четвртак, 2. децембар 2010.

1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE SMRTI (5. deo)


posle poduže pauze – burna jesen, grdna zbivanja za pokriti, vesti za preneti, filmovi za prikazati... – vraćam se šnajderovoj listi 1001 Movies You Must See Before You Die iz istoimene knjižice, kako bih se podsetio naslova vrednih reprize, klasične lektire koju sam dosad zaobišao a mestimično (retko) i da bih otkrio nove i dosad mi neznane naslove.
šnajderova lista za 1001 filmsku noć praćena je mojim ocenama (i kratkim komentarima) filmova koje sam gledo, kao i beleškama vezanim za one koje (ne) planiram da pogledam. zvezdicama (*) sam sebi obeležio prioritetnost filmova koje što pre (asap!) oću da pogledam (po jačini prioriteta, *** za pod odma, a * za relativno uskoro). numerički su ocenjeni oni koje sam gledo dovoljno skoro da tu ocenu mogu da potpišem i branim, dok sam u nekim maglovitim slučajevima sebi dopustio pravo na reprizu pre def. ocene.


 

* Come Drink with Me (1966)
= hm.
A ruthless band of thugs kidnaps a young official to exchange for their leader who has been captured. Golden Swallow is sent to take on the thugs and free the prisoner (who is also her brother). Though she is able to handle the overwhelming odds, she is hit by a poison dart and gets help from a beggar who is really a kung-fu master in disguise. With his help, she forms a plan to get her brother back.
ovo bi moglo da mi legne.

Seconds (1966)
= ovo bih baš i mogo da repriziram u nekom trenu dokonosti, da proverim zašto mi, tačno, nije lego na prvo i jedino gledanje.

Who's Afraid of Virginia Woolf? (1966)
= *** 3-
r. barton i e. tejlor su savršeno vickasti i zabavni u ovoj prilično doslovnoj adaptaciji čuvene drame.

* Persona (1966)
= jaka trojka, a možda i više – treba da ponovim.

Masculine-Feminine (1966)
= godar?
Paul is young, just demobbed from national service in the French Army, and dishillusioned with civilian life?
couldn't care less!

Balthazar (1966)
= uh, ne znam baš. možda, nekad, kad budem dovoljno mator...

In the Heat of the Night (1967)
= ne žudim previše da ga izvučem iz izmaglice detinjih memorija: bilo mi ok ko klincu, ali bojim da bi mi sad bio malkice, eh, pregažen vremenom. možda ga pogledam opet, ako doživim 90-tu...

Two or Three Things I Know About Her (1967)
= opet glodar. dokle više?
što se mene tiče, ne u ovom životu.

The Graduate (1967)
= ovo je jedan od retkih filmova prema kojima imam oštru negativnu predrasudu samo na osnovu zapleta, one ogavne pesme iz filma, i ljudi kojima se taj film sviđa. ko zna, možda ipak nije toliko loš koliko mi sva moja čula govore? jednog dana ću svakako proveriti... ali ne očekujem čudo, niti nešto više od trojke, max.

** Playtime (1967)
= Monsieur Hulot has to contact an American official in Paris, but he gets lost in the maze of modern architecture which is filled with the latest technical gadgets
ok, kupljeno – gledaću vrlo brzo!

Report (1967)
= kratki film o JFK-u.
možda ga nekad i pogledam...

Hombre (1967)
= ovaj vestern bi se mogao pogledati u nekom času dokolice... za deceniju ili dve...

* Belle de Jour (1967)
=  4- a možda i čista 4. nisam ga gledo u ovom veku... repriza!!!

The Young Girls of Rochefort (1967)
= Delphine and Solange are two sisters living in Rochefort. Delphine is a dancing teacher and Solange composes and teaches the piano
wow – lost me at hello!

Week End (1967)
= opet jebeni glodar! pa jel taj čovek filmskom trakom leči rak, ili je svaki njegov isprdak zlatan? ovaj vikend sam svojevremeno, u doba pojave CRASHA, pokušao da gledam – i smorio se na polovini. ugasio posle 40-50 minuta. so shoot me! ne varim te francuske dramosere pa to ti je!

*** The Godson (1967) aka Le samouraï
= pod odma!

* Cool Hand Luke (1967)
= ovo sam skino još pre godinu dana, i više, al nikako da dođe na red...

Point Blank (1967)
= ***
jaka trojka, prenadrkana režija, tripozno.

Wavelength (1967)
= opet neka avangarda, experimenti, drka-drka-đoni...

Bonnie and Clyde (1967)
= precenjeno. smaračina. a pre svega zato što su gl. junaci nesnosno iritirajući idioti čiju krvavu smrt priželjkujem od PRVOG kadra.

The Red and the White (1967)
= dok me neko ili nešto ne ubedi u suprotno, ovo ću zasad zaobići.

*** Marketa Lazarova (1967)
= i ovo mi čuči na hardu već više od godinu dana, a DOLINA PČELA od istog reditelja mi je baš prijala (jaka trojka) – ovo bi moglo da dobije i više.

The Jungle Book (1967)
= uf, ne znam baš dal mi u životu treba diznifikacija romana koji sam voleo kao klinac, i pamtim ga kao ne baš tako dizni-šugar-svit...

The Fireman's Ball (1967)
= nekad, možda, ali bez žurbe...

Earth Entranced (1967)
= može, al i ne mora... sačekaću neku ozbiljnu preporuku.

Closely Watched Trains (1967)
=meh.

Vij (1967)
= **(*) 3-
dobro... za decu. odrasli nek se jave u ordinaciju kod dr kadije.

