Gulov rad poštujem, i ne sporim njegovu stručnost, ali mislim da bi neke stvari mogao da ubaci u kontekst, umesto što ih iz njega izmešta (a za šta, paradoksalno, optužuje mene).
Možda nisam dr, ali kao budući filolog opšte književnosti i njene teorije, ipak mogu da naslutim o čemu se tu radi.
Mda, nadigla se kuka i motika na analizu priče koja NE POBIJA klasičnu, već uz nju samostalno egzistira.
ОдговориИзбришиGul tu nije uradio ništa epohalno novo - izneo je toliko puta iznetu analizu Poa. Milena se osmelila na paralelno (ne preklapajuće!) tumačenje priče, a shvaćena je kao feministkinja (kakav greh!) koja nasilno učitava seksualizaciju u priču (a zaplet cele priče oslanja se na seks!), shvaćena je bukvalno, umesto metaforički.
Tačno je - niko ne osporava Gula, i takvo viđenje stvari upravo mi i govori ono što se oseća u podtekstu celog "sukoba" od samog početka - ovo nije "naučni" sukob dve analize, jer one stoje samostalno, i makar ova druga, Milenina, sasvim ima respekta prema prvoj. A i femi učitavanje mnogo govori o tom podtekstu. Ovo je nešto sasvim drugo...
Ja sam, što se tiče književnosti, tek izletnik, rekreativac takoreći, ali nakon ovih tekstova i komentara samo mogu da zaključim sledeće: pravi klasik se prepoznaje i po tome što i posle par vekova ume da izazove srčane diskusije i sučeljavanje mišljenja, a ovo delo i njen autor su upravo to i pokazali. Poe rulez! :)
ОдговориИзбришиO dobre gospođice, neka vaša ipak bude zadnja, Amen, Hi-Men!
ОдговориИзбришиpoe-ov generator rorsahovih mrlja:
ОдговориИзбришиhttp://www.mundoblaineo.org/Random_sentence.htm
A meni je muka od tzv.ženskog čitanja dela.To je kao i sa svim "modernim tokovima"društva-mnogo buke ni oko čega.
ОдговориИзбришиNe može da ti bude muka od nečega što ne postoji. Uzroke mučnine potraži u sebi.
ОдговориИзбриши