MINI FEST - POSLEDNJA BIOSKOPSKA PREDSTAVA

Mini Fest u Nišu od 24.02 – 02.03.2010.

Bioskop Kluba Vojske Srbije

Organizatori: Niški kulturni centar i Distributerska kuća Pro Vision

Pokrovitelj: Gradska opština Palilula

Cena po filmu je 250,00 dinara. Svako uz kupljenu ulaznicu dobije po jedan DVD po izboru.

Prodaja ulaznica počinje od 15.02. na blagajni Kluba Vojske Srbije.

Napomena 1:

Specijalno za ovu priliku iznajmljena je nova tehnička oprema za kvalitetnu sliku i ton (a za razliku od onih na koje ste inače navikli u Klubu Vojske).

Napomena 2:

Film VUKODLAK nije bilo nikako moguće dobiti za ovu priliku, a nije da se nije pokušavalo.

Napomena 3:

Zvezdicu (*) sam stavio ispred onih naslova koji imaju moju preporuku za obavezno gledanje!

Napomena 4:

Slogan ove revije - POSLEDNJA BIOSKOPSKA PREDSTAVA – treba shvatiti doslovno: posle revije na ovoj lokacije više neće raditi bioskop.

Dakle, evo bukvalno poslednjih filmova i termina u kojima možete, po poslednji put, uživati u ovom poslednjem bioskopu u Nišu.

Sreda, 24.02.

20.00

32. DECEMBAR (Republika Srpska, 90`)

Režija: Saša Hajduković

Uloge: Dragana Marić, Nikolina Đorđević, Anja Stanić, Ljubiša Savanović, Aleksandar Blanić, Nataša Ivančević

Priča o ljudima koji u novogodišnjoj noći prelaze u 32. decembar umesto u 1. januar...

Premijera (sa delom ekipe kao gostima)

22.00

* OZBILJAN ČOVEK (SAD, V.Britanija, Francuska, 105`)

Režija: Džoel i Itan Koen

Uloge: Majkl Stalbarg, Ričard Kajnd, Fred Malamed, Sari Lenik

Priča o običnom čoveku koji želi jednostavne stvari Jefferson Airplane na radiju i F-Troop na televiziji. Godina je 1967, Lari Golnik profesor fizike na mirnom univerzitetu Midvest upravo saznaje da ga žena napušta, jer se zaljubila u jednog od njegovih najprepotetnijih kolega.

Toronto 2009, Nagrada R. Altman – Indipendent Spirit Awards

Četvrtak, 25.02.

20.00

TAKING WOODSTOCK (SAD, 120`)

Režija: Ang Li

Uloge: Henri Gudman, Edvard Hibert, Imelda Stonton, Demetri Martin

Godina je 1969, a Eliot Tajber, enterijerista sa Grinič Vilidža mora da se preseli kod roditelja i pomogne im u vođenju hotela. I dok on pokušava da nađe način da im pomogne, banka se sprema da zatvori hotel...

Kan 2009.

22.00

*ANTIHRIST (Danska, Nemačka, Francuska, Švedska, Italija, 104`)

Režija: Lars fon Trir

Uloge: Vilijem Defo, Šarlota Gensbur

Ožalošćeni par odlazi u svoju brvnaru Raj, u nadi da će u šumi zaceliti svoja slomljena srca i narušeni brak. Ali, priroda preuzima kormilo i sve kreće od zla nagore.

Kan 2009 – Nagrada za glavnu žensku ulogu, Nordic Council – Nagrada Nordijskog saveta Larsu fon Triru

Petak, 26.02.

20.00

LIBAN (Nemačka, Izrael, Francuska, Liban, 94`)

Režija: Samuel Maoz

Uloge: Joav Donat, Itaj Tiran, Osri Koen, Mihael Mosonov, Zohar Štraus

Film govori o 24 sata straha, usamljenosti i beznađa sa kojima se suočava četvoro mladih vojnika u unutrašnjosti jednog tenka.

Festivali

Venecija 2009 – Zlatni lav, Solun 2009 – Nagrada za ljudske vrednosti

22.00

SAVRŠEN DOM (SAD, V.Britanija, 98`)

Režija: Sem Mendez

Uloge: Džon Krasinski, Maja Rudolf, Džef Denijels, Megi Džilenhal

Bert i Verona, stabilan par u tridesetim, treba da dobiju bebu. Iznenada, međutim, saznaju da se njegovi roditelji sele u inostranstvo. Kreću na putovanje po zemlji u potrazi za mestom gde bi se nastanili.

Subota, 27.02.

