Bilo je očekivano da će Britanci krenuti da se upuštaju u avanture zvane pravljenje filmova o njihovim slavnim istorijski i sportski značajnim ličnostima. Posle nekoliko simpatičnih, mejnstrim naslova tipa Goal, koji su pre svega bili tu da popularišu fudbal i Bekama, kao globalne fenomene, krenulo se u ozbiljnije poduhvate.
Treba istaći da se fudbal kao igra, našao na meti interesovanja autora i producenata prethodnih godina, skoro isključivo kroz njegov socijološki derivat - huliganstvo; međutim, nakon što se tržište zasitilo divljaštva, tuči i različitih oblika agresivnog delovanja, uplovilo se ponovo u mirnije vode.
Kontroverzna novela o čuvena 44 dana Brian Clougha, kao menadžera Leeds Uniteda, dosta je bila osporavana od strane likova koji su pominjni u njoj na ostrvu; međutim, producenti su nekako prebrodili moralno-istorijsku problematiku, i kreirali, uz pomoć režisera Tom Hoopera i njegove ekipe, film koji - pre svega - na estetskom planu deluje moćno: sjajna fotografija, autentičan scenografija i duh Engleske sa početka sedamdesetih su maestralno dočarani. Ništa manje nisu efektne kreacije Sheena i Spalla, kao udarnog tandema.
Inače, harmoničan odnos Taylor-Clough je u epicentru zbivanja filma, i njegov je motor pokretač. Njihovi zajednički usponi i padovi, dileme i sukobi su verno i iskreno porteretisani kroz glumu vodećeg dua.
Kao antiteza, u filmu imamo i istorijski sukob između Clougha i Don Revija, na čije mesto u klub dolazi Clough, a koji u međuvremenu postaje menadžer Gordog Albiona. Sudar sportskih filozofija je iskazan i kroz televizijjski duel iz 1974-e.
Film može biti dopadljiv i ljudima koji ne vole i ne poštuju previše ovu igru, jer se pretežno fokusira i na manijakalnu posvećenost poslu, beskompromisnost i tvrdoglavost, kao stubove ljudske sujete i usuda. Filozofski dualizam se nazire između, naizgled, prozaičnih sportskih rečenica. Nažalost, teško je ovakvu jednu karijeru oslikati u dva sata pokretnih slika. Ipak, na sreću, film staje upravo tamo gde treba, poručujući na kraju da se upornost i posvećenost, u sistemu u kojem se barem malo naziru prave i istinske društvene vrednosti, na kraju ipak isplati. Ovo naravno nije baš tako patetično i otvoreno prezentovano, ali ako Brain Clough stoji kao simbol sportskih i ljudskih vrednosti, onda The Damned United funkcioniše dugoročno na više različitih nivoa, a najviše kao uvod u jedan ozbiljan projekat koji će se baviti njegovom epskom epizodom u Nottingham Forestu.
učestvuju:S.T. Joshi, Ramsey Campbell, Neil Gaiman, Brian Lumley, Stuart Gordon, i neki manje bitni.
fino se potrefilo da prvo pogledam noviji dokumentarac o lavkraftu, LOVECRAFT: FEAR OF THE UNKNOWN (2008) pa tek onda ovaj, 5 godina stariji, jer, bizarno, to je bolji redosled, pa i vama preporučujem, ako niste već požurili, da ih gledate tim redom. znači, prvo FEAR OF THE UNKNOWN pa onda ELDRITCH INFLUENCE.
zašto? zato: FEAR je jedan dosledan, hronološki, sveobuhvatan pregled života i rada velikog HPL-a, pa je kao takav savršen kao uvod. ELDRITCH, počinje u sličnom maniru – familija, detinjstvo – ali onda vrlo brzo napusti ambiciju da pruži zaokruženu i potpunu sliku bilo života ili rada, i u svojoj nekoherentnijoj strukturi naglasak stavlja na HPL-ov uticaj. dakle, baš ono što sam zamerio FEAR-u, kao nedovoljno obrađeno, tj. zbrzano pred kraj, ELDRITCH pruža – i to 5 godina ranije.
zadivljujuće, ali uprkos većini istih sagovornika u oba filma – joshi, campbell, gaiman, gordon – ponavljanja praktično i nema, i ova 2 dokumentarca se savršeno nadopunju, kao volume 1 (život i delo: FEAR)i volume 2 (uticaj: ELDRITCH). tako, recimo, u ELDRITCHU, možemo da vidimo brojne snimke sa HPL FILM FESTIVALA u portlendu, oregon, s jeseni 2003. oko koga se vrti dobar deo ovog filma.
(srce mi plače što nisam za to zbitije saznao ranije, nego samo nedelju-dve pred dešavanje, kad sam već bio u berkliju, kalifornija. uostalom, bio mi je to prvi mesec u USA, tek sam se polagano snalazio, i nisam stigao da se organizujem i odem tamo. na svu sreću, joshija sam nahvatao u san francisku narednog proleća i družio se neko vreme s njim nakon promocije knjige priča lorda dansenija koju je priredio za pingvin.)
osim snimaka sa festivala, na kome su gostovali i joshi i gordon, tu su kratki razgovori sa selektorom festivala i sa nekoliko režiserčića kratkih (i, među nama, pretežno inferiornih) HPL filmčića, od kojih mnoge možete skinuti na surrealmoviez, mada, verujte, skoro nijedan nije vredan truda, a pretežno su na ivici negledljivosti. recimo da je NYARLATHOTEP pristojan: njegov reditelj se može videti ovde u filmu.
gaiman je u ovom dokumentarcu nešto ozbiljniji, i prema HPL-u pozitivniji; joshi je opušteniji i skloniji komedijašenju (naročito pred publikom, u snimcima iz portlenda), a i tako je nekako slikan da više liči na gancija nego u FEARU, kempbel je ozbiljan kao i uvek, a gordon otvoren, srdačan i skroman u pogledu svog poznavanja HPL-a i vrednosti svojih filmova po njemu. ovde, čak, za razliku od FEAR OF THE UNKNOWN-a, vidimo par kraćih prizora iz njegovog REANIMATORA.
