GOTSKI MOTIVI U DELU EDGARA ALANA POA

Magistarsku tezu pod naslovom GOTSKI MOTIVI U DELU EDGARA ALANA POA odbranio sam u četvrtak 21.05.2009. pred komisijom koju su činile:

- prof. dr Dragana Mašović (mentor)

- dr Milica Živković

- dr Marija knežević (Univerzitet u Nikšiću, CG)

Prvu magistarsku tezu, pod naslovom DELO H. F. LAVKRAFTA U SVETLU HOROR ŽANRA prijavio sam decembra 2001. i na njoj zdušno radio dok nisam avgusta 2003. otišao na jednogodišnji studijski boravak u USA (Berkeley, CA). Kada sam se vratio, jula 2004. (sa brdom nove literature o gotiku, hororu, žanru...) i počeo sa pokušajima da ponešto od toga inkorporiram u rad, otkrio sam – da su 3 godine za odbranu tog rada, koliko mi po zakonu pripada, iscurile a da me niko nije o tome obavestio. Tačnije, niko me nije upozorio da se i godina provedena u USA računa u te 3 (iako se nije računala nikako drugačije: staž mi godinu dana nije išao, niti sam primao platu; bukvalno sam bio odjavljen s faxa na godinu dana).

Long story short: moje molbe fakultetu nisu rodile plodom, i morao sam da prijavim novu temu. Neko vreme zatim je proteklo u konfuziji oko toga da li će se u Nišu na Anglistici otvarati doktorske studije ili ne (još uvek nisu), da li mi se uopšte isplati da radim sada-obesmišljeni magistarski ('po starom') ili da upišem odmah doktorske ('po novom'!), pošto već imam pravo na MA status (svi ispiti sa postdiplomskih odavno dati, itd.). U tom čekanju i premišljanju šta je najpametnije prošlo je neko vreme, tako da je rad o Pou prijavljen tek juna 2007. Nepune dve godine kasnije, on je najzad odbranjen.

Rad ima tačno 160 stranica teksta fonta 14, proreda 1,5 (tj. 1 za duže citate iz drugih dela, kojih ima poprilično). Jezikom još preciznijih brojki, ima 295.897 slovnih znakova (s proredom), tj. 45.071 reči. Poređenja radi, moja knjiga U BRDIMA, HORORI ima 465.906 sl. znakova.

Mereno 'šlajfnama' (po starinski), tj. 'autorskim karticama' (1k= 1.800 slov. znakova po strani), to mu dođe 164,4 strana zajedno sa bibliografijom.

Bibliografija ima 76 naslova.

Rad ima ukupno 263 fusnote, ali to je samo zato što više od polovine rada čini analiza Poovih priča iz kojih se stalno navode odlomci kao ilustracije teza i tumačenja. Dakle, iako ima tu i puno teorije i kritike, najveći broj fusnota ima oblik:

"E. A. Po, isto, str. 64."

Evo sadržaja rada:

1. UVOD ....1

2. GOTSKI MOTIVI ....5

2.1. Teorijsko određenje pojmova motiv, tema, motivacija i gotski motiv ..8

2.2. Gotski motivi u gotiku kao žanru ....21

2.3. Gotski motivi u ranom i poznom gotiku .....33

2.3.1. Rani gotik....35

2.3.2. Pozni gotik ...41

2.3.3. Teme i motivi američkog gotika...49

3. POOVA POETIKA I GOTSKI MOTIVI ....57

3.1. Poetika kratke priče ....58

3.2. Gotska priča ....63

4. TEME I MOTIVI POOVIH GOTSKIH PRIČA ....75

4.1. Mrtva draga ....77

4.2. "Đavo perverznosti" ...100

4.3. Osveta....116

4.4. Kosmička strava ...124

5. ZAKLJUČAK ...151

LITERATURA ...155

A evo i UVODA:

