THE ECHO (2008)

**(*)

2+

ovo sam preskočio kad se pojavilo jer sam ga otpisao kao još jedan zamorni usa rimejk nekog azijskog hororčeta (ovog puta: filipinskog) koje čak nisam ni gledo. ko velim: što da gledam razblaženu američku derivaciju, ako baš zatreba – potražiću original. međutim, nedavno naiđoh na neke rivjue koji kažu da je taj filipinski all over the place, nekoherentan kako to samo azijati umeju i onako, osrednji, a da je američki zatego i učvrstio neke labavosti iz originala – i čak, da je unikatno jeziv film ko nijedan drugi.

twitch kaže: "art house oriented"… "The Echo is a moody piece of work, a slow burner rather than a big shocker, … it shows that there is still some life in these bones and still stories worth telling."

imdb juzeri su pobenavili za EHOM, sve svršotina do svršotine: "I think it's one of the best supernatural horror films of the past few years -- even for a remake. It is actually genuinely creepy and well-made, and could have been a hit in theaters."

drugi kaže: "The Montreal screening was a testament of how good this movie is. OMG! This is really really scary. Slow in some parts but it totally brings the mood. The scares will stay with you even after you've left the cinema."

i sve u tom stilu.

zajebem se pa poverujem, i pogledam. kad ja tamo, a ono:

bullshit, says I!

ovo je tek za dlačicu ili dve iznad mediokritetstva – jedan sasvim prosečan filmić koji možete pogledati ako ste baš zadrti hororista, ali nećete mnogo propustiti ni ako ga zaobiđete.

zaplet: naš momak bobi odležao za ubistvo, a kad ga puste – još je momak. pa kolko se to dobija za ubistvo u americi: 2 godine? enivej, on ode u stan svoje majke koja se upokojila dok su njega trtili crnci, i tu počne da 'hearing things'. jeste, čuje neku buku, a najviše to zvuči kao da u obližnjem stanu neko maklja ženu i dete. on čak i sretne tu nesrećnicu i njeno autistično detence koje samo lupka u dirke svog malenog klavirčeta-igračke – al kad pajkani dođu: stan je pust, niko tu ne živi ko zna otkad. brrrr. spooky!

posle još malo audio-terora (čitaj: besmisleno glasnih jump-scareova) i nezaobilaznih 'it was only a dream' jeftinih fazona (uz varijaciju: 'it was only a hallucination' usred dana) otkrijemo 'misteriju' toliko banalnu i predvidivu da je to smešno (wow! ko bi reko da je u susednom stanu stvarno živela familija koju je pobio nasilni tatko-pajkan a onda se samoubio?!) a sve se rasplete na jedan od najimbecilnijih načina u istoriji ghost-story filmova, a i šire.

spojler: znate kako se horor okonča? tako što se naš živi momak umeša u jednu spektralnu reciklažu ghost-abuse-a: dok duh-tata tuče duh-mamu u hodniku, ovaj živi mu vikne: HEJ! duh se na to trgne, što duhovita žena iskoristi da mu otme duh-pendrek, kojim počne da ga (duh-muža) mlati po duh-glavi i pravi mu duh-modrice. duh se kroz obeznani, oduhomuti mu se u duh-lobanji, i – ukratko- duh-ženica ga izdeveta kako nikad (za života) nije. kraj filma.

kažu ovi idioti gore: "art house oriented." aha. art je zato što je film spor, ograničen na tu jednu glavnu lokaciju (stara, zapuštena zgrada) i 2-3 sporedne, i što je fotografija elaborirano spooky sa razrađenim igrama svetlosti i senki, a ceo film je ofarban u onu mutno-smeđu žućkasto-arty farbu, pa zato površnom posmatraču sve to može da deluje kao umetnos.

ah, da: tu je i angažman! dok 'bezvezni' horori ubacuju nekakve duhove i babaroge niotkuda, ovaj ovde se bavi nečim realnim: family abuse! wow! u tome je isto toliko ozbiljan i dubok kao i ovde već prikazani 100 FEET, s kojim deli mnogo sličnosti: pajkan-siledžija koji to ostaje čak i kad se produhovi, tj postane duh; ograničena, jeftina NY lokacija; i najzad, duhovi koje možete šutnuti u muda, vilicu ili gde god ih dovatite, a da ovi reaguju ko da su od krvi i mesa.

izem ti ja duha koji prima šljage kao svako živinče!

takođe, svim tim idiotima koji su se primili na žvaku 'ozbiljne' teme, imam sledeće da poručim: EHO je toliko glup i nedomišljen, da krajnje idiotski brka žrtve i zlikovce. jeste. najveći deo filma zlodusi su zapravo (za života zlostavljani) žena i dete: njih dve su ti dusi koji se javljaju drugima, plaše ih, vataju ih rukama iz otvora za bacanje đubreta iako im ništa nisu skrivili - njih dve su izvor (a ne žrtve!) horora tokom najvećeg dela filma, njih dve ubijaju sporedne likove ovde. idiotizam par excellence. zašto bi mama-duh slala krvave vizije debelom komšiji? zašto bi ga toliko prestravila da ovaj crkne od šoka a faca mu pobeli i deformiše se kao da je ovo naprasno postalo RING 4!?