od 'novih' učesnika, tj. onih koji nisu u FEAR-u, ovde je prisutan brian lumley, bedno piskaralo koje je solidno unovčilo svoje trećerazredne kvazilavkraftovske bljuvotine: u pitanju je škotska mrcina, rumenko koji puca od snage i energije, sve vreme drži u ruci čašu vina i njegov doprinos priči su uglavnom neke priproste pošalice i dobacivanja i tako neke prozaičnosti. naravno, čim ga vidite ovako zdravog i normalnog, jasno vam je da taj lavkrafta niti može da shvati, niti da piše u tom stilu – ovaj je sušta suprotnost HPL-u, u svakom smislu.
pored toga, u hajlajte filma svakako spada poseta jednom kultu ktulua, čime se pokazuje ono što svi dobro znamo, a to je da je HPL inspirisao ne samo neke velikane književnosti, filma, muzike, stripa… nego i gomilu lujki svakojake sorte. tako ovde vidimo neke nesrećnike koji u nekakvom šumarku, ispod skromnog obeliska sa ktuluovskom glavom na vrhu, 'prizivaju' stare, pri čemu je škrbavi 'sveštenik' u mantiji, dok je pastva u svakodnevnoj odeći.
prizivanje je na čistom engleskom, bez phnglui mwngglh zajebancija, ali je svejedno smešno + zabavno videti te kultiste. (HPL je, inače, inspirisao i neke malo ozbiljnije okultiste, ali ti ne bi bili tako slikoviti kao ovi za film, a teško i da bi pristali da se slikaju dok izvode svoje, mnogo mračnije, rituale.)
THE ELDRITCH INFLUENCE traje 80 minuta, dinamičan je, zabavan, ima nešto malo klišetiziranih inscenacija HPL-ovskih rituala, nešto malo glume, par vrlo retkih HPL fotografija koje ovde prvi put videh, a tu su i omoti nekoliko HPL-inspired muzičkih albuma, i nešto malo tonova sa jeftinijih od njih, tako da se ovim upotpunjuje slika o uticaju HPL-a na pop-kulturu poznog 20. veka (na žalost, malo je reči o stripu, sem pomalo proizvoljnog pominjanja SENDMENA, dok je o lavkraftu na filmu rečeno nedovoljno, a nije prikazano skoro ništa).
tehnički je to donekle siroviji film nego što je FEAR OF THE UNKNOWN: neki snimci su na ivici amaterizma, ili puke tv reportaže, što ih čini neujednačenim sa drugim, koji više izgledaju profi, ali – sve u svemu, ovo je još jedan vrlo dobar HPL dokumentraca koji svakako valja pogledati ako volite lavkrafta ili horor uopšte.
napomena: ovaj rivju NE sadrži nikakve spojlere i ne otkriva ništa o zapletu što odavno nije poznato
najzad sam pogledao finalnu, završenu i potpunu verziju SRPSKOG FILMA; mogao sam i nešto ranije da vidim taj screener, ali nadao sam se da će biti šanse da ga overim na platnu. kad je postalo jasno da se to neće desiti tako skoro, rešio sam da ga odgledam na monitoru. ipak ne mogu da dopustim da tamo neki amerikanci – još gore: texašani! – pre mene odgledaju ovaj mnogo-iščekivani film.
kao što verovatno znate, SRPSKI FILM ima svoju svetsku premijeru na festivalu SXSW (South By Southwest) koji se održava od 12. do 21. marta u ostinu, texas, a ubrzo zatim, u aprilu, igra na festivalu u briselu (jedan od 3 najprestižnija žanrovska festivala na svetu), da bi sve to krunisao učešćem i na onom najboljem – fantaziji u montrealu (jula meseca). treći najbolji fanta-horor festival na svetu – sitges – takođe je zainteresovan, ali za sada ništa nije finalizovano. ima još vremena do oktobra.
internacionalni život za SRPSKI FILM je osiguran, i već je pobudio više nego žestoko interesovanje (i obožavanje!) među žanrovskim znalcima koji su ga pogledali (uključujući todda browna sa kultnog sajta twitch i mitcha davisa, selektora fantasia festivala). njegova će sudbina biti nešto izvesnija već za 10ak dana, nakon što bude prikazan u ostinu (projekcije su 14. i 15. marta) – kada možemo očekivati prve ejakulacije i ludila u izveštajima sa SXSW, na najprestižnijim horror-weird-filmofilskim sajtovima kao što su twitch, aintitcoolnewsiquiet earth.
naravno, sasvim je logično da ovaj film, u ovom trenutku, još nema srpskog distributera, i neizvesno je kada će, kako i gde imati srpsku premijeru.
sve to na stranu, da vidimo kakav je film.
jednom rečju, odličan. a za srpske uslove, slobodno se može (metaforički) reći i da je – naučnofantastičan. jer, zaista je fantastično da nešto ovakvo nastane ovde, bez ikakve pripreme i lokalnih uzora. SRPSKI FILM među ostale srpske filmove praktično pada s neba.
ne treba biti rocket scientist pa shvatiti da ovo NIJE film koji se dodvorava najmanjem zajedničkom imenitelju srpskog puka koji još uvek zalazi u domaće bioskope i 'bioskope', kako to inače čini bukvalno svaki drugi domaći film nastao u skorije vreme i koji prosto ne sme da tera svoju priču bez nekih viceva, gegova, namigivanja gledaocu i svakakvih oblika dodvoravanja. zaista, nebitno koliko 'ozbiljna' bila priča nekog filma – da li je to stradanje u I svetskom ratu, da li je to horor (post)miloševićevske srbije, da li je to NATO bombardovanje, svejedno šta je, tu negde iza ugla mora da se kliberi đuričko ili da se krevelji laza ili da vuk i glogovac pričaju svoje drvene viceve. bez viceva i psovanja i sl. namigivanja srpski film prosto ne ume da ispriča priču. na svu sreću, aca radivojević je ovde zauzdao svoj smisao za humor i na apsolutni minimum sveo šale i pošalice(ima ih manje nego prstiju na ruci nekog nepažljivog metaloglodača). SRPSKI FILM hoće da vas jebe a ne da vas zavodi. umesto namigivanja i čokoladnih bombona, on vam nudi macolu i dildo.
