недеља, 3. октобар 2010.

Radovi na blogu



pažljiviji posetioci ovog bloga verovatno su primetili novi dizajn, tj. novi templejt bloga. radovi su još u toku, ovo nije finalni izgled niti finalni oblik organizacije. ispipavamo opcije, modifikujemo, istražujemo, korigujemo... recimo, tek malopre otkrih da postovanje komentara nije bilo moguće od noćas – pa ako je neko pokušao da nešto prokomentariše u tom periodu, i nije mogao, izvinjavam se. evo, sad može.
dajte feedback. kako vam se čini? jel bolje ovako ili da vraćamo na staro?
uslišio sam neke molitve od ranije vezane za navodno suviše sitna slova: sad su veća i, nadam se, čitkija. promenio sam font u Georgia sortu. sviđa mi se. njome će da se radi i 2. izdanje NAŽIVOG (o tome više vesti za neki dan). boju fonta neću da menjam – meni je ova zelena na crnoj pozadini idealna, i to se neće dirati.
glavni razlog za ove akcije jeste da izgled, ali i pristupačnost, sadržaja učinim bližim nečemu što liči na SAJT (kao idealnijoj, ali zasad nedostupnoj formi mog cyber-prisustva).
nevezano za novi templejt, ali vezano za nove momente na blogu, ukazujem na jedan koji možda nije baš svakome zapao za oko – uveo sam novu kategoriju: GHOUL'S SEAL OF APPROVAL - artwork (c) by nikola vitković; finishing touches by ZAKK. to je pečat koji udaram samo na zaista posebne i ghoul-approved filmove i knjige. ova opcija zgodna je za one najprobirljivije, koji ne žele da gacaju kroz sve one osrednje, solidne i jedva-vrlodobre radove koje ovde takođe pokrivam. ko oće samo čisto meso, bez koske i slanine – nek srčuje tu kategoriju. istina, ne žurite s tim, još nisam back-tagovao sve starije postove, tek sam nekoliko meseci unazad pokrio...
ja i moj saradnik-saučesnik son of abraxas otvoreni smo za sve sugestije, savete, primedbe, prekore, ponude, novčane priloge, donacije, usluge i sl. pa eto... komentarišite.

субота, 2. октобар 2010.

JOŠ NEKI NOVI NEHORORI

evo ponešto od onog što se gledalo u avgustu i septembru...



THE DOG POUND

USA/CAN, 10
***
3-

lepo ispričano, ali bez ičega novog – obesna klinčurija u nekakvom zatvoru za maloletnike prolazi kroz uhodane i izlizane korake koje smo videli već 250 biliona puta u sličnim filmovima (saradnja big-krimosa sa zatvorskim 'čuvarima reda'; big-bullies ugnjetavaju novopridošle u trpezariji, 'ćebovanje' tokom spavanja; itd. itd.). ovo je pitkije i nešto zanimljivije nego obično samo zbog simpatičnih i prijemčivih mladih protagonista, ali film ne nudi baš ništa novo niti posebno memorabilno u smislu uvida u ljucko stanje ili barem kritike zatvorskog sistema ili neke upečatljivije ljucke drame, i sem svoje elementarne kompetentnosti i pitkosti za jednokratno gledanje – nema šta da ponudi.


SONS
NOR, 06
*** 3

debeli čuvar bazena, inače žešći luzer, namerači se da navata lokalnog matorog pedofila i snimi ga kamericom na delu, dok mu neki teen puši. međutim, dečak očajnički želi snimak nazad i ne da da se to pusti na tv. nastaje komplikovani niz zbitija koji u jednom trenu pređe granice verovatnoće – kad se teen primi na priču anti-pedo akcije i reši da uzme pravdu u ruke tako što će da ode u udaljeni grad i upadne u stan navodnog zlikovca (i upadne mu u stan, how convenient, baš dok mu neki klinac – pogađate – drka!) ... šteta, jer pre i posle toga ovo je prilično ozbiljna i višestrana studija koja se zapravo ne bavi toliko pedofilijom kao takvom koliko još daleko tužnijom činjenicom – da su brojna deca iz komšiluka u naručju tog manijaka našla (!) više ljubavi i brige nego u sopstvenim ladnim i/ili sjebanim domovima, od rođenih roditelja. ovo, svakako, nije apologija tog čoveka i njegovih strasti, daleko od toga – on je prikazan kao manipulativan, i nimalo naivan, iako u suštini jadan - ali se on (kao izuzetak) koristi kao lakmus za jedan širi (indirektni) prikaz otuđenog društva bez ljubavi, ili pogrešno usmerene ljubavi.