20.00

TRAŽEĆI ERIKA (Francuska, Italija, Belgija, Španija, 116`)

Režija. Ken Louč

Uloge: Erik Kantona, Stiv Ivets, Džon Hemšo, Stefani Bišop

Poštaru Eriku sopstveni život izmiče iz ruku. Nema mnogo pomoći ni od haotične porodice, ali ga do ivice dovodi njegova sopstvena tajna. Može li da se suoči sa ženom koju je voleo pre trideset godina.

Kan 2009.

22.00

SVI SU DOBRO (SAD, Italija, 100`)

Režija: Kirk Džons

Uloge: Robert de Niro, Dru Barimor, Sem Rokvel, Kejt Bekinsejl

Rimejk filma Đuzepea Tornatorea Stanno tutti bene prati udovca koji je ceo svoj život proveo u fabrici za proizvodnju žica, a svaki zarađeni dolar davao za izdržavanje porodice. Kada je penzionisan, shvatio je da je malo vremena provodio sa svojom decom.

Zlatni globus 2010 – nominacija za originalnu pesmu

Nedelja, 28.02.

20.00

* PISAC IZ SENKE (SAD, Francuska, V.Britanija, Nemačka, 128`)

Režija. Roman Polanski

Uloge: Juan Mekgregor, Pirs Brosnan, Olivija Vilijems, Kim Katral, Džejms Beluši

Glavni junak je bivši britanski premijer Adam lang koji se povukao na ostrvo kraj istočne obale Sjedinjenih Država da bi napisao memoare. Kada se njegova dugogodišnja pomoćnica udavi, profesionalni pisac iz senke dolazi da mu pomogne da završi knjigu.

Berlin 2010.

22.00

* PROROK (Francuska, 150`)

Režija: Žak Odijar

Uloge: Tahar Rahim, Nils Arestrup, Adel benšerif, Reda Kateb, Hičem Jakubi

Povodljiv i ranjiv Arapin dopadne u ozloglašeni zatvor i otkriva bolje prilike za uspeh, no što ih je ikad imao izvan rešetaka. On je sitni kriminalac osuđen na kaznu od šest godina. Podvrgnut je svim uobičajenim brutalnostima kroz koje prolazi većina zatvorenika.

Kan 2009 – Nagrada Žirija, Evropski Oskar – za najboljeg glumca, Zlatni globus 2010 – nominacija za strani film, Oskar 2010 – nominacija za strani film

Ponedeljak, 01.03.

20.00

AKVARIJUM (V. Britanija, 124`)

Režija: Andrea Arnold

Uloge: Keti Džarvis, Majkl Fasbender, Kirsten Varing, Rebeka Grifit, Hari Tredavej

Glavna junakinja je Mija, hirovita petnaestogodišnjakinja koja jedini izlaz iz svakodnevnih životnih problema nalazi u plesu do ekstaze, uvek sama sa slušalicama na ušima. Pošto uvek izaziva nevolje, isključuju je iz škole, a prijatelji je odbacuju.

Kan 2009 – Nagrada Žirija, Čikago 2009 – Specijalna nagrada za režiju i Nagrada za sporednu mušku ulogu, Edinburg 2009.

22.00

* ZLI PORUČNIK: NJU ORLEANS (SAD, 121`)

Režija: Verner Hercog

Uloge: Nikolas Kejdž, Eva Mendez, Val Kilmer, Majkl Šenon

Policajac Terens Mekdou je heroj Nju Orleansa, nakon što je spasao žrtvu uragana. Zbog povrede koju je zadobio u toku akcije, počinje da uzima sredstvo za umirenje bolova, što ga vodi u zavisnost.

Venecija 2009, Toronto Film Critics Association Awards – najbolji glumac

Utorak, 02.03.

20.00

LJUDI KOJI ZURE U KOZE (SAD, V. Britanija, 94`)

Režija: Grant Heslov

Uloge: Džordž Kluni, Juan Mekgregor, Džef Bridžis, Kevin Spejsi

Reporter Bob Vilton je u potrazi za svojom novom velikom pričom, kada upoznaje Lina Kasadija koji tvrdi da je deo eksperimentalnog programa američke vojske, što treba da dovede do promena u načinu ratovanja.

22.00

* ZATVORENO OSTRVO (SAD, 148`)

Režija: Martin Skorseze

Uloge: Leonardo di Kaprio, Mark Rufalo, Ben Kingsli, Maks fon Sidou

Dvojica američkih šerifa, Tedi Denijels i Čak Oli pozvani su na udaljeno i pusto ostrvo da istraže misteriozni nestanak žene ubice iz bolnice za lečenje duševno obolelih kriminalaca.

Berlin 2010.