SRPSKI FILM je, dakle, negacija i sistematično gaženje svega što sintagma 'srpski film' u poslednjih 20ak godina, a možda i više, označava.
to je signalizirano već u prvim sekundama, na duhovito-dizajniranom naslovu. naime, nema ovde najavne špice. vidite samo natpis: "CONTRA FILM predstavlja" – i već taj detalj je vredan naglašavanja. nema ovde ministarstva ovog ili onog; gradskog odbora niti sekretarijata; medijskog sponzora niti pink/rts-a; lika niti luka besona. šta to znači? suprotno nagvaždanju nekih idiota po kojekakvim sajtovima i forumima (tj. u njihovim komentarima), SRPSKI FILM nije snimljen od 'naših' para, ni na koji način i ni u kom smislu reči. ovo je možda i prvi pravi 100% nezavisni film u ovoj kinematografiji u najbukvalnijem smislu te reči. ne zaboravimo da je čak i tematski i stilski subverzivni ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE nastao u potpunosti finansiran od para sa konkursa grada beograda. SRPSKI FILM nije dobio nikakve pare ni od koga. zbog toga nije morao da pribegava bilo kakvim kompromisima.
kao i uvek u srbiji, ako nešto hoćeš da uradiš kako valja, to moraš da uradiš sam, ili sa vrlo uskom grupicom najpouzdanijih saradnika. ovo sve ističem zato što sam oduvek poštovao usamljene jahače, maverike, autsajdere, ludake, fanatike. SRPSKI FILM je proizvod takvih. proizvod vere, i ludo odvažnog kockanja na same sebe, bez ikakvih garancija. na sve ili ništa.
otud i naziv firme - CONTRA FILM. ovo je zaista kontraški film, pišanje uz vetar, prkos šaradi koja se ovde inače naziva filmskom produkcijom.
nakon natpisa "CONTRA FILM predstavlja" sledi pomalo neočekivan, skoro komičan natpis: ćirilicom stoji karikaturalna animacija na kojoj piše СРПСКИ ФИЛМ, praćena nekakvom folk muzikom. to potraje 2-3 sekunde, taman da registrujete i da se zabezeknete (WTF???!) a onda preko toga tresne (uz glasan zvučni efekat), praktično ga zgazi – pravi natpis, SRPSKI FILM (BANGGG!!!), dizajniran kao na posteru.
odmah zatim, kreće glasan elektronski skor, i prva scena žestokog seksa, čisto da se smesta iz sale razjure tetke sa sitnom dečicom zalutale u bioskop misleći da se tu daje RANJENI ORAO: THE MOVIE.
već iz prvih 10-ak sekundi filma, jasno vam je da ovo nije ni po čemu tipičan srpski film.
kreće se sa praskom a ne sa prasetom, a u sličnom maniru se i nastavlja. naravno, pošto je ovo film sa likovima i pričom, ne treba očekivati rafalnu paljbu u prvih pola sata. priča se uvodi i razvija sigurnim, odmerenim tempom, dinamično i ekonomično, bez smaranja i razglabanja po starom srpskom običaju (znate ono, kad krenu dijalozi, te 'drugovi, ovako ćemo, te 'drugovi, onako ćemo' i sve tako trla baba lan letnji dan do podne). montažno je film zategnut do pucanja tako da nema nijedne zaludne sekunde protraćene na ponavljanje ili naglašavanje očiglednog. jedina scena koja mi je malkice zaškripala, glumom a i dijalozima, jeste prvi susret (posle dugo vremena) između lajle (katarina žutić) i miloša (srđan todorović) u jednoj letnjoj bašti, a njima se ubrzo pridruži i milošev brat (slobodan beštić). srećom, nadalje nema takvih problema, i gluma u ovom filmu je daleko iznad uobičajenih srpskih standarda.
srđan todorović (a.k.a. žika) površnom gledaocu može (u početku filma) delovati smoren i pasivan – ali to je samo ako ne primeti njegov tihi intenzitet kojim tinja od samog početka, taj pritajeni nemir koji će i da ga odvede na kockanje sa sopstvenim kurcem, a time i dušom. kasnije, kad sranje hitne ventilator, žika se razmaše onako kako ga nikad još nismo videli i ostvaruje jednu od, ako ne i NAJbolju ulogu svoje karijere.
isto to, van svake sumnje, mogu da kažem i za sergeja trufunovića: njegov vukmir je složeni, harizmatični, neuhvatljivi negativac (or is he?) koji preti da 'pojede' žiku u ponekim scenama. istina, žikin lik je malkice underwritten, pati od slične (ali ne tako snažno izražene) boljke kao mihajlo, reditelj iz PORNO BANDE – naime, KO je stvarno taj čovek, šta on hoće, kako i zašto, what makes him tick – ostaje u skicama i naznakama. njegova naklonost tami – svetu pornografije, i to nimalo domaćinske ni pravoslavne; sklonost grubosti u sexu; pa čak i nagoveštena izvesna ambivalentna pedo-sklonost - više se podrazumevaju nego li što se istražuju ili iole objašnjavaju. za razliku od njega, sergej ima unekoliko lakšu ulogu: njegov lik je raspričaniji, glasniji, očigledniji, harizmatičniji – njemu su date najbolje replike, najpametnije i najmemorabilnije tirade, citati koji će se prepričavati.
to je stari problem scenariste ace radivojevića, s kojim saučestvujem jer ga delim: naime, lakoća građenja 'zlikovaca' (koji su zapravo njegovi portparoli i najživlje kreacije), i izvesna mlitavost, neubedljivost, nedorađenost, nedoslednost, (ne)namerna karikiranost kod 'pozitivaca'. istina, u njegovoj skoro-mizantropskoj vizuri, ta podela je uvek maglovita, i prave 'dobrice' zaista ne postoje, svi su tu manje-više pokvareni ili kvaru skloni. pritom, veća je simpatija i emocionalni involvement za likove koji su u tom kvaru dublje, ali su ga svesni, pa ga verbalizuju i intelektualizuju. teško je, recimo, ne simpatisati sa ispitivačem-vrbovateljem (b. lečić) u acinoj SAMOUDICI, kao što je teško ne osetiti neku vrstu slaganja bar sa ponekim stvarima koje sergej-vukmir izgovara ovde.