1. UVOD

Rad Gotski motivi u delu Edgara Alana Poa bavi se jednim vidom stvaralaštva čuvenog američkog pisca Edgara Alana Poa (Edgar Allan Poe) koji se, inače, i smatra jednim od vodećih autora žanra gotika (eng. gothic). Ime Edgara Alana Poa neraskidivo je povezano sa pričama strave. Prva asocijacija na tog autora, bilo kod običnog čitaoca ili kod kritičara i teoretičara, često je povezana sa nekim od motiva kao što su: gavran, mrtva draga, ukleta palata, grobnica, tamnica, katakombe, crna mačka, prevremena sahrana i slično. Svedočanstvo toga, pored ostalog, može biti i preovlađujući izbor ilustracija za korice zbirki njegovih priča ili čak i za studije posvećene njemu. Gore pobrojani motivi, i drugi, njima slični, ali sa obaveznim tonom jeze i strave, dominiraju koricama njegovih knjiga. Ponekad su udruženi sa likom svog tvorca koji je, u podjednakoj meri kao i ti motivi, postao sinonim za priče jezovitog tajanstva i mračne mašte.

Budući da ta vrsta motiva u Poovom delu ima istaknutu ulogu i nalazi se u gotovo svim njegovim značajnim pričama, teško je pronaći izbor njegovih najboljih dela, a da u njemu ne preovlađuju ona sa gotskim motivima. Ovo je tim značajnije ako se zna da gotske priče ne predstavljaju većinu u Poovom opusu: naprotiv, od sedamdeset priča koliko je za života napisao i objavio, manje od dvadeset njih moglo bi se svrstati u "gotske", odnosno u priče strave. Ostatak opusa mogao bi se grubo podeliti na tzv. "priče rasuđivanja" (eng. tales of ratiocination), koje se smatraju pionirskim delima u zasnivanju žanra detektivske priče; satirične, parodijske i groteskne priče u kojima se ismevaju tada aktuelni trendovi (npr. transcendentalisti, senzacionalističke priče iz popularnih časopisa i sl.); filozofski intonirani dijalozi i pesme u prozi te priče o čudesnim otkrićima, dešavanjima i pronalascima u kojima se nalaze začeci žanra naučne fantastike (eng. science fiction).

Ipak, od svih vrsti proze kojima se bavio, Po je pre svega ostao upamćen po onima koje čine manje od jedne trećine njegovog opusa. U tim pričama on je posegao za već profilisanim korpusom tema i motiva, prvobitno izgrađenih u okviru engleskih gotskih romana (a paralelno sa njima i u delima nemačkih romantičara), koji su, potom, bili uspešno preneseni i u kontekst mlade američke književnosti. Oslonivši se na postojeću tradiciju, koja je u Engleskoj u to vreme bila u zamiranju, ali je na američkom tlu tek davala prve vredne plodove, Po je uspeo da ove teme i motive učini osobenim i svojim.

             Već ovako skiciranom situacijom nameće se nekoliko pitanja i problema na koje ovaj rad treba da ponudi odgovore. Pre svega, to je pitanje pojma motiva i njegovog mesta u široj strukturi, a pre svega u priči: koje sve funkcije i koja značenja motiv može da nosi u jednom književnom delu? Zatim, koje je mesto i značaj motiva u kontekstu žanra (konkretno: "gotika" ili, današnjom terminologijom rečeno, horora)? Da li u jednom žanru definisanom svojim emocionalnim učinkom, kakav je gotik, motiv predstavlja ono što se naziva differentia specifica, ili se žanrovska osobenost nalazi na nekom drugom nivou književne strukture?

          Drugi skup pitanja vezan je za gotik, koji se u ovom radu posmatra kao prva faza u razvoju današnjeg horor žanra. Ova vrsta proze u početku je pretežno ispoljavana u formi romana (otud je u srpskoj terminologiji ustaljen samo termin "gotski roman"). Često se predstavlja kao homogeni žanr, što se pomnijim pogledom na evoluciju tog žanra pokazuje pogrešnim. Ovaj rad, stoga, donosi kratak prikaz evolucije gotskih motiva i značenja vezanih za njih od ranog (1764-1800) do poznog gotika (1800-1824), kako bi ukazao na evropske korene ove osobene vrste motiva. Potom, rad ukazuje i na američku tradiciju tog žanra na koju se delo Edgara A. Poa nastavlja, kako bi se značaj i mesto njegovog tretmana gotske tematike sagledalo u odgovarajućem književno-istorijskom kontekstu.

