THE HOLE (2010)

**(*)

3-

savršen dabl bil: nakon rimejka danteove PIRANE evo i dantea lično, koji ustaje iz groba da bi isporučio – RUPU.

morao sam dobro da napregnem mozak da se uopšte setim kad je zadnji put dante proizveo nešto vredno pažnje – a da to nisu bile epizode MASTERSA, za TV, koje ionako, avaj, nisu baš bile na nivou koji se očekuje od jednog, je li, 'mastera'. samo da bih otkrio, kao što sam i slutio, da su prošle skoro pune 2 decenije od njegovog poslednjeg iole-horror-related projekta, bitter-sweet B-movie nostalgičnog MATINEA.

RUPA, na žalost, ima strukturu silazne spirale: počinje odlično, razvija se vrlo dobro, zapliće se okej ali ne naročito memorabilno, i raspliće se skoro-antiklimaktičnom, srednje-slabom završnicom. neću da ga spojlujem jer film ni izbliza nije toliko slab da bih mu to radio, ali – budite spremni na potonuće koje sam pomenuo. poslednjih 20 minuta su svakako najslabiji deo filma, dok su prvih 20-ak maltene najbolji.

set-up je super: odličan kasting i glumci, kao i solidni dijalozi, uspevaju da prodaju tu situaciju sa upravo doseljenom brižnom majkom i sa njenom dvojicom svadljivo-simpatičnih sinova u gradiću iz koga je normalnije da se neko odseli nego li da se doseli. da, kliše situacija, ali sitnim detaljima (uz pomoć glumaca) dante uspeva da tim likovima udahne dovoljno duše da ih ne posmatramo kao generičke pione na unapred postavljenoj i predvidivoj šahovskoj tabli (iako, strože gledano, oni to jesu). 

naravno da je odma prekoputa susetka baš godinica kao naš teen junak (how convenient!), i naravno da je ona slobodna (how science-fictional!) – to je ofucano pravilo muvi-lenda, prenapučenog zgodnim devojkama i ženama bez ikakvih momaka i muževa, dok takve iste u životu, naravno, nikad nisu slobodne. ali i to što ova curica nema dečka, i što je ovom našem 'na izvolte', i što tu smesta krene šema – donekle pije vodu jer dante stvarno veruje u te sub-spilbergovske neo-kaprijanske small-town šećerleme, a kad su odrađene sa dovoljno vere – nisu onoliko bljutave kao inače.

bez mnogo tupljenja dečaci otkriju rupu u podrumu – tačnije, zakatančeni šaht za koji brzo otkriju da je bez dna, a netom potom i da mrak iz njega služi kao ogledalo najvećih strahova stanara, koji im smesta budu zafrljačeni u lice. ovo nije spojler jer je prilično očigledno već u prvih pola sata, u kojima netom posle telegrafisanog podatka da se mlađi bata boji klovnova (PUH-LEEEEASE!) krenu prve manifestacije klovnovskog terora. oh, well, ako ništa drugo, lutak-pajac je creepy-fino dizajniran, mada zaista treba biti mlađi od 13 godina da bi vas ovo iole plašilo. ah, da – THE HOLE je PG-13 movie, pa zato ne očekujte da će strahovi stanovnika ove kuće biti materijalizovani u obliku sluzavih zubatih čudovišta sa pipcima koja će da siluju majku, otkinu glavu mlađem sinu i nabiju je u dupe starijem dok ovaj taslači lepu susetku. ništa blizu tome. ovo je ipak prepoznatljivi dante-land u kome se recikliraju konvencije B-horror amerikane (poor man's bredberi i king sreću down-on-his-budget spilburgera), u kome se ništa ZAISTA strašno ne dešava niti iko od nama dragih likova biva ozbiljnije ogreban. izvinte ako vam je to spojler - ali kome jeste, to znači da nije pazio dok je gledo ijedan dosadašnji danteov film.

da ne budem, po običaju, pogrešno shvaćen: ne zameram ja RUPI što se nije izrodila u krvožedni splatter sa sluzavim čudovištima iz podzemlja – hej, bio bih više nego zadovoljan da je proizvod bio jedan vintage anarhični pirano-gremlinski haos kakav dante najbolje radi. avaj, spielburger days are over, a sa njima i budžeti za takve radove: ovo je jedna daleko skromnija avantura, ograničena na jednu kuću, jednu avliju i bazen, par stagey lokacija van, i to mu je to. a rupa – eh, ona ostaje mračna veći deo filma, a kad na kraju odu u nju… pa, radi ONOGA, bolje i da nisu.

