U ZEMLJI MRTVIH ZOMBI JE PREDSEDNIK
Dejan Ognjanović
Naša vojska izvodi zajedničke vežbe sa NATO-om. Bivši CIA agenti pomažu našoj policiji (i vole da jedu sarmu). Predsednik zemlje je duboko zabrinut za pravdu i istinu – dakle, pozitivac.
Gde to ima? Na filmu, naravno. Prvom srpskom zombi filmu.
Neke stvari, ipak, ni filmska fikcija ne može da izmeni: Pančevo je i dalje (tako bar kažu) najzagađeniji grad u Evropi, Zastavin "Jugo" je idealan horor-auto da otkaže kad je najpotrebniji, a Srbija je još uvek zemlja zombija i mutnih špekulacija u vrhu vlasti.
Srbija – Zona mrtvih. Tako bar sledi iz naslova koji potpisuju Milan Konjević i Milan Todorović.
Istina, Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu u kojima bi na najprestižnijem međunarodnom filmskom festivalu kakav je FEST premijeru moglo da ima nešto što bi svuda drugde išlo direktno na DVD.
Moguće je samo jedno objašnjenje: isplati se praviti film koji ide niz dlaku establišmentu. Dok su nominalni uzori na koje se autori u intervjuima stalno pozivaju, a pre svih John Carpenter i George Romero, bili žestoki autsajderi i buntovnici u čijim su delima predstavnici autoriteta po pravilu karikirani i satirizovani, dva Milana snimaju film u kome je predsednik države najčistiji i najmoralniji od svih. U prokazanoj tradiciji američkih prorežimskih filmova, eventualne spletke u vrhu delo su "mangupa u našim redovima", dakle pojedinaca, koje će drug Predsednik, čim za njih dozna, da rasplete i izbriše. Znači: sistem je dobar, zli su samo pojedinci koji sebi procrvljaju put u njegov vrh.
Neki radikalni elementi u našoj kritici mogli bi Zonu mrtvih čak proglasiti "izdajničkim" produktom, budući da se on otvoreno zalaže za Evro-Atlantske integracije (u jednom momentu, bez trunke ironije, NATO zvaničnici u vestima čestitaju srpskoj vojsci na kompetenciji!), rasnu jednakost (heroj je "Afro-Amerikanac") i polnu jednakost (jedna od glavnih junakinja je žena-policajka). Dok su baćuške Rusi pokazani u negativnom svetlu (kroz dijalog se eksplicitno tvrdi da je incident u Černobilu zapravo bio pokušaj zataškavanja zombi-najezde u tom kraju koja je okončana nuklearnim putem), nekadašnji CIA agent je glavni junak, pozitivac za koga niko ne pita šta je tražio u Beogradu. Štaviše, Zona mrtvih promoviše Srbiju u kojoj svi, od omladine na žurkama, preko policajaca pa do samog Predsednika, govore na (lošem) engleskom. Tako imamo prividni paradoks, da je "prvi srpski zombi film" zapravo čitav – titlovan na srpski (za onu manjinu koja još natuca jezik Svetskog Policajca).
Ipak, na stranu takve eventualne zamerke, gotovo je neshvatljivo izbegavanje scenarista da se bave temama koje su sami pokrenuli. Recimo, svuda u promo-materijalu se naglašava lokalitet Pančeva kao strašno važan za "ekološku" dimenziju i angažman: a onda u filmu vidimo da su zombi nastali ne kao nusproizvod Petrohemije, nego glupog incidenta kada jedan jedini metak probuši cisternu sa nezgodnom materijom parkiranu na jednom koloseku koji je mogao da bude i u Niškoj Banji s istovetnim posledicama, dakle, bez veze s Pančevom. Kasnije se ispostavi da su naši mangupi tu materiju proizveli još početkom 1980-ih, i onda je izvozili na strana ratišta, čime se nagoveštava aktuelno pitanje stvarnog srpskog izvoza oružja na tuđa zaraćena područja: međutim, u nabrajanju ratišta na kojima je domaća zombovača korišćena kukavički se izbegavaju ona najlogičnija, iz najbližeg okruženja. Ili možda ono što je, prema ovom filmu, bilo dobro za Somaliju nije bilo upotrebljivo za Bosnu ili Kosovo? To pitanje ostaje da visi u vazduhu, jer autori nemaju smelosti da do kraja dovedu ono što su započeli. Ali zašto su onda uopšte započinjali?