PS: Ako idete na beogradski FEST, evo naslova koji NE igraju u Nišu, a koje obavezno treba overiti:

Kako smo preživeli rat / Life During Wartime
Buđenje Valhale / Valhalla Rising
Divne kosti / The Lovely Bones
Vukodlak / The Wolfman
Morfijum / Morphia
Metastaze / Metastaze
Očnjak/ Kynodontas / Dogtooth
Film je: devojka i pištolj / Film ist: A Girl and a Gun
Centar za pranje filmova / Washing Films

HAUTE TENSION (2003)

U najnovijem broju ZBORNIKA FDU (Fakulteta Dramskih Umetnosti), koji izlazi uskoro, pored ostalog možete pronaći i moj esej ROD, POL I "MONSTRUOZNA" SEKSUALNOST U SLEŠER FILMU NA PRIMERU KRVAVE ROMANSE.

To je esej koji se bavi jednim od najboljih horor filmova nastalih u 21. veku, HAUTE TENSION (Visoka napetost, kod nas prikazivan pod alternativnim naslovom Krvava romansa, zasnovanom na distributerskom naslovu za Englesku, SWITCHBLADE ROMANCE).

U pitanju je jedan od najneshvaćenijih horor filmova ikada: ne samo da su brojni horor fanovi ostali slepi kod očiju pred njegovim divotama, nego je naišao na poprilično nerazumevanje čak i kod velike većine respektabilnih svetskih kritičara. Ovaj esej pokušava da definiše problem, da postavi prava pitanja, i da na njih ponudi prave odgovore, kako bi neodumice vezane za ovaj film napokon bile rešene, ili barem bolje shvaćene.

Kao svojevrstan teaser, ovde vam nudim odlomak iz eseja u kome se definiše problem i postavljaju pitanja, a ako vas odgovori na njih zaista zanimaju, potražite uskoro ZBORNIK FDU i pročitajte esej u celosti. Mislim da je ovaj odlomak dovoljan ne samo da vas zagolica, nego i da promućurnijima nagovesti u kom se pravcu, otprilike, kreće moje rezonovanje.

Da ipak ne biste suviše lutali u slutnjama, možda će vam pomoći i apstrakt ovog rada, koji prethodi odlomku.

Za slučaj da još uvek ima živih ljudi koji ni nakon 6 godina od pojave HAUTE TENSIONa još uvek nisu gledali ovo remek-delo, pre čitanja donjeg odlomka preporučuje se da prvo skinu i pogledaju film, recimo – ODAVDE.

Apstrakt:

Ovaj esej bavi se napetošću i šokom proizvedenim nestabilnošću (rodnog) identiteta ubica u horor filmovima. Esej istražuje ambivalentnost slešera (pod-žanra horora) prema pitanjima seksualnosti, i s njim povezanim konceptom "monstruoznosti". U središtu pažnje je analiza francuskog slešera Krvava romansa (Haute Tension / High Tension / Switchblade Romance, 2003) Aleksandra Aže. Njegova izražena žanrovska samosvest proizvodi podsticajan "dijalog" sa prethodnicima i njihovim konvencijama, a "rodni preokret" je centralan za njegov zaplet i značenje. Film je inovativan jer u jednu figuru spaja dva tipska lika slešera: "Poslednju Devojku" (eng. "The Final Girl"), onako kako ovaj lik definiše Carol J. Clover, i "Monstruma", odnosno ubicu. Ovim postupkom se tradicija slešera obogaćuje, reinterpretira, ali i ogoljava. Namera eseja je da rasvetli ambivalentnosti slešer horora kroz primere iz filma Krvava romansa i da, oslanjajući se na definicije slešera kod Carol J. Clover i određenje "monstruoznog roda" kod Judith Halberstam, rastumači odnos ovog pod-žanra prema pitanjima muškosti i ženskosti, normalnosti i monstruoznosti.

Ključne reči:

slešer, horor, rodni identitet, šok, preokret, napetost, monstrum, homoseksualnost (lezbijstvo), "Poslednja Devojka", Krvava romansa

Odlomak iz eseja ROD, POL I "MONSTRUOZNA" SEKSUALNOST U SLEŠER FILMU NA PRIMERU KRVAVE ROMANSE

Dejan Ognjanović

Poslednja Devojka i Monstrum

 

Brojni su kritičari, iz najprestižnijih filmskih časopisa, pali na razumevanju preokreta u filmu KRVAVA ROMANSA. Rodžer Iber ga je optužio da ima rupu u zapletu dovoljnu da se kroz nju proveze kamion (Ebert 2005); kritičar San Francisco Gate-a zaključuje da film "na kraju krajeva nema nikakvog smisla" (LaSalle, 2005); autor kritike u Village Voice-u misli da "preokret 'izduvava' film" (Holcomb 2005), dok Mark Kermoud iz Sight and Sound-a piše da "jedina pogrešna nota je završni preokret, koji dolazi više kao zbunjenost nego kao iznenađenje" (Kermode 2004).