The Cow (1968)
= The whole village knows that Mashti Hassan loves his cow to death. One day he goes to the Tehran. His cow dies. The villagers are afraid of what might happen once Hassan finds out his cow is dead. What will happen when he finds out?
THE SUSPENSE IS KILLING ME! NOT!

Once Upon a Time in the West (1968)
= ***** 5
čista 5 ko suza. dobro, ne baš ko suza, jer je maaalkice razvučen u sredini. i malkice too overblown for its own good. ali... ko sam ja da nekome zameram preterivanje? I LOVE IT!

Planet of the Apes (1968)
= 3-
palp-treš. i ova smejurija je po dr. zoći 1 od 20 najznačajnijih sf filmova ikad? HA!

Faces (1968)
= An old married man leaves his wife for a younger woman. Shortly after, his ex-wife also begins a relationship with a younger partner. The film follows their struggles to find love amongst each other.
ljucki rečnik ne može da izrazi koliko me apsolutno ama baš žešće zabole uvo (i drugi udovi) i za kasavetesa, i za ovaj konkretni plot, i za njegov 'stil' i za sve! uostalom, polanski je lepo pokazao da je kasavetes đavolov sluga u donjem remek-delu:

Rosemary's Baby (1968)
= ***** 5
remek delo. reko sam zašto u FAUSTOVSKOM EKRANU, pa da se ne ponavljam. takva perfekcija strave i crnog humora, psihologije i burleske, satanizma i ateizma – ne viđa se nigde u ovako uspelom, besprekornom izdanju!

If… (1968)
= uf... sviđao mi se kao klincu, pa me smorio na reprizu pre nekih 15 godina, ali samo zbog mekdauela možda ga ponovim opet.

Memories of Underdevelopment (1968)
= Sergio, a wealthy bourgeois aspiring writer, decides to stay in Cuba even though his wife and friends flee to Miami. Sergio looks back over the changes in Cuba from the Castro revolution to the Cuban missile crisis, the effect of living in an underdeveloped country, and his relations with his girlfriends Elena and Hanna.
e, već polako počinje da me gnevom ispunjava levičarski slant ove jebene liste – ali kad sam već krenuo po njoj, ajde, završiću. za ovaj konkretni film – puca mi prsluk.

The Producers (1968)
= 2+
moram reći da mi je ovo na reprizu (2004) delovalo znatno bleđe i slabije nego što sam ga pamtio od ranije. kolko god bio hvaljen i slavljen, meni nije u vrhu bruxovih sočinjenija.

David Holzman's Diary (1968)
= nije moja šolja, bojim se.

* Shame (1968)
= Ingmar Bergman's psychological study of how humans react in a situation of war. The film takes place on Gotland, where invasion forces arrives.
ok, pogledaću, kad mi dođe.

2001: A Space Odyssey (1968)
= ***** 5
šta god film značio, ako išta znači, toliko je superiorno napravljen da mogu da ga gledam bar jednom godišnje (mada, ne postizavam!), a to za malo filmova mogu da kažem.

Hour of the Wolf (1968)
= *** 3-
precenjeno. smaranje sa otrcanim traumama iz prošlosti... ipak, ima nekoliko memorabilnih slika, i prilično dobru spooky-dreamy atmosferu sve vreme.

Targets (1968)
= **(*) 2+
ovo je manje film a više naporni, vremenom pregaženi, klinački mrdajući-esej sa napadnom tezom, koja kao takva svakako stoji, ali je previše simplifikovana (kontrast: gothic horror vs. real life horror) i sa prilično uninvolving narativom.


Night of the Living Dead (1968)
= ***(*) 4-
i ovo je poprilično zastarelo kad se danas gleda, iako zadržava visok nivo respektabilnosti all thing considered, tj kako je i čime pravljeno. dodatno ga podrivaju duh prenadrkanog studentskog filma (iako to nije) i vrlo drvena gluma. sreća te ona mega-antipatična krava barbara padne u katatoniju u prvih 15 minuta, inače... otpala bi bar cela zvezdica sa ocene samo zbog njenog cviljenja.

My Night with Maud (1969)
= shoot me, ali više volim džordža od erika romera!

Lucia (1969)
= kuba, komunisti, žene... zabole me.

** A Touch of Zen (1969)
= An artist, Ku, lives with his mother near an abandoned fort, reputed to be haunted. One night, investigating strange noises, he meets the beautiful Yang who is living there. She is being pursued by agents of an Imperial noble who have murdered her family. Ku finds himself caught up in her struggle to survive, and many fierce battles take place before all is resolved. Action adventure with a lyrical feel, this is a kung fu film with a strong spiritual element.
ok, kupljeno. baciću pogled u narednim mesecima.


* Butch Cassidy and the Sundance Kid (1969)
= ovo vredi ponoviti pre nego što se definitivno odredim prema njemu.

Midnight Cowboy (1969)
= mnjah. nisam ovo voleo pre 20ak godina, al ajde, možda mu dam još jednu šansu, nekad.

Satyricon (1969)
= **** 4
now that's decadence, high style! mnoge felinijeve filmove ne volim ili i ne nameravam da gledam, ali ovaj nudi vizuelnu raskoš koja baš prija oku i duši, a ima i duh koji mi godi.

** Z (1969)
= Costa-Gavras chronicles the overthrow of the democratic government in Greece. When a liberal politician is murdered in an attack during a peace demonstration, the right wing established figures in the military and the police try and hide not only their parts in it, but try to cover up the murder as well. The magistrate must act as a detective in order to go through the cover up. While historically accurate, it is told as a combination mystery and thriller.
hmmm, ovo mi zvuči kao jedini kostin film kome ću, ipak, dati šansu, iako nije o zorou, kako bi se na prvi pogled reklo!