u drugoj polovini zbivanja postaju sve nedoslednija i nedorečenija i proizvoljnija – da ne spojlujem previše, reći ću samo da to ima poprilično veze sa likom, sudbinom i zaostavštinom lika duhovito zvanog 'creepy carl', ali, takođe, i sa načinom na koji se susetka oslobodi svog straha. pa i (mlađi) klinac, ako ćemo pravo… u tom delu filma scenarista postaje sve više lenj, a ono malo duha što je blistalo na početku sve je ređe, i zapravo teško mi je da pojmim drugu polovinu filma bez objašnjenja tipa ozbiljnog kresanja budžeta TOKOM snimanja ili nekog producentskog i sličnog mešanja, jer odbijam da prihvatim da su dante i ekipa u startu krenuli da rade ovaj film imajući na umu ONO (i samo ono) na kraju.

rastrzan između solidnih potencijala i njihovog prilično osrednjeg ostvarenja, THE HOLE je svakako zabavan i pažnje vredan filmić, ukoliko mu priđete sa smanjenim očekivanjima, ali suviše neujednačen, polovičan i nedorađen da bi mogao i da priđe klasicima zbog kojih dantea (još uvek) volimo. ima tu sporadičnih vintage-dante momenata – luckasto kuče za koje sam se nadao da će da ga izede mrak, fabrika rukavica koja se zove ORLAC (he he), spooky zapušteni luna-park po imenu FROLIC FUNHOUSE (sumnjam baš da je ovo svesna aluzija na ligotija, al ko zna?) a tu je i ludicruously unnecessary cameo by dick miller – kao raznosač pice! ej, čiča od 70 godina raznosi pice po kućama! pričaj mi o tome! ali kad već nije umeo da mu smisli smisleniji cameo, a bez njega ne ume da snimi film… (meni lično mnogo smešniji bio je kameo erika kartmana!)

oni koji žive u prošlosti svakako će dobiti svoju (razblaženu!) dozu so-80s fixa ovde, ali u 2010-oj ovaj produkt je ipak previše passe da bi funkcionisao kao nešto jače i dublje od nostalgičnog re-hasha drugih, luđih (THE GATE) ili barem živahnijih (THE CELLAR) filmića iz 'imam paklenu rupu u podrumu' pod-žanra. izlišno je reći da ovo i ne pokušava da priđe ezoteriji soavijeve SEKTE i njenog podrumskog prolaza za pakao i zadovoljava se time da bude površno-frojdovska detinjarija bez dovoljno energije i nadahnuća da svoje mrakove učini iole opipljivijim i relevantnijim.

PIRANHA (2010)

***

3

ažina PIRANA je savršen primer filma otpornog na kritike ('critic-proof') i, takođe, sjajan primer dela u kome kritičar nema šta da traži. nema zaludnije stvari na svetu nego baviti se 'analizom' ove PIRANE. ovo nije rađeno da se analizira, nego da se gleda. zato ga ni ja neću analizirati, nego ću samo ponuditi nekoliko impresionističkih opisa, konstantacija i filozofskih zaključaka o stanju ljuckog uma na pragu milenijuma.

šta imamo ovde?

sise. guze. frontal noodlity. girls gone wild. droga i tekila sa ženskog stomaka. fun. party-time. loša muzika. gužva, alkohol, stoka koja se cereka i tiska u krdu… sve je tu.

savršena podloga za krvavi pir pirana.

            da su žrtve sa godišnje skupštine experata za delo marsela prusta, ili bar marsela marsoa, ovo ne bi bio isti film. da su pirane upale na konferenciju u čast ludviga vitgenštajna ili nekog od onih psihoanalnih drka-đon smarača (lakan, delez…) ili njihovih populističkih reinterpretatora (žižak) to bi, istina, možda bilo zabavno uskom krugu gledalaca (čitaj: ghoul, i još 2-3 max), ali ovako kako jeste – sa fun-loving razgaćenom polupijanom i hormonima nadraženom omladinom na obali jezerca proizvođači ovog filma pokazuju da znaju šta (i za koga) rade.