THE MESSAGE
CHI, 10
*** 3-

istorijski triler organizovan kao whodunit misterija i uslikan kao uber-gothic horror. u kolaboracijskoj projapanskoj kineskoj vlasti neko sarađuje sa terorističkim pokretom otpora. ko je to? neko od 5-6 službenika dovedenih u gotsku kućerinu na obali. niko ne mrda odatle dok se ne otkrije ko je uhoda, tj doušnik freedom fightera među njima. režija jeste mestimično previše videospotovski prenadrkana (sa kamerom koja skače, vrluda i ulazi u radio prijemnike, putuje kroz žice itsl.) a scenario je previše gimmick-ridden da bi bio ozbiljno shvaćen kao drama o nekim stvarnim ljudima iz nekog stvarnog pokreta otpora i nekog stvarnog istorijskog trenutka – ali sve je to prilično zabavno i vizuelno fascinantno, te vredi svog vremena (dva sata).


GOLDEN SLUMBER
JAP, 10
*** 3

priglupom, ali dobrostivom liku nameste 'krivicu' za ubistvo japanskog premijera i on mora da beži dok ga jure svi živi i nekako dokaže nevinost. vrlo dražestan, zabavan, duhovit i ljubak filmić sa sjajno isprepletim likovima, epizodama, detaljima i twistovima. jedini veći nedostatak je u nešto dužem trajanju – mogao bi da se liši bar 20ak minuta da bi bio još pitkiji. ipak, glavni glumac je dovoljno simpatičan da želite da ga pratite na njegovom putešestviju i brinete za njegovu sudbu.


OFF LIMITS
FRA, 10
** 2+

pogledo sam ovo samo zbog sesilije de frans, i ona je otprilike i jedini razlog da se ovo, eventualno, ako baš nemate pametnija posla, vidi – iako mi se njena frizura ništa ne dopada. ona i njen pajkanski pajtaš upuste se u grdne undercover narko-akcije kako bi sprali ljagu sa svojim imena nakon što je ispalo sranje tokom pokušaja apšenja jednog mladog džankija čiji je tatko uticajni poslanik. ima tu nekoliko solidno napetih scena iz žanra 'dal će narko-mafija da ih prozre? kako će da se izvuku iz ove situacije? dal će da im pronađu ovaj ili onaj razotkrivajući i inkriminišući detalj?' ali je sve u svemu ovo prilično uninvolving & forgettable.


DOSSIER K.
BEL, 10
** 2+

još jedan novi evropski krimi triler podjednako mediokritetskih dometa kao gorepomenuti. ovaj ne može da se pohvali sesilijom a njegov jedini razlog za potencijalno gledanje sastoji se u tome što govori o dvoje pajkana namernih da razotkriju mahinacije šiptarske narko-mafije u belgiji. šiptari su prikazani adekvatno, kako narko-gastarbajteri, tako i njihovi goat-fucking rođaci u planinama albanije (tu je jedina naivnost: nigde nema reference na kosovo, ni rečju, kao da autori ne znaju da su najgori i najkrimogeniji 'albanci' ne oni iz albanije, nego ovaj ološ sa kosova). u DOSIJEU se ističe jedna odlična akcija sa pucnjavom i jurnjavom u prvoj trećini, ali svi zanimljivi likovi izginu do polovine filma, i do kraja to ide prilično kilavo i sve manje zanimljivo.


+
u okviru akcije 'nadoknadimo s pravom propušteno', nešto malo starije, ali meni premijerno:
FALLING DOWN
USA, 93
**(*) 3-

najzad se naterah da do kraja odgledam američkog pretka MILOŠA WHO THE FUCK BRANKOVIĆA, u kome se lepo vidi da je ameriku sjebao pad tradicionalnih vrednosti, porodice pre svega, kao i bele supremacije (koju ovde zajebavaju kako si oće tamo neki vijetnamci, korejci, crnci i kojekakav beli otpad, prosjaci, beskućnici i tako ti). film se hipokritički odmiče od svog protagoniste kako ide prema kraju, ali ne uspeva da nas ubedi da je on zaista različit od naciste u čiji brlog u jednom trenu upadne, niti da je njegova psihopatija izolovani slučaj. dijalozi su, kao i čitav scenario, srpski užasni! yes, guys, it's serbian bad! nikad mi se još nije desilo tokom A-američkog filma da se grčim i gnušam neverovatno drvenih i usiljenih i promašenih replika, ali taj osećaj koji redovno imam tokom srpskih 'filmova' uspeo je da mi probudi šumaher odnosno njegov debilni scenarista ovom prilikom. ipak, uz sve ideološke probleme, kao i hilarious imbecilnosti (majkl daglas sa bazukom raznosi građevinarsko-putarsku mašineriju koja mu se isprečila na putu!), ovo je non-stop zabava, mada od ljigave sorte.

