уторак, 16. фебруар 2010.

CHETNIXPLOITATION: NOVI BLOG!

Zajedno sa kolegama i saradnicima, Son of Manom (na slici levo, s pivskom flašom) i Alexandrom (na slici desno, posmatra cepanku i pita se koja je veća) osnovao sam udruženi blogerski poduhvat pod naslovom CHETNIXPLOITATION.

Termin chetnixploitation prvi je upotrebio bloger Bobby Peru u komentaru rivjua filma GRBAVICA by Aleksandar Janjić. Diskusija povodom tog filma inspirisala nas je za pokretanje zasebnog bloga koji bi se bavio tom vrstom zločina protiv filma i umetnosti uopšte.

Chetnixploitation je zajednički naziv za (prvenstveno filmska) dela u kojima se, uglavnom naivno i jednostrano, s predumišljajem (dakle, zlonamerno) ili iz lenjosti/gluposti/neznanja, prikazuju ratovi na prostorima bivše Jugoslavije i njihove posledice po običnog čoveka, na način groteskno simplifikovan tako da se za (skoro) sva zla i užase uglavnom okrivljuju Srbi tj. 'četnici' dok se istovremeno relativizuje, ili umanjuje, ili sasvim negira odgovornost za rat i učešće u njegovim užasima kod drugih strana (hrvatske i bošnjačke).

Svrha ovog bloga je prvenstveno da se grupica piskarala (i poneki filmski kritičar!) malčice zeza na račun određenih filmova (i njihovih autora) za koje mislimo da su zezanja vredni uprkos tome što pokušavaju da se bave ozbiljnom tematikom na (ne)ozbiljan način. I da sve to tutnemo na jedno mesto, naravno.

Osim zabavne, blog ima i edukativnu svrhu, jer želi da skrene pažnju filmofila na jedan antifilmski, zločinački trend medijske viktimizacije jednog naroda (ovde: srpskog) kroz samo naizgled nevine, samo površno gledano 'objektivne', 'tople ljudske priče' (sa dežurnim žrtvama i dežurnim krivcima).

Detaljniji opis naših planova i namera, kao i prve rivjue, potražite na blogu!