A zapravo, ključevi za razumevanje filma nalaze se na dva mesta: u činjenici da sva dešavanja u filmu kazuje nepouzdani narator, i u alternativnom naslovu - KRVAVA ROMANSA. Onog trenutka kada se dešifruje smisao specifične perspektive iz koje se dešavanja prikazuju, i kada se shvati priroda romanse koja je u centru tih zbivanja, film je savršeno smislen, bez rupa u zapletu ili pogrešnih nota.

KRVAVA ROMANSA počinje mozaičnim, isprva nepovezanim kadrovima (iz ugla subjektivne kamere) u kojima izgleda da jednu devojku neko juri kroz šumu. Ti kadrovi su ispresecani stroboskopskim bleskovima farova automobila, i prizorom auta od čijeg vozača devojka traži pomoć. Zatim je vidimo, s leđa, sa ozbiljnim ožiljcima i modricama, u nekoj nedefinisanoj instituciji (bolnica?) gde neprestano ponavlja "Nikome neću dozvoliti da stane između nas..." Ovakav početak navodi nas na pomisao da je devojka za dlaku umakla nevidljivom ubici, i da će njena naracija koja sledi predstavljati flešbek na događaje koji su je doveli u stanje šoka u kome je sada. "Da li snimate?" pita ona, a zatim počinje.

Njena priča: ona se zove Mari (igra je Cecile de France) i zajedno sa drugaricom Aleks (Maiwen) odlazi u njenu porodičnu kuću na selu. Već prve noći, neki krupan, stariji muškarac (Philippe Nahon) upada u kuću, ubija Aleksinog oca, majku i mlađeg brata, a devojku otima u svoj kamion. Mari se ušunja u kamion u nameri da nekako spase drugaricu, što nakon brojnih krvavih događaja i uspe. Međutim, umesto zahvalnosti za spas, odvezana drugarica je neobjašnjivo napada i ranjava...

Stvarna priča: Mari je psihički nestabilna devojka sa jakom fiksacijom na Aleks, prema kojoj je vrlo posesivna. Mari ubija Aleksinu porodicu i vezanu Aleks vozi u svom autu kroz noć, dok fantazira o psiho-ubici koji je, navodno, oteo njenu dragu, i o sebi kao o vitezu na belom konju koji joj nesebično hrli u spas. Ne postoji drugi ubica sem Mari; monstrum koga igra Nahon samo je projekcija njene podeljene psihe, otelotvorenje potisnutog dela koji je vremenom deformisan i pretvoren u nakazu. Ne postoji ubičin kamion: taj deo priče, vezan za Aleksinu otmicu, plod je Marine fantazije. Aleks je sve vreme bila na zadnjem sedištu Marinog auta. Pažljivim gledanjem filma moguće je videti suptilne naznake o Marinoj podeljenoj prirodi i o pravoj prirodi dešavanja.

Revolucionarni preokret koji KRVAVA ROMANSA uvodi u horor žanr ne sastoji se u tome što se za ubicu za koga smo verovali da je muškarac ispostavlja da je zapravo žensko; preokret je dublji od mehaničke maskarade. Šok koji uvodi KRVAVA ROMANSA proizvodi spoznaja da je lik koji je jasnim filmskim znacima na početku filma predstavljen kao "Poslednja Devojka" – do kraja razotkriven kao "Monstrum".

"Poslednja Devojka" je tipski lik slešera, koga Kerol Klover ovako definiše:

Ona je ta koja pronalazi unakažena tela svojih prijatelja i opaža pune razmere prethodećeg užasa i svoje ugroženosti, koju proganjaju, pritešnjuju i ranjavaju; koju vidimo kako vrišti, tetura se, ustaje i ponovo vrišti. Ona je peronifikacija totalne prestravljenosti.... Jedino ona gleda smrti u oči, jedino ona nalazi snagu bilo da zadrži ubicu dovoljno dugo dok je neko ne spasi (završetak A) ili da ga sama ubije (završetak B) (Clover 1992:35).

Slešer je drama koja se, u suštini, vodi između Poslednje Devojke i Monstruma; svi ostali, bilo da su to predstavnici poretka (policija, psihijatri, profesori, roditelji...) ili njeni drugovi, samo su sporedni likovi, najčešće predodređeni za žrtve. Iako su po definiciji ova dva lika međusobno suprotstavljena i osuđena na borbu do istrebljenja, ono što ih čini zanimljivim upravo je njihova sličnost: po mnogo čemu, Poslednja Devojka je blizanac, ili odraz u ogledalu Monstruma. Koren njihove sličnosti je to što su oboje otpadnici, odbačeni, sami i različiti od ostalih.