U zemlji u kojoj je prevlast kulta mrtvih tako očigledna i gde je većina stanovništva već zombifikovana ekonomskom i političkom situacijom, napraviti film o zombijima, i ne upotrebiti, čak ni uzgred, nekakvu satiričnu žaoku (kako su to činili zombi-filmovi George A. Romera) krajnje je neozbiljno traćenje realnih resursa. Nesvesni subverzivnih žanrovskih potencijala horora, ili barem nezainteresovani za njih, dva Milana iz njih preuzimaju samo najpovršnije atrakcije i najotrcanije klišee, počev od karikaturalno tipskih "likova" pa do izlizanih "dramskih situacija". Takvim pristupom još jednom pokazuju lice Srbije kao zemlje u debelom zaostatku za svetom, u kojoj se pravi velika halabuka oko toga što je neko u 2008-oj snimio jeftini omaž trećerazrednim niskobudžetskim filmovima kakvi su se pravili početkom 1980-ih, a koji su već po sebi bili razvodnjeni derivati žestokih i originalnih dela Romera i Carpentera. Da, to znači upravo to: Zona mrtvih je beslovesni omaž uzorima koji su već i sami bili eksploatatorske reciklaže, recimo "ekološki" italijansko-filipinski hororčić kakav je Zombi 3.
Možda bi kukavičluk i nesposobnost da se bave sopstvenim zapletom i njegovim idejnim implikacijama bili bar donekle opravdani da je autori bar bili u stanju da postignu čistu adrenalinsku akciju u kojoj nema vremena ni mesta za "filozofiranje" bilo koje vrste. Avaj, akcije ima vrlo malo, a uslikana je i režirana sa slabim osećajem za kadriranje, tajming i saspens, te skoro potpuno upropašćena besomučnim poskakivanjem kamere kad god se pojave živi mrtvaci. Ovo je prava šteta jer sada gledaoci u dobrim maskama Miroslava Lakobrije mogu da uživaju samo u fotografijama na internetu, a ne i u samom filmu, gde se kamera trese sve u šesnaest dok i najtvrđi u publici ne dobiju morsku bolest. Između tih nekoliko scena zemljotresne kamere nalaze se preduge "dramske" scene koje služe kao savršen povod za prvo sporadično, a onda sve glasnije smejanje publike u neverici šta gleda i sluša. Neplanirani smeh najgora je kletva bilo kog filma, a horora naročito; Zona mrtvih je najsmešnija upravo u trenucima u kojima to nije nameravala da bude. Čekajte samo da čujete tužnu životnu priču o tome kako je crni CIA agent (Ken Foree, "zvezda" desetina ultra-jeftinih hororčića) izgubio ženu... koja je jednog dana tako išla... i okliznula se... i pala na šine... Ili da vidite nelagodno tragikomičnu scenu u kojoj Miki Krstović postaje zombi i mumla molbe da mu pucaju u glavu...
Zbog ovakvih, i niza drugih nenamerno smešnih scena, Zona mrtvih nije previše dosadna, iako je smeh koji izaziva prilično gorak, jer pre svega podseća na jednu veliku protraćenu šansu, ne samo da se potentna domaća tema adekvatno realizuje, nego i da se na širem planu, distribucijom u inostranstvu, pokažu realni potencijali ovdašnje žanrovske proizvodnje. Iako će ova koprodukcija sa Španijom i Italijom imati određenu distribuciju u tim zemljama, teško je zamisliti da će produkt ovako traljav čak i na elementarnom zanatskom i žanrovskom nivou nekoga tamo ikada više zainteresovati da pogleda još koji srpski horor. U poređenju sa ovim, čak i horor tipa Ljubav i drugi zločini deluje polu-svarljivo.
Eto, dobili smo prvi srpski zombi film. Ostaje nam da se pitamo još koliko ćemo čekati do pojave prvog dobrog srpskog zombi filma, i da li će – nakon Zone mrtvih – tom eventualnom pokušaju iko ponovo dati šansu. Jer, koga je zombi-zmija ujela...
Нема коментара:
Постави коментар