среда, 29. јул 2009.

GROSSMANN 2008.

U čast predstojećeg GROSSMANN festivala filma i vina, koji sam redovno posećivao prethodne 2 godine, a ako je Azatot tako hteo, idem i ovog avgusta - evo mog izveštaja od prošle godine (2008.), da se podsetimo i pripremimo za najnoviju verziju.
Ovaj osvrt je jedno kraće vreme boravio samo na forumu mog pokojnog sajta, a od tada ga nema nigde onlajn, pa greota da to čami u mojoj ladici, evo ga i kao repriza za stare i kao premijera za nove čitaoce.
Ići će u dva dela, jer ipak tu ima mnogo slova.


GROSSMANN 2008.

Organizatori su naučili par važnih lekcija u odnosu na prošlu godinu:
1) nisu nas terali da putujemo u SL sa problematičnom filmskom kopijom;
2) nisu me smestili bogu iza leđa da se u dubini noći jebavam s taxijima;
3) doveli su bolje i atraktivnije goste;
4) bilo je više vina;
5) ono što je valjalo prvi put (čamčenje Murom), ponovljeno je, ali s boljim jelovnikom na Ostrvu Ljubavi;
6) umesto pokušaja atentata, ove godine su čvrsto vezali platno iza mene (da budem potpuno siguran, uzeo sam Juznu kao taoca, pa ako ginem, da povedem i njega sa sobom u inat zlikovcima!).
Ukratko, ove godine je bilo manje štapa a više šargarepe, pa je zato moja ukupna impresija pozitivnija. Pošto sam znatno zadovoljniji, biće malkice manje mesta za moj trejd-mark cinizam, pa će i izveštaj (ne samo zbog toga) biti nešto kraći (i dosadniji?) od prošlogodišnjeg.

I dan
(subota)
LESS GAY THAN BEFORE!

Iz Beograda nas je ispratila odvratna kišurina, a nešto dalje prođosmo i kroz apokaliptični oblak pljuska, grmljavine i kijameta, ali se sve razvedrilo još pre Hrvatske; u Sloveniji nas je dočekalo sunce koje nas je uljudno grejalo svih narednih dana festivala.
Ekipa koja je krenula iz Bg je umnogome bila ista, i činili su je sledeći parovi: Joca Ristić i njegovo ženče; Bekvalac i njegova goth-cenobyte Maja; Milica iz DOB-a i Samir iz 'Lakobrija Inc-a'; te, naravno, Aca Radivojević i ja. Ovako smo kasnije i bili raspoređeni u dodeljenom smeštaju (nije bilo 3-krevetnih soba ove godine!) što je, rekao bih, bilo znatno više po volji svim involviranim (jedino ne znam kako je bilo Samiru koji je sobu imao da deli sa ženom koja mu nije ni rod ni pomoz bog, a kamo li devojka). Put je protekao glatko i neosetno: ja sam čitao HOLLOW EARTH, poluzabavan roman Rudija Rukera sa Poom kao jednim od glavnih junaka, inspirisan RUKOPISOM NAĐENIM U BOCI i, naročito, PUSTOLOVINAMA A. G. PIMA + faktima iz Poovog života, itd. ali sve to na pitak, pametan, duhovit način (update: ipak, oko polovine me je smorio i ni godinu dana kasnije nisam ga završio! niti planiram). Joca Ristić je za to vreme čitao KAKO ODGAJATI SINOVE (I kid you not)!
Istina, po pristignuću ispade manji pičvajs sa smeštajem: 2 para golupčića trebalo je da se ugnezde u Dvorac Jeruzalem – velelepnu zgradu sa raskošnim apartmanima. Šta je tu problem? Što ide 1 kupatilo na 2 apartmana. Nakon smesta uložene žalbe, golupčiće poslaše još oko 4km dalje od ionako bar 15-ak km od Ljutomera udaljene lokacije. Tek tu nastade negodovanje i gunđanje. Mislim, mesto je predivno, ali je PREDALEKO od centra zbivanja, i ispalo bi preskupo svaki dan ići taxijem do LJ. i nazad, ili se smarati sa pozivanjem i moljenjem i čekanjem festivalskog (vrlo limitiranog) prevoza. Neki su čak gunđali da je ovo otvorena diskriminacija heterosexualnih parova, ali istine radi ipak treba reći da je Grossmann ove godine bio mnogo manje gay nego prošle (kada smo imali ona 2 Austrijanca + Engleza Sajmona, čija bi nova gay verzija HOUSE OF USHER, za koju je pisao scenario De Kotou savršeno legla kao kontrast Kormanu, da su samo organizatori bili agilni & promućurni!).
Naravno, nevolje i kisela lica golupčića posmatrao sam sa blažene distance, pošto su nama, nezaljubljenima, dodelili hotel u sred-srede Lj-a. Tom prilikom zapazih da su nedaće mnogo zabavnije kad ne potresaju tebe, već ih neokrznut posmatraš kod drugih. (Dan ili dva kasnije i 2 'bračna' para behu smeštena u hotel.)
Hotel je zaista osvežavajuće, prijatno iznenađenje nakon mog nedavnog boravka u Crnoj Gori. Udobno, lepo, novo, čisto, pristojno, sa OK poslugom i dobrom hranom. NARAVNO, neki su cvileli da je hrana užasna, da bi rađe jeli beogradski zidarski parizer nego slovenačku pršutu itsl. ali, da vam kaže čiča, bila je to sasvim korektna hotelska hrana, sa mnogo mesišta, velikim izborom salata, uvek sa po 2 supe kao opcijom, jestivim desertima itd. Svakako gigantski napredak prema podgrejanim pizzama iz Kino MITRE od prošle godine.
Prve večeri desilo se OTVARANJE I KONZUMACIJA VINA u Jeruzalem's lotu.
Rekao bih da je bila vanredno uspešna, budući da sam se napio kao nikad u životu – ali bukvalno. Slistio sam, po mojoj nepouzdanoj računici, 10ak čaša raznih belih vina + jednu giga-čašu koktela od vina (odličnog!) koja je po zapremini kao 3 prosečne. Istina, ja nikada ne padam na podljudske grane čak i kada se napijem (znači, ništa povraćanje, svađanje, agresija, debilizmi bilo koje vrste... niti pak padanje u stupor i komu), samo se dodatno uveselim i to je sve. Ovom prilikom jedini veći efekat pijanstva bio je djelomični gubitak ravnoteže (noge lagane, letim!) i blago teturanje, ali sam čak i tomu usprkos sve pokrete i prelaze od tačke A do B obavljao sâm samcit.
Bilo je dražesno videti poznatu slovenačku ekipu na okupu (samo je Marko the Sheret mnogo kasnije došao) i zezati se s njima uz obilje alkohola. Naravno, neke osobe koje su došle alternativnim prevozom i stoga zakasnile na konzumaciju vina cmizdrile su zbog toga kao da je organizator kriv što su loše proračunali svoje vreme. Aca je, inače, sa sobom još iz Bg poneo vernu flašu rakije za post-konzumacijske momente večeri, pa kad su podrumi bili zatvoreni, a sa video bima krenuli nadrealni dokumentarci o nekim lokalnim Rudolfima, on je imao čime da se okvasi a i oko sebe okupljene da počasti. Ja sam, pak, mudro zaseo među Slovence, gde uvek ima vina (katanac na podrumu ili ne, svejedno)...
Inače, prema programu, Juzna je trebalo da stigne u utorak, a Korman u četvrtak, i te prve večeri bilo je relativno malo važnijih gostiju, ako nas ne računamo.
U hotel stigosmo oko 01h iza ponoći; ja sam se, komiran, istog trena zabio u krevet, a Aca je otišao da vileni sa došavšim drugarima iz Bg: Vlada Mančić i njegova ljubovca, Tvrdišićka (nikad adekvatnijeg imena!) + Bojan junky-RODE zombi-ZONA i njegova satanistička djevojčica.