* The Conformist (1969)
= ***(*) 4-
odličan, vrlo mračan i mučan film, sa vanredno dobrom scenom egzekucije ljubavnice u šumi. baš bih i mogo da ga ponovim uskoro – jedan od dražih mi bertolučija.

Easy Rider (1969)
= **(*) 3-
god damn hippies!

High School (1969)
= dokumentarac, ali ne od moje sorte, rekao bih.

* In the Year of the Pig (1969)
= dokumentarac o sranju i vijetnamu koji ću svakako pogledati, kad mi dođe.

The Wild Bunch (1969)
= ***** (5)
najbolji vestern svih vremena i jedan od 10-20 najboljih filmova ikad snimljenih. volim svaki kadar i svaki momenat u filmu. perfekcija.

Andrei Rublev (1969)
= **** (4-)
ima tu prelepih slika, i momenata, ali ne kupuje me i ne dodiruje celina onoliko koliko to, izgleda, čini one u duši pravoslavne. izgleda da čovek mora da bude ortodox u duši da ovo ceni više nego što ja to mogu.

The Butcher (1969)
= e, baš sam nedavno skino ovog šabrola za reprizu: mutno ga pamtim kao solidan, blago starinski low-key thriller.

* The Color of Pomegranates (1969)
= a biography of the Armenian troubadour Sayat Nova (King of Song) reveals the poet's life more through his poetry than a conventional narration of important events in Sayat Nova's life. We see the poet grow up, fall in love, enter a monastery and die, but these incidents are depicted in the context of what are images from Sergei Parajanov's imagination and Sayat Nova's poems.
ufff. malo se useknem kad vidim da glavni glumac igra sledeće uloge: Poet as a Youth / Poet's Love / Poet's Muse / Mime / Angel of Resurrection
ipak, pokušaću.

* Kes (1969)
= čuči mi na disku već 3 godine... valjda se jednom i nakanim da propustim ovu rupu u obrazovanju... barem sam je svestan, ako je to neki alibi...

nastaviće se:
u idućem broju kreće najzanimljiva, najbogatija i u svakom smislu najbolja decenija za dobar film u dosadašnjoj istoriji – SEDAMDESETE!

среда, 1. децембар 2010.

DEATH TUBE (2010)


Death Tube (2010) 
Yohei Fukuda 
***

rivju by SHOZO


Još jednom je Fukuda uspeo od dobre premise da napravi filmčić vredan prosečnih studentskih radova. Nije nesreća kada autor putem palpa i eksploatacije želi da na indirektan način ukaže na šire i dublje društvene probleme; ali veliki problem nastaje kada poželi da kreira umetničko delo sa naznačenim psihološkim sugestijama. Ali, ajmo malo o fabuli.

Igrači se protiv svoje volje, a već su protivno svojoj volji smešteni u izolaciju, podvrgavaju beskonačnom psihološkom krugu smrtonosnih igara, koje ih na brutalan,a za sadiste kraj monitora i na zabavan i maštovit način, eliminišu jednog po jednog. Nažalost ovo važi samo za početak filma - kasnije se smrt banalizuje i svodi na omču, pištolj i poneko sečivo usled unutrašnjih obračuna. Ovo bi po nekim današnjim standardima moglo lako da se podvede i pod triler, a ne pod punokrvni horor; mada krv ovde ne manjka i pljuska na sve strane, nasilje je uglavnom van vidokruga kamere i gledaoca.

Poruke gledalaca koje idu po sred ekrana su maštovite, međutim najveći njihov broj ne stiže da bude preveden zbog same brzine radnje.


Previše je ovde patetistanja za moj ukus, iako sam navikao na tradiocionalno stripovsko oslikavanje likova. Njihova gikovština ne smeta kada u filmu ima dovoljno mesa i krvi, ali je potpuno groteskna kada psihologija uzme maha. Death Tube podseća na neuspele radove Takashi Ishiija, iz faze kada je pokušavao da mu nasilje vaga između Kitana i Miikea. Krajnji produkti su mu bili neuverljivi, kao što je i ovde slučaj. Nije problem kada režiser ne uspe na gledaoca emotivno veže za likove, ali kada mu njihova sudbina nije važna, ili kada poželi da se tirada što pre završi, e onda nastaje opšta papazjanija za sitnu boraniju. Death tube deluje kao roulerkouster koji se sunovratio u ponor posle obećavajućeg dizanja u nebesa.


Završni twistovi su uglavnom predvidivi, i da nema zanimljivog izbora kompozicija klasične muzike, bojim se da većina horor fanova ne bi izdržala ovu torturu od 2 sata.


Ghoul's PS: Moji senzori su predvideli da ovo nije vredno mog vremena i truda, a kad se čak i Shozo slaže sa mnom, to mnogo govori.

уторак, 30. новембар 2010.

KAD BI REČI UBIJALE…



Svojevremeno sam pisao za kratkoživući popularno-filmski magazin FAMA koji je izdavao Bjela a glodurisao Goran Gocić.
Izašla su ukupno tri broja.
U prvom sam pisao o zalasku doba VHS-a i nadolazećem Divx-u, iz ugla horor fana.
U drugom sam pokrenuo temu srpskih filmova strave, zatim razrađenu u knjizi U BRDIMA, HORORI i drugde.
U trećem sam se bavio smehotresnim prevodima i prepevima stranih (uglavnom američkih) naslova filmova u srpskoj distribuciji.
Za četvrti sam napisao text o memorabilnim, i manje poznatim verbalnim "spuštanjima" i uvredama u stranim filmovima. Pošto taj broj nikada nije izašao, napisani text, pod naslovom KAD BI REČI UBIJALE… premijerno i exkluzivno prezentujem na ovom blogu.