Poslednja Devojka je, jednom rečju, dečkasta. Baš kao što ubica nije potpuno muško, ona nije sasvim žensko – u svakom slučaju, ne toliko kao njene drugarice. Njena pamet, ozbiljnost, sposobnost u mehaničkim i praktičnim stvarima, kao i seksualna suzdržanost izdvajaju je od ostalih devojaka i približavaju samim momcima kojih se pribojava ili ih odbacuje, a da i ne govorimo o samom ubici (Clover, 1992:40).

Dve stvari ovde vredi istaći:

1) Poslednja Devojka ispoljava brojne osobine koje se obično smatraju muškim, i često je čak i po izgledu muškobanjasta: kratke kose, obučena u farmerice i neutralnu košulju ili majicu (bez dekoltea), sa malo ili nimalo šminke... Ona oscilira između registara, i upravo ta nestalnost je osobina koju deli sa Monstrumom.

2) Poslednja Devojka poseduje brojne osobine kao i ubica, što joj, na kraju, i omogućava da ga uništi.

a) Oboje se razlikuju od svih drugih.

b) Oboje su prikazani kao stidljivi, introvertni, naspram ekstrovertne, promiskuitetne grupe adolescenata od koje se Devojka distancira a koju Monstrum direktno napada.

c) Oboje su monogamni, i strpljivi da čekaju onog Pravog/Pravu.

d) Oboje ispoljavaju velike doze sadizma: od Monstruma se on i očekuje, ali na kraju filma i Poslednja Devojka je primorana da pronađe "ubicu u sebi" i da se Monstrumu suprotstavi sa podjednakim, ako ne i većim sadizmom ako želi da preživi. Upravo taj skriveni sadista u njoj, koga okolnosti isteraju napolje, jeste kvalitet koji je izdvaja od gomile "normalnih" i približava "Monstrumu".

Ovako izgleda situacija u klasičnom slešeru, na koji se KRVAVA ROMANSA samosvesno osvrće i koga nadograđuje. Sada je potrebno pronaći odgovor na pitanja: šta se postiže osobenom vizurom pripovedanja (nepouzdani narator), o kakvoj se romansi u ovom filmu radi, na koji način ovako konstruisana priča osvetljava pitanja roda, pola i seksualnosti u hororu, te kako KRVAVA ROMANSA obogaćuje koncept monstruoznog u ovom žanru. Do odgovora na ova pitanja može se doći kroz još konkretnija pitanja, koja se tiču najvećih odstupanja ovog filma u odnosu na tradiciju slešera:

1) Zašto Mari uopšte ima dvojnika, koga igra drugi glumac?

2) Zašto je Marin alter ego – muškarac?

3) Zašto Marin dvojnik ne korespondira sa njenim izgledom? Odnosno, zbog čega ga igra znatno stariji, neprivlačan glumac?

...

Nastavak eseja u ZBORNIKU FDU!

...

Navedeni odlomci iz knjige

Clover, C. J. 1992. Men, Women, and Chainsaws: Gender in the Modern Horror Film. Princeton.

DO VIĐENJA, GOSPODINE

Scenario: Olivije Mo

Crtež: Remi Mabzon

Veseli četvrtak, 2009

Tvrd povez, A4 format, crno belo

80 strana

U ruke mi je nedavno došao ovaj strip album i osećam potrebu da kažem par stvari o njemu.

Ja nisam veliki expert za strip, a veći znalci su već kazali svoje, pretežno pohvalne, reči posvećene ovom delu, pa ću zato biti kratak.

Priznaću, naslov DO VIĐENJA, GOSPODINE baš i ne zvuči preterano nadahnuto a kamo li privlačno. Narandžasta korica sa grubo nacrtanom probodenom ribom takođe nije umetnina koju bih okačio na zid. Pa opet, bacio sam se na ovaj strip i pročitao ga u cugu.

Najveća misterija za mene jeste samo postojanje ovog stripa. Naime, njegov zaplet sačinjava jedna mala, intimna priča koja bi možda mnogo adekvatnije ležala proznoj formi. Kratka priča ili novela, a ne strip na 80 strana. Bila bi to nemilosrdna proza – nešto između nimalo romantizovanog detinjstva iz VELIKE SVESKE Agote Kristof i nesputane a pronicljive vrlo francuske mizantropije L. F. Selina. Ukratko, mračna, teška priča. Šta će to u jednom stripu, mediju namenjenom pre svega eskapizmu klinaca i nedoraslih matoraca, zaista ne razumem. OK, u belome svetu (ovakve) stripove možda čita i poneki kulturni matorac širokih shvatanja, ali mene najviše iznenađuje i oprezno raduje optimizam Veselog četvrtka da i u Srbiji ima dovoljno ljudi (i klinaca) koji će kupiti i čitati jedan ovakav strip.