II dan
(nedelja)
INTERLUDI
Narednog jutra ustali smo, svi nikakvi, na doručak, a sa istog se smesta u polu-snu vratili u sobu; pošto smo se uništili alkoholom prethodne večeri, a ionako celog dana nije bilo vrednijih dešavanja (sem ako u njih ne računate igranje šaha sa Karpovim!), odlučismo da alkoholne reziduume iščistimo okrepljujućim snom do dubokih popodnevnih časova. Ovo važi za mene i Acu; neki od trezvenijih posetilaca dan su provodili dosađujući se u Ljutomeru, koji je u nedelju još mrtviji no obično.
Popodne na TV-1000 uhvatismo WAR OF THE ROSES, pa najzad pogledah taj film (solidna zabava & then some! trojka!), a posle večere veći deo srpske ekipe ode u jedinu trenutno-otvorenu radnju u celom Ljutomeru, na benz. pumpi, gde se snabdesmo alkoholom i sličnim aditivima te odosmo u obližnji (mračan i pust) park na orgije opijanja i/ili duvanja, već prema sklonostima. Iako se bacih na obe varijante, crno vino koje je Samir kupio na pumpi nije me radilo kao belo sinoć, te ne dostigoh one vrhunce omamljenosti, iako je veče bilo sasvim uspelo, all things considered.
II dan
(ponedeljak)
NEMA MESA DO ALIENA!