петак, 1. октобар 2010.

Električna Post-Yu NEBRIGA


imam zadovoljstvo da izvestim o sledećem:

upravo je objavljena

Električna Post-Yu NEBRIGA


besplatna kompilacija najgrđih, najreprezentativnijih elektronskih bendova srbije 2000-tih godina.

sirovi zvuk srbije, bez lažnog sjaja. uostalom, nije svako zlato sjajno. ;)



preuzmite kompilaciju na

www.nebriga.com



deset godina elektro scene u jednoj vreći punoj nebrušenog grumenja u hemijskom sastavu:

99,9% blato.

0.1% nakit.

100% hitovi.



Videododir / Oni Su Ukrali Milion / Ilegalne Emocije / Speaker For The Dead & Mirko Petrović / MKDSL / Margita Je Mrtva / Klopka Za Pionira / Zastranienie / Tehno Muda / Tron / Antitelo / Unos Podataka / Caligari / Elektrolasta / Sixth June / Svejedno / Dobar Dan, Kontrola! / Weird Cop / I'm / Apparatchik



u izdanju Nacionalne Asocijacije za Umetnost i Kulturu [srbija MMX].

za besplatan download je ponuđena verzija kompilacije sa 16 pesama, bez sertifikata.


sadržaj je sledeći:


1. Videododir - Poludodir


2. Oni Su Ukrali Milion - Sajber


3. Ilegalne Emocije - My True Feelings


4. Speaker For The Dead & Mirko Petrović - Nemam Prava


5. MKDSL - Sojčice


6. Margita Je Mrtva - Serbische Elektroniq


7. Klopka Za Pionira - Zdravo Zdravo Đavo


8. Zastranienie - Gej Sloveni


9. Tehno Muda - Sex & Violence


10. Tron - Leopardov Rep [live in the room]


11. Antitelo - Nesto Je Očupalo


12. Unos Podataka - Tupiš Mi Šiljak ---samo na CD-u!


13. Caligari - Alan Čumak [Eelektrični Orgazam]


14. Elektrolasta - Bio Jedan Pas [YU Grupa]


15. Sixth June - Ružan San [Paraf]


16. Svejedno - To Je Ta Noć ---samo na CD-u!


17. Dobar Dan, Kontrola! - Zemljanine Zemljače


18. Weird Cop - I Will Be Your Food ---samo na CD-u!


19. I'm - Ona Se Igra Nožem [Dobri Isak] ---samo na CD-u!


20. Apparatchik - Njive




ukoliko želite da sertifikujete svoj primerak kompilacije, to možete učiniti kupovinom nekog od artikala iz asortimana 'NEBRIGA' [majice, posteri i audio diskovi sa 4 bonus pesme] putem sajta www.nebriga.com ili mejla info@nebriga.com .



varvari podmeću požar i na soc mrežama, pa nek se širi:


http://www.facebook.com/postyunebriga


http://www.myspace.com/postyunebriga


http://www.youtube.com/user/elektricnanebriga


http://twitter.com/postyunebriga


discogs


p.s. uskoro još novih izdanja na nauk.rs ;)

четвртак, 30. септембар 2010.

ŠIŠANJE (2010)

Autor exkluzivnog rivjua koji sledi je Nikola Popević, stalni povremeni saradnik ovog bloga, koji je imao dubiozno zadovoljstvo da ŠIŠANJE (aka SISANJE) vidi na pretpremijernoj novinarskoj projekciji. Zato nemojte od nas tražiti linkove za skidanje ovog filma - gledajte ga u bioskopu, počev od 5. - pardon, 6. oktobra!



"Šišanje" je neobično gledalačko iskustvo. Bilo bi nepošteno reći da se radi o kriminalno lošem filmu; ako ništa drugo, nije mi bio dosadan kao ogromna većina srpskih filmova, što je dovoljno da ne dobije onu legendarnu Radivojevićevu ocenu D (domaći). Neobičan je najviše zbog toga što se, umesto već kontroverzne (uglavnom među onima koji ga nisu gledali, već samo slušali o njemu) priče o skinhedima, navijačima i "pogrešnim izborima" koji mladog čoveka odvedu na stranputicu, ispostavlja da se radi o fantastici. Preciznije, o podžanru alternativne stvarnosti. Nisam usamljen u toj proceni, Bojana Novaković koja tumači jednu od glavnih uloga, misli(la) (je) isto, pa je za Novosti izjavila sledeće: "Kad mi je Stevan poslao scenario, mislila sam da je neka fantastika, i bilo mi je čudno kako može da se radi stilom koji je realan."