          Treća grupa pitanja kojima se ovaj rad bavi tiče se mesta i uloge gotskih motiva u kontekstu Poovog opusa. Potrebno je izneti osnovna načela Poove poetike, kako ona vezana za kratku priču tako i ona vezana za njegova filozofska uverenja koja je na indirektan način iznosio u svojim delima. Pomnim čitanjem odabranih priča strave, u kojima gotski motivi dolaze do punog izražaja i značenja, kao i analizom učestalih motiva u njima, teži se da se pokaže šta je to što su ti motivi i te teme nosili u sebi kao potencijal, a što je Po na osoben i nov način primenio kako bi istovremeno udahnuo novu snagu kratkoj priči kao formi i gotiku, tj. hororu kao žanru.

               Krajnji rezultat tih analiza trebalo bi da, kao prvo, definiše pojam gotskog motiva, a vezano s njim i žanra u kome se najučestalije javlja; da prikaže evoluciju gotskih motiva od začetka gotika kao žanra u 18. veku pa do Poovih dela nastalih pred kraj prve polovine 19. veka; da pokaže potencijale gotika tj. horora kao žanra za stalno nove preobražaje i ulogu E. A. Poa kako u razvoju tog žanra tako i u ukazivanju na mogućnosti prevazilaženja žanra kroz originalnu interpretaciju ustaljenih žanrovskih konvencija, uključujući tu i značenje motiva kao važnih prepoznatljivih činilaca jednog žanra. Gotske priče E. A. Poa ilustruju zahvalnost ove vrste motiva za ozbiljnu, estetski, intelektualno i duhovno potkovanu obradu koja prepoznatljivim motivima i postupcima može da pruži naglašeno individualnu dimenziju.

                U skladu sa određenjem gotskog motiva koje se iznosi u narednom poglavlju, ovaj rad se deli na dve celine. U prvoj od njih (2. glava) definišu se osnovni pojmovi vezani za gotski motiv (motiv, tema i motivacija; vrste motiva i motivacije; žanr i estetska namera) i pruža se pregled nastanka i razvoja žanra gotika, prema kome su ovi motivi dobili naziv i čija estetska namera ih suštinski određuje. Drugu i obimniju celinu čine 3. glava, gde se iznose osnovna načela Poove poetike kratke priče i njegovog svetonazora, kao temelja za razumevanje značenja gotskih motiva u njegovim delima, a zatim se, u 4. glavi, metodama pomnog čitanja i motivske analize, izučavaju paradigmatične priče i motivi koji su se nametnuli kao naročito učestali i značajni za razumevanje gotskih motiva u delima Edgara Alana Poa. Naredna glava, stoga, ima za cilj da pruži osnovu za definisanje gotskog motiva kroz određenja osnovnih pojmova povezanih sa njim, i da opisom gotika kao žanra sa osobenom estetskom namerom pokaže mesto i ulogu gotskih motiva u njemu.

--NAPOMENA (jun 2015): Dobar deo ovog rada uvršten je, sa izmenama, u moj doktorat koji sada možete naći u knjiškom obliku pod naslovom POETIKA HORORA (Orfelin, 2014).

JA MAGISTRIRAO!

za sada samo fotke, tj. manji deo njih, a ostatak kasnije, u slici i reči.


s mentorkom


hail satan!

nerds & geeks

dečica!


čestitke.

suptilni pogledi ka poklonima.

čestitke 2.

čestitke i pokloni.

i od profesora.

i od nedavno magistrirale koleginice.

samo opušteno.

komisija je proglasila novog magistra.

NASTAVIĆE SE...

ZONA MRTVIH: U ZEMLJI MRTVIH ZOMBI JE PREDSEDNIK

U ZEMLJI MRTVIH ZOMBI JE PREDSEDNIK

(Tekst originalno objavljen u podlistku BETON u okviru dnevnog lista DANAS.)

Dejan Ognjanović

Srbija: bliska budućnost.

Naša vojska izvodi zajedničke vežbe sa NATO-om. Bivši CIA agenti pomažu našoj policiji (i vole da jedu sarmu). Predsednik zemlje je duboko zabrinut za pravdu i istinu – dakle, pozitivac.

Gde to ima? Na filmu, naravno. Prvom srpskom zombi filmu.

Neke stvari, ipak, ni filmska fikcija ne može da izmeni: Pančevo je i dalje (tako bar kažu) najzagađeniji grad u Evropi, Zastavin "Jugo" je idealan horor-auto da otkaže kad je najpotrebniji, a Srbija je još uvek zemlja zombija i mutnih špekulacija u vrhu vlasti.