I ovaj dan otpočesmo opušteno i bez jačih cimanja. Prva važna aktivnost bila je tek predveče: konzumacija vina u dvorištu hotela u 18h. U ugodnom ambijentu, pod vinovim lozama, u hladovini, najsexipilnija trudnica koju sam ikada video sipala nam je, jedno za drugim, 5 vrsta vina od glavnih sponzora, uz kraće lekcije o tome koja su i kakva su i čija su. Pošto nam je večera + konzumacija vina bila preča, propustismo svetsku premijeru Đurinog novog "filma" TRAKTOR, LJUBAV I ROKENROL. Kažu (a i slike potvrđuju) da je bila krcata sala, ali film nije gledo niko čijem sudu verujem da mi (eventualno) rasprši predrasudu koju prema njemu imam.
(On a side note: zabavno da su 2 najistaknutija slovenačka reditelja zapravo 1 Srbin –Žika Pavlović- i 1 Bosanac –Đura!)
Te večeri je otpočelo zvanično natjecanje između mene i Marka u uzajamnom vređanju i ponižavanju. Nismo udarali recke niti pisali poene jer je nagrada u tome ionako bio – smeh. Pošto obojica imamo zdrav odnos prema zajebanciji i svemu što uz nju ide, najsigurniji pokazatelj da je žaoka uspešna bio je smeh onoga koji je prima - i što glasniji, to je žaoka oštrija. Recimo, kaže on meni čim sam pristigao na konzumaciju: "Eno ti, sedi za sto. Stavi neke jastučiće na stolicu da bar izviriš iznad stola." Ili, malo kasnije, kada mu se obratim, a on će: "Šta je ovo? Čujem glas, a ne vidim ko govori! Ah, pa to je mali Srbin!" Kad bih došao sebi od smeha uzvraćao sam još žešće, po rasnoj, nacionalnoj, majčinskoj i svakoj drugoj osnovi, a mogao si se kladiti da će on svaku od iole uspelijih mojih provala kasnije da citira svima oko sebe.
Naravno, to nadmetanje se odvijalo sve vreme festivala, najčešće pred publikom, a zarad učešća što više ljudi, kad ustreba i na engleskom. Recimo, Juznina žena nije mogla da veruje koliku dozu političke nekorektnosti čuje, naročito moju liberalnu upotrebu reči "nigger" – ali je brzo shvatila šalu, i smejala se zajedno s nama.
Te večeri se pojavio Tom Mes, čovek od koga sam mnogo očekivao, a koji ispade teško razočmarenje. To je baja koji je pisao knjigu AGITATOR o T. Miikeu, te IRON MAN o S. Tsukamotou (potonju sam ja pozitivno recenzirao na www.kfccinema.com a sada taj rivju imate u mom HRAMU) + jedan je od tvoraca odličnog sajta o japanskom filmu, Midnight Eye. Očekivao sam da mi otvori dušu o tome kakvi su Miike i Tsukamoto naživo, da ispolji bilo kakvu emociju, srdačnost, priču, otkrovenje... ali Mes ispade jedno mrtvo puvalo, gnjavator i drkadžija kakav se retko viđa. Kažu mi ljudi, a sad im skroz verujem, da je taj AGITATOR jedna vrlo slaba i površna knjiga koja se previše bavi sociološkim momentima savremenog Japana i multikulturalnog melting-pota Tokija, a premalo (ili nimalo) esencijom koja baš Miikea čini osobenim autorom. Uostalom, to je čovek koji je jednu lokalnu zabavljačicu pokušavao da impresionira (polupijan, u 05 ujutro, u kafiću) rečima: "You know, I have a book..." To je, najzad, čovek koji je "isporučio" apsolutno najjadniji izgovor za "predavanje" koji sam ikada u životu čuo ili se drznuo da zamislim! (O tome kasnije)
U 21h odoh da pogledam DAVITELJ PROTIV DAVITELJA u bioskopu, nadajući se boljoj kopiji od one mrljavo-popišane-iskrzane koja je trenutno na zvaničnom srpskom DVD-u. Avaj, bila je to festivalska kopija (sa eng. titlom – iznenađujuće dobrim!), jedva 2-3 nijanse bolja od one koju znam a svakako vrlo daleko od onoga kako taj film treba da izgleda. Ipak, beše to zabavno overiti još jednom, ovog puta sa masom stranaca (među njima Mes, kao član žirija, i jedan uštogljeni Rumun, filmski kritičar).
Potom stigoh taman na početak Jorove priče o ALIENU 3. Btw, genijalni štampari koji opslužuju "Lazu" uspeli su da gromoglasno najavljivano latinično izdanje knjižice zaseru koricama sa nekom ogavnom nijansom zelene, tako da je Jor u nastupu rastrojstva oljuštio plastifikaciju s tom debilnom farbom, i antićiriličarima u SL prodavao verziju sa crno-belom koricom. Jor je, kao zadrti pravnik, bio uplašen da narodu pušta bilo kakve inserte ili slike iz filma bez pismenog odobrenja FOX korporacije, tako da je to bila prilično suva žvaka sa njim ispred belog platna, dodatno oslabljena tehničkim zajebancijama s mikrofonom. Iskren da budem, veći deo nisam ni čuo, delom zbog mikrofona, što zbog pijane grupice Slovenaca koja se cerekala i galamila i koju nikako nisam uspevao da ućutkam, a delom zbog Marka iz Žutog titla s kojim sam baš tada ćaskao. Sve ukupno bilo je 10ak ljudi u publici, računajući srpsku delegaciju. Normalno, organizatorima nije ni palo na um da igde u hotelu ili na trgu ispred okače plakate kojima se najavljuju predavanja (a kad kažem 'plakat' pod time bih bio zadovoljan i A4 c/b odštampanim papirom sa najavom dešavanja!) nego je previše toga bilo po principu "ko zna, znaće – ko ne zna, neznaće!"
PS: Tik pred Jorovo predavanje prišao mi je Tomaž i tražio da ja najavim Jora. Meni to bilo bezveze: em sam ja tu gost, pa mi glupo da JA najavljujem drugog gosta, pa još kolegu, a toliko domaćina okolo (prošle godine je moju promociju najavio sam Tomaž); pored toga, principijelno mi je bilo bzvz što me to pita 5 minuta pred početak dešavanja, jer ne volim improvizacije bilo koje vrste. Stoga rekoh da radije ne bih, a on reče da je OK, nije problem, pitaće Bekija (ne shvatam zašto on, Tomaž, nije mogao da kaže 3 prigodne rečenice o svom gostu?!). Tek poslednje večeri shvatih da to Tomažu ipak nije bilo OK i da mi zamera što sam ga izneverio... To je prouzročilo intenzivan bol u jednom delu moga tela koji ne bih sada imenovao...