Ne samo što je film "odrađen stilom koje je realan" (sic! ; ma šta to značilo), film samome sebi daje težinu uvodnim telopom, posvetom svim žrtvama huliganskog nasilja, a naročito odjavnim tekstom, podužim spiskom žrtava sa opisom događaja u najkraćim crtama. U više navrata garniran arhivskim snimcima razbijanja gej parade '01, paljenja američke ambasade i Bajrakli džamije, "Šišanje" je film koji se očigledno trudi da tematiku razmatra ozbiljno, a po početnim kadrovima reklo bi se čak i pseudo-dokumentaristički. Međutim, po izboru materijala (zašto baš gore navedeni incidenti, a ne i neki drugi jednako atraktivni i zabeleženi kamerama?) i činjenici da se kroz ceo taj kolaž provlače i slike Miloševića i Koštunice, veoma se lako može izvući i zaključak da je, koliko god se trudio da bude pseudo-dokumentarac, takođe veoma daleko od nepristrasnosti. Svakako daleko od tinejdžerskog filma u stilu osamdesetih, kakvog ga je još na početku snimanja najavljivao koscenarista Dimitrije Vojnov.

*prekidamo program zbog važnog saopštenja za javnost*

Iako je redovnim posetiocima ovog bloga poznat sukob njegovog vlasnika i Vojnova, ovaj tekst nema za cilj dezavuisanje, blaćenje ili lično kritikovanje, niti stajanje na bilo čiju stranu. Tekst će se baviti filmom, potkulturama koje su ga inspirisale i načinom na koji su prikazane i zapravo je više niz misli koji će se u uobličenijoj formi (možda) pojaviti u nekom od narednih brojeva "Filaža". Molim da svi to poštujete. Hvala.

Veliki problem "Šišanja" jeste što je režiser njime previše hteo, da bude atraktivan i nehermetičan, da bude ozbiljna drama, a u isto vreme i politička kritika. A pri tome taj režiser nije Oliver Stoun. Pa sve i da jeste, teško je da bi se takav zalogaj, ova tema u Srbiji danas, mogao obraditi za stotinak minuta. Kad se tome doda očigledno ideološko i estetsko neslaganje koscenarista, dobili smo ovo što "Šišanje" zapravo i jeste – vešto uslikani politički pamflet, nezaokružen i nedorečen, koji zahteva nategnuta "čitanja" da bi imao smisao, kad već nema samosvest da bude ono što jeste – fantastika. Alternativna stvarnost.

Upozorenje – rivju će imati više bitnih spojlera. Jedan od najvećih pluseva "Šišanja" je to što, i pored povremenog praznog hoda, nije dosadan. Imajte to na umu. Likove oko kojih se radnja vrti, Novicu i Relju, kao i licemernu vlast oličenu u lažljivoj profesorki, "Šišanje" profiliše veoma rano na matematičkom takmičenju. Novica nije drukara, bezobziran je prema onima koje smatra inferiornim i gaji veliko poštovanje prema Relji kome je bila potrebna pomoć. Da bi se odužio za uslugu, Relja (očigledno skinhed, vrsni matematičar ali navodno ne Novičinog kalibra) mu otkriva jedan novi svet – "Majn kampf", fudbalski stadion i srpsku antisemitsku inteligenciju.

I tu, poput antipoda Bilu i Tedu, ulaze u fantastični svet Srbije u alternativnoj stvarnosti. Muzika, tuš! Antisemitsko predavanje srpskog akademika u amfiteatru Filološkog fakulteta. Ceca Ražnatović (odnosno njena dvojnica u paralelnom svetu multiverzuma gde je radnja filma smeštena) još uvek drži fudbalski klub. Skinhedi se okupljaju u nekakvom adaptiranom lagumu (ili pećini). Spomenuti akademik antisemita, prof. Hadži-Tankosić drži prijem na kome svira guslar (!), dok sveštenici blagosiljaju političare koji vuku konce vlasti iz potaje. Nepotkupljiva poštena policajka, razočarana zbog korupcije u vlasti i policiji, napušta službu i postaje aktivista NVO za ljudska prava. Profesor matematike, inače možda i homoseksualac, duboko u sebi gaji ubermensch filozofiju. Sukobljene frakcije kluba Radnik (ne Rad, Radnik), ne navijaju zajedno čak ni protiv Novog Pazara.