SRPSKE NARODNE PESME

užitak koji mi je nedavno prouzročio ponovni susret sa pesmom BANOVIĆ STRAHINJA naveo me da se podsetim nekih od najznamenitijih srpskih narodnih pesama. na ovu reprizu, neučinjenu još od srednjoškolskih dana (znam, sram me bilo!), spremam se već nekoliko meseci unazad – još otkako sam, zarad spremanja za intervju s kadijom povodom filma ČUDO, pročitao i PATOSIRAO SE pesmom BOLANI DOJČIN.
i odmah da kažem da smatram da su BOLANI DOJČIN i BANOVIĆ STRAHINJA dve najlepše i najgenijalnije narodne pesme koje su meni poznate (a pošto nisam preterani stručnjak, nadam se da ima JOŠ ovakvih - manje poznatih, a jednako dobrih)!
BOLANI DOJČIN je kvintesencija srpskog vesterna (iz doba kad su američkim westom jurcali samo bivoli i pokoji indijanac) : heroj koga su svi napustili bori se za čast, iako sa slabim šansama, i sam samcit uspeva da potvrdi svoju vrednost i ono za šta se bori, sa pay-offom koji je maltene orgazmično explozivan.
što je najbolje, u toj pesmi je sve iskazano sa upravo genijalnom ekonomijom, bez i najmanjeg skretanja, rastezanja, zbrzavanja, kvarenja tona ili bilo čega sličnog: ekonomija izraza, perfektno pogođenih metafora i poređenja, balans akcije i emocije… sve je SAVRŠENO!
BANOVIĆ STRAHINJA je sve to, i još ponešto više, pošto on ima još dublju i neočekivaniju/originalniju temu, sa twistom na kraju koji, makar i ne bio previše ubedljiv, zvuči predobro da ne bi postojao, makar kao ideal.
beskrajno mi je prijao anti-autoritarni ton koji provejava kroz mnoge od njih, sa BANDOGLAVIM JUNACIMA KOJI NE JEBU ŽIVU SILU: legendardno je markovo oranje drumova (genijalno!!!), ali navešću radije manje citiran primer, iz ŽENIDBE DUŠANOVE, gde miloš voinović, junak inkognito, ovako odvraća (ne turskom, nego srpskom) caru, koji mu je kazao da skine kabanicu koja deluje prevelika na njemu, golobradom:
"Sjedi, care, pak pij rujno vino,
"Ne brini se mojom kabanicom;
"Ako bude srce u junaku,
"Kabanica neće ništa smesti:
"Kojoj ovci svoje runo smeta,
"Onđe nije ni ovce ni runa."
u istoj pesmi ima i genijalan blago-muškošovinistički hint (jednadžba žene = ovce):
"Kako ćeš ti poznati đevojku,
"Kad je nigda ni viđeo nisi?"
Al' govori Miloš Voinović:
"Ne brini se, care gospodine!
"Kad ja bijah u Šari planini
"Kod ovaca dvanaest hiljada,
"Za noć bude po trista janjaca,
"Ja sam svako po ovci poznav'o;
"Roksandu ću po braći poznati."
vrlo je zabavan i dobar twist u ŽENIDBI KRALJA VUKAŠINA, gde vukša navede udatu ženu da izda svog muža, a kad joj sjebe dragog, ovaj na samrti kaže, otprilike, 'kako je mene izdala tako će i tebe, čuvaj se, brate, nego bolje za ženu uzmi moju sestru, ona će ti biti verna', na šta podstrekač na neveru i ubica kaže: 'jebote, u pravu si, prikane: rastgnite kuju, a dajte momčilovu sestru jevrosimu da joj napravim marka kraljevića!'
siguran sam da se feministkinjama ne bi dopala ova pesma i njen kraj, ali šta da se radi, takvi smo mi srbi…
ZIDANJE SKADRA je dirljivo i lepo kako ga i pamtim, sa nagrađenim nevjerama (braća koja prekše datu reč, i kažu ženama da sutra ne nose ručak zidarima) i kažnjenim poštenjacima (Mladi Gojko vjeru ne pogazi, /I on svojoj ljubi ne dokaza.).
jedan od najlepših momenata u bilo kojoj pesmi, ne samo našoj, je deonica kad naivni gojko ujutro vidi baš svoju ženu kako neznajući dolazi po svoj usud, da bude živa zazidana:
Ugleda ga tanana nevjesta,
Krotko hodi, dok do njega priđe,
Krotko hodi, tiho besjeđaše:
"Što je tebe, dobri gospodaru!
"Te ti roniš suze od obraza?"
Al' govori Mrljavčević Gojko:
"Zlo je, moja vijernice ljubo!
"Imao sam od zlata jabuku,
"Pa mi danas pade u Bojanu,
"Te je žalim, pregoret' ne mogu.'
Ne sjeća se tanana nevjesta,
No besjedi svome gospodaru:
"Moli Boga ti za tvoje zdravlje,
"A salićeš i bolju jabuku."
Tad' junaku grđe žao bilo,
Pa na stranu odvratio glavu,
Ne šće više ni gledati ljubu;
mračno-humoristička je scena na kraju UROŠA I MRNJAVČEVIĆA u kojoj besni otac vukašin juri oko crkve svog sina marka kraljevića (jer nije ocu dosudio carstvo) i hoće da ga ubije, a ovaj ne sme da se brani jer
Bježi Marko ispred roditelja,
Jer se njemu, brate, ne pristoji
Sa svojim se biti roditeljem,
a koja se završava prelepo sročenim, zlokobnim proročanstvom (Što su rekli, tako mu se steklo.)