(c) Dejan Ognjanović

Kad bi reči ubijale, Srbi bi stvarno bili genocidan narod. Bogatstvo i živopisnost naših psovki teško je dostižna, a kamo li nadmašiva. Avaj – narodi uskraćeni za to blago prinuđeni su da se dovijaju kako znaju i umeju u pokušajima da jedni druge uvrede, ili barem 'spuste', obično pribegavajući humoru, duhovitim aluzijama i igrama reči. Ovo što sledi je jedan krajnje subjektivan izbor zabavnijih verbalnih delikata iz popularnih, ali i opskurnih američkih filmova, koji pored svoje zabavno-poučne dimenzije možda može da bude i – inspirativan za vaše okršaje u sličnom maniru.


OD GRUBOSTI DO MUDROSTI

     Počećemo od ne preterano suptilnih, ali ipak efektnih i nezaboravnih primera.
     Film Isterivač đavola je, pored nekih drugih rekorda, oborio i sve dotadašnje po količini psovki u američkom mejnstrim filmu. Pošto tvorci tog kultnog horora nisu hteli da iskvare maloletnu Lindu Bler, glas joj je (u psovačkim momentima) pozajmila glumica Mercedes Mekembridž. Kako bi zvučala ‘đavolski’ potonja je svoje grlo podvrgavala nehumanim količinama duvanskog dima ne bi li ga učinila dovoljno hrapavim. Najčuvenija profanost iz tog grla glasi: ‘Your mother sucks cocks in Hell, Karras!’ Iz pristojnosti ovo nećemo prevesti, ali recimo da se izjava tiče oralnih aktivnosti u Paklu kojima se odaje majka sveštenika Karasa, kome su reči upućene.
     Da ništa ne deluje tako kao pominjanje familije svedoči i ‘spust’ koji nalazimo u filmu Vesa Krejvena Ljudi ispod stepeništa: ‘Your father's one sick mother. Actually your mother is one sick mother too.’ Na žalost, ovo je nemoguće prevesti na srpski a da se sačuva igra reči na kojoj fazon počiva, ali ko razume – shvatiće.
     Kralj neukusa, Džon Voters, mogao bi da frazama iz svojih (naročito ranijih) filmova ispuni čitav ovaj tekst. Ipak, odabraćemo samo dva primera. U čuvenim/notornim Ružičastim flamingoima nalazimo ovu konstantaciju: ‘Rekla bih da postoje dve vrste ljudi, G-đo Sendstoun: moja vrsta ljudi, i čmarovi. Prilično je očito kojoj kategoriji vi pripadate. Želim vam prijatan dan.’ Još bezobraznija je osoba iz filma Očajan život, koja se ovako obrecne na čoveka koji je nazvao pogrešan broj: ‘Halo? Koji broj ste okrenuli? E pa, pozvali ste pogrešan broj! Žao vam je? Šta ja imam od toga? Kako mi ikada možete nadoknaditi poslednjih 30 sekundi života koje ste mi ukrali? Mrzim vas, vašeg muža, vašu decu i vaše rođake!’
     Još jedna kemp-ikona, Elvira, u treš-horor-komediji Elvira, gospodarica tame ovako stavlja na svoje mesto curu koja se pravi pametna: ‘Slušaj sestro, ako mi bude stalo do tvog mišljenja, batinama ću da ga iz tebe izvučem!’ Ako je ovo zvučalo grubo, šta reći a ne slagati za pretnju koju iznosi Mel Gibson u svojim predhrišćanskim danima dok upravo batinama pokušava da izvuče informaciju u filmu Payback: ‘Reci mi gde se on nalazi, i ubiću te brzo. Moći ćeš da umreš a da nikada ne otkriješ kakav ukus ima tvoje levo jaje.’
     Nešto suptilniji, a i skromniji, jeste policajac Vil Grejem u filmu Lovac na ljude Majkla Mana. U lovu na serijskog ubicu on za pomoć odlazi u ludaru i razgovara sa svojim nekadašnjim ‘pacijentom’ Hanibalom Lekterom (u svojim pred-oskarovskim, pred-hopkinsovskim danima, ovde u tumačenju Brajana Koksa):
-Znam da nisam pametniji od vas, kaže pajkan.
-Kako si me onda uhvatio? pita doktor koji voli ljudsko meso.
-Imali ste otežavajuće okolnosti.
-Kakve otežavajuće okolnosti? zbunjen je doca-pacijent.
-Ludi ste.
     He he – ništa ne boli tako kao istina!