Zapravo, sa političkog aspekta, "Šišanje" najbolje se može definisati baš Vojnovljevim rečima kojima je opisao knjigu "Šaht" Andrija Matića. U pitanju je infantilna projekcija strahova tzv. "Druge Srbije". "Šišanje" tu ne nudi ništa novo, reč je o već previše puta ponovljenoj teoriji zavere SANU, Crkve, biznismena (i to onih koji, naravno, posluju isključivo sa Rusijom, to jest prodaju fudbalere da igraju u Čečeniji), policije i određenih političkih struktura, a u saradnji s agresivnim potkulturnim grupama mladih (u konkretnom slučaju, nacionalsocijalista i navijača). Film nema vremena da elaborira protiv koga je ta zavera usmerena, mada o tome daje naznake – Hadži-Tankosićevo predavanje je otvoreno antisemitsko, delovanje "za rasu i naciju" je protiv nacionalnih manjina, a cepanje plakata nekog političara (iz paralelnog univerzuma) sa žutim zvezdicama na plavoj pozadini dovoljno je rečito. Ne spominje se činjenica da su navijači svojevremeno bili slavljeni kao glavni nosioci "demokratske" revolucije, mada možemo dozvoliti mogućnost da se u datom univerzumu nisu svi istorijski događaji odigrali na isti način.

Zapravo, ako se film posmatra kao SF (ovde čak sa primesama horora) iz čisto političkog ugla, razrešava se misterija Novičine motivacije da od perspektivnog matematičara, za oko mesec dana, napreduje do vođe grupe skinheda. Naci(onali)stičku ideologiju "Šišanje" tretira kao zarazu, kao sporiji "rejdž" iz 28 Days Later (mada je vremenski okvir taj). Možda crva iz Shivers. Za razliku od svojih saboraca koji "Majn kampf" ili nisu uopšte čitali ili su to radili iz čistog pozerstva, Novica je tome pristupio ozbiljno, uneo se i – zarazio. Jedno vreme, tokom perioda inkubacije, njegovo građansko Ja još uvek se bori poput imunog sistema (razmišlja da se prijavi policiji posle počinjenog zločina, o tome malo više kasnije). U sledećoj fazi dolazi grozničavo bunilo (scena gde on svog starog druga i rođaka preispituje da li je Srbin ili Hrvat). I na kraju, kad zaraza počne da ubija svog domaćina, a samim tim i sebe, Novica odbacuje ideologije Hitlera i Ljotića i njegova bolest metastazira u odluci da pređe s reči na dela i bori se za otadžbinu Srbiju.

Kako se inače može objasniti neverovatan uspon od štrebera do fajtera, ubice i vođe? Ideološka zaraza koja mu daje nadljudsku snagu, hrabrost i ubedljivost. SF.

Ako se potpuno zanemari politička SF dimenzija, "Šišanje" je moguće gledati i kao dramu. Mada autori u medijima spominju te famozne "odluke ka stranputici", Novica se zapravo transformiše, on je mladi srpski Džek Torens, ali (ako se izuzme Srbija, rekli smo da ćemo zanemariti politiku) ne postoji to izolovano zlo mesto (rekli smo da nećemo o Srbiji!) koje transformaciju pokreće. U najboljem slučaju može se govoriti o nizu okidača, ali to tumačenje odbacuje sam Filipović: "Junaka Novicu smo namerno načinili inteligentnim, i to je karta na koju smo želeli da igramo. Nismo želeli da imamo izgovor da on dolazi iz rasturene porodice, iz siromašne sredine. Namerno smo hteli da mu ukinemo opravdanje i da on svesno pravi loše izbore."