na pregenijalnu kulminaciju SMRTI MAJKE JUGOVIĆA teško da treba i podsećati, ali ipak, kad majka u ruke uzme otkinutu ruku svog sina, koju je gavran doneo s kosova polja:
"Moja ruko, zelena jabuko!
"Gdje si rasla, gdje l' si ustrgnuta!
A rasla si na kriocu mome,
"Ustrgnuta na Kosovu ravnom!"
pesme o MARKU KRALJEVIĆU su zaista vrh! on je totalno genijalni super-heroj – i to bliži savešću i mrakovima mučenom betmenu nego li nacistički decidiranom i sigurnom supermenu, sa legendarnim vapajem nakon što na prevaru i uz pomoć vile prikolje musu kesedžiju:
"Jaoh mene do Boga miloga!
Đe pogubih od sebe boljega."
prosto je zadivljujuća moralna veličina koju priprosti (?) srpski seljak/pevač uspeva da podari svojim junacima, koji su mnogo više od pukih idealizovanih wish-fulfillment fantazija.
MARKO KRALJEVIĆ UKIDA SVADBARINU je esencijalna ŠEJN-priča: dobri momak dođe i sam oslobodi raju od zuluma. s tim što je marko daleko veći šeret i frajer od šejna, pa tako nalazimo i sledeće smehotresno zajebavanje:
(kaže turčin)
"Ne daš blaga, sa mnom se podsmevaš;"
Pa potrže teška buzdovana,
Te udara Kraljevića Marka,
Udari ga tri četiri puta.
Nasmeja se Kraljeviću Marko.
»O junače, Arapine crni!
"Il' se šališ, il' od zbilje biješ?"
Ciči Arap, kao zmija ljuta:
"Ne šalim se, već od zbilje bijem."
Ali Marko poče besediti:
"A ja mislim, da se šališ, tužan;
"A kad, more, ti od zbilje biješ,
"I ja imam nešto buzdovana,
"Da te kucnem tri četiri puta;
"Koliko si mene udario,
"Toliko ću tebe udariti,
"Pa ćem' onda na polje izići
"I iz nova mejdan započeš."
Trže Marko buzdovana svoga,
Pak udari Arapina crna,
Kako ga je lako udario,
Iskide mu iz ramena glavu!
Nasmeja se Kraljeviću Marko:
"Bože mili. na svem' tebi vala,
"Kad brž' ode sa junaka glava!
"Kan' da nije na njemu ni bila!"
pošto je počistio gamad, marko, kao pravi uber-cool baja, kaže:
"Gdi devojka ima za udaju,
"Neka traži sebi gospodara,
"Nek s' udaje, dok je za mladosti;
"A gdi junak ima za ženidbu,
"Nek se ženi, neka ljubu traži;
"Od sad više nema svadbarine.
"Marko za sve svadbarinu plati."
što se tiče marka, on JESTE spoj hogara strašnog i konana i homera simpsona i nikole iz 'mi nismo anđeli', dakle, on JESTE mrcina on so many levels, ali je takođe i šarmantan i zabavan i mudar (najčešće kad je kasno) i pravičan (kao što se vidi u 'urošu i m-ićima', gde je sudio 'ni po babu ni po stričevima…') i samokritičan ('pogubih od sebe boljega…'), u svakom slučaju komplexan i dražestan lik!
sve ove aspekte njegovog lika i dela sjajno je prikazao crtač i scenarista nebojša pejić u svojim stripovima koji su prvo izlazili u strip pressingu, a potom su sakupljeni i u album, koji je MUST HAVE (izdao novosadski skc pod naslovom Doživljaji Kraljevića Marka): to je unikatno duhovit i zabavan strip i ima 100% Ghoul's seal of approval!
o STRAHINJI i DOJČINU ne smem ni da počinjem jer ne znam kad bih i gde završio; zato ću samo reći da od to malo svetske junačke poezije što sam čito (ponajviše engleske), JEDINO što prevazilazi ove naše narodne pesme jeste EP O GILGAMEŠU, koji je prosto neljudski koliko je genijalan; odmah za njim, po mom skromnom mišljenju, dolaze gorepominjane pesme. kakvi jebeni GRENDELI, kakvi SIR GAWAYNi i ostala buranija!
ako ima boljih, otvorena sam uma, rado ću poslušati preporuke!
do tada, za one koji u svojim kućnim bibliotekama nemaju ove pesme (sram vas bilo!), evo ih ovde:
u knjiškom obliku, preporučujem izdanje:
ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA KOD SRBA – izdao moj rođeni izdavač, NKC, a priredio 'kontroverzni urednik' steva bošnjak.
uprkos diskutabilnom pogovoru priređivača i pomalo 'nekonvencionalnoj' podeli pesama (i to na celine: 'uspon carstva srpskoga', 'marko kraljević', 'propast i lament', 'hajduci i uskoci', 'bune i bojevi' i 'pesnik kao čestica narodna') ovo je daleko najbolja antologija ove vrste od svega što igde videh: bolja od one stare, by SKZ, beskrajno bolja od bilo čega za lektiru i đecu, i naravno, raznovrsnija od antologije pesama (samo) o marku kraljeviću, koja se takođe mogla kupiti za razumnih 650 din.
ipak, ovo je prava stvar:
- tvrd povez!
- veliki format!
- debele stranice!
- jasna i dobra štampa!
- ćirilica!
- fino grafičko uređenje!
- mestimične ilustracije!
- 630 strana!
- skoro 100 pesama!