III
(utorak)
KO ŽIV A KO MRTAV

Ovo je dan koji je Aca proveo u šopingu u Beču, do koga je skoknuo autom. Vozili ga Tvrdišićka i Mančić s kojima je proveo ceo dan. Ne zavidim mu. Vratio se s nekim trejdovima, od kojih jedan – Žeželjev EL DIABLO – s velikim užitkom pročitah narednih dana. Volem Žeželja pa to ti je!
Isparilo mi je iz sjećanja šta sam radio do popodneva, ali siguran sam da je bilo super i neponovljivo! Utorak je bio veliki dan jer su tek tada stigle prve Velike Zvezde, a pre svega Juzna. Oko 18h je bila konzumacija vina u zadnjem dvorištu hotela u kome sam bio smešten, pa siđoh na to zbitije. Smesta prepoznah Juznu, ali videvši da ga Lakobrija upravo smara pokušajima da objasni koliko mu THE DENTIST znači u životu i koliko ga je baš taj film opredelio da postane ovo što je danas (uz Juznin dubiozan izraz lica), odlučih da ne prekidam njihov razgovor. Umesto toga, pozdravih se sa Žutim Titlićima, koji mi pokazaše ko je u masi novopridoščih – Kristijan Milić (ŽIVI I MRTVI), pa sedoh do njega i upoznasmo se.
Xtijan nije čovek od mnogo reči, mora se kasti, ali kad ga bolje upoznah narednih dana, shvatih da se radi o vrlo cool liku, "jednom od nas" što bi se reklo. Dražesne curice počeše da nam sipaju bela vina od 5 vrsta (bio je i neki roze, ali to pijucnuh samo iz učtivosti, jer je to jedino vino koje inače ne volim). Već pominjana najsexipilnija trudnica koju sam ikada video bila je i ovde glavna sipačica i objašnjavačica (koje je koje vino, kakvo i odakle i čije je).
Potom svi poitasmo u kino na još jednu turu ŽIVIH I MRTVIH: Juznina žena sede do mene, pa sam je tokom filma indoktrinirao i objašnjavao joj background filma i pojašnjavao ko je ko u tom ratu (ali da su u suštini i jedni i drugi i treći – loši momci!). Divna žena, zaista.
Kasnije te večeri sa terase hotela posmatrali smo (ja, Aca, Boki i njegova, Vlada i njegova + Samir i njegov Lakobrija...) negledljivi lajn-ap pretežno slovenačkih amaterskih filmova među kojima je jedini kao ne-suviše-negledljiv bio jedan koji su snimali osnovnoškolci, a žanrovski je nešto kao borilačka (!) teen drama sa okrepljujućim naravoučenijem za koje su još jedino tako mlada dečica sposobna. Ako ništa drugo, bilo je dinamično i zabavno; čak je stejdžovanje tih scena borbe bilo sasvim korektno, all things considered! A možda je stvar samo u tome što je filmić bio okružen ne.gled.lji.vim tvorevinama bez ikakvog stila, ružnim i nenadahnutim.
U jednom trenutku se iznervirah pa počeh da gledam u zvezdano nebo kao daleko zanimljiviji prizor od platna na kome je Ono išlo. A onda, kao kruna večeri, dođe i razlog što smo se okupili u tolikom broju: svetska premijera kratkog (30ak min.) filma SEKTOR koji je piso Boki a u istom i igra, zajedno sa Žikom T. i Nadom Š. Već sam se drugde osvrnuo na ovo razočaravajuće iskustvo, pa ću ovde reći samo: IZGLEDA sjajno, ali je uprkos tome vrlo uninvolving, šuplje i neubedljivo. Prikazivanje je prošlo u muku, a s mukom se i završilo, tj. nije bilo nikakvih komentara potom. Sutra nas je čekao naporan dan, pa se ja ranije no obično (oko 01h?) bacih u krpe.

NASTAVIĆE SE...
U spektakularnom nastavku čitajte o tome kako je protekao moj susret sa gigantima kakvi su Brian Yuzna i Roger Corman!

уторак, 28. јул 2009.