Može biti da sam gledao neku drugu verziju filma, ali u mojoj on "nema majku". Nije rečeno da li je ona umrla ili pobegla sa švalerom. Otac "nije dobro". I to ostaje nedorečeno, da li je čovek teško bolestan, puk'o živčano, propio se... I to je "nerasturena porodica"? Što se tiče druge tačke, njegova sredina možda nije siromašna, ali je Novica ipak primoran da ukrade novac da bi se obukao u Army shopu. Dakle, na osnovu onoga što možemo videti na filmu, a ne onoga što nam režiser poručuje preko medija, u Novičinom životu ne teče med i mleko, mada i pored toga sve te "odluke" imaju malo smisla jer on, u suštini, malo toga odlučuje. U njegovoj transformaciji veću ulogu ima niz okidača, promena društva, pijančenje, tuče, drug, devojka, profesor... ali se ne objašnjava suština – potreba da se po svaku cenu preuzme mesto vođe i povede "ekipa". Ubistvo koje se u međuvremenu dogodi bio bi, logično, odbijajući faktor, nešto što bi nekog skinheda, glupljeg od ovog "genija", navelo da pusti kosu i bradu, a ne suprotno, da prihvatanjem stilskog klišea na sebi prosto nacrta metu. Zaista, razmislite. Ubili ste čoveka i razmišljate o tome da se ne prijavite policiji. Šta dalje? Pod A – budete manji od makova zrna narednih deset godina? Ili pod B – s nekim maglovitim izgovorom pozovete policajku koja vas je već hapsila (da biste izvukli iz nje kako napreduje istraga za koju niste sigurni da li ste uopšte osumnjičeni), preobrazite se u skinheada i pretučete svog profesora i mentora pred celim razredom? I to su... šta? Pogrešne odluke? C'mon... Postoji i drugo čitanje.

Glavni lik je zapravo Relja. On je vrhunski matematičar, dok je Novica teacher's pet, i to ne bilo kakvog profesora, već profesora homoseksualca koji prema svom štićeniku gaji ne baš profesorska osećanja. O Novičinoj genijalnosti uglavnom slušamo, ali malo toga zaista vidimo – zaista, on Relji na takmičenju pomogne, ali na kasnijim vežbama je neupotrebljiv i Relja na višem rangu takmičenja pobedi bez ičije pomoći. Relji je cela ta skinhed priča čista poza, po sopstvenom priznanju, on na kraju očisti svoj dosije i kao nagrađivani matematičar ode u SAD. Dakle, kako jedan nežni profesor pored takvog alfa-mužjaka ima ikakve šanse? Pa, nema. On samo podgreva Novičinu sujetu dok u fizičkom kontaktu sebi ne dozvoli previše. Ta scena je, uzgred budi rečeno, odlično režirana; mada statična, rezovima na detalje odiše grozničavošću i nervozom. U tumačenju homoseksualnog trougla, bila bi jasna Novičina motivacija, mada podsvesna, da se dokaže pred Reljom i preuzme primat.


Međutim, film nam nudi nešto drugo, nejasni i nedorečeni lik Mine koja je Reljina devojka, ali je Novičin love interest. :rolleyes: Mada Nikola Rakočević i Bojana Novaković daju živost svojim likovima, prvenstveno (kao, ruku na srce i najveći deo ostale glumačke ekipe) tako što se gluma ne svodi na uobičajeno deklamovanje teksta, ostaje činjenica da od njihovog zbližavanja Filipović gubi kontrolu nad filmom i priča kreće da se raspada u besmisao, dok scena seksa, eksploatatorski preduga, unosi dalju konfuziju u likove jer ona ispada pohotna maneaterka poput lika Fajruze Balk iz AHX, dok je on u istoj smešno nespretan.

Da se "Šišanje" držalo linije filmova o navijačima poput ID ili Green Street Hooligans, čak i sa ovako postavljenom pričom, bilo bi ako ne mnogo bolji, a onda koherentniji film. Akcione scene su dobro režirane, ali retke. Haotične tuče na stadionima ne zahtevaju sofisticiranu koreografiju jer prosto nisu takve. Filipović ovome pristupa bez mnogo rizika, ali i sasvim solidno. Shaky cam mu je daleko kontrolisaniji od onog u "Zoni mrtvih", recimo, i moguće je ispratiti ko je navijač, ko je policajac a ko zombi; strob radi efekta i to je to. Bez mnogo filozofije i zalaženja u tehnike koje u našim uslovima nije moguće kvalitetno odraditi. Ostaje žal što takva jednostavnost nije primenjena i za vođenje priče, što ona nije linearnija, bez beskrajnog niza fleš-bekova i fleš-forvarda i fleš-višenemožemodasesnađemo, što film meandrira po ideološkim i političkim bespućima i u silnoj karakterizaciji likova zaboravlja ono ključno – ubedljivu motivaciju glavnog lika.