SVE U ROK SLUŽBE


      Naravno, ako volite da vas vređaju i ponižavaju, da vam gaze ego i uriniraju –ups, ruiniraju ličnost, nema bolje stvari nego da se prijavite u vojsku. To je uostalom, institucija zasnovana na lomljenju/savijanju kičme, i u tome mnogo sirovija i direktnija od, recimo, slično-namenske Crkve. Stoga ne treba da čudi što neke od antologijskih uvreda i nadahnutih psovki nalazimo u prvoj polovini filma Full Metal Jacket Stenlija Kjubrika, u kojoj se regruti melju u topovsko meso za Vijetnam. Još manje treba da čudi podatak da je R. Li Ermi, u ulozi oficira koji ih obučava i kinji, prvobitno angažovan samo kao savetnik u tehničkim pitanjima vezanim za obuku, budući da je i sam bivši vojni instruktor. Međutim, kada je Kjubrik video promo-traku na kojoj ovaj 15 minuta bez prekida (ili ponavljanja) sipa nadahnutu uvredu za uvredom, bio je toliko oduševljen da mu je smesta ponudio ulogu. Ermi ne samo što je opravdao ukazano poverenje, nego je sam improvizovao većinu replika koje su ušle u antologiju. Evo samo nekih od njih:
    
     -Ovde nema rasne zatucanosti! Ja ne potcenjujem crnčuge, ješe, žabare ili masne meksikance. Ovde, svi ste vi jednako bezvredni.

      -Meni se čini da je najbolji deo tebe iscurio niz zadnjicu tvoje mame i završio kao smeđa fleka na dušeku.

     -Koliko si visok, vojniče?
     -Metar i osamdeset, gospodine!
     -Metar i osamdeset? Nisam znao da postoje tolike gomile balege.

     -Koji je tvoj glavni defekt, tupsone? Zar ti mamica i tatica nisu posvećivali dovoljno pažnje kad si bio mali?

     -Da li ste se rodili bezvredni, ili ste morali da se potrudite da takvi postanete?

     -Vojniče Veseljak, da li veruješ u Devicu Mariju?
     -Ne, gospodine!
     -Pa, vojniče Veseljak, ne verujem da sam te baš tačno čuo.
     -Gospodine, vojnik je kazao ‘ne, gospodine,’ gospodine.
     -Crve jedan mali, od tebe mi se povraća! (ošamari ga) Prokleti komunjarski neverniče, bolje bi ti bilo da izjaviš da voliš Devu Mariju, ili ima da te zgazim dok ti creva ne isteram!

     Još uvek čekamo da neko u Srbiji snimi realističan (dakle, crnohumorno-groteskan) film o našoj vojsci. Ni Kjubrik, ni Maks Bunker o tim nivoima degradacije nisu ni sanjali… Do tada, ostaje nam američki film…


NAPAD MUŠKARACA

     Ipak, postoji rat daleko stariji, žešći i krvaviji od vijetnamskog. Rat polova. Srećom, u njemu se stvari uglavnom i završavaju na rečima. Ali kakvim! Ima ih toliko da smo morali da tu orgiju rafalne paljbe s ove i one strane podelimo na anti-ženski i anti-muški front.
     Veliki osvajač ženskih srdaca i drugih iznutrica, Šon Koneri, u mantiji srednjevekovnog popa-filozofa Vilijema od Baskervila, pita se o Imenu ruže i smislu ženskog postojanja, rečima: ‘Teško mi je da poverujem da bi bog uveo u postojanje jedno tako ogavno stvorenje a da mu ne podari i koju vrlinu, hmmm?’ S druge strane, Ras Mejer, fanatični sledbenik maksime ‘bolje da ljulja nego da žulja’, u svom kultnom filmu Brže, mačkice! Ubij! Ubij! jednom čiči u usta stavlja sledeću radikalnu pritužbu: ‘Žene! Pustili i’ da glasaju, da pušu i vozu kola – čak i’ metnuli u pantalone! I šta smo dobili? Precednika iz demokracku stranku!’ Istorijsku vizuru u proučavanju ‘ženskog pitanja’, blago inspirisanu stripovima, zauzima junak tromatičnog filma Žene-ljudožderi u avokado džungli smrti: ‘Sve što ste vi žene ikada uradile je – šta? Tamo neka francuska riba izumela kriptonit, ili tako nešto.’ Marija Kiri se okrenula u grobu.