            PIRANA je jedan od boljih filmova za neandertalce koje sam do kraja odgledao. to nije slučajno kad se radi o hororu o praistorijskim mega-piranama koje provale u jedno izletište da naprave pokolj među ljuckim mladuncima. za uživanje u ovom filmu idealan je mozak koji je na stupnju razvoja iz vremena kad su te ribe plivale na površini planete, a ne u njenoj podzemnoj dubini.  

za gledanje PIRANE mozak samo može da smeta. mozak bi tražio rupe u zapletu, nelogičnosti (tropske ribe preživele milenijume u ledenim podzemnim vodama? i to tako što su se MILENIJUMIMA hranile samo i jedino samim sobom – kao kanibali?!!). mozgu bi smetali klišei, tipski 'likovi' i jeftini šok-efekti. neko s mozgom bi se pitao: kako one dve sirene uspevaju da ONOLIKO DUGO dišu pod vodom, skroz gole, i bez ikakve maske? (ali, hej, jebeš logiku i fiziologiju: bitno je da su gole, i da bar 5 minuta plivuckaju u dubokim ali svetlo-otkrivajućim dubinama!) mozak bi tražio podtext (šta je ovo – ekološka parabola? satira na američki post-kolonijalni eskapizam? slojeviti prikaz prodora jouissance-a kroz tanku opnu reda, rada & discipline?).

pošto meni, za razliku od nekih, ne uspeva baš sasvim da ugasim mozak tokom gledanja filmova, pa čak ni tokom ovog, zapaziću samo sledeće:

PIRANA je zasnovana na starom i staromodnom puritanskom modelu, odnosno formuli: ZABRANA – KRŠENJE ZABRANE – KAZNA.

to je očigledno od prve scene, u kojoj pivska flaša (!) na dnu jezera 'izazove' potres koji iz podzemlja na površinu izbaci retro-pirane.

očigledno je iz pročišćujuće golgote koju prođe naš uspaljeni teen nakon neposluha svoje sexy roditeljke, šerifice (elizabet šu) – umesto da čuva svog bratića i seku, ovaj kreće trbuhom za kurcem (svojim), prateći radarski kretanje nekakve fufice primamljene na porno-jahtu onog odvratno-antipatičnog o'donela (mada, savršenog za ulogu ljigavog pornićara).

i, naravno, nacrtano je tako da i poslednji neandertalac shvati, u ključnom set-pis masakru, u kome šerifica i njen nigra-pomoćnik iz megafona urlaju: 'ne ulazi u vodu, stoko!', a stoka masovno, horski odvraća 'jes, bole nas kurac!', skače u vodu i – biva okrutno proždrana od strane kalvinističkih pirana. ko preživi – taj je izabran. ostali su kolaterala.

znači, idejno je ovo klasična retrogarda: ko krši zabranu, biće kažnjen.

u duhu konvencionalnog sexističkog puritanizma je i odnos prema golotinji: žensko telo se prvo fetišizuje (čime pobuđuje uspaljenost muškog GEJZA) a potom se i kažnjava za probuđenu uspaljenost time što ga gejz kažnjava, tj naslađuje se kidanjem, komadanjem i raspadanjem tog istog (polu)obnaženog tela. da je masakr sexualizovan, i sa konotacijama koje sam naveo, očigledno je iz izbora žrtava: u skoro svim krupnijim splatter set-pisovima, krvopljus i kidanje se dešavaju (mladim, poželjnim…) ženskim telima. a u jedinoj krupnijoj, razrađenijoj sceni muškog stradanja – potencira se stradanje falusa (korena pretpostavljenog muškog gejza), u sceni sa obeskurenim pornićarom.

naravno – i ovde važi staro puritanski-falocentrično pravilo: jedini dobar kurac je otkinuti, odgriženi, sažvakani i izbljuvani kurac. taj i takav može da se vidi, u 3-D, u krupnom planu da nam se klati pred nosevima. zdrav i čitav, prikačen na neosakaćeno telo izazvao bi, naprotiv ovome, takvu cenzorsku halabuku da bi film verovatno bio zabranjen i prikazivao bi se samo u terminima posle SRPSKOG FILMA.