Zaplet, ukratko. Klincu umrla baba. Tačnije, ubijena je. Još tačnije, dečkov ćale je gurnuo niz stepenice. Ćale je pijana svinja. Baba je dečaku bila najdraži rod. Mama je tiha, životom (i mužem) zgažena ženica. Glavna dilema je: izdati oca, ili se praviti da ne znaš ono što znaš? A čak i ako ga izdaš, kako ćeš dokazati da nije u pitanju samo nesrećan slučaj?

Ima li pravde? Da li će istina izaći na videlo? I kome ona treba? I kome će na kraju balade biti bolje zbog toga?

Osim što je u pitanju bolna i mračna priča o odrastanju i suočavanju sa gorčinom sveta odraslih a ne spektakularna, vickasta superherojska priča o invaziji, kataklizmi, eksplozijama, čudovištima i sisatim junakinjama, DO VIĐENJA, GOSPODINE se karakteriše i crtačkim stilom koji, moram priznati, ni meni samom ne leži. U pitanju je svedeni, visokostilizovani, gotovo karikaturalni (ali ne komični) stil, debelih i grubih linija, sa malo senčenja i mnogo belih i crnih površina u jakom kontrastu. ASTERIKS ovo svakako nije. A ni TORPEDO.

Što se tiče scenarija, tu nemam većih zamerki: ambijent je odlično uhvaćen, ta francuska provincija sa svojim pravilima ponašanja deluje proživljeno i uverljivo, kao i dobro skicirani likovi i njihove interakcije koje su sve samo ne crno-bele. Makar se isprva možda i opirali tom crtežu, ako se prepustite priči vremenom će vas ona uvući u zaista specifičnu atmosferu pažljivo građenu istančanim osećajem za detalj. DO VIĐENJA, GOSPODINE je svakako nesvakidašnji strip u domaćim okvirima, i treba pozdraviti hrabrost izdavača da ga ponudi srpskom čitaocu.

28 DAYS LATER (2002)

28 DANA KASNIJE

Režija: Deni Bojl

Scenario: Aleks Garland

Uloge: Kilian Marfi, Naomi Haris, Brendan Glison, Kristofer Eklston...

***(*)

3+

Grupa aktivista za zaštitu životinja upada u jednu laboratoriju i, nesvesni toga šta čine, oslobode šimpanzu zaraženog eksperimentalnim virusom. Oslobodilac je prva žrtva ugriza.

28 dana kasnije... Momak (za koga kasnije saznamo da se zove Džim) budi se u zaključanoj sobi bolnice. Kad izađe, nalazi praznu zgradu, puste ulice, čitav London ispražnjen od saobraćaja i ljudi. Ubrzo, međutim, shvata da u toj pustoši postoje i drugi: s jedne strane su mase zombifikovanih, pomahnitalih 'ljudi' gladnih krvi, s druge – nekolicina onih koji su izbegli zarazi, u očajničkim pokušajima da prežive. Oni zajedno putuju do vojne baze koja štiti grupu nezaraženih, ali kada jednom tamo dospeju počinju da na delu shvataju izreku: Čovek je čoveku vuk.

28 DANA KASNIJE je film koji pripada tradiciji takvih (post)apokaliptičnih SF-horora kakvi su POSLEDNJI ČOVEK NA ZEMLJI (1963), OMEGA MAN (1971), LUDACI (1973) i MAHNITOST (1976).. U svima njima centralna je tema prevlast 'divljačkih', nasilnih nagona u čoveku, kojima se svet pretvara u pustoš gde zakoni civilizacije kakvu poznajemo više ne važe i gde malobrojni neiskvareni (?) likovi pokušavaju da sačuvaju svoju humanost – ili da se bar nekako prilagode novom konceptu humanosti u drastično izmenjenom svetu.

Po tome, prva polovina filma u mnogome podseća i na Romerovu ZORU MRTVACA (1978), središnji i najuspešniji deo 'zombi trilogije', dok druga polovina neprijatno priziva poslednji, slabiji (DAN MRTVIH, 1985). Ovo se ne ogleda samo po militarističkom okruženju i sličnom odnosu autora prema njemu (gomila groteskno karikiranih i antipatičnih likova) nego i po tome što u ovom delu filma sa borbe ljudi i zaraženih u centar pažnje dospeva međuljudski sukob. Na žalost, ovo je najmanje uspešan deo filma.