      Fatalne žene su načinile pravi pomor u klasičnom, ali i modernom film noaru. U parodiji na ovaj žanr pod naslovom Mrtvaci ne nose karirana odela, Stiv Martin iznosi tugovanku tim povodom: ‘Sve ženske su iste: posegnu ti niz grlo i zgrabe ti srce, iščupaju ga i bace na pod, izgaze ga svojim visokim štiklama, popljuju i nabiju u rernu, i zgovnaju ga. Onda ga iseckaju u sitne komade, tresnu ih na parče tosta, posluže te njima, i onda još od tebe očekuju da kažeš: Hvala ti, dušo, stvarno je bilo ukusno.’ Ponekad stvarno ništa nije tako istinito kao preterivanje. Ako je ovo uopšte preterivanje?
     Neka od nezaboravnih spuštanja nalazimo u udvaračkom kontekstu. Najveći maher za osvajanje žena nevrednih toga je Gručo Marks. U filmu Noć u Kazablanci on se obraća jednoj od onih glomaznih tetaka nezaobilaznih (ali lako preskočivih) u filmovima marksističke braće: ‘Znate, ja mislim da ste vi najlepša žena na celom celcatom svetu.’ ‘Stvarno to mislite?’ pita ga ova. ‘Ne, ali ne smeta mi da slažem ako ću time nešto da dobijem’, iskren je Gručo. Još lapidarniji je u Pačjoj supi kada kaže: ‘Mi se borimo za čast ove žene, što je više nego što je ona sama ikada uradila.’ Dubiozan kompliment dobija čak i Sofija Loren u Bilo jednom na divljem zapadu: ‘Znaš. Džil, ti me podsećaš na moju majku. Ona je bila najveća kurva u Alamedi ali i najfinija žena na svetu. Ko god da je bio moj otac, tokom tih sat vremena ili tokom te jedne noći… mora da je bio vrlo srećan čovek.’ Zločesta dvosmislica u Kjubrikovoj Loliti zapravo potiče iz istoimenog romana Vladimira Nabokova, zasnovanog upravo na obilnim dozama ironije, ali za njen potpuni učinak zaslužan je i Džejms Mejsn u ulozi Hamberta Hamberta. Kada mu prizemna supruga ustreptalo saopšti: ‘Kadgod me takneš, dragi, ja omekšam kao kuvani rezanac,’ Mejsn rezignirano odvraća: ‘Da, poznat mi je taj osećaj.’
     Znatno sirovije komentare nalazimo u dva zloglasna horora iz ’70-ih, u vreme kada filmovi nisu trovani ‘političkom korektnošću’ već su upravo subverzivnošću i neukusom privlačili publiku. Već pominjani Krejven u svom debitantskom filmu Poslednja kuća levo napada publiku nekim od najtežih scena silovanja i ubijanja u dotadašnjoj kinematografiji, pa i ne čudi da su se cenzorske komisije nadmetale u kasapljenju problematičnih minuta i čitavih scena otuda. Vođa zlikovačke bande u ovom (zlo)delu ubeđuje svoju devojku da mu se poda: ‘Zašto se prosto ne zavališ i uživaš u svojoj inferiornosti?’ Još veći šovinista (a kasnije i sadista) je g. Sardu, antagonista notornog filmića Nakazne krvopije, kada komentariše jednu od žena koje drži zatočene u kavezima: ‘Od njenih usta bi mogao da ispadne interesantan pisoar!’
      Ipak, vrhunac dvosmislenosti i šovinizma nalazimo u skoro-vudialenovski apsurdnom ljubavnom pismu koje novopečeni Romeo iz Soderbergovog ekscentričnog Šizopolisa upućuje objektu svojih žudnji. To pismo glasi: ‘Draga privlačna ženo br.2, samo sam još jednom u svom životu reagovao na neku osobu tako kao na tebe, mada sam zaboravio kada je to bilo ili čak da li sam uopšte ja bio taj koji je reagovao. Ja možda ne znam mnogo, ali znam da vetar neprestano peva tvoje ime, mada pritom pomalo vrska, zbog čega ga je teško razumeti ako stojim blizu erkondišna. Znam da ti kosa stoji navrh glave onako kako ne bi stajala nigde drugde. Znam da bi tvoja figura navela vajara da energično baci svoj alat, pritom povredivši šegrta koji je gledao kroz prozor umesto da pazi. Znam da su ti usne pune kao onoj francuskoj manekenki koju očajnički želim da poje**m. Znam da, ako bi na tren mogla da ležiš uz mene, ili na meni, ili da stojih iznad mene i mešaš, ja bih bio najsrećniji čovek u mojim pantalonama. Ja znam sve ovo, a ipak ti mene ne znaš. Promeni svoj život: prihvati moju ljubav. Ili mi barem dozvoli da ti platim kako bi je prihvatila.’
     Ko zna, možda i ovako nešto postigne skor? Čujem da postoje žene koje se pale na iskrenost…