šta su mami i ćeri-duhu skrivili drugi nedužni likovi koji ovde moraju da stradaju samo da bi zadovoljili tupavu konvenciju da u hororu s vremena na vreme neko mora da strada, sa smislom ili bez smisla, nema veze – samo nek se gine! zašto mama prestravi nasmrt bobijevog šefa koji svrne u nenajavljenu posetu? zbog konvencije, a ne zato što to ima smisla. zašto ćera duh virka iznad vrata wc-a bivše-sadašnje bobijeve cure? zato da bi debilna publika imala od čega da se štreca, a ne zato što to ima narativnog ili bar idejnog smisla.

znači, film je opterećen brojnim post-RINGU konvencijama i zamoran sa svojim jeftinim trikovima, među kojima se posebno ističu preglasni zvuci za trzanje živčanih. npr. kad u podrumu naš bobi krene da istražuje, odjednom, nenajavljeno, začujemo zvuk kao da je odmah do njega tresnuo gvozdeni teg od 16 tona. a šta je bilo? u kontejner uletela obična vreća s đubretom! pitam se šta li je bilo u njoj? sve i da je bila puna šrafova, ne bi proizvela taj BLAMMMM-zvuk. i sve u tom stilu.

ono što je povoljno u EHU: Jesse Bradford junački nosi film na svojim plećima i predstavlja solidan, mada nenadahnut čiviluk za kačenje gledalačke simpatije i interesa; zaplet bar u početku deluje intrigantno, naročito njegova krivica zbog majke koju je napustio i koja je umrla od gladi (i straha) u tom stanu dok su mu crnci lečili zatvor u zatvoru; činilo se da će nešto zabavno da ispadne i sa tom ex-ribom, naročito kad se ispostavi da je baš zbog nje on robijao – ali no way, jose, ništa od toga, svi ti dramaturški konci samo ostanu da vise u vazduhu nakon gore-spojlovanog kraja.

fotografija je odlična, ima par efektnih (mada jeftinih) šok scena i nešto solidnog zvučnog dizajna… i to je to.

ipak, džaba im tehnika (hardver) kad su zaplet, priča, tema, ideja (softver) – tako mekani i mlaki i bedasti.

pošto na imdb-u ima nekoliko desetina filmova sa istim ovim naslovom, moj rivju se odnosi na OVAJ!

DRACULAS, VAMPIRES, AND OTHER UNDEAD FORMS (Book Review)

DRACULAS, VAMPIRES, AND OTHER UNDEAD FORMS: Essays on Gender, Race and Culture

Edited by John Edgar Browning and Caroline Joan (Kay) Picart
Scarecrow Press, 2009

evo jedne zanimljive knjige o vampirima na filmu (pomalo i u književnosti, ali uglavnom kroz veze sa stokerovim DRAKULOM).

potpuni sadržaj ovog hardcovera na nešto preko 300 strana izgleda ovako:

Part I:

Tackling Race, Gender, and Modes of Narration in America

Manly P. Hall, Dracula (1931), and the Complexities of the Classic Horror Film Sequel

Gary D. Rhodes

The Dracula and The Blacula (1972) Cultural Revolution

Paul R. Lehman and Johnn Edgar Browning

The Compulsions of Real/Reel Serial Killers and Vampires: Toward a Gothic Criminology

Caroline Joan (Kay) Picart and Cecil Greek

Blood, Lust, and the Fe/Male Narrative in Bram Stoker's Dracula (1992) and the Novel (1897)

Lisa Nystrom

The Borg as Vampire in Star Trek: The Next Generation (1987-1994) and Star Trek: First Contact (1996): An Uncanny Reflection

Justin Everett

When Women Kill: Undead Imagery in the Cinematic Portrait of Aileen Wuornos

Caroline Joan (Kay) Picart and Cecil Greek

Part II: Working through Change and Xenophobia in Europe

Return Ticket to Transylvania: Relations between Historical Reality and Vampire Fiction