Srbija – Zona mrtvih. Tako bar sledi iz naslova koji potpisuju Milan Konjević i Milan Todorović.

Istina, Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu u kojima bi na najprestižnijem međunarodnom filmskom festivalu kakav je FEST premijeru moglo da ima nešto što bi svuda drugde išlo direktno na DVD.

Moguće je samo jedno objašnjenje: isplati se praviti film koji ide niz dlaku establišmentu. Dok su nominalni uzori na koje se autori u intervjuima stalno pozivaju, a pre svih John Carpenter i George Romero, bili žestoki autsajderi i buntovnici u čijim su delima predstavnici autoriteta po pravilu karikirani i satirizovani, dva Milana snimaju film u kome je predsednik države najčistiji i najmoralniji od svih. U prokazanoj tradiciji američkih prorežimskih filmova, eventualne spletke u vrhu delo su "mangupa u našim redovima", dakle pojedinaca, koje će drug Predsednik, čim za njih dozna, da rasplete i izbriše. Znači: sistem je dobar, zli su samo pojedinci koji sebi procrvljaju put u njegov vrh.

Neki radikalni elementi u našoj kritici mogli bi Zonu mrtvih čak proglasiti "izdajničkim" produktom, budući da se on otvoreno zalaže za Evro-Atlantske integracije (u jednom momentu, bez trunke ironije, NATO zvaničnici u vestima čestitaju srpskoj vojsci na kompetenciji!), rasnu jednakost (heroj je "Afro-Amerikanac") i polnu jednakost (jedna od glavnih junakinja je žena-policajka). Dok su baćuške Rusi pokazani u negativnom svetlu (kroz dijalog se eksplicitno tvrdi da je incident u Černobilu zapravo bio pokušaj zataškavanja zombi-najezde u tom kraju koja je okončana nuklearnim putem), nekadašnji CIA agent je glavni junak, pozitivac za koga niko ne pita šta je tražio u Beogradu. Štaviše, Zona mrtvih promoviše Srbiju u kojoj svi, od omladine na žurkama, preko policajaca pa do samog Predsednika, govore na (lošem) engleskom. Tako imamo prividni paradoks, da je "prvi srpski zombi film" zapravo čitav – titlovan na srpski (za onu manjinu koja još natuca jezik Svetskog Policajca).

Ipak, na stranu takve eventualne zamerke, gotovo je neshvatljivo izbegavanje scenarista da se bave temama koje su sami pokrenuli. Recimo, svuda u promo-materijalu se naglašava lokalitet Pančeva kao strašno važan za "ekološku" dimenziju i angažman: a onda u filmu vidimo da su zombi nastali ne kao nusproizvod Petrohemije, nego glupog incidenta kada jedan jedini metak probuši cisternu sa nezgodnom materijom parkiranu na jednom koloseku koji je mogao da bude i u Niškoj Banji s istovetnim posledicama, dakle, bez veze s Pančevom. Kasnije se ispostavi da su naši mangupi tu materiju proizveli još početkom 1980-ih, i onda je izvozili na strana ratišta, čime se nagoveštava aktuelno pitanje stvarnog srpskog izvoza oružja na tuđa zaraćena područja: međutim, u nabrajanju ratišta na kojima je domaća zombovača korišćena kukavički se izbegavaju ona najlogičnija, iz najbližeg okruženja. Ili možda ono što je, prema ovom filmu, bilo dobro za Somaliju nije bilo upotrebljivo za Bosnu ili Kosovo? To pitanje ostaje da visi u vazduhu, jer autori nemaju smelosti da do kraja dovedu ono što su započeli. Ali zašto su onda uopšte započinjali?

