ATTACK THE BLOCK (2011)

*** 

3-

Film kojim je /SLASH festival u Beču otvoren bio je engleski SF-horror monster teen-flick ATTACK THE BLOCK o kome ne stigoh da napišem koju još onomad kad ga odgledah na DVD ripu, pre mesec ili više dana. Iskoristio sam priliku da ga pogledam sada, u prepunom (rasprodatom) bioskopu, sa filmske trake. Uživao sam malo više, i izašao nešto zadovoljniji nego posle prvog gledanja, ali nisam promenio svoj utisak da mi i dalje smetaju profili glavnih likova (sitni kriminalci iz londonskog geta) i vizure/vrednosti koje sa njima idu ("zapišavanje teritorije"; ogavna hipiti-hopiti 'muzika') te previše proizvoljni principi i strategije i zakonitosti vezane za izgled i pravila ponašanja tih crittersa iz dalekog svemira. 

They make no sense whatsoever! Plutaju kroz svemir u nekakvim kamenim (?) mahunama (otkud? kako? ko ih je u to spakovao i zašto?), bombarduju svetove i živi izlaze iz tih 'bombi' koje se rasprskavaju u treskanju o tlo a pritom uopšte nisu toliko čvrsti i stameni da bi izdržali bilo studen kosmičkih jama kroz koje plutaju, bilo eksplodiranje o tlo pravac iz stratosfere – budući da ih, inače, ubijaju obični meci ili eksplozija plina. Što je još gore, sitni su, i dopuštaju da ih sjebe grupica klinaca. 

Izem ti tu napas' i osvajače iz svemira koje 6-7 tinejdžera i dva upišanka u pelenama mlate bejzbol palicama, gaze, tuku i upucavaju i prskaju iz plastičnih 'pušaka' (B.e.n.z.i.n. Čudno: tako se ne piše reč Voda!). Ukratko, glavni (krimogeni) likovi duboko su problematični za bezuslovnu simpatiju, bez obzira što ih igraju dobri mladi glumci, a glavna 'pretnja' je patetično smešna, apsurdna i nestrašna. 

Pored toga, implicitna ideologija koju ovaj film podržava iritirajuće je reakcionarna, a signalisana je već u naslovu. MI protiv NJIH, pri čemu se majmunska teritorijalnost kojekakvih blokova, zapišavanje terena i slične neandertaloidnosti prihvataju zdravo za gotovo, kao datosti univerzalnog (i kosmičkog) karaktera. 

Zaplet filma struktuiran je tako da daje za pravo ovim 'blokovcima': njihove kratkovidosti se ne preispituju niti dovode u sumnju već ih ova alien-invazija dodatno učvršćuje, otprilike na isti način na koji, recimo, perverznjaci opsednuti gomilanjem oružja i građenjem kojekakvih podzemnih skloništa maštaju o invaziji zombija kako bi, napokon, mogli svima ostalima da uskliknu: WHO'S LAUGHING NOW?! I baš kao što JEDINO invazija zombija može da osmisli inače imbecilne aktivnosti takvih sub-Čarlton-Hestona, tako i ovde imamo zaplet u kome JEDINO ovi crittersi iz meteorita (!) mogu da daju smisao inače promašenim, skučenim i bedastim egzistencijama ovih londonskih Smogovaca i njihovog kamenog doba iz koga su preživeli.

Sasvim tipično za film koji se napaja na izvorima reganovskog, dakle 1980s horora, i tretman ženskih likova je napadno uvredljiv – ili su neupečatljive i mlitave i nikakve (kao glavna 'junakinja'), ili su totalno skrajnute, nebitne, ukrasi negde duboko u pozadini (sve ostale sestre i cure). Pored toga, scenario pruža jednu od bizarnijih i reakcionarnijih ilustracija stare Geteove maxime koja, u mojoj aproprijaciji, glasi: "Večito Žensko vazda nam ga diže", budući da ovi dlakavi svemirski pavijani sa svetlucavim čeljustima egzistiraju isključivo zbog toga da bi – svi, čoporativno – mahnito jurili za jednom jedinom (ćosavom) ženkom i njenim feromonima. 

 

Bizarni alien life cycle nenamerno omogućava iscrtavanje retro-patrijarhalne (i napadno homofobične) sex-politike ovih belih cigana, ali je takođe nigde ne dovodi u sumnju, već je samo potvrđuje – što sve kulminira testosteronskim trijumfom našeg Alfa-mužjaka, koji se spasava viseći o britansku ZASTAVU (!), a afirmaciju doživljava dok čopor troglodita kliče i urla njegovo ime zato što je zaštitio tu zapišanu teritoriju (blok), čime je nadjačao tuđinske feromone.

No, sve je to izvanredno režirano – taj Joe Cornish definitivno zna znanje, i sa boljim (scenarističkim) materijalom mogao bi da pravi čuda. Film je izvanredno uslikan i režiran, muzika je odlična, kreature su umereno zabavne, akcije ne nedostaje, i imamo ovde najmanje jednu antologijsku (avaj, prekratku…) scenu – ingeniozno-košmarni slow-motion u kulminativnoj sceni nadtrčavanja horde rutavih aliena, praćen najboljom temom u celom ionako odličnom skoru.

Može se reći da je ATTACK THE BLOCK jedan od uspelijih pokušaja da se pomire retro-tendencije današnjeg u-prošlost-zagledanog ćorsokak-filmmejkinga sa neznatno modernijim storitelingom, koji ipak, nažalost, nekritički prepisuje i prenosi kužne ideološke pošasti iz spolja-gladac-a-unutra-jadac 1980-ih. 

Kornišov prelazak u visoku A-ligu, odmah nakon BLOKA, i saradnja sa Stivenom Spilbergom na TIN-TINU, zaslužen je, u smislu izraženog rediteljskog talenta i prirodne srođenosti sa filmovima 1980-ih, ali je možda došao prebrzo, i bojim se da Holivud ne iskvari ovog inače simpatičnog i nesumnjivo talentovanog reditelja, koji će bez ikakve sumnje uskoro biti VELIK i raditi blokbastere – ali, da li će i koliko njegovi izvorni talenti ostati neiskvareni Holivudom, ostaje da se vidi.