no, ako isključimo mozak i apstrahujemo zatucanosti implicitne 'ideologije' PIRANE, ono što nam ostaje je jedna sasvim fina splatter zabava za neandertalce i puritance, a naročito za potonje, koji će moći da uživaju i u 'grehu' (ah, sva ta golotinja!) i u više nego sadističkoj i krvoliptećoj kazni za 'grehove' (ah, te divne maske i efekti nikotera i berdžera!), i tako hipokritički dobiti i jare i pare, i sve to za samo 80ak minuta!

kamera je, kao i uvek kod aže, izuzetna; pravog skora ima relativno malo (preovlađuje cigansko-neandertalsko-džunglovita muzika za zabavu stoke), ali to što ima od skora nije loše; efekti maske su odlični, a CGI nacrtane pirane izgledaju - kao nacrtane, ali u filmu u kome je sve dvodimenzionalno kao u tomu i džeriju to i ne smeta previše. ko je uopšte očekivao realizam ovde? gluma… eh, koja gluma? (kad sam kod toga, veoma žalim što kameo ričarda drajfusa nisu izmuzli za veću minutažu i za nešto supstancijalnije od toga da se pojavi, otpeva pesmu iz AJKULE, i da ga smesta izedu pirane! – ovo nije spojler, pošto se dešava u prvih 5 minuta filma)

kao što rekoh, ovo je igrani ekvivalent jedne mega-krvožednije (i sexipilnije) varijante toma i džerija, i posmatrana u tom svetlu, PIRANA je sasvim pristojan komad reakcionarne razbibrige.

posmatran u kontextu ažinog opusa, ipak, ovo je još jedan korak naniže: čovek je započeo remek-delom za koje čovek mora biti genije pa da shvati šta se tu sve krije i zašto taj twist itekako ima smisla (govorim o HAUTE TENSION, odnosno o aži kao horor reditelju, te stoga apstrahujem njegov pravi debi, SF-dramurdu FURIA, da mi ne bi narušavala simetriju teze, pošto se ionako radi o osrednjem, zaboravljivom sub-bessonovskom filmiću kojim se aža tek pripremao za svoju pravu karijeru); zatim je napravio rimejk koji, takođe, ima ponešto na pameti, i kotira se među najboljim novijim reciklažama; onda se srozao na isprazno prežvakavanje korejskog derivata koje je, naravno, prelepo uslikano, ali je šuplje i glupo da to skoro boli; najzad, evo nam ga sa ovim zabavnim parkom za majmune. njegov sledeći projekat je rimejk MANIJAKA (aka. the savini & spinell show), izrazito glupog i mean-spirited filma koji će, slutim, biti još podmukliji, pokvareniji, bolesniji, krvaviji i besmisleniji od oriđinala.

PS: možda se neko upita: zašto sam onda ovom filmu dao trojku ako je to stvarno samo 'zabavni park za majmune'? pa, pre svega, nigde nisam rekao 'samo'. treba i to umeti – apelovati na naše najniže strasti i podsetiti nas da smo svi mi ipak samo majmuni ispod naših drka-đon filozofija. otvoreno ću, kao i uvek, da priznam: i sam sam uživao u krvavom stradanju sve te extrovertne fun-loving stoke. njihova žudnja za 'životom' i 'zabavom', ogoljena do krajnjih, stočnih granica – koka kola marlboro suzuki, diskoteke gitare buzuki (i hip-hop, ovde) – gadi mi se. zato je tako slatko videti ih kako stradaju. ako već ne možemo da gledamo pirane il neku sličnu pošast kako istrebljuje onaj ogavni nakot sa FARME, VELIKOG BRATA, SURVIVORA i sl. produkata za neandertalce, ažina PIRANA je najbliže što tome možemo prići, i šteta što kasting nije bio još nadahnutiji, pa da su među žrtve ubacili lindzi lohan, britni spirs, paris hilton, džastina bibera i ostale 'zvezdice' o čijoj što gnjusnijoj pogibiji možemo samo da sanjamo. dakle, PIRANA od mene ima solidnu ocenu zato što, pored zabave za majmune, nudi i zabavu za one koji mrze majmune i vole da ih gledaju kako stradaju na vrlo krvave načine. there, I said it!