U zemlji u kojoj je prevlast kulta mrtvih tako očigledna i gde je većina stanovništva već zombifikovana ekonomskom i političkom situacijom, napraviti film o zombijima, i ne upotrebiti, čak ni uzgred, nekakvu satiričnu žaoku (kako su to činili zombi-filmovi George A. Romera) krajnje je neozbiljno traćenje realnih resursa. Nesvesni subverzivnih žanrovskih potencijala horora, ili barem nezainteresovani za njih, dva Milana iz njih preuzimaju samo najpovršnije atrakcije i najotrcanije klišee, počev od karikaturalno tipskih "likova" pa do izlizanih "dramskih situacija". Takvim pristupom još jednom pokazuju lice Srbije kao zemlje u debelom zaostatku za svetom, u kojoj se pravi velika halabuka oko toga što je neko u 2008-oj snimio jeftini omaž trećerazrednim niskobudžetskim filmovima kakvi su se pravili početkom 1980-ih, a koji su već po sebi bili razvodnjeni derivati žestokih i originalnih dela Romera i Carpentera. Da, to znači upravo to: Zona mrtvih je beslovesni omaž uzorima koji su već i sami bili eksploatatorske reciklaže, recimo "ekološki" italijansko-filipinski hororčić kakav je Zombi 3.

Možda bi kukavičluk i nesposobnost da se bave sopstvenim zapletom i njegovim idejnim implikacijama bili bar donekle opravdani da je autori bar bili u stanju da postignu čistu adrenalinsku akciju u kojoj nema vremena ni mesta za "filozofiranje" bilo koje vrste. Avaj, akcije ima vrlo malo, a uslikana je i režirana sa slabim osećajem za kadriranje, tajming i saspens, te skoro potpuno upropašćena besomučnim poskakivanjem kamere kad god se pojave živi mrtvaci. Ovo je prava šteta jer sada gledaoci u dobrim maskama Miroslava Lakobrije mogu da uživaju samo u fotografijama na internetu, a ne i u samom filmu, gde se kamera trese sve u šesnaest dok i najtvrđi u publici ne dobiju morsku bolest. Između tih nekoliko scena zemljotresne kamere nalaze se preduge "dramske" scene koje služe kao savršen povod za prvo sporadično, a onda sve glasnije smejanje publike u neverici šta gleda i sluša. Neplanirani smeh najgora je kletva bilo kog filma, a horora naročito; Zona mrtvih je najsmešnija upravo u trenucima u kojima to nije nameravala da bude. Čekajte samo da čujete tužnu životnu priču o tome kako je crni CIA agent (Ken Foree, "zvezda" desetina ultra-jeftinih hororčića) izgubio ženu... koja je jednog dana tako išla... i okliznula se... i pala na šine... Ili da vidite nelagodno tragikomičnu scenu u kojoj Miki Krstović postaje zombi i mumla molbe da mu pucaju u glavu...

Zbog ovakvih, i niza drugih nenamerno smešnih scena, Zona mrtvih nije previše dosadna, iako je smeh koji izaziva prilično gorak, jer pre svega podseća na jednu veliku protraćenu šansu, ne samo da se potentna domaća tema adekvatno realizuje, nego i da se na širem planu, distribucijom u inostranstvu, pokažu realni potencijali ovdašnje žanrovske proizvodnje. Iako će ova koprodukcija sa Španijom i Italijom imati određenu distribuciju u tim zemljama, teško je zamisliti da će produkt ovako traljav čak i na elementarnom zanatskom i žanrovskom nivou nekoga tamo ikada više zainteresovati da pogleda još koji srpski horor. U poređenju sa ovim, čak i horor tipa Ljubav i drugi zločini deluje polu-svarljivo.

Eto, dobili smo prvi srpski zombi film. Ostaje nam da se pitamo još koliko ćemo čekati do pojave prvog dobrog srpskog zombi filma, i da li će – nakon Zone mrtvih – tom eventualnom pokušaju iko ponovo dati šansu. Jer, koga je zombi-zmija ujela...

DOCTEUR JEKYLL ET LES FEMMES (1981)

FRA/GER, 1981

**

2

ovo je neverovatno loš film, ali – žurim da dodam- jedan od onih loših filmova koji su zabavniji za gledanje od mnogih 'dobrih'.

kažem, ' neverovatno loš', jer borovčikov kultni LA BETE pamtim kao sasvim kompetentno realizovan film; iako je prošlo poprilično otkad sam ga pogledao, nije mi u sećanju ostao po nekim tehničkim nedostacima.