WALKABOUT (1971)

**

2+

godinama mi već čuči na disku, pa se najzad naterah da odgledam ovaj klasik prehvaljenog NICOLASa ROEGa.

ja, inače, nisam njegov fan: PERFORMANS sam ugasio na pola jer me smorilo to izdrkavanje bez svrša, na ČOVEKA KOJI JE TRESNUO NA ZEMLJU nikad nisam otkidao i u sećanju ga imam kao užasno 'dated' tj. zastareo film, VEŠTICE su mi bile samo OK ali ću ih svakako pogledati još jednom, a COLD HEAVEN mi je bila apsolutno nesnosna i iritirajuća katolička propaganda. njegovo SRCE TAME nisam gledo jer je rađen za TV, ali ću mu nekad svakako pružiti priliku pošto obožavam taj roman. jedino regovo što baš volem jeste – DON'T LOOK NOW (ipak, i on je precenjen, ali zaslužuje 4-, recimo), a njegov nedavni delimični povratak u paranormal-triler vode sa PUFFBALL je bio interesantan uprkos značajnim problemima (imate rivju ovde na blogu).

znači, ŠETNJA.

pa, i ovo je jedan postiđujuće zastareo, hipijevski film u kome se na prilično naivan način skicira ono što će peter weirdo ipak mnogo produbljenije i filmski zanimljivije istražiti u THE LAST WAVE (vidi rivju na blogu): sudar civilizovanih belaca i divljih crnaca, tj bušmana. roeg mnogo sirovije, direktnije, maljem u glavu nabija naravoučenije da je priroda – izgubljeni raj, da su bušmani i divljaci uopšte – srećniji jer su bliži mami prirodi, a da su civilizovani belci izgubili dušu sa svojim automobilima i asfaltima i radio-aparatima i fensi odeždom. otud nam reg nameće napadno biblijske prizore rajskog drveta, 'dece' ispod njega (tačnije, tu je 16-godišnja, i za te godine neretko frontalno gola dženi aguter, i 7-godišnji klinja, regov sin), zmije koja puzi uz drvo, te gumpilila kao 'plemenitog divljaka' koji ih, praktično, spasava u toj pustinji pošto je srođen sa njom i zna kako naći vodu, kako ubiti i odrati zverku i ostale veštine potrebne za opstanak u maminom habitatu.

i tako, oni malo šetaju po toj pustinji, dženi zagleđuje crnjin nakurnjak i guzove, ali od cele rabote ne ispadne ništa iako, pred kraj, crni majmun čak odigra neku vrstu ritualnog plesa parenja – našaranog, nakićenog tela ceo letnji dan do ponoći, i kasnije od toga, nesrećnik se šepuri kao paun pred paunicom sa tim perjem i kićankama, gologuz, ali dženi ne zna kako da odreaguje, i ništa ne ispadne od kontakta crnih i belih, divljih i pitomih.

lepo uslikani prizori australijske pustinje solidan su mamac za gledanje ovoga, kao i barely legal dženi, ali sem to malo eye candy-ja, film kao film pruža samo nešto malo bajatog, nedopečenog mesa za zub iole probirljivijeg filmskog gurmana, bez obzira što će vam svi drugi duvati u trube o tome koliko su regova nelinearna montaža i fensi-šmensi fazoni u režiji 'avangardni' i 'originalni' i ne znam šta.

mada film ne bih baš nazvao dosadnim, svakako nije ni preterano zanimljiv, i sve u svemu, mogu da potpišem ovaj zaista prajsles komentar koji nađoh od nekog IMDb juzera - vredi ga citirati u celosti (uz ogradu da je alegorija, if anything, i previše očigledna, a ne neprozirna kao ovom juzeru):

Typically tedious Roeg film.

This is one of those "art for art's sake" films that were so popular in the 70's (Roeg's "Don't Look Now" is another). Tedious pacing (meant to be "deliberate"), obscure editing tricks (meant to be "inventive"), TERRIBLE, confusing storytelling (meant to be "elliptical"), poorly defined characters (meant to be "symbolic"), in an allegory that probably only Roeg himself understands fully, yet it has people writing (quite eloquent) essays on it. At least the images are beautiful - but then again, how difficult is it really to make a tree or a lake or a sunset look beautiful?

понедељак, 27. јул 2009.

CANNIBAL HOLOCAUST (1980)


Kanibalski holokaust

Režija: Ruđero Deodato
Scenario: Đanfranko Kleriči
Muzika: Riz Ortolani
Uloge: Robert Kerman, Frančeska Kiardi, Gabriel Jork...


**** 
4+

Postoje filmovi, retki ali tim vredniji, čiji se uticaj može uporediti sa udarcem pesnice: tresnu vas u lice, ili stomak, ili niže, i na neko vreme ošamute, i pitate se šta vas je to snašlo. Čak i kada se povratite, repriza nije bitno blaža od prvog udarca: svaki put iznova uspevaju da vas pomere iz mesta, zato što je na sirovu brutalnost njihovih postupaka nemoguće oguglati. Površni posmatrač reći će da nema ništa jednostavnije: da je šok - linija najmanjeg otpora za kojom posežu najnetalentovaniji. Ova predrasuda je, naravno, glupost. Da je istinita, šokantnih filmova koji vas treskaju u lice svaki put iznova bilo bi mnogo, mnogo više. A nema ih. Iz prostog razloga što postoji razlika između pukog iznenađenja (BU!!!), ili prizemne upotrebe brutalnosti i splatera, i dosledno sprovedene estetike šoka, u kojoj se brutalnost tematike i ikonografije pretvara u brutalnost forme; i tek onda kada forma – samo tkivo filma- bude prožeta tom estetikom dobijamo one retke alhemijske ekstrakte čije dejstvo ne izvetri nakon prve upotrebe.
 