понедељак, 15. фебруар 2010.

Metafizika i estetika u umetnosti horora

Imam zadovoljstvo da vas obavestim o jednom zanimljivo-zvučećem horor-seriously dešavanju u kome, začudo, ja ne učestvujem, a na žalost, najverovatnije neću moći da mu prisustvujem ni kao posetilac – ali zato obaveštavam i pozivam ostale potencijalne interesente.


Akademski filmski centar

Dom kulture Studentski grad

Sreda, 17. 02. 2010. u 20:00, Mala sala


SKRIVENO U LIŠĆU


Metafizika i estetika u umetnosti horora


Horor kao filmski žanr nikada nije pustio dublje korene u domaćoj kinematografiji. Sporadični izleti autora u predele nestvarnog i onostranog su i ostali upravo to -izuzeci u ogromnom prostranstvu jugoslovensko-srpskog filmskog (soc)realizma. Kao nesvakidašnji izuzetak ističe se serijal “Priče tajanstva i mašte”, rađen u produkciji Radio Televizije Beograd sedamdesetih godina prošlog veka, u kojem su nastali filmovi (Đorđa Kadijevića, Branka Pleše) koji do danas predstavljaju vrhunce žanra u našoj kinematografiji. Ipak, posmatrajući horor kao filmski žanr danas, može se doći do zaključka da bi većina filmova iz već spomenutog tv serijala, danas, verovatno bili klasifikovani kao visoko umetničke drame-misterije. Ali, upravo u takvim ostvarenjima su prikazani najneobičniji oblici strave i užasa … U okviru programa, čiji naziv predstavlja slobodan prevod imena japanske knjige samuraja-Hagakure, prvo će biti predstavljen film Save Trifkovića nastao u Akademskom kino klubu.


RUKE LjUBIČASTIH DALjINA
r: Sava Trifković, 1962.
razgovor sa autorom

ULAZ SLOBODAN

Takođe, nedelju dan kasnije, još horora na istom mestu:

Sreda, 24.02.2010. u 20:00, mala sala
Animirana sreda
HOROR U ANIMIRANOM FILMU
Uvodna reč Nikola Majdak

недеља, 14. фебруар 2010.