njegov DR. DŽEKIL, međutim, izgleda znatno jeftinije i ružnije. kamera je izrazito loša: pre svega osvetljenje je slabo, slika je previše mračna, u nekim ključnim situacijama jedva se razaznaje šta se tu zbiva, a pored toga i frejming je loš, kamera juri protagoniste po prostoru, ne hvatajući ih uvek adekvatno, slikajući ih preblizu ili iz prevelike daljine. ono što ima da uslika je takođe u mnogo navrata krajnje upitno – likovi jurcaju iz sobe u sobu, ali je to usnimljeno tako banalno i inscenirano tako glupo da je to - nemreš bolivit!

npr. evo jedne scene: statična kamera slika hodnik vlastelinske kuće u kojoj se ceo celcati film zbiva. u njega iz jedne sobe izleću 2-3 žene, i unezvereno se osvrću oko sebe, kao da se nešto čudno zbiva negde drugde u kući. onda za njima iz te iste sobe istrči zaduvani patrick magee, okreće se prema toj istoj sobi i puca u nešto nevidljivo (još uvek traje taj isti kadar, nepomičan, u kome vidimo njihove cele figure u hodniku ali ne i sobu). zatim ženama naređuje da se zaključaju u jednu drugu sobu, ali iz ove u koju je pucao ne vidimo niti da neko izlazi, niti da je uopšte nekoga tu bilo.

sličnih apsurdno-nekonsekventnih scena u filmu ima koliko nećeš.

montaža je užasna: u nekim slučajevima to kao da je produkt premalo snimljenog materijala zbog čega se nije ni imalo šta smisleno izmontirati. posebno je smešna scena pogibije jednog sluge: u jednom trenu vidimo likove kako nešto kenjaju gore u sobama, onda rez na kadar vrlo mračne konjušnice u kojoj se jedva razaznaje šta je konj a šta čovek; u gornjem levom uglu je prozorče sa koga mračne i nevidljive figure iz nejasnih razloga pucaju u slugu i ubiju ga. sve to traje ne više od 5 sekundi. rez opet na ove gore u sobama.

šou se nastavlja, opet zahvaljući pijano-blesavom patrick magee-ju, koji uleće, izbezumljen, počne sa svojim trade-mark bečenjem i preglumljavanjem, i kaže domaćici, otprilike: 'gospođo, baksuz se lepi na baksuz. greškom smo vam ubili slugu. ja vam se najdublje izvinjavam. šta da se radi!'

ako sve ovo zvuči kao farsa, to je zato što film, pored ostalog, i jeste to. pitanje je samo – koliko je od toga namerno (a ako jeste, koja je poanta praviti farsu od ovoga?) a koliko je uslovljeno produkcionim i drugim okolnostima, uključujući nesposobnog dir. fotografije i slabe glumce.

ovo je sve dubbovano na engleski, jer udo kier, recimo, ne govori svojim glasom, ali magee govori – pitaj boga ko je na kom jeziku pričao na samom snimanju. zbog toga u scenama razgovora kamera skoro nikada ne hvata onog ko govori: ili ga prikazuje s leđa, ili dok on ili ona govore, gledamo 'reaction shot' nekoga od brojnih gostiju za trpezom, bilo kako zamišljeno sluša, bilo kako trpa hranu u sebe. ovo je toliko excesivno i iritirajuće da ne može da vam promakne i da ne zasmeta, mada, nakon 5-6 minuta toga postane na neki bizaran način – zabavno.

a predmet filozofiranja su neka apsurdna palamuđenja koja bi trebalo da predstavljaju intelektualno-duhovnu zaleđinu priče o džekilu i hajdu. kažem, trebalo bi, u nekom filmu koji ima nešto na pameti. pošto je ovaj borovčikov pametan koliko neki bully iz III razreda osnovne, svaki iole obrazovan gledalac može da pronikne u trabunjanje o kantu, metafizici, nauci, psihi i ostalome, tj. da shvati da ništa od toga nema nikakvog smisla, uključujući i samog džekila koji brani stanovište da hemija ne može da utiče na čoveka, a on sam se, je li, podvrgava hemiji da bi 'oslobodio svoje metafizičko biće'.