u SRPSKOM FILMU je to naročito efektno izvedeno. naime, niko ovde nije čist, niko nije nevin – čak ni deca! kao da se implicira da isti mehanizmi, isti 'točkići', pokreću sve njih; tj. da u deci čame uspavani, neprobuđeni, ali već su tu, i čekaju biološke i istorijske uslove da počnu da se okreću... 'vreme uništava sve' (gaspar noe), pa time i doba nevinosti (tm)... znači, svi su ovde prljavi, od glavnog junaka (ex-porno glumca) do njegove ženice (what kind of a woman marries an ex-porn star?), njegovog brata (koji radi za DB, pa samim tim nije čist), njegove ex-partnerke i koleginice lajle (rano je počela, pa je zato tako očuvana; ne smeta joj da puši magareći kurac...), pa čak i njegov sinčić od cirka 7 godinica (koji već oseća 'točkiće' koji mu se okreću oko piše dok gleda ćaletove rane radove, igra se falusoidnim balonima, a u jednom košmaru poprima i demijanovske dimenzije). ovo važi i za sve sporedne likove, snimatelje i aktere art(?)-porno filma koji miloš snima.
ne postoji ovde nikakva simpatična komšinica radojka, niti piljar sima, niti taxista radoman, niti stari drug iz vojske kapetan dragan... nijedan predstavnik bulumente koja inače napučuje srpske filmove, tv serije, romane, priče, magazine, dnevne novine – svi ti mediokriteti, ti srećni ljudi, ordinary people, normalni ljudi, sve te zone zamfirove u potrazi za boljim životom u svoj toj ravnici ili u selu koje gori, svi ti 'urbani' gilipteri koji opisuju takmičenja u ispijanju vinjaka i četničko-partizanska raskršća, sve te babe koje se češljaju dok šurda ispija svoju jutarnju kafu a sekula se priženjuje pravo u žikinu dinastiju pevajući 'ajde da se volimo', sve te kursadžije i njihove audicije i šovinističke farse i grand parade pijanstva i kiča i polomljeno bagrenje generacije iz 70-i-neke na zakletvu titu što su spevale stih...
SRPSKI FILM je nokaut svemu tome – šlajmara puna krvi i žuči pljunuta u lice toj i takvoj srbiji, tom i takvom srpskom filmu. a snaga tog nokauta nije (samo) u šokantnim scenama (kojih ima, iha-ha! ali o tome će tek da se priča, i neću da spojlujem!), u pornografiji, hororu, splateru, šikljanju sperme i krvi... nokaut je, pre svega, po tome što ovo nije nekakva orgija neiživljenih bolesnika snimljena ko zna kako tamo nekom jevtinom kamericom sa grupom drugara iz krajada bi išla direct-to-DVD: najšokantnija stvar za mnoge koji SRPSKI FILM vide biće upravo visok stepen profesionalnosti u egzekuciji. odlična gluma, izvanredna kamera (nemanja jovanov did it again; da li je slučajno da je isti čovek snimio 2 najbolja srpska filma u 21. veku?), savršeno moderan i efektan elektro-industrial skor (od hipiti-hopera, skaj viklera!), ambiciozni i uspeli efekti maske i prostetike mikija lakobrije i njegovih pripomoćnika (ovog puta uslikani i izmontirani kako valja, a ne zamrljani i neprepoznatljivi kao u ZONI ZAMFIROVIH ZOMBIJA), režija koja zna šta hoće i ume to da postigne...
upravo, gledajući ovaj film u njegovoj finalnoj, postprodukcijski upeglanoj verziji, postalo mi je jasno ono što sam jasno osećao i tokom svojih poseta samom snimanju – naime, da su ovo pravili ljudi koji ZNAJU ŠTA RADE! to se možda podrazumeva u nekoj normalnoj zemlji, ali u srpskom filmu svakako ne. za razliku od tipičnog srpskog filma, koji šlajfuje, koji se zaglavljuje u blatu, koji poskakuje, drmusa se, skreće s puta, kliza, naglo koči, bruji i škripi i zuji i klepeće dok te vozi na svoju predvidivu i dosadnu destinaciju do koje putovanje (pa još takvo!) najčešće nije ni vredelo truda, uvek jedno te isto mesto, SRPSKI FILM je kao vožnja u dobrom novom autu sa vozačem koji dovoljno dobro poznaje i vozilo i put da može da se malo zajebava, pa i da vozi zavezanih očiju ako zatreba a da ne klepi nijednu banderu.
jer, džaba ti šokovi i krv i ludila ako imaš ekvivalent jevtinog direct-to-DVD filmića, loše glumce i bedaste dijaloge. najveća subverzija je u tome što je SRPSKI FILM zaista – FILM! bioskopski, snimljen, kadriran, ozvučen, montiran, i sve o propisu, tako da može bez trunke srama, čak s ponosom, da se prikazuje strancima, da vide da fraza 'srpski film' (u žanru) ne mora automatski da znači beslovesno imbecilno polu-amatersko ispodprofesionalno klišetizirano infantilno treš ejpovanje davno prevaziđenih reciklatorskih uzora (a la ZONE OF THE APOCALYPTIC DEAD ZAMFIRS), ili pak 'štap&kanap production pictures' (a la PORNO BANDA – kojoj to nije mnogo smetalo, jer taj stil je u skladu s tematikom), već da ovde, u srbiji – uz mnogo ludila, i skroz izvan sistema – može, pa makar i jedino kao eksces i incident, da nastane i pravi punokrvni bioskopski full-profi wide-screen audiovizuelni fetišizam kakav je SRPSKI FILM.
dakle, filmofilski kvaliteti SRPSKOG FILMA čine ga mnogo težim za ignorisanje ili potcenjivanje, kao, uostalom, i poznati glumci u glavnim ulogama.
pošto prosečan srpski gledalac ide u bioskop samo ako u filmu igra neko njemu poznat (zbog čega je, recimo, PORNO BANDA izvisila u bioskopima sa čak i skeptičnome meni iznenađujuće skromnom posetom), SRPSKI FILM će i na tu publiku moći da računa. ne znam koji su planovi producenata glede srpskih festivala, i potpuno ću ih razumeti ako budu ignorisali većinu njih, ali ću svakako lobirati da film prijave za niški festival, zbog glumaca - jer sergej je ostvario takvu ulogu da to samo žiri sačinjen od retardiranih slepaca može da ne primeti, a vala i žika bi mogao da se s pravom nada nekoj od postojećih, ili barem novoustanovljenih, specijalnih nagrada (a po uzoru na prođu PORNO BANDE na domaćim festivalima prošle godine).