S druge strane (sasvim očekivano), film se žestoko oklizne na ikonografiji i prikazu potkultura. Ono što je u AHX odrađeno skoro savršeno (ako izuzmemo ispad sa logoom Anti-Heros koji se završio na sudu), "Šišanje" otaljava prenaglašavanjem. Ovi skinhedi, osim što se okupljaju u lagumu/pećini i tamo slušaju "Direktore", više liče na dečurliju koja je kolektivno navukla vaške, oslobodila ih se šišanjem na nulu i potom opljačkala skladište rekzivita za Nemce iz partizanskih filmova. Moderna skinhed scena dosta polaže na suptilno, skoro subliminalno delovanje putem kodova i različitih motiva, pre svega zbog za po njih nezgodnih anti-hejt zakona. Čini se da po tom pitanju nikakvo istraživanje nije obavljeno, te jedan od huligana-nacista ima i "mohok" frizuru. Taj naci-pank (zapravo punk's not red) fazon postoji, ali je scena veoma mala i čvrsto vezana za RAC, a malo gde se mogu naći istaknutiji likovi i/ili bendovi – u Nemačkoj, Belgiji (do samoubistva Ditera Samoja), Švedskoj, Estoniji i SAD. U Srbiji takvih likova ili nema ili se mogu nabrojati na prste jedne sakate ruke i moglo bi se i ovo smestiti u SF aspekat "Šišanja" da nije i intervjua gde ljudi iz filmske ekipe spominju nekakve "naci-pankere". Ikonografija i imidž likova su prenapadni i faktički odražavaju samo nezainteresovanost da se u problematiku uđe dublje od onoga što je javnosti već plasirala žuta štampa. U poređenju s time, Vojnovljev simpatičan detalj gde su nadimci likova iz filma zapravo niknejmovi stvarnih ljudi sa srpske sekcije Stormfronta proći će nezapaženo.


A za kraj, spe'takl. I veliki spojler. I dokaz da je "Šišanje" ne samo dotaklo SF, teoriju multiverzuma i paralelnih svetova, nego i ekstremne slučajeve dvostrukog života, kao iz Crimes of Passion. I rasizam. Čuvajte se, evo spojlera. Novica u jednom trenutku izvrši ubistvo. Pijan, isprovociran željom za dokazivanjem pred momkom ili devojkom, nebitno. Poenta je – žrtva. U pitanju je Rom koga zateknu kako urinira na ivici ciganmale, a sa kojim su Novica i Mina (kao i njen pas Ajhman, sjajno ime za nemačkog ovčara), kao i grupom još nekih uličara već imali problema. Tokom najvećeg dela filma, istraga tapka u mestu jer nije moguće utvrditi njegov identitet – u ciganmali ga niko ne poznaje. Na kraju, uhapšenom Novici koji je tada već vođa ganga i dobija nepristojnu ponudu zlih poluga vlasti da radi za njih, policajac (Nikola Kojo) najzad otkriva istinu ko je ubijeni. U pitanju je arhitekta iz Beča, druga generacija fakultetski obrazovanih Roma odande. Zvuči neverovatno? Policajac, da ne bi ispalo da laže, Novici potura nekakva dosjea pod nos. Laže li? Zašto bi lagao, ubistvo je ubistvo, ionako služi kao sredstvo pritiska?

Zamislimo se malo nad ovim problemom, jer ovog detalja u originalnoj verziji scenarija nije bilo, ovo je politička poruka. Šta nam režiser poručuje? Da je ubistvo strašnije jer je ubijeni arhitekta iz Beča, a ne uličar iz ciganmale? Da su ti Romi zapravo više od musavaca koji zapišavaju mesto gde žive, mada ih sopstveni film tako prikazuje? Policajčevo objašnjenje zašto je istraga toliko trajala i otkud on uopšte tu produbljuje (rasističku) misteriju. Dotični arhitekta je došao u posetu rodbini. Dakle, živi u Beču, verovatno dobro zarađuje, ali mu ne smeta što mu rodbina živi u ciganmali, a i kad dođe u Srbiju, umesto da odsedne u hotelu, umusavi se i isprlja, tuče se po ulici i zapišava mesto gde mu žive rođaci kod kojih je odseo? Dobro, uzmimo u obzir da policajac laže, ali i (ovo je ključno) da se ovde radi o filmu s političkom i sociološkom porukom, ne o stvarnom životu. Zašto bi policajac lagao, ubistvo je ubistvo, da li je ubistvo strašnije jer je ubijeni arhitekta iz Beča? Ad infinitum...



U Srbiji danas, bez sve šale i bez trunke paranoje, uopšte nije lako odrediti ko je zaista nacista. Hvala na strpljenju. S obzirom da sam dotakao političke teme, molim vas da se potrudite da komentari budu smisleni i bez parola.

среда, 29. септембар 2010.