Santiago Lucendo

Racism and the Vampire: The Anti-Slavic Premise of Bram Stoker's Dracula (1897)

Jimmie Cain

The Grateful Un-Dead: Count Dracula and the Transnational Counterculture in Dracula A.D. 1972 (1972)

Pam Newland

Nosferatu the Vampyre (1979) as a Legacy of Romanticism

Martina G. Lüke

Part III: Imperialism, Hybridity, and Cross-Cultural Fertilization in Asia

"Death and the Maiden": The Pontianak as Excess in Malay Popular Culture

Andrew Hock-Soon Ng

Becoming-Death: The Lollywood Gothic of Khwaja Sarfraz's Zinda Laash (Dracula in Pakistan [US title], 1967)

Sean Moreland and Summer Pervez

Modernity as Crisis: Goeng Si and Vampires in Hong Kong Cinema

Dale Hudson

Enter the Dracula: The Silent Screams and Cultural Crossroads of Japanese and Hong Kong Cinema

Wayne Stein

Identity Crisis: Imperialist Vampires in Japan?

Nicholas Schlegel

The Western Eastern: Decoding Hybridity and Cyber Zen Goth(ic) in Vampire Hunter D (1985)

Wayne Stein and John Edgar Browning

ako vam ovaj sadržaj deluje zanimljivo, evo šta sam o knjizi imao da kažem – na engleskom:

http://www.beyondhollywood.com/book-review-draculas-vampires-and-other-undead-forms-essays-on-gender-race-and-culture/

INGLORIOUS BASTERDS (2009)

**(*)

3-

INGLORIOUS BASTERDS uopšte nije dosadan – odgledo sam 2,5 sata bez meškoljenja, a pošto sam u zadnje vreme vrlo živčan i smaram se lako na najmanji trag tupljavine, to nešto znači.

to NE znači da tupljavine ovde nema, niti da se ponegde nije mogla skratiti: jer ima je, i mogla je.

ali u 90% slučajeva bila je to gledljiva, simpa tupljavina i izdrkavanje ni izdaleka tako dosadni i savršeno nezanimljivi kao onaj kokošinji BANTER u DEATH PROOFU, koji su neki hvalili (?!).

dakle, ovo jeste jedan od slabijih tarantina, ali je slab na zanimljiv način.

ima nešto mudovito u toj premisi i celom filmu baziranom na poigravanju stereotipnim poimanjem nacista (i jevreja) – jer ovo je, kao i svi tarantinovi film, NE film o II svetskom ratu ili ne znam kakvoj istoriji i realnom svetu, nego film o FILMU.

sad, mr T nam ovde nudi jedan esej o jevrejocentričnim anti-naci stereotipovima u WWII flickovima – u suštini, ovo je, kao i KILL BILL, jedan REVENGE FLICK, samo što se ovde radi o osveti jevreja nemcima – kroz filmove, i čini mi se da je BASTERDS najpametniji upravo u onome što su mnogi okvalifikovali kao najinfantilnije – a to je parodiranje, tj do paroxizma dovođenje krvožednosti i osvetoljubivosti prosečnog gledaoca koji se bude pavlovljevski na samu pojavu naciste na ekranu, kao i svih onih guys on a mission flickova u kojima snaga i pamet pojedinaca i sitnih grupa dovode do krupnih prevaga u ratu (što, of kors, biva samo na filmu).

ovde je jedna od većih subverzija baš to što mr T zaobilazi te ionako naivne i smešne fore i fazone o provlačenju kroz obruč, i misiju svojih momaka od akcione pretvara u verbalnu. nije tu pitanje da li će naši uspeti da osvoje neko osinje gnezdo, da li će uspeti da iz zatvora oslobe peru ili miku, da li će im poći za rukom da dignu u vazduh skladište, most i šta ti ja znam – nego, da li će kroz dijalog uspeti da sakriju ili otkriju svoj pravi identitet (akcenat). u jednom ovoliko samo-reflexivnom filmu to mi zvuči kao smislen i logičan izbor.

mr T nam prodaje jednu krvožednu wish-fulfillment fantaziju ne samo o vraćanju švabama milog za drago, nego i onu ultimativnu – o ubijanju hitlera barem na filmu ako već to stvarno 'mi' nismo mogli (tj mi, saveznici: neka se ne uvrede oni iz naci država koji ovo čitaju, a koji ovim 'mi' nisu obuhvaćeni).