da se ne lažemo: SRPSKI FILM ima koren u autentičnoj emociji, u frustriranosti (ne)životom u srbiji poslednjih decenija, u besu, gnušanju i nemoći zato što te sa svake strane – sa tv-a, iz novina, sa bioskopskog štrokavog platna –zatrpava najgori šljam koji ti govno prodaje kao čokoladu i još te ubeđuje da je to the real thing. ovo je komad crnila neumoljiv i beskompromisan u svom beznađu. u poređenju s njim, PORNO BANDA je bila grupica naivnih idealista, romantičara, hipija, koji stradaju –ali plemenito – zato što su previše dobri za srbiju.
u SRPSKOM FILM nema mesta idealizmu – ima tu rezignacije, smorenosti, očaja, poniženja, frustracije, ima besa, želje za bekstvom, ima proračunatosti, cinizma, skepse, ima mizantropije, pesimizma... ali nema nade.
u očima mnogih ovo će možda biti jedan od minusa filma, ali ne meni. ja mislim da je SRPSKI FILM respektabilan u svojoj doslednoj uronjenosti u crnilo koja ne nudi nikakve lažne nade niti veštačke izlaze: zato je idealna pesma za ovaj film (ujedno i moja omiljena) – PAINT IT BLACK:
I see a red door and I want it painted black
No colors anymore I want them to turn black
I see the girls walk by dressed in their summer clothes
I have to turn my head until my darkness goes
I see a line of cars and they're all painted black
With flowers and my love both never to come back
I see people turn their heads and quickly look away
Like a new born baby it just happens every day
I look inside myself and see my heart is black
I see my red door and must have it painted black
Maybe then I'll fade away and not have to face the facts
It's not easy facin' up when your whole world is black
No more will my green sea go turn a deeper blue
I could not foresee this thing happening to you
If I look hard enough into the settin' sun
My love will laugh with me before the mornin' comes
I see a red door and I want it painted black
No colors anymore I want them to turn black
I see the girls go by dressed in their summer clothes
I have to turn my head until my darkness goes
I wanna see it tainted, tainted black
Black as night, black as coal
I wanna see the sun blotted out from the sky
I wanna see it tainted, tainted, tainted, tainted black
Yeah!
onima koji veruju da umetnost treba da nudi odgovore SRPSKI FILM se neće dopasti. ja, pak, mislim da je posao umetnosti da stvara alternativne svetove kojima će da dovodi u pitanje ovaj naš 'zajednički', referentni, i da je svoju dužnost ispunila onda kada je uspela da stvori autentičan, iskren, proživljen, ubedljiv (ali ne u mimesis smislu, za koji srpski reditelji jedino znaju!), konzistentan, upečatljiv i inspirativan za paralele sa ovom jadnom stvarnošću iz koje ga posmatramo. ne morate voleti niti se slagati s njegovim crnilom, ali ono je iskreno – svakako iskrenije od većine fejk pričica 'o nama, ovde' koje smo gledali (ili, ako imamo ukusa, ignorisali) u prethodnim decenijama.
retko se viđa ovoliko dosledno crn i nihilistički film: čak i u najžešćim hororima taj splater i šok najčešće služe nekoj (uglavnom levičarskoj) agendi, kao kod deda romera, ili bi – kao kod hanekea, npr. – ti šokovi i užasi trebalo da nas 'pomere' iz (pretpostavljene) samodovoljnosti i uljuljkanosti kako bismo shvatili otuđenje i bla bla današnjeg društva... SRPSKI FILM nema takvu agendu. on nema čak ni implicitnu moralnost ili pouku tipa, 'deco, ne radite ovo kod kuće', ili 'previše pornografije je loše za vas' ili 'pogledajte kuda vodi ova otuđenost: zato, volite svog komšiju' ili 'svu ovu pedofiliju i pedere i lezbače i ateizam donese nam kleti zapad: vratimo se krsnoj slavi i prav(oslavn)im vrednostima'! zbog potpunog odsustva tog implicitnog dekice koji negde u zamišljenom produžetku kadra vrti glavom i cokće nad onim što je u kadru, moram vam još reći i to da je SRPSKI FILM retko bolestan film. bolestan, na dobar, katarzičan način – kao već gorepomenuta žučno-krvava šlajmara koja mora da se izbaci iz organizma. ne zato što će organizam tim jednim pljucom da ozdravi – jer neće – nego prosto, zato što se MORA izbaciti, zato što se previše toga nakupilo, and there's more where that came from.
i to je sve što vam za sada mogu reći a da previše ne otkrijem.
pametnome dovoljno, a glupima i previše.
PS: kad sam kod glupih, osvrnuću se na jednu od češćih zamerki od strane IDIOTA kakvi napučuju komentatorske pozicije ispod raznih lokacija na netu gde se pojavi neki text o SRPSKOM FILMU – naime, da je ovo antisrpski film, i da je štetan zato što se tako zove i što će belome svetu da nas prikaže kao naciju bolesnika i subhumanoida.
bulšit.
svakom iole verziranom gledaocu jasno je da je ovo STILIZACIJA a ne direktan prenos života. ta stilizacija je u filmu izvedena promišljeno, precizno i dosledno, i bez trunke pamfletaštva a kamo li mitopoetičkih (samo)zavaravanja. film se služi određenim postupcima preterivanja i prenaglašavanja jer je čitava njegova poetika u stilu larger than life, pa je zato, npr. i žika kao porno glumac hipertrofirani wish-fulfillment svakog pornofila (pa time i role-model svakog srbskog domaćina koji je, dok žena i deca spavaju, pratio avanture roka zifredija i ostalih junaka svojih ekranizovanih fantazija) a ne nekakav sirotinjski akter iz MADE IN SERBIA. uostalom, i u filmu se jasno pokazuje da je miloš svoju alatku umakao isključivo u inostranim produkcijama, a ne u ovoj bedi i čemeru kod slobodana stankovića.