JAPANESE TALES OF MYSTERY AND IMAGINATION by Edogawa Rampo

 

odavno vapijem da pročitam nešto od edogave rampa, klasika japanskih krimi-horor priča. ozbiljnim pratiocima japanskog horora rampo je znan po nekim sjajnim filmovima baziranim na njegovim pričama i romanima, kao što su transcendentni MOJU (aka BLIND BEAST), sumanuti HORROR OF DEFORMED MEN, cukamotov gotik GEMINI, ili recentni i sasvim decentni šrederov INJU: THE BEAST IN THE SHADOW. rampa se dohvatio i klasik japanskog avangardno-revolucionarno-perverznog filma, koji wakamatsu. i to ni manje ni više no njegove najperverznije priče – CATERPILLAR – u istoimenom filmu iz ove godine koji još uvek nismo overili.

pošto je rampo nešto kao japanski e. a. po (po čuvenju, donekle i tematici – mada u drastično neartističkoj, palp varijanti), inspirisao je i filmski omaž kao što je RAMPO (u kome pisac istražuje zločine po uzoru na njegove priče...) i omnibus RAMPO NOIR, neujednačen ali svakako dovoljno sicko na unikatni japanski način da vredi pažnje onih koji vole japanske perverzije (koje, da budemo jasni, čine glavni ljuti začin rampovog pisanja).

            pošto se već godinama srećem sa filmskim adaptacijama rampa, prirodno je da odavno merkam ovu zbirku njegovih priča, izdaleka – ali čovek se ne može oslanjati na neukus slepaca koji naručuju naslove za beogradske knjižare koje drže knjige na engleskom, a naručivanje iz inostranstva i dalje je prekomplikovano i prerizično i preskupo za moj ukus. zato sam iskoristio priliku da tokom boravka u montrealu prošlog jula ovu knjigu naručim sa njihovog amazona, zajedno sa još tucetom naslova koje čak ni njihove mass-market mainstream bullshit everyman tasteless mob knjižare ne drže. knjiga je stigla iz kanade u kanadu sa skromnim zakašenjenjem od nekih 15 dana u odnosu na narudžbinu ("in stock!" kaže stoka. ma nemoj!), kada sam ja već bio nazad u srbijici.

ipak, zavojitim putanjama kojima ovdašnji ljubitelj opskurnije i ređe literature ionako mora da se dovija – konkretno, ljubazošću DNK-a (dejan n. kraljačić), našeg čoveka u montrealu, u bg su prošle nedelje pristigle 3 preostale knjige koje je neažurni seljački imbecilni loše opskrbljeni kanadski amazon sa uvredljivim kašnjenjem dostavio na adresu moje kanadske doušnice.

knjige je u moje ime preuzeo "cutter" (ime i br. telefona, kao i slobodnije fotografije, dostupni cult of ghoul redakciji), što je bila savršena prilika da ga prinudim na ono za šta ga vrbujem već godinu dana – naime, da napiše nešto za ovaj blog.

zbirka priča edogave rampa učinila mi se savršenim povodom za to. uostalom, evo šta, između ostalog, ima u njoj:

- The chilling story of a quadruple amputee living in isolation with his perverse wife;

- The weird record of a man obsessed with optics who creates a chamber of mirrors and descends into insanity;

- The morbid confession of a maniac who envisioned a career of foolproof “psychological” murders;

- The eerie encounter with a portrait that appears to be alive;

- The twisted psyche of a somnambulist who commits murder in his sleep;

- The bizarre tale of the chair-maker who buried himself inside an armchair and enjoyed a sordid career of “loves” with the women who sat on him.

moj rivju ovoga desiće se jednog lepog ali ne tako skorog srpskog dana, pa zato, do tada, evo kako je naš special guest star, artist formerly known as "cutter", reagovao na ove boleštine.

 

Jednog lepog japanskog dana, ubogi (verovatno) prodavac rezanaca (još verovatnije i supe pride) Hirai Taro ostao je bez posla posle zemljotresa koji je opustošio potez od Tokija do Jokohame. Gladan u Osaki, setio se svojih srednjoškolskih čitalačkih dana i magazinu Šin Seinen poslao kratku priču o bakarnom novčiću, koja je potpadala pod žanr misterije – ili detektivske priče koja u to vreme nije praktikovana među japanskim autorima, ali narod je gutao prevode velikana poput Poa i Dojla, u čijem društvu se Hirai tako instant obreo.