nije problem što je ovo esej maskiran u film, jer i KILL BILL je bio to – nego je problem što taj esej ne deluje domišljeno, dorađeno, i naprosto nije toliko zabavan kao KB (a šta pa jeste?), previše je razvučen i nema tako memorabilno nabijene set pisove. ovi ovde su malkice duži nego što je poželjno, ali ipak neki od njih vrlo dobro funkcionišu kao zasebne partije (osim uvodne scene u tom smislu bih istakao i zezanje mačaka i miševa u kafiću uzdravlje).

nema ovde larger than life likova na koje smo kod T-a navikli – sem jew huntera, svi ostali su nedopečeni, a fragmentarnost celine je ovde primetnija nego inače kod T-a, i kraj je prilično šupalj u smislu emotivnog naboja i involvementa, iako je možda i tomu tako baš zbog pomalo sadističke odluke da se nasmeje gledaocu u brk ne dajući mu ono što ovaj tvrdi da hoće, već ono što zaista hoće. ovo je film koji se obraća našem idu, koliko god se super ego na to gadio. zato sam i ja donekle podeljen, i ne mogu mu dati više od 3- jer sam tačno toliko uživao u filmu, odnosno tačno tako je priroda mog uživanja bila podeljena.

SRBIJA DO DIVX-A

Sledeći tekst originalno je objavljen u magazinu FAMA (Cobra Trade d.o.o., Beograd, br. 1, januar 2005. str. 26-29.).

Kad se danas pročita, i on sam deluje donekle zastarelo, a opet još aktuelnije, jer u njemu se vajkam nad novim oblicima nabavke i posmatranja filmova, koji danas imaju i novu dimenziju, jer sada skoro svako može vrlo brzo, takoreći smesta, da skine film za koji 5 minuta pre toga nije ni znao da postoji, i da ga odgleda istog tog dana…

Nedavno sam na divx-u nabavio čitav serijal GUINEA PIG. Za neupućene, radi se o japanskim filmićima u trajanju od oko jednog sata čija je jedina svrha – sadističko iživljavanje nad glumicama u njima, i nad publikom koja to voli. Prva dva ZAMORČETA urađena su kao kvazi-snuff: sem mučenja i kasapljenja glavne žrtve, nema drugog zapleta, niti poente. Svojevremeno je Čarli Šin nabasao na jedan od ovih i prijavio ga policiji kao 'pravi' snuff. Potrajalo je neko vreme dok nisu dokazali da se radi o specijalnim efektima i hinjenom mučenju.

 

Da, toliko su dobri.

 

Neke delove ovoga imam već izvesno vreme na VHS-u. Gledam ih sad ponovo, na divxu, ali kao da gledam nešto sasvim drugo. Kako je to moguće? To su te iste verzije; uncut, kao i ranije. Pa ipak... Hmmm...

Onda shvatam: sto mu horora, matori Maršal MekLuan je bio u pravu! Medijum jeste poruka! GUINEA PIG na piratskom video snimku nije isti film kao GUINEA PIG na divx-u ripovanom sa nedavnog američkog DVD izdanja. ZAMORČE je do mene prvi put došlo na snimku tako lošem da su boje najveći deo filma treperile: nepostojane, razlivene, rasplinute - naročito zloglasna crvena, koju VHS kasete nikada nisu ni pokazivale kako valja, čak ni na originalima. Na granici sa crno-belim snimkom, zamućene slike na kopiji circa devete generacije, bez ikakvog prevoda, na golom japanskom, treperila je ta orgija pred mojim zadivljenim očima poput najautentičnije grozote ikada kamerom zabeležene. Pa da! Ako snuff uopšte postoji, mora da ovako izgleda. Sirovo. Nejasno. Treperavo. Dokumentaristički crno-belo. Danas, kad to pogledam na divx-u, shvatam da film zapravo uopšte nije sirov: da taj baja zna ponešto o kompoziciji kadra, osvetljenju, montaži... Zapažam fine boje, bezbroj detalja setinga koji su ranije počivali u mraku šesnaestorazredne video-kopije...

Možemo, možda nekad, diskutovati o umetničkoj, kulturološkoj i svakoj drugoj vrednosti sadržaja ovakvih filmova, ali to je trenutno van poente. Ne pričamo o sadržini, već o formi. Mediju. Poenta je – da bi se, u kontekstu već citiranog MekLuana, možda moglo reći da je distinkcija između videa i divx-a (a svakako DVD-a) zapravo distinkcija između 'hladnog' i 'toplog' medija. Onog koji ostavlja mesta za 'popunjavanje' doživljaja od strane publike –dakle, poziva na participaciju- i onog koji ispunjava sva čula tako da je gledalac pasivno predan konzumaciji. Mrak šesnaestorazredne video-kopije bio je idealno platno za projektovanje sopstvenih strahova i groza.