ukratko, ne verujem da SRPSKI FILM može da stvori neku negativniju sliku o nama nego što je stranci već imaju; može samo da je popravi, jer zapravo (pored ostalog) predstavlja njenu grotesknu parodiju, kao u pesmi We are the Serbs by Ništa ali Logopedi i teško da iko normalan može da to shvati bukvalno. uostalom, kvalitet je uvek pozitiva i preporuka. da li je možda neko zbog filma VISITOR Q odlučio da ipak ne putuje u japan, ili zbog NEKROMANTIKA u nemačku? možda i tu precenjenu francusku treba izbegavati, ako je verovati filmovima HAUTE TENSION i MARTYRS!? o italiji da ne govorim – argento i (rani) fulči dovoljno su učinili za njen turizam...
sarkazam na stranu, ovako dobar film kod stranog gledaoca može da izazove samo pozitivne emocije i blagonaklonost prema naciji koja je umela i uspela da stvori tako nešto. (naravno, nije ovo stvorila nacija nego grupica pojedinaca, ali svejedno će od sada u inostranim glavama fraza 'srpski film' da bude povezana sa nečim zanimljivim i vrednim gledanja!)
PPS: možda će nekome da zasmeta izvestan 'lom' u linearnosti naracije koji nastaje negde na pola filma. verujte, to je ingeniozan zahvat. milošu bukvalno pukne film – a onda, kad se prosvesti, od tih parčića mora da skocka slagalicu strave... ovo je sjajan momenat – jer priča o srbiji koja pretenduje na autentičnost mora da bude diskontinuirana, iracionalna, fragmentarna, a nikako ne logična, racionalna, linearna, a-b-v-g-d-đ-e jer, kao što znamo, kad srbin dođe do 'e' on kaže E, DOKURCA! znači, za razliku od srpskih filmova čija se dramaturgija posle nekog vremena rasplinjava ili raspada nenamerno (a i čije se trake tako dobro čuvaju da se deceniju-dve kasnije i same, fizički raspadaju), diskontinuitet u dramaturgiji poznijih delova SRPSKOG FILMA osmišljen je, konceptualizovan i, u retrospektu, jedino moguć. neću dalje o ovome – to je tema za esej, ali tek kada film odradi svoj bioskopski život (if any).
SPS: pre nego što se javi neki šerlok, reći ću i ovde ono što je ionako dobro poznato i dokumentovano: ja sam prijatelj sa acom radivojevićem; čitao sam ovaj scenario mnogo pre nego što je snimljen; u nekoliko navrata sam posetio set filma, kao gost, o čemu sam pisao izveštaj za popboks; upravo ja sam preveo na engleski titlove ovog filma (jedino nisam odjavnu špicu, pa ako vidite 'writters' na njoj, znajte da to nije moje delo); gledao sam radnu verziju ovog filma u prostorijama contra filma pre više meseci, kao i ovaj finalni screener pre neki dan, a moje ime se nalazi u zahvalama na odjavnoj špici, itd. itd.
dakle, imate pravo da sve ovo moje pisanije odbacite kao prijateljsko-rođačko-ortačku kritiku, da vrisnete PLANT! i da sačekate da duda lakić i baba vlaja iznesu svoje objektivne i visokostručne sudove o SRPSKOM FILMU.
podsetiću, ipak, na par momenata iz svoje biografije:
-moj dragi prijatelj ratko radunović napisao je svojevremeno roman MI NISMO BOLESNI koji me je poprilično razočarao, o čemu sam napisao i objavio prilično strogu kritiku (za koju sam čak i dobio jednu nagradu); danas on sarađuje na ovom blogu pod umetničkim imenom Tripp;
-moj (tadašnji) dragi prijatelj dimitrije vojnov napisao je scenario za MI NISMO ANĐELI 3, kojim sam bio zgrožen, što sam smesta napisao na jednom forumu, nakon čega dimitriju više nisam drag;
-sa mladenom đorđevićem imao sam izvesna 'kreativna neslaganja' oko njegovog sinopsisa za ekranizaciju mog romana NAŽIVO, posle čega su pale neke jače reči s obe strane: ja na forumu, on u intervjuu za EMITOR; ipak, kada sam video PORNO BANDU, snaga filma bila je neumoljiva, i naše tadašnje (ne)prijateljstvo s mojim egzaltiranim textovima nije imalo ništa.
znači, možete mi ali i ne morate verovati da sam sve ovo gore napisao zato što stvarno tako mislim a ne zato što sam prijatelj scenariste i plaćenik produkcije.
vreme uništava sve, zaista, ali takođe, vreme otkriva sve, a ja se nadam da nećete predugo čekati da, onako kako doliči, u bioskopu, i sami pogledate SRPSKI FILM i proverite moje impresije.
zbog bliskosti sa produkcijom ja, naravno, neću pisati oficijelne kritike za novine i magazine s kojima inače sarađujem; ali na svom blogu mogu i hoću da iznesem svoj neuvijeni, neskriveno subjektivni sud, a kako će ga neko shvatiti i koliko će mu neko verovati zavisiće, valjda, od poznavanja mog dosadašnjeg rada i mukotrpno građenog integriteta.
Još jedno podsećanje: danas (subota, 06.03.2010.) u 19h u beogradskom Domu Omladine, razgovaraću sa ĐORĐEM KADIJEVIĆEM o njegovim filmovima, a naročito onima koji se dotiču motiva horora.
Da vas samo podsetim koliko je to mudar i rečit čovek, evo odlomka iz mog veoma opširnog intervjua s njim koji u celosti možete pročitati u knjizi U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE (NKC, Niš, 2007).
Intervju (c) Dejan Ognjanović
---Vaš prvi horor, film LEPTIRICA, nastao je u jednoj specifičnoj klimi koja je vladala u jugoslovenskoj kinematografiji šezdesetih i sedamdesetih godina. Recite nam na koji je način došlo do nastanka prvog srpskog horor filma?