THE BEYOND aka L'aldilà (1981)

aka E tu vivrai nel terrore - L'Aldilà
aka Seven Doors of Death
aka The Beyond

***(*)
4-
Po mnogima, uključujući i potpisnika ovih redova, ovo je kvintesencijalni Fulčijev film – onaj u kome su se splet okolnosti, ambicija i talenata najzad sklopili na gotovo savršen način, i dali antologijski proizvod italo horora, a i šire. Fulči ga je, s neskrivenim ponosom, nazivao 'apsolutnim filmom': ''Moja ideja je bila da napravim apsolutni film, sa svim užasim našeg sveta. To je film bez zapleta: samo kuća, ljudi, i mrtvaci koji se vraćaju S One Strane. Nema tu logike, samo sled prizora. More Tmine, na primer, je apsolutni svet, nepokretni svet u kome je svaki horizont sličan.'' Skica zapleta na koju se nižu pomenuti prizori sastoji se u sledećem: mlada njujorčanka, Liza (Katriona Mek Kol), dobija u nasledstvo prastari hotel u Nju Orleansu, i pokušava da ga dovede u upotrebljivo stanje, ne znajući da se u njemu nalazi jedna od Kapija Pakla kroz koju curi i na okolinu se mijazmično širi pradrevno Zlo…
Opresivna atmosfera starog američkog grada uhvaćena je perfektnom kamerom Serđa Salvatija, čiji je doprinos ovom filmu posebno nadahnut: zlokobnost koju prizivaju kompozicije kadrova (u predivnom wide-screenu!) i igre svetlosti, senki i nemirnih boja savršeno pristaju svetu u kome zlo može u svakom trenu da iskrsne iz najneočekivanijeg ugla – i najčešće to i čini. Mrtvaci ustaju, i krvavo se obračunavaju sa živima; slepe žene koje su možda tek sablasti; psi koji se okreću protiv gospodara; uklete slike i nemrtvi slikari-vešci; poplavljeni podrumi, buđava kupatila, kiselinom nagrižene mrtvačnice, paucima-opsednute biblioteke, bolnice ispunjene teturavim mrcinama i kulminacijski, nezaboravni (mada prekratak!) prizor Pakla s one strane – siv, beskrajni horizont ništavila u kome sumorno leže obeznanjene, uklete duše, opepeljene sa tlom…
Smelo napustivši ikakav privid 'realizma', narativne logike i linearnosti, S ONE STRANE se potpuno okreće logici košmara – bezizglednog, bezizlaznog, cikličnog. Besmisao vlada svime, i nikakve prolazne epizode herojstva i akcije neće, u krajnjem saldu, doneti holivudsko spasenje; apsurd je ime igre; sva vrata, i svi prividni izlazi vode nazad, u klopku; a ljudsko leglo je tek krhka orahova ljuska na okeanu tmine što pritiska sa svih strana i prodire kroz pukotine, trujući delirijumima neljudskog. Lavkraftovske natuknice efektno potcrtavaju nihilističko crnilo ovog filma (mada je LIBER EIBON, kao instrument otvaranja Vrata Pakla, zapravo izum Lavkraftovca, Klarka Eštona Smita), i živa smrt koja opseda likove filma nije tek još jedna banalna zombi-zaraza već metafizički usud koji ovaploćuje entropijsku apokalipsu koja se s neminovnošću prirodnog zakona obrušava na mizernu ljudsku rasu.
Čovekova telesnost nikada nije delovala tako krhko: lanci kidaju kožu a živi kreč nagriza tkivo; oči se kopaju i prstima i ekserima; pseće čeljusti s lakoćom kidaju ženski vrat uz obilato šikljanje predivno-crvene krvi; kiselina izjeda poslednje tragove ljudskosti, a dečje lobanje eksplodiraju kao dinje. Nema milosti; nema spasa. Začarani krug vodi samo na jedno mesto: pakao sivila i beznačajnosti. Kako Fulči i sam reče: ''Mislim da svaki čovek bira sopstveni unutrašnji pakao, u skladu sa svojim skrivenim porocima. Zato se ja ne bojim Pakla, jer Pakao je već u nama. Začudo, ja ne mogu da zamislim postojanje Raja, iako sam katolik – ali možda me je bog napustio? – a opet, često sam zamišljao Pakao, jer živimo u društvu u kome se jedino Pakao može zamisliti. Napokon, shvatam da je Raj neopisiv. Mašta je mnogo jača kada je pritiskaju užasi Pakla.''
Nihilizam, dosledno sproveden do samog kraja, pojačan je činjenicom da su glavni likovi ovde, kao retko gde kod Fulčija, simpatični i prijemčivi (Mek Kolova ima dobru hemiju sa vickastim Dejvidom Vorbekom): kada na kraju i oni završe slepi i izgubljeni usred Pakla – udarac je utoliko jači što smo do tada navijali za njih. Ali svet Fulčijevog 'Nju Orleansa' odavno nije ljudski: nema tu helikoptera ni ostrva na koja bi ljudi pobegli od najezde ovih mrtvaca; oni već na početku filma jesu na ostrvu, krhkom kao i sam Nju Orleans – ostrvu prividne ljudskosti koje, do kraja balade, biva potpuno istopljeno u Mrakovima S One Strane.