ŽENE UZVRAĆAJU UDARAC (I TO NISKO!)

Ako ste mislili da su samo muškarci oštri na jeziku, čekajte da čujete žene! Mislim, ove filmske; one u stvarnom životu (if any) ionako stalno slušate.
     U prošlom broju FAME smejali smo se činjenici da je film Doom Generation kod nas preveden kao Dum (Dum?) Generacija. E, do junakinje tog filma izgleda da je doprla stara muško-šovinistička izreka da je žena samo ukras oko svog reproduktivno-zabavnog organa, pa ona uzvraća istom merom svom partneru (tačnije, jednom od njih): ‘Ti si bre samo sistem za održavanje tvog k**ca!’ Nije maštovito, ali je efektno. Muškost (u užem smislu) je na meti junakinje još jednog filma Vesa Krejvena u ovom izboru. Naime, na početku Strave u ulici brestova, jedan od momaka pravi aluziju na staru američku poslovicu An early bird catches a worm (Ko rano rani, crva će da zgrabi): ‘Hej, Tina, digao mi se jutros kad sam ustao, i tvoje ime je bilo napisano na njemu.’ Na šta Tina odvraća: ‘Moje ime ima četiri slova – nemaš ti dovoljno mesta na alatki da ga celo smestiš.’ Ako ništa drugo, ne možemo Krejvena optužiti za pristrasnost i šovinizam – u njegovim filmovima muškarci češće ispadaju nesposobni, glupi ili čisto zli, a žene hrabrije i dosetljivije od njih.
     Krejvenov kolega po žanru, Džordž Romero, jedan je od najmilitantnijih kritičara mačo-(ne)kulture i militarističke mizoginije, a najekstremniji primer tog njegovog pristupa je film Dan živih mrtvaca, u kome jaka i nezavisna junakinja ovako odbija nabacivanje jednog vojničkog ljigavca: ‘Ti si nesposoban da me uzbudiš na bilo koji način, sem kao antropološki kuriozitet.’  U brbljivoj Dogmi Kevina Smita jedna od curica zapaža: ‘Moje iskustvo mi govori da prosečan muškarac nikada nije stvarno muškarac. Ni na celih deset minuta u čitavom svom životu.’ Na nju se nadovezuje Anđelina Džoli iz dana pre nego što je otkopavala grobove; u filmu Hakeri ona izgovara sledeći aforizam: ‘Bog je muškarcima dao mozak veći od psećeg kako ne bi na koktel-zabavama naskakali na ženske noge.’ Mada mi i ovo zvuči tek kao odgovor na staru srpsku prijavu o tome zašto ženski mozak ima jednu vijugu više od kokošinjeg (ima neke veze sa ekskretornim aktivnostima u avliji), neka im bude… Da su žene smele (i umele) da odvrate na napade i u starijim filmovima potvrđuje Hičkokova Ozloglašena, gde izvesna Madam Sebastien iznosi sledeću dijagnozu: ‘Tebe jedino štiti enormnost tvoje glupavosti, barem na neko vreme.’ Možda bi se ova dama dobro slagala sa Vilijemom od Baskervila iz Imena ruže, koji voli da citira Biblijske reči ‘Ko uvećava znanje, uvećava bol’.
     Cinično-zabavnu kritiku muškosti nalazimo i u Skorsezeovom filmu Posle ponoći, u razgovoru dve devojke: ‘Jednom sam bila silovana. Zapravo, to se desilo baš u ovoj sobi. Ovde sam nekada stanovala. Ušao je otuda, preko požarnih stepenica. Držao mi je nož uz grlo i kazao, ako se samo mrdnem ima da mi odseče jezik. Vezao me je za krevet… i nije se žurio… celih šest sati.’ Njena drugarica je zapanjena: ‘Bože moj… Da li je bio, uh… Da li su ga uhvatili?’ Na šta dobija odgovor: ‘Ne. U stvari, bio je to moj momak. Da ti pravo kažem, veći deo toga sam prespavala. Tako da… eto ti.’  Tako mu je to kad neki muškarci ne umeju da shvate ‘ne’ kao odgovor. Na primer, Ostin Pauers, međunarodni špijun, kome jedna nesuđena (?) ljubavnica odbrusi: ‘Gospodine Puers, ja nikada ne bih sa vama vodila ljubav, nikada! Da ste poslednji muškarac na zemlji a ja poslednja žena na zemlji, i da budućnost ljudske rase zavisi od toga da mi imamo seks, čisto zbog produžetka vrste, ja čak ni tada ne bih sa vama vodila ljubav.’ Pauers je uporan: ‘Šta u stvari time hoćete da kažete, Vanesa?’  
     Neke žene su još ubedljivije od toga – naročito ako im muškarac (tačnije, Kventin Tarantino) piše dijaloge. Tako Selma Hajek, odnosno vampirica Sataniko Pandemonijum u hororu Od sumraka do svitanja, obećava svom budućem papučiću: ‘Neću potpuno da te iscedim. Pretvoriću te u vampira i bićeš moj rob. Živećeš za mene. Ješćeš bubašvabe na moju komandu. Pošto mislim da nisi vredan da piješ ljudsku krv, hranićeš se krvlju džukaca-lutalica. Bićeš moja stoličica za noge. I na moju komandu lizaćeš pseća govanca sa štikli mojih čizama. Pošto ćeš biti moj pas, tvoje novo ime biće ‘Džeki’. Dobrodošao u ropstvo.’ Da. Ovo bi čak i Ostin Pauers shvatio. A verovatno s radošću i prihvatio, sve vrteći repićem i dahćući pritom. Zapravo, kad je Selma u pitanju, mnogi muškarci bi…
     Za kraj, umesto poziva na primirje u ovom ratu polova, poput fraze ‘Why can’t we all just get along?’ (Zašto ne počnemo da se slažemo na gomile?), podsetiću vas na jednu manje poznatu definiciju ljubavi. Nju daje Vinsent Prajs, u ulozi grozno unakaženog, Odvratnog G. Fajbsa: ‘Ljubav znači da nikada ne moraš da kažeš ružan/ružna si.’

понедељак, 29. новембар 2010.

Sajam knjiga u Nišu


47. NIŠKI SAJAM KNJIGA I GRAFIKE održava se ove godine od 29.11-05.12.
Nekoliko je konkretnih razloga da najavim ovaj sajam ovde, a najveći je taj što ovom prilikom debitujem ni manje ni više nego kao POSTER-BOY SAJMA
Da, ako bolje zagledate sajamski promo-materijal – plakat, pozivnice, flajere itd. – na svima njima nalazi se fotka na kojoj Dejan Ognjanović čita jednu zbirku Poovih priča, ni manje ni više, nego na planinskom vrhu Trem, okružen izmaglicom i tmušom! Više fotki sa tog književnog planinarenja nalazi se OVDE.
Znači, ko će u Nišu i okolini da promoviše iskreno, predano i posvećeno čitanje, ako ne ja?!


Osim toga, ovaj sajam je i dobra prilika da pročačkam najnovija izdanja domaćih mejdžora, pošto na beogradskom sajmu, pre mesec dana, od silnih bilateralnih i multilateralnih susreta i akcija nisam stigao da ih skeniram onoliko opsežno koliko bih voleo.

Najzad, ima na Sajmu i nekoliko akcija koje bi pratiocima ovog bloga mogle biti zanimljive, pa evo:

Četvrtak, 2.decembar
18,00   Promotivni prostor Sajma
Promocija kompletne ovogodišnje produkcije Niškog kulturnog centra. Učestvuju autori izdanja i urednici NKC-a.
(Ovde će biti predstavljen i najnoviji FILAŽ, br. 3-4)

Petak, 3.decembar
18.00   Promotivni prostor Sajma
Promocija izdanja „YU filma danas“: „Nacionalna klasa i drugi scenariji“ Gorana Markovića, „Trilogija o filmi (i još ponečemu)“ Slobodana Novakovića i „Svetlo sa Tvrđave – Niški kritičarski krug“. Govori Severin M. Franić, gl. i odg. urednik „YU filma danas“


            Za četvrtak je, kako izgleda, najavljena još jedna promocija:
Prva zvanična promocija zbirke priča Jovana Ristića "Godine u magli", koju je pre mesec dana objavio Niški kulturni centar (NKC), biće održana u četvrtak 2. decembra na Niškom sajmu knjiga. Mesto održavanja sajma je Hala Čair, gde će NKC imati svoj štand, a početak promocije zakazan je za 18 sati. Za sada je potvrđeno da će o knjizi govoriti urednik edicije "Tragači" Zoran Ćirić i autor.
Bilo je mnogo konfuzije oko najave ove promocije, ali po svemu sudeći, ova knjiga neće biti promovisana zasebno, nego zajedno sa drugim izdanjima NKC-a..