idejno posmatrano, film je petparački infantilan: njegova glavna poenta je da smo svi mi u suštini prljavi pokvareni sex-adikti koji bi, da im samo nije tankog pokrova 'civilizacije', išli okolo i silovali i muško i žensko, ubijali svoje majke i palili sopstvene kuće for the hell of it. prema tome, džekil/hajd je nekakav revolucionar, liberten, a oni koji ne daju oduška svojim psihopatološko-uspaljeničkim porivima su uskogrudi uštirkani buržuji koji zaslužuju podsmeh i kurac u dupe. u tom pogledu, borovčikov DŽEKIL deluje kao produkt nekog nezrelog klinca koji je u krhkom dobu pročitao de sada i primio se na njega, a da nije shvatio suštinu. pored toga, ako je već to poenta filma, onda je trebalo da – kao i u svim drugim bitnijim džekil/hajd filmovima, obe strane ličnosti igra isti glumac. međutim, NE: borovčik nam temu dvojnosti ljudske prirode ilustruje tako što džekila igra udo, a njegovu nesputanu personu – neki drugi, jezivo ružni reptiloidni glumac.

dramaturški sve to nema nikakvog smisla: ponašanje likova je downright imbecilno, čak i za standarde podžanra o ljudima izolovanim u nekoj kući tokom strašne noći: kućom neopaženo (!) luta manijak koji siluje sve živo svojim 35-santimetarskim kurcem (tako nam kažu, a pomenuti organ vidimo samo u brzim fleševima, u profilu, kao senku) čiji šiljati vrh probija abdomen žrtava koje umiru u krvi. kako zaštiti ženskinje? pa naravno – dajte im morfijum, da zaspu! gde je za to vreme džekil? niko ne zna, niko se ne pita, niko ne sumnja.

btw: nije samo ženskinje u opasnosti: na hajdovih 35cm se nabije i jedan pederljivi plavušasti doktor koji je, izgleda, samo za tu svrhu i bio među zvanicama; naravno, scena njegove 'pogibije' traje 2 sekunde, a nalaženje njegovog leša zauzima 5-6 sekundi. s druge strane, imamo opširan i detaljan obdukcioni nalaz jedne ženske žrtve, u kome saznamo sve potrebne ginekološke detalje, kako vezane za njenu vaginu, tako i za zločinački perp-penis. štaviše, možemo i svojim očima da se uverimo, pošto žrtva leži golopičasta i raskrečenih nogu na krevetu dok je doktor posmatra.

vrhunac imbecilnosti – ali i zabave – imamo u sceni u kojoj zločesti hajd konopcima veže pukovnika (mageeja) a onda na njegove oči siluje njegovu ćerku. zapravo, ne siluje je, nego mu se ona vrlo fufasto ogoljava i podaje, iako ne postoji nikakvo dramaturško ili psihološko opravdanje za sve to, pošto ona hajda tu i tada prvi put vidi, a u ranijem toku filmu nije pokazan nikakav sukob oca i ćere zbog koga bi ga ona sada provocirala. dakle, hajd je propisno napendreči mada ona, misteriozno, ne bude proburažena njegovim dokolenkom, nego opstane do pred kraj filma, kada zagine od afričkih otrovnih strela – svadbenog poklona koji je njen ćale doneo džekilu. tatko joj da časnu vojničku reč da je neće ni taći, nego neka ga slobodno odveže i pusti. ona to učini, a magee onda krene da je krvnički šamara. kao da to nije dovoljno, natrći je i počne da je tim istim konopcima šiba po goloj guzi, pri čemu padne u delirijum bečenja, kreveljenja i pleženja za kakav je samo magee sposoban (vidi slike!).

to je, istovremeno, još jedna od onih 'de sad za početnike' situacija; ako ste de sada do sada doživljavali kao pisca pubertetlijske drkadžijske zabavne literature, onda će vam borovčikova sadizacija stivensona biti smislena i zabavna; ako, pak, spadate u onu perverznu manjinu koja de sada vidi kao ozbiljnog pisca, intelektualca i filozofa, onda će vam ova travestija biti zabavna jedino ako isključite mozak i prepustite se jeftinoj zabavi. ali, moglo bi se reći da je ovo desadovski film onoliko koliko su kormanovi po pou bili – poovski. dakle, površina, a ne suština. čak i po pitanju sadizacije stivensona (što je legitiman i smislen koncept, ako se pametno uradi) artsy-borovčik je dopustio da ga nadmaši jedan bedni pornićar, žerar kikoin, sa svojim EDGE OF SANITY u kome se kao džekil/hajd blamira toni perkins, s jednom nogom u grobu i (bar) jednom moždanom poluloptom u ustima ludila. iako je i EDGE OF SANITY slab film, barem je nešto dosledniji svojim idejama, dramaturški ih ubedljivije sprovodi, a vala, tehnički je kompetentniji - i erotičniji.