Dozvolite da vam iznesem istorijat nastanka filma LEPTIRICA, koji je moj prvi horor film. On je nastao na sledeći način. Ja sam se do tada nasnimao filmova, koji su zvanično okvalifikovani kao filmovi 'crnog talasa'. Bio sam svrstavan zajedno sa mojim kolegama, od kojih neki više nisu među živima, zajedno sa Sašom Petrovićem, Žikom Pavlovićem, sa Kokanom Rakonjcem, sa Purišom Đorđevićem... Sa tom generacijom kojoj ja pripadam. Tada je u našoj kinematografiji nastala podela koja se još i drugačije naziva. To je tzv. 'epoha autorskog filma'. To je adekvatan naziv za kinematografiju tog perioda, naročito za period šezdesetih i eventualno sedamdesetih. Već osamdesetih se situacija donekle menja sa pojavom i afirmacijom predstavnika 'praške škole'.
Naziv i kvalifikacija 'crni talas' potekla je iz sasvim druge geneze. Naime, dežurna cenzorska svest toga vremena okvalifikovala je filmove pomenutih autora, pa i moje, kao pokušaj da se na izvestan način destruktivno deluje u odnosu na proklamovani program kinematografije toga vremena, čiji je glavni predstavnik bio naravno nezaboravni Veljko Bulajić, kod koga se jako dobro zna ko su bili dobri a ko loši momci. Nama se zameralo tada, pa i meni, da ne pravimo jasnu razliku između dobrih i loših momaka kada pravimo filmove iz II svetskog rata. Ja sam bio u jako srećnoj situaciji zbog toga što sam, za razliku od ostalih pomenutih kolega, bio jedini koji se specijalizovao za fenomen kontra-revolucije. Naime, moji ratni filmovi nisu filmovi o partizanima, već o onoj drugoj strani. U mojim filmovima se vidi da su i na toj drugoj strani bili i stradali neki ljudi, a to se recimo kod Veljka Bulajića ne vidi. Kod njega su to sve same kreature, zveri, zločinci itd.
Ja sam dosta skupo platio to svoje opredeljenje, ne odustajući, naravno, od njega. Ja, doduše, nisam bio javno žigosan, kao što je bio slučaj sa Sašom Petrovićem, koji je bio prinuđen da napusti zemlju, kao i Dušan Makavejev, ili recimo sudski proganjan, kao Žilnik, ili vrlo prezrivo komentarisan kao Žika Pavlović. Meni se, jednostavno, uskratilo pravo da radim dalje. Meni je ostalo dosta nerealizovanih projekata na temu kontra-revolucije. Kada sam video da ne idu filmovi sa fenomenologijom kontra-revolucije, ja sam se okrenuo istorijskom žanru. To je bolje prolazilo, znate. Kada idete sve dalje u istoriju, udaljavate se od ideoloških ograničenja vezanih za tematiku NOB-a. Ja sam i po obrazovanju istoričar tako da mi je taj žanr legao, ali u svom pristupu nisam ništa promenio, i to su bili vrlo teški, mučni i dramatični filmovi.
Ja sam po prvi put tada, početkom sedamdesetih godina, poželeo da napravim jednu komediju. Bio sam potpuno svestan da je komedija najteži žanr koji se može zamisliti, u filmu i u literaturi, naročito u dramskoj literaturi. Napraviti klasičnu, antičku dramu na neki način je lakše nego napraviti uspelu komediju: da bude smešna, a da istovremeno bude umetničko delo i da ima ozbiljnu temu. Onda mi je palo na pamet da konsultujem našu literaturu u kojoj sam susreo Milovana Glišića, za koga sam znao još iz školskih dana, i došao do njegove priče 'Posle devedeset godina'. To je poznata priča o seoskom vampiru, Savi Savanoviću koja je, po mom mišljenju, malo lakša, parodična, i ne spada ni u vrh Glišićeve literature. Međutim, meni se taj motiv vampira dopao, i ja sam od njega onako drsko, postmodernistički, uradio šta sam hteo, tako da LEPTIRICA, faktografski gledano, gotovo i da nema veze sa Milovanom Glišićem.
Mi smo taj film snimali u Bosni. U bivšoj Jugoslaviji Bosna je, naravno, bila nešto drugo nego što je danas. Nama je bio potreban ambijent XIX veka, stara vodenica, staro selo, stare kuće, a to se u Srbiji teško moglo naći, i onda smo negde kod Zvornika, preko Drine, uspeli da pronađemo neko selo, Sopotnik, tako se zvalo, u njemu smo našli famoznu vodenicu i celokupan ambijent. Tu smo snimili film, potom je on bio montiran, i onda je otišao na tzv. 'redakcijsku projekciju'. Tek tada, u kontaktu sa većim brojem kolega, od kojih su neki bili dobronamerni a neki i nisu, ja sam video šta sam zapravo uradio. Biću sada iskren: ja sam sebi tada saopštio da sam kod Glišića doživeo najveću svoju zabludu i napravio najveću svoju grešku. Umesto komedije ispao je to jedan strašan film koji je čak nekoga odveo u smrt: prilikom premijernog TV emitovanja jedan čovek je umro od straha. Tako da sam ja na neki način i ubica.
Raspirila se čitava polemika u tadašnjoj štampi. Recimo, 'Novosti' su me ocrtale kao čoveka koji je izneverio očekivanja, jer svi su mislili da će to biti ekranizacija Glišićeve pripovetke, pa su čak nastavnici i profesori u nekim školama upućivali đake da to gledaju jer im to dođe kao nekakva dopuna školske lektire. Umesto toga svi ti mladi ljudi, a naročito deca, su se užasno uplašili, bila je vriska, bežanje iz sobe, išlo je dotle da se digla kuka i motika protiv filma. 'Večernje novosti' su to opisale kao neku vrstu kinematografskog terorizma, kao atak na duševno zdravlje nacije, itd. Naročito je potenciran taj slučaj da je jedan čovek iz Makedonije umro od straha tokom gledanja filma.