U tom smislu, može se reći da je horor žanr najmanje oštećen činjenicom da su njegovi poklonici u ovoj zemlji – kao ljubitelji niti jednog drugog žanra, izuzev, naravno, pornića – bili i ostali pretežno okrenuti piratskim kopijama i najboljih i najgorih filmova. I horor klasici, i kultni naslovi, i najcrnji trash s podjednakim su ignorantstvom domaćih distributera ostali, u najvećem broju, nedostupni na legalnom, kvalitetnom nosaču slike i zvuka. Uostalom, šta reći o zemlji u kojoj je do pre 5-6 godina bilo nemoguće doći do kamena-temeljca modernog horora kakav je TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM (1974) ? O zemlji u kojoj je gledalac egzotičnijih sklonosti i prohteva bio i ostao osuđen na svakojaka dovijanja, najčešće uz uključivanje ujaka iz Amerike... ili barem Italije.

Nikada neću zaboraviti to leto dvehiljadito, kada sam nabavio GUINEA PIG. Na kaseti, naravno. Film je, zajedno sa još stotinak drugih, stigao u Srbiju kombijem, iz Italije. Dovezao ih Đulio, simpatični frontmen jednog velikog svetskog hardcore benda (CRIPPLED BASTARDS), i prijatelj jednog mog kolege po horor-fanatizmu iz Novog Sada. Đulio je priča za sebe: zadrti srpski nacionalista bez kapi srpske krvi u svojim venama, i najveći obožavalac Radovana Karadžića i grupe ROKERI S MORAVU koga možete zamisliti. Zapravo, ne možete, ali nije bitno. Verujte mi, Đulio je faca. Đulio je u posedu najluđe kolekcije filmova za koju sam ikada čuo, i koju uopšte mogu da zamislim. Čitajući spisak njegovih filmova, prosleđen e-mailom par meseci pre njegovog dolaska u Srbiju, nisam mogao da verujem: da li ovaj čovek stvarno postoji? Naslovi koje sam odavno već znao samo po usputnim natuknicama u ponekim opskurnijim magazinima i fanzinima, ili po referencama na nekim od bizarnijih sajtova na internetu.

 

Naslovi kao što su: AFTERMATH (zloglasni španski kratki film o nekrofilu; remek-delo deprimirajuće ogavnosti, vrhunski režirano); ALL NIGHT LONG (začetnik kultnog japanskog šok-serijala čiji sam 2. i 3. deo već posedovao na DVD-u; ovaj prvi deo je bio bez engleskog titla, ali… otkad je pa to u hororu ove vrste bitno?); ANGST (čuveni austrijski underground doku-horor koji je direktno uticao na režisere kakvi su Daren Aronovski i Gaspar Noe; nemoguć za nabaviti čak i u USA, još-malo-pa-crno-beli snimak bio je sirov baš kako i treba: film ionako šutira u stomak dvaput jače gledan na shitty kaseti); BASKET CASE III (treći deo bizarne sage o ubilačkim sijamcima i mutantima, od kojih se kod ponekog pirata u Srbiji mogao uz mnogo muke naći samo 2. deo); CANI ARRABIATI (legendarni 'izgubljeni' film Marija Bave koji je od zaplenjenog materijala kompletiran tek pre nekoliko godina – remek delo klaustrofobičnog road-movie nihilizma kakav je mogao da nastane samo u '70-im, i samo u Italiji); DER TODESKING, SCHRAMM i NEKROMANTIK 2 (čitav ostatak opusa nemačkog vunder-genija Jorga Butgereita, čiji sam transcendentno-morbidni NEKROMANTIK već posedovao na DVD-u specijalno poslatom iz Amerike); DERANGED (očajna kopija kultne verzije priče o Edu Ginu, nekrofilu i kanibalu koji je inspirisao PSIHO, TEKSAŠKI MASAKR… i UMIRENU JAGNJAD); LAST HOUSE ON DEAD END STREET (najzloglasniji video-nastie, i najbliže što su ne-japanske, zapadnjačke filmadžije prišle reprodukciji ugođaja autentičnog snuff filma); i još desetine drugih, čiji su naslovi dovoljno rečiti: DOGMAN, EBOLA SYNDROME, EVIL INSTINCT, GUINEA PIG: UNABRIDGED, GUINEA PIG: THE SEVERING SAMURAI, GUINEA PIG – TORTURED ANGELS, AUTOPSY, MARK OF THE DEVIL, MURDER OBSESSION, NECROMANIA, RAPE AFTER, SNUFF, WIZARD OF GORE, ZOMBI HORROR: LE NOTTI DEL TERRORE, itd. itd.