Deni Bojl biva najefektniji onda kada su njegove preokupacije usmerene jasnim žanrovskim odrednicama (poput trilera u MALOM UBISTVU MEĐU PRIJATELJIMA, ili pod-žanra drug-movie-ja u TREJNSPOTINGU) pa se čini da je upravo žanrovska čistota (tačnije, hibrid bliskih žanrova: SF i horor) pomogla da nas, nakon nekoliko filmskih lutanja (NEOBIČAN ŽIVOT, PLAŽA), ponovo podseti na kvalitete svojih ranijih ostvarenja. Fascinantan je režiserov osećaj za tajming i saspens: iako film traje skoro dva sata, to vreme je maksimalno iskorišćeno kako za nezaboravne, zlokobne prizore opustelog velegrada (na početku) tako i za munjevite, dinamično montirane i žestoke scene okršaja sa pomahnitalima prošarane ponekom sporijom, ali dramski značajnom scenom.

Sve u svemu, reč je o pažnje vrednom filmu čije su ambicije, izgleda, ležale prevashodno na formalnom planu, pa tu počivaju i njegovi najveći kvaliteti (odlična režija, sjajna fotografija, atmosfera...) dok na planu scenarija ima nedostatke u vidu nedorađenih likova, logičko-motivacijskih nedorečenosti (mnoge stvari u vezi sa nastankom zaraze, ponašanjem zaraženih itsl.) i nedovoljne idejne osmišljenosti (od prvog velikog engleskog apokaliptičkog filma posle dugo vremena, pa još u Bojlovoj režiji, čovek bi očekivao malo izraženiji punk ugođaj i specifičnije engleski pristup, umesto omaža američkim uzorima).

Zahvaljujući Bojlovoj režiji, solidnoj atmosferi i dobroj glumi 28 DANA KASNIJE i pored izvesnog osećaja nedorađenosti predstavlja vredan, iako ni po čemu revolucionaran, doprinos pod-žanru postapokaliptičnog SF-horora sa zombi-intonacijom (iako su vinovnici štete ovde 'samo' zaraženi i pomahnitali, ali ipak živi ljudi).

ZOMBI (1979)

Zombi 2

aka Island of the Living Dead

aka Zombie (USA)

aka Zombie Flesh-Eaters (UK)

***

3+

Nastao iz oportunističkih razloga (eksploatacija pomame za Romero-Arđentovom ZOROM MRTVACA, koja se u Italiji i većini Evrope prikazivala kao ZOMBI), Fulčijev film je uspeo da se izbori za svoj identitet i da, čak, bude originalan u odnosu na uzor. Umesto urbanog ambijenta, smešten je na antilsko ostrvo gde vudu vračevi i ludi naučnici istovremeno oživljavaju mrtvace. Umesto relativno svežih, modrih Savinijevih kreatura, mrcine koje je kreirao Đaneto de Rosi trule su, raspadnute i crvljive, gnjile i odurne u meri koju se nijedan dotadašnji zombi film nije usudio da prikaže. Umesto satire i društvene kritike, Fulči nam nudi senzacionalističku akciju začinjenu obilatim krvoliptanjem na nivou Savinijevih ekscesa, a u nekoliko scena uspeva i da ih nadmaši. Umesto Romerove drame profilisanih likova Fulči nam nudi površne karikature čija je jedina svrha da pretrče od tačke A do tačke B trudeći se da usput ne budu raskomadani. Naravno, većini to ne uspeva, na zadovoljstvo gledalaca.

Umesto čvrste i linearne priče, ZOMBI je iscepkan na samodovoljne fragmente i set-piece-ove; budući da Fulči i ne pokušava kreaciju koherentnog zapleta, film mu je strukturisan kao zbirka izolovanih, preteranih horor-gegova. Među njima se ističu: izvanredan početak sa naizgled napuštenim brodićem nadomak Njujorka gde se par policajaca suočava sa zastrašujućom zombi-grdosijom; često citirana scena u kojoj zombi hvata ženu za kosu i nabija joj oko na komad slomljene drvenarije (ranjivost ovog konkretnog dela fizionomije Fulči će eksploatisati i u brojnim svojim budućim filmovima, ali retko gde će prići visceralnosti ove antologijske scene); ustajanje mrcina sa groblja konkvistadora (jedna od najboljih scena voskresenija u istoriji zombi filma, tim efektnija što se zbiva usred dana); i naravno, besmislena, neverovatna i apsolutno ludačka scena u kojoj zombi, na dnu mora, napada omanju ajkulu i bori se s njom, pokušavajući da je ugrize!