NEKRONOMIKON Hauarda Lavkrafta - Ilija Bakić

Prikaz iz pera Ilije Bakića

Objavljen u časopisu KVARTAL

Prenet ovde uz dopuštenje autora


Vreme masovnih komunikacija krunisano svetskom internet mrežom darovalo je nikada do sada postojeću dostupnost informacija iz svih segmenata ljudske civilizacije. To potencijalno bogatstvo aktuelizovalo je problem (ne)sposobnosti odabiranja pravih sadržaja. Knjiga „Nekronomikon“ dokaz je tvrdnje o nemogućnosti zamene autoritativnog, stručnog i temeljnog pristupa određenoj temi. Bez obzira što su sva dela H. F. Lavkrafta (1890-1937) preko interneta lako dostupna u originalu, odnosno što o njemu postoji bezbroj ’veb stranica’, kao i što je nekoliko domaćih izdavača štampalo manje-više uspele izbore iz njegovog opusa, tek je „Nekronomikon“, prevashodno zahvaljujući znalačkom radu priređivača, magistra Dejana Ognjanovića, otkrio domaćoj javnosti delo autora koga smatraju ocem (ili barem jednim od najvećih otaca) savremenog horora. Doda li se rečenom izvanredna oprema i štampa knjige, kakva odavno nije viđena na ovim prostorima, očito je da se za ovdašnju kulturu pojavilo ’ultimativno’ izdanje Lavkraftovih priča (dva njegova romana ostala su izvan ove knjige), koje će nadalje biti nezaobilazno kako za čitaoce tako i za teoretičare.

Ognjanović pažljivo i precizno predstavlja Lavkraftov opus, njegove ideje i, konačno, recepciju njegovog dela koja je od ukletog, za života nesvaćenog, stvorila kultnog pisca. Centralni deo knjige čine Lavkraftove priče i novele, od najranijih (1917-1923), iz perioda kada je ovladavao žanrovskom ikonografijom, do centralnog perioda (1923-1937), u kome je stvaran „Mit o Ktuluu“ (termin koji su naknadno smislili izdavači a koji sam Lavkraft nije koristio), u kome je u nizu priča osmislio svet kojim vladaju nepojmljivo moćni, oholi i surovi bogovi iz svemira, koji su već eonima u hibernaciji iz koje treba da ih probude ljudi-sledbenici kulta; ljudi su, kao i niži demoni, sasvim nebitna, potrošna bića. Istina o bogovima i njihovim dolasku skrivena je u ruševinama misterioznih gradova zatrpanih pustinjskim peskom, glečerima ili potopljenih na dno okeana; istina je ispisana i u mitskoj, misterioznoj knjizi „Nekronomikon“, koja je kroz istoriju čovečanstva neprestano proganjana i paljena ali koja uvek iznova iskrsava na svetlo dana i nalazi čitaoce (uprkos opasnosti da će poludeti od nje ili da će ih prožderati demoni).

Lavkraft je govorio, posebno u kapitalnom eseju „Natprirodna strava u književnosti“, o strahu kao najsnažnijoj čovekovoj emocija, a najveći i najdublji je strah od ’natprirodnih sila’. Sve njegove priče počivaju na toj tezi - susretu ljudi sa nemerljivim užasom (daljina, dubina, protok vremena, fantastičnih bića) pred kojim je čovek trun bez snage, prepušten milosti i nemilosti sila koje jedva može da nasluti. Junaci priča najčešće su bez mnogo životne snage, umesto jasnih odluka i delanja njih muče dileme i sumnje, kolebanja koja vode u odvajanje od sveta, potonuće u melanholiju, samosažaljenje, apatiju. Kod Lavkrafta nema brzih akcija; težište priča je na teškoj atmosferi predosećanja i narastajućeg beznađa koje grade duge, spore i kitnjaste rečenice sa malo dijaloga.

Već u vreme kada je stvarao pisac se služio starinskim stilom koji su poznavali pisci ranijih epoha; ta namerna anahronost koju je on pretvorio u prepoznatljivi manir, dodatno je potcrtavala uverljivost priče (a to nastavlja i danas, tražeći od čitalaca svesni angažman i napor). Insistiranje na pridevima ’čudno’, ’užasno’, ’neverovatno’ i slično dobija danas (u vremenima posle postmodernizma) posebno provokativno značenje jer nosi i dozu distanciranosti (iako je autor nije želeo) od žanrovskih šema i obrazaca. Rečju, „Nekronomikon“ je nezaobilazna knjiga za svakog ljubitelja literarnog horora/mračne fantastike, baš kao što je Lavkraft jedan od utemeljitelja i ključnih figura ovog žanra.