Ehh, već samo nabrajanje ovih naslova greje mi dušu.

Sa mešavinom nostalgije i neverice prisećam se sati i sati provedenih u frenetičnom presnimavanju tih kaseta tokom nekoliko dana tog pre-diviksovskog avgusta u Novom Sadu. Zvuči smešno, danas, kada se jedan divx film nareže za 5 minuta, a DVD iskopira za oko pola sata. Kakav fanatizam – vući potom dvadesetak kila kaseta do Niša – dvadesetak kila naslova koji bi danas stali na ne više od tri kila diskova. I najzad – gledati ih, na tim krhkim, kabastim stvarčicama od kojih je toliko filmskih zadovoljstava zavisilo za žanrovske fanatike u Srbiji... Na tim ćudljivim plastičnim stvarima, na trakama koje su se tako lako grebale, krzale, gužvale, razmagnetisavale... Na snimcima višestrukim presnimavanjem svedenim na skoro-apstraktne mrlje na ekranu... Mrlje koje su tek u mojoj glavi, kao i sve ostalo, poprimale svoj pravi smisao...

'Hladni medij', zaista! Ali, kao poručen za najsirovije od sirovih, najekstremnije od ekstremnih.

Neke priče prosto zahtevaju određenu formu: pogledajte samo visokobudžetsku videospotovsku uglađenost rimejka TEKSAŠKOG MASAKRA... i uporedite je sa nedodirljivom polu-dokumentarnom žestinom Huperovog originala. Uz svu lepotu detalja scenografije koštanih ukrasa u kući kanibala, i uz svu efektnost brujanja motorne testere koji dolaze do punog izražaja tek na DVD-u – ovo je film koji ne gubi mnogo pogledan čak i na video-kopiji. A šta tek reći o filmovima poput GUINEA PIG-a, ili CANNIBAL HOLOCAUST-a, u kojima je 'sirovost' izraza deo fundamentalnog visceralnog utiska?

Ne shvatite me pogrešno – ovo nije oda videu. VHS se polako pridružuje dinosaurusima na đubrištu istorije, i to je neminovnost koju nikakva nostalgija neće promeniti. Uostalom, većinu horor žanra čine filmovi koji ne spadaju u 'dokumentaristički' pristup užasu, i koje je za potpuni doživljaj važno posmatrati na što savršenijem mediju. Naslovi poput Kjubrikovog ISIJAVANJA, Fridkinovog ISTERIVAČA ĐAVOLA, ili opusa autora kakvi su Dario Arđento, Brajan de Palma, Pol Verhoven, (pozniji) Dejvid Kronenberg... – prosto zahtevaju u najmanju ruku divx, ako već ne DVD.

No, kada kao autentični horror geek pogledam sa kakvom lakoćom i sa kakvom dostupnošću i brzinom i zanemarljivim finansijskim ulaganjem danas svaka šuša može da nareže ili čak i sama sa neta skine filmove koje sam ja godinama sanjao i u glavi vrteo, frustriran njihovom nedostupnošću u bilo kom obliku, teško je ne vajkati se nad danima egzotike kada su elitistički ezoterici tajnim i samo njima znanim kanalima dolazili do opskurnih video naslova – kada je potraga za njima imala avanturističku draž koju previše-demokratski, previše-dostupni divx nema; najzad, kada je sam čin gledanja takve kasete imao specifičan ugođaj koji nedostaje posmatranju divx-filma.

Ali, besmisleno je živeti u prošlosti. Srbija je ušla u vrli novi svet XXI veka, i ko zna zašto je to dobro. Uostalom, to samo znači da je piraterija poprimila modernije, digitalne oblike. Naslovi koje sam pominjao ionako nikada ovde neće biti legalno dostupni, te stoga ovo nije ni oda pirateriji. Ako ičemu – ovo je bila oda ezoteriji. Nekad bilo, sad se pripoveda...

Vreme je da se krene dalje.