Poslednje navedena scena savršen je primer strategije 'anything goes' koju Fulči ovde po prvi put primenjuje: naime, nakon niza horor-trilera u kojima je bio sputan prividom logike i smisla, počev od ZOMBIJA ovaj režiser se bez stida i srama okreće 'logici' iracionalnog, u kojoj je sve moguće, svako može da strada u bilo kom trenutku i na bilo koji način: sve opcije su otvorene, niko nije siguran, a svaki oblik predvidivosti možete da bacite kroz prozor. Naravno da ovakav pristup nije masovno popularan, i za većinu publike odgojene na američkom zdravorazumskom pristupu dramaturgiji fulčijevski ekscesi mogu da deluju kao besmislena preterivanja. Istini za volju, u ZOMBIJU se on još uvek oprobava u novom pristupu, i film se može optužiti za neujednačenost. Pored toga, nakon efektnog početka, film se skoro pola sata gega i rasteže beslovesnim scenama u Njujorku u kojima antipatične karikature od 'likova' pokušavaju da se okupe i usmere ka ostrvu gde počiva prava akcija… Klimaktični okršaj sa zombijima u brvnari deluje rutinski otaljan, bez bitnije količine saspensa ili preokreta, ali poslednji prizor ipak uspeva da bude jedan od onih ikoničkih (ovekovečen i na nekim verzijama postera): horde zombija teturaju se preko bruklinskog mosta ka Njujorku čija se silueta ocrtava u daljini.

Sa svim svojim vrlinama i manama, ZOMBI je doneo nekoliko bitnih prekretnica. Kao prvo, u Fulčijevoj karijeri označio je prelaz sa giallo-trilera na nadrealne, barokno preterane splatere kakve niko u to vreme nije pravio. U ovome mu je pomogla više nego srećna okolnost da je na ZOMBIJU oformio kvartet vrhunskih saradnika čiji će doprinosi doneti kvantni skok u kvalitetu zajedničkih filmova (i drastičan pad kada saradnja sa njima bude prekinuta). Najupadljiviji je doprinos Đaneta de Rosija, majstora za efekte koji je stvarao u svedenim budžetskim uslovima, u zemlji bez tradicije složenih efekata maske, pa opet - maltene od štapa i kanapa (i svog izvanrednog talenta) uspeo je da stvori komplikovane i nadahnute, do danas retko dostignute maske i efekte truljenja i svakojakog sakaćenja i krvoliptanja. U to spada i najlepša (po boji i gustini) filmska krv koja se ikada i igde mogla videti, sve do današnjih južnokorejskih horora.

Mnogo od ovih efekata bilo bi protraćeno da ih nije osvetlio i prefinjenom kamerom usnimio Serđo Salvati, čije kompozicije kadra, živahne boje i nadahnute igre svetla i tame znatno oplemenjuju (i gotovo transcendiraju) polazni materijal. Najzad, neshvatljivo zapostavljeni Fabio Frici, u senci precenjenih Arđentovih GOBLINA, zapravo je autor nekih od najboljih italo skorova, i svi su nastali upravo za Fulčijeve filmove. Njegove kompozicije - originalne, melodične, jezive, ponekad sa očitim špageti-uticajem, ali uvek pompezne i bogate - spadaju u sam vrh filmske horor muzike. Ovaj Trio Fantastikus kompletiran je upravo na ZOMBIJU, a njima se pridružilo i četvrto ime u vidu scenariste Dardana Saketija, koji zaslužuje zaseban osvrt.

 

Pored prekretnice u Fulčijevom opusu, drugu veliku prekretnicu ZOMBI je doneo na polju italo horora: sa giallo tematikom iznurenom tokom 1970-ih, Italijani su tragali za novom formulom pogodnom za jeftinu i brzu eksploataciju, a zombi tematika se zgodno 'namestila' kao idealna za to. Otud, počev od ZOMBIJA, na Apeninima nastaje pomama snimanja filmova o oživelim mrtvacima – čitav pod-žanr u kome, mora se priznati, niko nije uspeo da priđe ni blizu Fulčijevim bizarno-prelepim simfonijama splattera.

Najzad, ZOMBI je bio prekretnica i u tretmanu živih mrtvaca na svetskom nivou, i uticaj njegovog visceralnog, niskobudžetnog, bestidno žestokog pristupa proširio se i na ostatak Evrope (Španija, Francuska…). Ubrzo se odrazio i na američki film, najočiglednije u ZLIM MRTVACIMA (1982) Sema Reimija, ali i u drugim uticajnim zombi splaterima koji su usledili, poput REANIMATORA (1984), POVRATKA ŽIVIH MRTVACA (1985) ili MRTVIH U MOZGU (1992).