Ruđero Deodato spada u one koji su samo jednom u životu uspeli da sve kockice slože na savršeni, besprekorni način – poput Rubikove kocke koja se reši, gotovo slučajno, ili vođena nekom višom silom, samo jednom, i nikad više. Temom kanibala iz džungle bavili su se mnogi, i pre i posle ovog filma, ali niko nije uspeo da od blata, znoja, krvi, iznutrica, nasilja nad životinjama, mučenja i kastriranja, silovanja i komadanja proizvede eliksir za sva vremena kakav je Deodatov HOLOKAUST.
 
Veliki deo tajne uspeha sastoji se u (prilično) dosledno sprovedenom kvazi-dokumentarizmu: dok su drugi pokušaji kanibalizacije ove tematike posezali za otrcanim žanrovskim klišeima (akcija, avantura, horor), Deodato se samosvesno osvrće na korene ovog pod-žanra, odnosno na dokumentarac PASJI SVET (MONDO CANE, 1962) iz koga je proistekao pod-žanr 'šokumentaraca' poznatih kao mondo-movies. Glavna poenta ovih šokumentaraca bile su scene ekscesa, sa naglaskom na bizarnim običajima vezanim za dva najveća tabua: seks i smrt. Glavne atrakcije su autentični prizori nasilja nad životinjama i ljudima, prošarani cinično-humorističkim osvrtima na seksualne rituale, uz mnoštvo 'divljaka' u Adamovom i Evinom kostimu (često bez smokvinih listova!), i sve to podvučeno pompezno-moralizatorskim, a zapravo hipokritičkim komentarom naratora.
 
Desetine ovakvih produkata, pretežno italijanskih, tokom šezdesetih i sedamdesetih inkasiralo je na eksplicitnim prizorima kakve igrani filmovi tog doba nisu smeli sebi da priušte. Tek početkom sedamdesetih javljaju se i prve eksploatacije u formi igranog filma: ČOVEK IZ DUBOKE REKE Umberta Lencija vredan je pomena samo kao prvi. Tek je Ruđero Deodato, sa POSLEDNJIM KANIBALSKIM SVETOM (1977), a potom i sa HOLOKAUSTOM, doneo svež pristup, energiju, smelost (bezobrazluk?) i žestinu koje će epigoni kasnije (uzalud) pokušavati da dosegnu.
 
Zamišljen kao kritika mondo filmova i senzacionalističke eksploatacije nasilja iz stvarnog života, Deodatov film pokušava da bude i riba i devojka, koristeći ista ona preterivanja i iživljavanja kakva osuđuje kod drugih. Zbog toga su ga mnogi optuživali za hipokriziju, a nimalo mu nisu pomagale scene kakve su: klanje malog glodara, beskrajno čerečenje (naživo) sluzavih iznutrica džinovske kornjače, pucanje u vezano svinjče i otvaranje lobanja živim majmunima pomoću mačete. Deo notornosti HOLOKAUSTA vezan za nabrojane prizore nije lako braniti: čak i Deodato se, iz današnje perspektive, kaje zbog njih. Ipak, mora se priznati da svaki od njih (izuzev onog sa glodarom) ima narativnu funkciju u filmu: lov na majmunske mozgove je standardna praksa pojedinih primitivnih plemena, a čerečenje kornjače i pucanje u svinju služe za karakterizaciju 'zlih' belaca koji dolaze u džunglu i unose nepoštovanje i nepotrebnu surovost da bi ih, ubrzo, ispoljili i prema ljudima ('divljacima'). Čitava druga polovina HOLOKAUSTA, koja prikazuje film-u-filmu, sa snimcima prethodne ekspedicije, ima strukturu horor-filmova osvete kakvi su POSLEDNJA KUĆA LEVO ili PLJUJEM NA TVOJ GROB: veći deo zauzimaju brutalnosti koje protagonisti nanose drugima, da bi na kraju oni sami bili još gadnije kažnjeni za to. Seks, nasilje, katarza, pa još i naravoučenije o tome da nije lepo ne biti fin – sve u jednom filmu – šta ćete više?
Pritom eksplicitnost nasilja prema životinjama služi još i da podupre kvazi-dokumentarizam opšteg pristupa. Smelo poigravanje sa nivoima prikazane stvarnosti iskazuje se kroz korišćenje različitih filmskih formata (16mm snimci zajedno sa filmskom trakom od 35mm), arhivskih dokumentarnih snimaka, zatim kroz TV forme (razgovor u studiju; intervju sa porodicama 'dokumentarista' koje 'reporteri' nalaze na kućnim adresama ili na ulici…), kroz korišćenje autentičnih lokacija džungle (maksimalno oživljenih izvanrednom kamerom Serđa d'Oficija) umesto studija ili prvog šumarka izvan grada, a to uključuje i lokalne domoroce umesto našminkanih belaca u ulozi urođenika, kao i domaću faunu čije stradanje pred kamerama najavljuje i ubedljivijim čini predstojeće živopisno klanje ljudi. Potonje je dokumentarizovano ubedljivošću inscenacije (kamera iz ruke, trčanje, bežanje, vrištanje, sve to 'in real time', bez rezova) i frapantnom realističnošću efekata maske (potpomognutih pravim, životinjskim iznutricama).
 