субота, 13. фебруар 2010.

SAMOPROMOCIJA ILI SAMOKRITIKA

SVAKO SVOGA KONJA... KUDI?


Ovaj tekst je osvrt na tom godišnjaka INTERNATIONAL FILM GUIDE: THE DEFINITIVE ANNUAL REVIEW OF WORLD CINEMA ("Međunarodni filmski vodič; Definitivni godišnji pregled svetskog filma") za 2008. godinu, u izdanju londonskog Wallflower Pressa. Radi se o prestižnoj i autoritativnoj publikaciji koja svake godine donosi detaljan i stručan osvrt na najznačajnije naslove i tendencije u svim relevantnim kinematografijama na svetu. U njemu svoje mesto dobijaju i zemlje koje nisu kinematografske velesile (Jermenija, Čile, Kolombija, Estonija, Pakistan). Priloge o njima pišu stručni izveštači iz samih tih zemalja.


Za svrhe ovog teksta, ograničićemo se na komparaciju odrednica o Bosni i Hercegovini, i o Srbiji. Poređenjem tekstova o tim zemljama na ovako prestižnom mestu otkrivaju se neke zanimljive tendencije.

Bosanska odrednica (na tri strane) sročena je pre kao politički pamflet nego kao filmski izveštaj. Autorka je Rada Šeš, saradnik festivala u Roterdamu, Sarajevu i Bukureštu. Film Grbavica, predvidivo, zauzima pola strane. Uz obilato prepričavanje radnje, autorki je važno da istakne i ovo: "Film je izazvao žučne debate u štampi, naročito nakon prikazivanja na FEST-u u Beogradu." Tendenciozno se stvara utisak da je film u Beogradu dočekan na nož što, kao što je poznato, nije bio slučaj. Štampa je, ili barem njen stručni deo (filmska kritika) bila iznenađujuće povoljno nastrojen. To u ovom izveštaju ne piše. Umesto toga, dodaje se da filmu "nije dozvoljeno prikazivanje u Republici Srpskoj, političkom entitetu u BiH" (bez daljih objašnjenja), a umesto o estetskim vrednostima filma, Šešićeva apostrofira: "Jasmila Žbanić i članovi ekipe počeli su da se zalažu da žene koje su silovane tokom rata budu zvanično priznate kao žrtve rata." To je lepo, ali kakve veze njihov angažman ima sa filmom? I šta će to u ovoj publikaciji?


Očigledno je da se ova prilika koristi za plasiranje političkih, a ne kinematografskih vrednosti, što je očigledno i u sledećem. Kao citat godine (obavezna stavka odrednice o svakoj kinematografiji u knjizi) koji je obeležio bosansku filmsku godinu navodi se čuvena Žbanićkina (zlo)upotreba pozornice u Berlinu, prilikom dobijanja Zlatnog medveda, kada je osudila Evropu što još uvek nije uhapsila vođe bosanskih Srba, "odgovorne za silovanja, ubistva i proganjanje." Možda nema veze sa filmom kao umetnošću, ali je zgodno iskoristiti svaku priliku da se agituje i na ovaj način.