Ovde treba reći da u japanskoj literarnoj tradiciji misterija nije bila strana; kineske priče/zapisi o sudskim slučajevima uvožene su stotinama godina ranije i posledično, japanski autori su počeli da pišu u tom stilu. No, početkom XX veka prevodi modernih zapadnih autora potisnuli su prežvakane sudske drame, te su se stekli uslovi da pojavom priče o Bakarnom novčiću od dva sena (centa) Edogawa Rampo začne čistokrvnu japansku – a modernu – misterioznu scenu... ili je barem tako mislio njegov prvi prevodilac na engleski, nesvestan nekolicine modernih prethodnika, što je greška koja se može pripisati utisku koji je kod kritike ostavio tada neuobičajen naglasak na metodi logičkog rasuđivanja pri razrešenju zločina, dovoljan da mu prišije tu titulu.  Rampo je dakako Hiraijev nom de plume; duhoviti(?) omaž Edgara LanPou koga je Edogawa brzo među svojima nadmašio u popularnosti. Zbirka koja mi je pala u šape sadrži deset priča (misterije i imaginacije) koje bi trebalo da daju veran presek i Rampovog stvaralaštva te ga preporuče zapadnjacima. 

Japanske črčkarije koje retko koji nemongoloid ume da dešifruje često dovode u pitanje koliko je prevod zapravo veran, tim više kada vidimo da je stanoviti Džejms B. Haris potpisan kao prevodilac. On se dotiče tih zebnji i u predgovoru opisuje svoju saradnju sa Rampom; kaže da, dok je ovaj bio sasvim kadar razumeti i čitati engleski, nije umeo ni da ga bekne ili napiše. Ta tvrdnja je uslovila da par minuta posvetim razmatranju mogućih defekata koji su mogli prouzročiti takvo stanje, ali bez uspeha pošto Rampo nije bio oduzet ili nem. Za sebe Haris kaže da ne ume da čita i piše japanski ali da ga tečno govori. Ovakvo uparivanje dovelo je do susreta jednom nedeljno, razvučenih na period od pet godina čiji proizvod je nešto preko dvesta strana teksta.

Čitajući priče, brzo se opaža srodna tematika i motivi koji se provlače kroz celu zbirku. Rampove priče su više how nego whodunit budući da često već u prvom pasusu dobijemo sudbinu negativca a zatim gledamo kako je uhvaćen. Ne libi se da upotrebi osnovnu konstrukciju mnogo poznatijih dela (tako sam navodi na Zločin i kaznu, Kaina i Avelja...) što je nejmdropovanje koje više deluje kao nepotrebno priznanje nego kao vešt omaž. Njegovi negativci znaju policiji da skrenu pažnju na sebe zarad potiranja svake sumnje... ovo ne zvuči i ne deluje dobro iako su i pisac i njegov lik uvereni da se radi o vrhunskoj zagonetki koja će se spektakularno razrešiti. Psihologija se uvodi i kao metod istrage, kroz model policijskog testa, ali je mnogo bitnija funkcija koju igra u unutrašnjem pejzažu likova.

Po svoj prilici, Edogawa Rampo nikada nije čitao Lavkrafta, i dok neki njegovi uvodnici sadrže najave onostranog horora, tačnije užasavajućih vizija izopačene nauke (što bi rek'o Čerčil) iza njih ne stoje nesaznatljivi bogovi već ljude u pakao i ludilo pogone dubine ogledala, svetlosni trikovi i uopšte, zanatlijin usud sledi iz psihe koja ne može da prati veštinu njegovih ruku i delo koje stvaraju, čime konačno biva rasporena. Ako je jasno implicirao uticaj Dostojevskog kroz pominjanje Zločina i kazne, taj detalj ostaje u zapećku kada se uporedi sa motivom dvojnika koji predstavlja piščevu fascinaciju mogućnošću novog početka ili bivstvovanja odsečenog od zlodela, rukama opranim/kapitalom stečenim kroz zločine drugog identiteta koji se može odbaciti poput košuljice. Rampov dvojnik je ili žrtva ili fantazam koji se lako može rasplinuti, i predstavlja pretnju jedino kao greh iz prošlosti. Tek jedna priča - poslednja - odbacuje dotadašnja zdravorazumska rešenja i otkriva se kao prava pravcata bajka, čija tragika silazi u elegiju a ne prerasta u užas.