S druge strane, pojavio se članak u 'Politici ekspres' gde su se našli ljudi sa moje strane, koji su tvrdili sasvim suprotno, da zapravo takve teme izazivaju svojevrsnu katarzu i oslabađaju gledaoca od straha. Dejstvo hororske energije koja zrači iz tog filma u stvari, suprotno očekivanom, ono potiskuje osećanje straha, odnosno film ga sugeriše ali istovremeno omogućava da on bude prevaziđen. On oslobađa čoveka na izvestan način. Ja sam se našao potpuno zatečenim, i na izvestan način šokiran tim saznanjem da sam napravio nešto što u stvari nisam želeo, što je ispalo u jednom smislu daleko od onoga što sam hteo, ali u drugom smislu daleko VIŠE od onoga što sam hteo i što sam od tog filma očekivao. Onda sam ponovo pogledao film, i zapitao se: odakle kod mene takva vrsta energije, šta je to izazvalo, koje su uopšte genetske pretpostavke koje ja nosim u sebi da bih uopšte napravio takav jedan film?
To se može na prvu loptu posmatrati biografski: kada sam bio dete preživeo sam II svetski rat i neopisive užase, jedva ostao živ, toliko puta gledao smrti u oči, direktno, i to u onim najkritičnijim, dečačkim godinama. Zbog toga si imao potrebu da izgubiš jedno osećanje života koje je zapravo s jedne strane depresivno a druge represivno. I ako ti sopstvenu depresiju projektuješ snažno u druge svesti ti postaješ represivan. Takvom introspekcijom otkrio sam da ja imam atavistički afinitet prema osećanju koje se graniči sa onim što je najdelikatnije u našem iskustvu. Sa sotonizmom, sa morbidnim i nenormalnim, sa ružnim i strašnim. Drugim rečima, setio sam se jedne Adornove misli koji kaže da je primarni zadatak umetnika da fiksira tzv. graničnu ljudsku situaciju. Mi ljudi se dosta retko nalazimo u graničnim situacijama: mi smo prepušteni jednoj mlitavoj svakidašnjici u kojoj smo u stanju ili da ravnodušno vegetiramo ili da prema raspoloženju i slobodnoj volji simuliramo ovo ili ono, da obmanjujemo sebe ili druge. Ali naiđu trenuci kada vaše 'da' mora biti 'da' a vaše 'ne' mora biti 'ne'. To su granične situacije.
---Na koji način može umetničko delo da tretira takve situacije, i gde je horor u svemu tome?
Duboko verujem da je umetnost kadra da artikuliše granične ljudske situacije i da svako ko se ozbiljno bavi umetnošću mora da se susretne sa tom vrstom iskustva. Znači, pokušao sam da kažem sebi da kod mene nije u pitanju nekakav patološki osećaj potrebe za stravoužasnim scenama, za jednom vrstom psihološke destrukcije, za morbiditetom po svaku cenu, već da je to u stvari jedan modalitet granične ljudske situacije koji ja volim da dramatizujem. Onda sam se setio da sam to toliko puta radio u svojim ratnim filmovima koji su isto tako teški i strašni, puni scena koje se ne mogu zaboraviti, toliko su blizu te granične ljudske situacije. Tako da bih za svoje filmove kao što su LEPTIRICA, SVETO MESTO i DEVIČANSKA SVIRKA rekao da zapravo ne pripadaju u bukvalnom smislu žanru horora, već više jednom tipu poetske fantastike. Treba razlikovati poetsko i poetično. U filmu LEPTIRICA nema ništa poetično ali ima poetsko u smislu u kome svako onaj ko se ozbiljno bavi umetnošću i ima autorski znak, ko je artikulisan kao stvaralac, on već ima svoju poetiku, svoju mitologiju.
Mi znamo šta je horor na osnovu holivudske produkcije, ali postoji i evropska produkcija horora. Ali moram da vam kažem: jedna je stvar ako vi pravite film u kome strah izaziva nož, pištolj, pad sa dvadeset petog sprata ili neka druga fizička sila koja u svojoj strahoti ima neko racionalno pokriće. A druga je stvar ako se radi o metafizičkom strahu, strahu koji je od onostranog, od apsolutno nepoznatog, jer pripada transcendentalnom iskustvu. Svi mi imamo dve vrste straha, Jedan je strah ovozemaljski, da vas ne udari neki mafijaš, da ne bude rata pa da nas neko raketama gađa, da vam ne padne saksija na glavu...
S druge strane mi osećamo strah od samoće, a neki baš u najvećoj gužvi, koji potiče iz nekih tamnih prostora koji se nameće sa svesnim i nesvesnim iskustvom koje nosimo u sebi. Čovek je biće koje se može definisati na taj način. Čovek je pre svega zastrašeno biće. To nije nikakvo čudo ako se zna da je čovek izložen jednom anksioznom prostoru. Dovoljno je da se rodite, da uđete u svet koji je toliko represivan, pa da se odmah nađete u zoni visokog rizika. U svakom trenutku može da se skonča život. Uzrok može biti unutarnji ili spoljni: može da vam prsne nešto u mozgu, ili može da neki asteroid doleti iz kosmosa i da svi nestanemo odavde.
To je jedna vrsta straha; druga vrsta straha proizilazi iz same naše samosvesti. To je taj tzv. 'moždani sindrom'. Čovek je izložen katarzi kada to na platnu gleda. Na žalost, u životu nema takve katarze: smrt je kraj svega. Ali mi, ljudi, na neki način ginemo svakog dana, zato što smo za razliku od ostalog živog sveta, svesna bića, mi znamo da ćemo umreti. Mi znamo da se to može desiti svakog časa. Nekome pre a nekome posle.
Tu se javlja motiv opasnosti. Opasnost je nešto što dolazi izvan nas, to je nešto neposredno, kao sama sudbina. Iz takvog osećanja se tazvija jedna magija koja je paralelna sa celokupnim našim životnim iskustvom. Pojavljuje se jedan alternativni svet u nama koji je pravi izvor metafizičkog straha. Ja ću podsetiti na velike eshatološke strahove kroz koje prolazi čovečanstvo još od antičkih vremena. Neka vas ne buni reč 'eshatologija'. Eshatologija je izraz koji ima značenje 'poslednje svrhe'. Ona govori o strašnom sudu, o smaku sveta, o onome što dolazi na kraju vremena. Čovečanstvo je oduvek bilo obuzeto eshatološkim strahovima, pored konkretnih strahova od ratova, od boleština, od kuge, epidemija, prirodnih nepogoda. Pored tih svakodnevnih strahova, postojao je i ovaj drugi, eshatološki, koji je služio čovečanstvu vekovima. I naravno, danas su i oni predmet filmske umetnosti.