HOLOKAUST počinje kao TV reportaža koja smesta najavljuje intelektualnu temu (u doba svemirskih letova, na samo par sati leta od Njujorka neki ljudi još uvek žive u kamenom dobu), produžava kao avanturistički triler, sa misterijom nestale ekspedicije, a onda dolazimo do ingeniozno estetizovanog 'oltara' načinjenog od ljudskih ostataka slepljenih sa delovima filmske kamere (predivno-makabrični spomenik totalnoj posvećenosti filmu!) i od tada HOLOKAUST postaje prožet senkom zlokobnosti dok posmatramo čak i najnedužnije snimke ljudi za koje unapred znamo da su mrtvi, i da gledamo njihove poslednje dane. 


Mnoge od ovih trikova kasnije će pokupiti tvorci PROJEKTA VEŠTICA IZ BLERA, i drugi, ali Deodato je bio prvi koji je dokumentaristički pristup upotrebio na ovako kompleksan i dosledan način za građenje jedinstveno opresivnog, mučnog, šokantnog i zlokobnog filma. Kruna svega toga je kulminacija HOLOKAUSTA: masakr nad filmskom ekipom, zabeležen njihovim sopstvenim kamerama, kao vrhunski dokaz Deodatove ingenioznosti i talenta. to je nešto što ni prilikom desetog gledanja ne može da vas ostavi ravnodušnim baš zato što je visceralnost prizora preslikana na visceralnost filmskog jezika. Jednom rečju, ovo je klasik za sva vremena i remek delo koje transcendira žanrove.

THE CULT OF TEEN PORNOGRAPHY DOWNLOAD

prošlo je punih 6 meseci od pokretanja ovog bloga, a ja kao i svaki uredni analno-zgrtački karakter, volim da stvari sredim i katalogizujem i analiziram i pregledam, saberem i oduzmem, i podvučem crtu, i vidim kako to ide, i kuda.

ukratko, vrlo sam zadovoljan.

blog je ispunio, i to vrlo uspešno, sve zadatke koje sam pred njega zacrtao:

- polagano ali sigurno moji rivjui (forumaški) i kritike (ozbiljnije) nalaze se jedni pored drugih tako da oni zainteresovani za to 'šta Ghoul misli o tom-i-tom filmu' uz pomoć SEARCH endžina mogu kritike ili bar rivjue vrlo lako da pronađu.

- tu su redovno vesti i najave aktivnosti, kako mojih tako i drugih malobrojnih saučesnika u borbi za srpski horor.

- blog je izrastao u multi-juzerski i privukao neke kvalitetne saradnike, među kojima je najvredniji bio najkasnije-pridruženi, trip, dok su oni koji su najviše kukali za šansom da i nešto svoje okače – za sada ostali suzdržani. ipak, svako malo blog se osveži i nekim textom koji nije moj niti je ghoul-related, tako da se valjda ne može reći da je isključiva namena bloga – samopromocija. ipak, pravu poplavu textova od saradnika tek očekujem.


u trenutku dok ovo pišem, blog ima 39 registrovanih 'pratilaca' tj. sledbenika kulta.


STATISTIKE O DNEVNIM POSETAMA

Returning Visitors – najverniji! oni koji dođu pa se kasnije vrate bar još jednom.

=ovakvih, u proseku, dnevno ima 60 -80.

Page loads – to mu dođe koliko različitih stranica tj. zasebnih textova je dnevno otvoreno.

= ovakvih, u proseku, dnevno ima između 350 i 500-ak učitavanja.

Unique Visitor – koliko različitih juzera dnevno pristupi blogu

= ovakvih, u proseku, dnevno ima između 160 i 250ak.

za jedan blog koji ne nudi konkretna 'dobra' u vidu downloada fotki, muzike, filmova i sl. – dakle, za jedan blog koji pretežno iznosi neka moja filozofiranja i kritikovanja na horor i srodne mračne teme, rekao bih da je posećenost vrlo dobra. ono što posebno raduje jeste da je očigledno da broj poseta RASTE, dakle, stvara se jezgro kulta.

a to čak i nakon vrlo low profile 'marketinga'. namerno nisam duvao u sve fejsbuk i internet i forum trube: otkako sam otvorio profil na fejsbuku, tamo sam okačio jedva 10ak linkova ka blogu. na drugim sajtovima se nisam ni reklamirao, mada su linkovi stavljeni na art-animu i pogled iz svemirskog broda (nevidljivog). jedino aktivnije 'reklamiranje' tj. postovanje linkova obavljam na forumu znaka sagite, odakle mi na blog i dolazi najviše posetilaca.


Raspodela posetilaca po zemljama iz kojih su kliknuli.

Donja lista važi samo za datum 27.07.2009. ( i to ne ceo, pošto je ovo stanje u 16h) ali otprilike daje približnu sliku o tome odakle najčešće dolaze ljudi koji čitaju ovaj blog.