Najvredniji stilski segment Rampovog stvaralaštva je silazak (ili vozdizanje, ako želite) u guro (a gde je guro tu je ero), seksualnu izopačenost na koju se naslanja teška i obilato iznakažena telesina, u kojoj obitava odgovarajući um. Rampova perverzija je svedena, nije vulgarna ali zbog toga nije slabo prikazana; veći problem je autorova želja da u poslednjem pasusu nekih priča stavi svojevrstan disclaimer u usta naratora, tipa “moša, izmišljao sam sve ovo“ što je tvist kakav ne vredi čuvati od spojlera. Takođe, neka bitna, “ingeniozna“ rešenja do kojih likovi dolaze opisana su samo tim pridevom, bez ulaska u samu izvedbu, što je definitivno downer.

Teško da je Rampu bila dostupna Metalikina pesma One, ili makar Trambova novela Johnny Got His Gun, budući da je njegova vizija ljudskosti odnete granatom znakovito nazvana Gusenica i objavljena čitavih deset godina ranije; predstavlja stilski, ako ne i konceptualni vrhunac zbirke. Japanska izdajnička struja je po toj priči ove godine, a kontra Mišiminih patriotskih gledišta, snimila filmsku adaptaciju u kojoj se osuđuje dominacija nad Kinom i koja koristi Edogawinu pripovest samo kao predložak za politizaciju.

Priče su ovo sa mnogo manjkavosti, naivnosti pa i lenjih rešenja od kojih su neka gotovo filmska (na kraju Litice bukvalno se traži fejdaut). To što se radnja odvija u Japanu gotovo se može otpisati kao element oneobičavanja  jer su titule i setinzi srodni zapadnjačkim, i sem nešto suzdržanijeg ero-guro naboja i japanskih imena, većina priča lako se može zamisliti u ponekom broju Weird Talesa. Edogawa Rampo nije jak stilista te je dobro što mu tekst nije posebno nakićen, ugledanje na velika imena pre vuče na naivnost nego na omaž a posebno je slab kada dođe do twista. No, snagom pojedinih deonica i zahvaljujući ideji proizašloj iz autentičnog japanskog fetišizma a umešno dočaranoj u nekoliko priča zavređuje pažnju i svrstavanje među bolje mystery-detective pisce svoje generacije.

– cutter –

PS: kod katera su, as we speak, još dve moje knjige koje čekaju tren uručenja mi; ako ovaj rivju dobije više od pet pozitivnih komentara čitalaca, ubediću ga da prikaže barem još jednu od njih...

VILIJAM BAROUZ – TOTALNI OTPADNIK

Otpadnik, autsajder, vuk-samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog podugačkog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac 20. veka i zamislio, a kamo li dotakao. "Ja ratujem sam," rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti.

Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija.

            Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo među polu-svetom, narkomanima i kriminalcima.

            "Privilegovan" kao belac u južnjačkoj porodici – značajan deo života dobrovoljno proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski Istok, Severna Afrika...).

            Rođen kao muškarac – čitavog života bio otvoreni, neskriveni homoseksualac.

            Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...).

            Opsednut totalnom slobodom – dobar deo života proveo kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti.

            Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama.

            Deklarisani "ženomrzac" – koga je nehotično ubistvo svoje žene pogodilo i obeležilo za ceo život.

            "Bitnik" – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko.

            Povučenjak i autsajder – koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona 20. veka...

            Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je, nominalno, pripadao. 

            Pružio je možda i najoštriju, najtotalniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim oličenjima skoro patološke potrebe za Totalnom Kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u "alternativnim" ideologijama (istočni, ruski blok sredinom 20. veka) i među moćnicima južnoameričkih banana-država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u "ideologijama", jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da se radi o plemenu usred džungle, malenoj državici ili super-sili, ista je: Totalna Kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse.

            Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od Onih Na Vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne "ili/ili" dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (Ja/Ne-ja, Muško/Žensko, Razumsko/Instinktivno...).

            Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da "virus reči" izoluje i neutrališe metodama kao što su "kat-ap" (eng. cut-up: Metoda u kojoj se nasumično isečene reči, fraze i rečenice jednog ili više tekstova koriste za nastanak novih tekstova u kojima su razbijeni sintaksa i uobičajeni misaoni sklopovi i logički sledovi, čime se dobija tekst visoke aluzivnosti i asocijativnosti. Podrazumeva se da pisac vrši odabir među dobijenim kat-ap rezultatima kako rezultat ne bi bila "salata od reči" već izražaj koji nosi potencije novih, indirektnih značenja.) i "presavijanje" (eng. "fold-in": "Presavijanje" je nešto jednostavnija tehnika od kat-apa, i sastoji se u vodoravnom, vertikalnom, dijagonalnom ili drugačijem presavijanju štampanog teksta tako da se razbije njegova linearnost i da se uspostave nove veze i nova značenja između delova teksta.). Vremenom je, ipak, spoznao ograničenje i paradoks situacije da, govoreći iz pozicije jezika, pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi karijere vratio se "pričanju priče", razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova).

            Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i rodni oblici glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa Tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu.

            Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji "Erotikon", iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prevod Dragane Mašović morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje (redaktor prevoda: Aleksandar Saša Petrović). Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari books, Beograd, 1998). (Napomena: Nakon pisanja ovog teksta iz štampe je izašao i roman Gradovi crvene noći, Frabrika knjiga, 2010).

            Ovaj temat časopisa Gradac, stoga, za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, "politički nekorektnih" stavova vezanih za seksualnost i odnose polova jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sâm predstavi – bez cenzure.

            O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac DŽ. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) te istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u 21. veku.

            Barouzov dugogodišnji partner i egzekutor književne zaostavštine, Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca:

            "Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam Sjuard Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu čije ime je znao da ga vodi na njegovom putu ka 'jedinom cilju vrednom da mu se teži': besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju."

***

Gornji tekst predstavlja moj uvod u temat o ovom velikom piscu, koji sam priredio za... koga drugog, nego – GRADAC.  

Broj ovog časopisa u celosti posvećen Barouzu izlazi vrlo uskoro, u narednih 7-10 dana; kada se to bude desilo, obznaniću ovde na blogu kompletan sadržaj, ako vam je tako nešto uopšte potrebno. I mean, hello! U pitanju je 200-ak stranica dosad neprevođenih Barouzovih tekstova – odlomaka iz romana, dnevnika, pisama, eseja, kao i iluminirajućih, brižno odabranih eseja o njemu. Stay tuned... a dok čekate na ovaj broj, podsetite se KAKO JE GOVORIO VILIJEM BAROUZ.

Radovi na blogu

pažljiviji posetioci ovog bloga verovatno su primetili novi dizajn, tj. novi templejt bloga. radovi su još u toku, ovo nije finalni izgled niti finalni oblik organizacije. ispipavamo opcije, modifikujemo, istražujemo, korigujemo... recimo, tek malopre otkrih da postovanje komentara nije bilo moguće od noćas – pa ako je neko pokušao da nešto prokomentariše u tom periodu, i nije mogao, izvinjavam se. evo, sad može.

dajte feedback. kako vam se čini? jel bolje ovako ili da vraćamo na staro?

uslišio sam neke molitve od ranije vezane za navodno suviše sitna slova: sad su veća i, nadam se, čitkija. promenio sam font u Georgia sortu. sviđa mi se. njome će da se radi i 2. izdanje NAŽIVOG (o tome više vesti za neki dan). boju fonta neću da menjam – meni je ova zelena na crnoj pozadini idealna, i to se neće dirati.

glavni razlog za ove akcije jeste da izgled, ali i pristupačnost, sadržaja učinim bližim nečemu što liči na SAJT (kao idealnijoj, ali zasad nedostupnoj formi mog cyber-prisustva).

nevezano za novi templejt, ali vezano za nove momente na blogu, ukazujem na jedan koji možda nije baš svakome zapao za oko – uveo sam novu kategoriju: GHOUL'S SEAL OF APPROVAL - artwork (c) by nikola vitković; finishing touches by ZAKK. to je pečat koji udaram samo na zaista posebne i ghoul-approved filmove i knjige. ova opcija zgodna je za one najprobirljivije, koji ne žele da gacaju kroz sve one osrednje, solidne i jedva-vrlodobre radove koje ovde takođe pokrivam. ko oće samo čisto meso, bez koske i slanine – nek srčuje tu kategoriju. istina, ne žurite s tim, još nisam back-tagovao sve starije postove, tek sam nekoliko meseci unazad pokrio...

ja i moj saradnik-saučesnik son of abraxas otvoreni smo za sve sugestije, savete, primedbe, prekore, ponude, novčane priloge, donacije, usluge i sl. pa eto... komentarišite.