Na stranu politički angažman, ceo izveštaj je pamfletaški skrojen. Sve tvrdnje su u superlativima: "Filmska publika u BiH je izvanredno naklonjena i entuzijastična prema domaćim filmovima," "poslednje dve godine videle su nekoliko impresivnih produkcija," a osvrti na konkretne filmove puni su hvale za svaki od njih, pa se za neke već i unapred prognoziraju veliki uspesi. Za film Teško je biti fin, prorokuje se: "Garantovano mu je značajno učešće na festivalima, a reditelj bi trebalo da očekuje da mu film dobro prođe u distribuciji širom regiona." (UPDATE: Iz perspektive 2010. godine, "značajno učešće na festivalima" ovog uratka i njegovi "veliki uspesi" svode se na – dva sasvim minorna: jedna nagradica za glumca, na festivalu u Sarajevu /ko će koga ako neće svoj svoga?/, i Specijalni pomen na festivalu u Majamiju. Ali – šta je bilo sa Šešićkinim "garancijama"? Ostadoše mrtvo slovo na papiru ove publikacije koju je zloupotrebila za svoj agit-prop!)


U celom tekstu nema ni najmanje kritike bilo kog od navedenih filmova. Sve je u najsjajnijim bojama. To se zove maksimalno iskoristiti priliku da se ishvali i što vredi i što ne vredi.


S druge strane, Srbija u istinu veruje, a istina nije ružičasta. Zato, u izveštaju koji potpisuje naš filmski kritičar i esejista, Goran Gocić, nema šminke niti lažnog sjaja, a kamo li političkih pamfleta i pljuckanja u komšijsko dvorište. Tekst o srpskoj kinematografiji ne stidi se kritičkih intonacija.


Prepričavajući Optimiste, on kaže: "Goran Paskaljević razvlači svoj sentiment propale Srbije u pravcu trilogije sa Optimistima, kroz pet nepovezanih epizoda o brutalnosti i gluposti njegovih sunarodnika." Film je, po Gociću, "stavljao na probu strpljenje domaćih gledalaca." Možda bi u Bosni imao više uspeha? Tamošnja publika je puna entuzijazma!


Film Odbačen Miše Radivojevića (za koji autor podsmešljivo predlaže naslov Srpski zombiji) umorno se otpisuje kao "još jedna introspektivna drama o očaju" a što se tiče prognoza – "nije verovatno da će film imati uspeha kod gledalaca."


Zavet Emira Kusturice se definiše kao komercijalni promašaj (eng. "a flop"), a Kusturičin Mećavnik se humoristički opisuje kao "njegovo sklonište u stilu Divljeg zapada".


Čak i kroz pohvale se provuče implicitna kritika, kao kada za autora filma Sedam i po kaže da "mu nedostaje mizantropije koju dele njegove kolege," filmski reditelji.


Iz ovoga ne treba zaključiti da je Gocićev tekst negativno intoniran: on ističe i hvali filmove koje smatra uspelim (Šutka: knjiga rekorda, Hadersfild, Klopka, a kao najbolji film izdvaja Žilnikov Kenedi se ženi), ali – za razliku od bosanske autorke – ne zatvara oči pred onima koje smatra slabijima, i dopušta sebi smisao za humor i ironiju kojih je Rada Šešić lišena, ili kojih se barem suzdržala da primeni u ovoj prilici i na ovom mestu.


Zaključke ili impresije povodom ovog kontrasta samopromocije i samokritike ostavljamo svakom čitaocu ponaosob.


PS: Adekvatniji naslov za ovaj članak bio bi BOSANSKE PLAČIPIČKE I SRPSKI MAZOHISTI, ali teško da bi u tom obliku bio prihvaćen za VEČERNJE NOVOSTI, u čijem je Kulturnom dodatku ovo izašlo (05.03.2008) pod benignijim naslovom SAMOPROMOCIJA ILI SAMOKRITIKA.