353= 70.60 % Serbia

34= 6.80 % Montenegro

25= 5.00 % Germany

21= 4.20 % Bosnia And Herzegovina

13= 2.60 % Croatia

12= 2.40 % Slovenia

9= 1.80 % United States

6= 1.20 % Europe

6= 1.20 % Costa Rica

5= 1.0 0 % Slovakia

4= 0.80 % France

2= 0.40 % Canada

2= 0.40 % Netherlands

2= 0.40 % Australia

2= 0.40 % Macedonia


Returning Visits (27.07.2009.)

147 =First Time Visits

(oni koji dođu, najčešće greškom ili tražeći nešto što na mom blogu, ipak, nema, uprkos rečima kao što su 'porno', 'teen' itsl.)

23 =1-5 Returning Visits

(u toku dana na blog došli više od 2put a manje od 5 puta)

5 = 5-10 Returning Visits

(svratili 5-10 puta u istom danu)

37 =10+ Returning Visits

(ovo su najverniji kultisti koji su dnevno blogu prišli više od 10 puta!)


Visit Length

118 Less than 5 secs

(ovo su nesrećnici koji su na googlu dobili link ka prikazu PORNO BANDE, ali su došavši na blog shvatil ida tu nema porno slika ni filmova za skidanje)

7 From 5 secs to 30 secs

(ovo su takođe oni koji su ovde došli u potrazi za pornom ili prepričanim lektirama ili za linkovima za skidanje filmova, ali ili sporije shvataju ili su nepopravljivi optimisti, pa su još malo kliktali okolo dok nisu videli da ovde nema toga što im treba)

28 From 30 secs to 5 mins

(verovatno su to redovni pratioci kojima je dovoljno 5 minuta da pročitaju samo najnoviji prilog na blogu)

10 From 5 mins to 20 mins

(ovo su vikendaši, neredovni, ili oni koji sporije čitaju)

7 From 20 mins to an hour

(ovo su studiozni proučavaoci)

33 Longer than an hour

(ovih se treba bojati)


šta sve ovo znači kad podvučemo crtu?

sve je OK, idemo dalje, samo još bolje nego do sada!

stay tuned!

MARNIE (1964)

**(*)
3-
 "If you don't like Marnie, you don't like Hitchcock. If you don't love Marnie, you don't love cinema," says critic Robin Wood.
e, sad – ja imam poprilično poštovanje za robina vuda, uz sve ograde prema njegovoj napadno levičarsko-feminističko-psihoanalitičko-gej poziciji iz koje sve živo anal-izira: ali ova tvrdnja je ili blatantno preterana i glupa, ili ja ne volim ni hičkoka ni film.
jer, MARNI je, za moje pare, u filmofilskom pogledu - sirotinjski film (maletene filmovana radio-drama: čitav je, izuzev 2-3 scene, urađen u stilu talking heads), a u tematsko-idejnom – banalan, vulgaran i nesnosno passe u svom slepačkom prigrljivanju psihoanalize, pretvarajući se u filmovani udžbenik iz psihopatologije (elektrin komplex, kleptomanija, frigidnost...).
pre svega EPSKO trajanje (2 sata i 10 minuta!) potrošeno je na jednu skučenu, sitnu, nebitnu pričicu u kojoj čak i hičov trejd mark stil seda na zadnje sedište, dok volan preuzimaju njegovi fetiši i fix ideje koji su ovog puta ili minorno vizuelizovani, ili su banalno VERBALIZOVANI (pretežno ovo potonje). u suštini, cela ta melodramatična psiho-drama jadna je i neubedljiva, kao flešbek u nekom prosečnom giallo flicku, ali je nabudžena ubeđenjem svojih autora da se ovim preslikanim klišeima, koje je mali đokica prekjuče otkrio u nekom prevodu frojda, juče o tome napisao roman a danas ga hič već prigrlio za usnimavanje, priča ne znam kako duboka priča tih ljuckih aktera. jebote, kolkogod da me taj komplex odnosa sa majkom smarao u PTICAMA, MARNI zaista nosi šnjur po pitanju sapunice!
film nije sasvim nezanimljiv, naročito njegov feministički (?) angle koji brak poistovećuje sa ucenom, i opcijom jedva malo boljom od zatvora (za ženu!) – iako je to, naravno, notorna budalaština, ipak je simpatičan u svojoj retkosti, kao i u umešnosti s kojom uspeva da bude istovremeno feministički i odvratno mačistički i maltene mizoginijski. ali, baš zato što nije ni riba ni đevojka, MARNI je tek jedan istorijski curio iz vremena kada se psihoanaliza tek počinjala da shvata kao nova Biblija i kada je bilo strašno smelo (ma koliko iz današnje vizure bilo naivno) ekranizovati tu tematiku na ovako rudimentaran, patetičan, melodramatičan način.
razumem zašto gejevi otkidaju na hiča, i naročito na ovaj film (jedina dobra žena je frigidna, larger than life žena, itd.) ali – ja ostadoh frigidan na veći deo njegovih pokušaja da me nadraži.
MARNI je prvi ozbiljan znak hičove dekadencije, i nije ni čudo što su ga posle ovog filma napustili mnogi stalni saradnici.
zato i ja kažem: dajte mi PSIHO, PTICE, PROZOR U DVORIŠTE, SEVER-SEVEROZAPAD i VRTOGLAVICU (pa čak i jednako polovičan, ali mnogo zabavniji FRENZY) umesto ovoga any day of the week!