(chop, chop, chop up your mother...)

mora se reći da sam od filma u kome neodoljivi udo kir in his prime ima GLAVNU ulogu očekivao mnogo više: decenijama smo osuđeni da ga posmatramo kao ZAČIN, kao epizodu, dodatak B i C filmovima, sa vrlo malo prilika da uživamo u nekom obilnijem screen time-u. na žalost, borovčik ga nije tretirao kao (nedostižno pametniji, vizuelno kulturniji, duhovitiji pa čak i erotičniji) pol morisi u svojim verzijama DRAKULE i FRANKENŠTAJNA. iako bi uloga džekila i hajda za svakog glumca bila veliki izazov, debilni scenario udu ne pruža prilike da se razmahne: on ili statira u masi, ili unjka (tuđim glasom) neke nebuloze, ili ga uopšte i ne vidimo tokom dobrog dela filma, uključujući i one koji bi trebalo da su sama srž, odnosno scene u kojima se pojavljuje zli hajd, zato što, kao što već rekoh, u njima hajda ne igra udo nego taj neki levi 'glumac'.

od ove ekipe, ovog predloška i uopšte ove tematike imali smo pravo da očekujemo mnogo više od jednog bezveznog primerka exploatacije koja prečesto doseza čalićevske proporcije (as in: zoran čalić, ŽIKINA DINASTIJA...). ovo je kao da borovčik rimejkuje (before the fact, pošto je ovo iz 1981.) čalićev VAMPIRI SU MEĐU NAMA. dakle, WALERIAN BOROWCZYK presents: DŽEKILI SU MEĐU NAMA!

ipak, uz sve zamerke, film nije nimalo dosadan, i svakako ga valja pogledati ako imate toleranciju prema trešu.

za jedan film ovako slabo slikan, montiran, napisan, glumljen mislim da sam blagonaklon sa ocenom (2), i koliko god njegov treš bio zabavan i mestimično čak unikatan, ne mogu se naterati da mu dam veću ocenu od toga.

Five Minutes of Heaven (2009)

Oliver Hirschbiegel ****

Oliver Hirschbiegel posle fijaska njegove američke avanture igrom okolnosti se obreo u Britaniji, i manje-više iskupio se i vratio na teren kvalitetnih naslova iz svoje nemačke faze; sa jasnim autorskim pečatom.

Ne znam kako to da baš on režira film, ili još bolje priču iz Belfasta o susretu teroriste protestanta i žrtve katolika, u nekoj vrsti reality showa; bilo kako bilo, on se sjajno snašao u ulozi nevinog i neutralnog posmatrača iza kamere, ostavljajući gledaocu da sam donosi subjektivne zaključke koji isplivavaju na površinu. Bez obzira na bogat set-piece, ovenčan landskejpovima i viktorijanskim dvorcem na početku, film nosi pozorišnu kamernu atmosferu gotovo celim svojim tokom. Hirschbiegel uspeva da dinamičnom rotacijom scena i eksplozivnim monolozima i dijalozima stvori hičkokijansku napetost pred sam susret dve stigmatizovane duše.

Nažalost, katarza biva sprečena naprasno, napuštanjem jednog od učesnika. Međutim, u nastavku kontakt van oka kamere organizuje sam "dželat". U samom finalu, i neminovnoj i bespoštednoj borbi, u praznom stanu koji simbolično budi gorka sećanja, obojica ne doživljavaju ispunjenje. Autor postavljajući pitanje ko je ustvari žrtva, daju mnogo širi spektar nevidljivih potencijalnih odgovora.

Bez obzira na učinak velikog Neesona, Joe Nesbitt očarava i osvaja kritiku svojim maximalno nategnutom i opsesivno-komplusivnom i indigniranom ulogom katolika, koji sticajem srećnih okolnosti preživljava napad teroriste kao dete, samo da bi bio žigosan i anatemisan čitavog života od strane sopstvene porodice zbog indolentne uloge u nemilom događaju.