PRESSING br 59

izašao je PRESSING br 59.

 ako odete na sajt tog magazina, tu vest tamo nećete otkriti, ali će vas zato na tom mestu u oba oka ubosti mega banner koji reklamira novi roman dejana stojiljkovića, urednika PRESSING-a.

 pošto dexa nema vremena da apdejtuje sajt jer se bavi brojanjem prodatih primeraka svog mega-bestselera (kao i črvenih novčanica od % prodaje), ostaje na meni da vas, na ovom svetom mestu, obavestim da je PRESSING br 59 izašao, i da vam ga ukratko predstavim.

 kada okrenete naslovnu stranu (na kojoj je zgodna nišvilka, candy dulfer), s unutrašnje strane korice osobe istančane percepcije možda će zapaziti suptilnu reklamu za dexin roman, preko cele strane. LAGUNA se baš isprsila i platila (?) celu masnu stranu: na žalost, ne u koloru nego samo crno belo. u međuvremenu su odštampali i II izdanje, pa bi vala baš i mogli za idući broj da se isprse i plate kolor reklamu na najmanje 2 strane.

 naspram toga, u uvodniku, jugoslav (za izdavača) i dalje nariče za izgubljenim i zaboravljenim kosovom.

 sledi prva (dosadnija) polovina PRESSINGa, u kojoj se neki (pretežno anonimusi) bave temama politike, ekonomije, savremenim tendencijama u svetu itsl. prvo je podugačak text velje petkovića o... hm, još ga nisam pročitao: deluje kao neki pokušaj satire, sprdačine, u spoju sa autobiografijom.

 zatim imamo text 'cena virtuelne stvarnosti' koji nam otkriva zabrinjavajuće podatke o ljudima koji radije obitavaju u sajberspejsu nego li u stvarnosti. predvidivo, engl je da je to, kao, loše. text je spoj ispraznog prepričavanja opštih mesta o hikikomorijima iz ugla zdrave i normalne osobe i vrtenja glavom nad tako negativnim tendencijama, a pominuju se i neki 'otoku-i' (sic)!

 slede textovi o 'ekonomskom patriotizmu' i o fuzbalskom klubu 'arsenal' (iz engleske). teško je zamisliti neinteresantniju temu od potonje, ali kako text potpisuje aca blagojević, stara kajla i pouzdani zabavljač, siguran sam da je i ovo napisano duševno i zanimljivo koliko se to samo može na tu i takvu temu.

 onda se u rubrici 'kratka priča' ne nalazi kratka priča, nego odlomak iz romana barija giforda. imajući u vidu da ga prevodi hronični prevodilački anti-talenat, nenad župac (videti temat GRADINE o embrouzu birsu!), prilično smo srećno prošli sa samo jednom mega-greškom u celom textu. naime, u ovom prevodu otkrićete da se naslov ratnog filma OBJECTIVE: BURMA na župčev srpski prevodi kao OBJEKTIVNA BURMA. no, kako bari giford ipak nema toliko ironije i suptilnih igara reči koje bi ovome bile izazov, ostatak prevoda, izvan te objektivne burme, je OK.

potom imamo moj text o everestovoj FANTASTIČNOJ BIBLIOTECI, u kome oni koji me bolje poznaju, i kojima su znani moji stavovi o pojedinim autorima ove edicije, mogu da se dive do imbecilnosti mojoj moći suzdržavanja da budem makar umereno pozitivan prema svima njima, zbog viših ciljeva, tj. promocije nečega što u načelu i jeste pozitivno, bez obzira na par klankera u toj družini.

 onda – opet rubrika 'kratka priča', ali se – SUPRAJS!- ni u njoj ne nalazi kratka priča, nego odlomak iz romana. ovog puta to je parčence iz romana 'grobljanska knjiga' nila gej mena. izričito je naglašeno da to uskoro izdaje LAGUNA. dakle, reklama na mala vrata. slučajno, to je ista ona laguna koja je izdala dexin roman.

 sledi – gigantski prikaz romana 'parter' igora marojevića, na cele 2 strane. izdala LAGUNA. marojević je, inače, urednik i brusilac dexinog romana. prikaz je vrlo povoljan, mada ga ne potpisuje dexa.

 onda ide 6. deo serijala: intervjui čarlsa bukovskog. stari (pokojni) buk je uvek zabavan...

 prikaz knjige (povoljan) o DEPECHE MODE-u napiso dejan stojiljković. izdavač; LAGUNA.

 sledi: prikaz istorijskog trilera (povoljan): OVIDIJE, napiso dejan stojiljković. izdavač; LAGUNA.

 rivju zbirke poezije niškog pesnika bokerinija, preuzet sa nekog hrvatskog sajta.

onda ide dupla doza marka stojanovića i njegovog ega te ejpovanja anglofonih kolumnističko-uvodničarskih uzora, samo što ovde ima još više tog JA-pa-JA-pa-JA. text o stripu AMNEZIJA počinje ovako:

 "imam jedan veliki problem sa amnezijom, ali vas baš briga za to. ne, vi biste da me ubedite da je u pitanju dobar, ma šta dobar, sjajan strip! i sada bih (sic) ja trebalo da samo klimnem glavom, da vam verujem na reč? pa mi se čak i ne znamo! itd. itd." i tako marko razgovara sam sa sobom i sa svojim imaginarnim prijateljima na 3 šlajfne, a da jedva nešto kaže o povodu, tj. stripu o kome, kao, piše.

 drugi text počinje još iritantnije, ako takvo što možete da zamislite – kaže marko:

 "ovo neće biti veseo text. to je jedina garancija koju ću dati i jedino upozorenje koje ćete dobiti. biće crn, gorak, a ne bih isključio ni patetiku..."

 lost me at hello; pa ipak, neki mazohistički đavo me naterao da pregrmim taj nadrkani uvod, i pročitam ostatak – koji, zapravo, nije ni približno tako loš; čak bih rekao da je dobar. u textu se odaje počast nekolicini preminulih članova leskovačke škole stripa.

 prešli smo već duplericu, dakle sada smo u II, zabavnijoj polovini PRESSINGA. tu je moje čačkanje mečke zvane laza-dragojević koje već imate onlajn, na ovom istom blogu (kad već sajt PRESSINGA nema ko da apdejtuje).

tu su i 2 dexine filmske kritike – preuzete sa POPBOKSA, mada to nigde ne piše. čudno, kad je preuzimao stvari iz LAGUNINIH knjiga, to je svuda uredno, i na vidnom mestu, isticao. a ovo, sa POPBOKSA, ko zna – znaće. ko ne zna, koj mu kriv. nek misli da je pisano originalno i specijalno za PRESSING.

 dakle, u sendviču između 2 dexine POPBOKS reprize (novi PUNISHER i DEFIANCE) nalazi se moj specijalni, originalni i samo za PRESSING pisani text o kronenbergovom RABIDU, a povodom nedavne smrti merilin čejmbers. to mu dođe jubilarno 32. izdanje KULT HORORA, najdugovečnije rubrike u magazinu.

 dejan dabić u svojoj rubrici o multimedijskim superherojima piše o flašu gordonu, a preko puta njega je željko psiho sa svojom ejakulacijom po WATCHMEN filmu – ako je to film. ja se još ne usuđujem da se tome podvrgnem. text je otprilike onakav kakva bismo i očekivali od željka psiha kada piše o filmu na koji se napalio. dakle, paljevinska fanboj 'kritika'.

 slede 2 ozbiljne filmske kritike iz pera d. dabića, o bojlovom MILIONERU i domaćem FANTOMU.

 u muzičkom delu su recenzije novih hit albuma kultnih grupa kakve su U2 i RIBLJA ČORBA, a u tom moru mejnstrim ljigavštine našlo se mesta i za alter izdanje ELEKTRONSKE INDUSTRIJE NIŠ – prikaz uzet sa hrv. sajta.

text o lutki sa naslovne strane preuzet sa sajta nišvila.

 onda, na 2 strane, zanimljiv intervju sa glavnim čovekom nišvil festivala, pa 2,5 strane o džezu (zzzzz...) i prikaz novih BJESOVA.

 za sam krah: rivju albuma VAN GOGHA, i vrlo slobodno na kalašturski prepevana pjesma BEAT IT majka đexona, koja ovde glasi GUBI SE.

 poslednja strofa u prepevu dejana kostića (to je onaj što nije ni stojiljković, ni ognjanović, ni dabić, a opet – u PRESSINGU!) ide baš ovako:

"gubi se, ma bre gubi se

jer niko ne trpi poraze

il' pokaži da si rođen ti za fajtere

ič ne pitaj ko je u pravu a ko ne

ma bolje gubi se

samo gubi se bre!"

 toliko o 59. broju ovog 'akademskog lista'.

 u idućem broju: exkluzivni intervju sa dexom na 6 strana! potpuno objektivni hvalospev dexinom romanu na 2 (kolor) strane! nova rubrika: LAGUNA predstavlja! čitajte odlomke iz novih LAGUNINIH knjiga! čitajte, samo u PRESSINGU, nepristrasne prikaze novih LAGUNINIH izdanja! exkluzivno: LAGUNINA TOP-LISTA! saznajte šta se najviše kupovalo u knjižarama prethodnih meseci (a da nisu udžbenici)! i po prvi put u srpskom izdavaču: hologramska reklama za dexin roman uz koju ide i audio zapis (po principu muzičke čestitke): čim otvorite korice PRESSINGA, kreće melodija sa sajta dexinog romana!

 coming soon: nowhere near you.

 da, baš tako: jer PRESSING je magazin koji se ne prodaje – to je magazin koji se poklanja prijateljima i rodbini!

 malo glomazniji od vizit-karte, ali vala – i mnogo više texta (i slika) stane no na vizitku.