Važno: moj roman NAŽIVO moći će da se kupi na štandu NKC-a po ceni od 400 din. Na istom mestu tražiti i FILAŽ i GODINE U MAGLI... Naravno, za one koji još uvek nisu nabavili moju knjigu o srpskim filmovima strave, U BRDIMA, HORORI - to takođe ima na štandu NKC-a.
Navalite!
Cena ulaznice: 80 din, a za grupne posete – 50.
Radno vreme: 10-20h.

недеља, 28. новембар 2010.

PARANORMAL ACTIVITY 2 (2010)


**(*)
2+

            more of the same, ali ipak nešto svarljivije od iritantnog prvog dela. ako ništa drugo, onaj mika i njegova bucmasta ženica ovde su epizodice, iako ženka na kraju uzima glavnu ulogu. umesto njih, veći deo filma gledamo neke druge, i dalje dosadne, ali barem ne izrazito živcokidajuće-nervirantne spodobe. fabula radnje je delom prikvel a delom sikvel na prethodnu para-neaktivnost, a zbiva se u kući mikinih rođaka. pošto smo gledali 1. deo, znamo da 'aktivnosti' ne izaziva neki nestašni kasper, nego madrfakin demon. dal je baš pazuzu, ili azazel, ili bafomet, nije precizirano, ali – demon, svakako.
            e, a kad to znamo, tim je apsurdnije da gledamo tog presumably strašno stranog stvora kako se manifestuje – ljuljajući nekakve tiganje u kuhinji! (brrrr – jel vas već podilaze žmarci?) ili tako što svake noći iz porodičnog bazenčeta ispred kuće izbacuje nekakvo čudo za prečišćavanje vode! zamislite, oni ga preko dana stave u vodu – a preko noći ovaj stravični sumerski (or some such) demon uzme pa im ga izbaci van! STRAVA I UŽAS!!! oni ovo – u vodu, a demon – iz vode! i tako, nekolko puta, dok i najneustrašiviji u publici ne počnu da dobijaju nervne napade i ne budu odvezeni put najbliže toponice, usa. ajde recite, kako da se čovek ne usere od straha od same pomisli na nešto TOLIKO stravično?!
            dobro, ima i manifestacija nešto malkice 'spektakularnijih' od pomenutih, comparatively speaking. recimo, u jednom trenu se svi kredenci i ormarići u kujni naglo otvore a šerpe izlete van! jeftin, ali efektan šok-efekat. svakako jadniji od svojih prauzora – recimo, kad keva u POLTERGAJSTU načas okrene leđa tek nameštenim stolicama a kad se u istom kadru vrati – one naređane u neki nadrealno-neverovatni oblik na stolu; ili kad keva u ŠESTOM ČULU načas okrene leđa kredencima u kujni, a kad se u istom kadru njima vrati, a ono sve fijoke stoje otvorene!
            kad prođe više od pola filma u ovakvim nebitnim dešavanjima (ako su ovo dešavanja), krenu i neke uslovno govoreći 'žešće' paranormalne akcije, ali je osnovni problem sa njima što su – nekonsekventne. šta to znači? znači, nešto se, kao, desi, ali onda se prekine, i nikom ništa. nevidljiva sila krene da pomera bebu iz kolevke, kao da će da je podigne i odnese ko zna gde – a onda se, valjda, predomisli, šta li (ili je možda beba preteška za jednog demona?!), pa je ova 'sila' lepo vrati nazad i samo što ne kaže 'eto, šaleo sam se.' znači, prolazna ali nebitna scena. 
isto tako i nešto kasnije: nevidljiva sila jednu junakinju krene da vuče iz sobe kroz hodnik sve do pola stepeništa, s nogama (njenim) uvis: krene vrištanje, zapomaganje, i taman kad pomislite nešto će da se DESI – jok, kurac. 'demon' se predomisli. valjda. pusti je na miru ko da ništa nije ni bilo. pa jebeš ti 'horor' film u kome imaš kvazi-demona koji se SUZDRŽAVA! less is more u vrlo retkim slučajevima, u rukama genija, a ovo je daleko od toga.
a kad na kraju otkrijemo definitivno da je na meti 'demona' sve vreme bila beba, i kad otkrijemo na koji način je demon jedino mogao da do nje dođe (tako što će da provede dva meseca otkrivajući pokrivač s nogu tamo nekih usnulih kretena, i lupajući u njihove šerpe) onda svaki dobronamerni demon-worshipping građanin može samo da usklikne s ljubavlju svetitelju savi: "e, jebem te, demone i silo nečastiva! ovolka buka – za ovo? na vr brdo za kašiku pilav?!"
a kad onda vidite da je OVO uspelo da, sa uložena 3 miliona, zaradi 83 (and counting!), samo u retardiranoj americi, onda je teško ne pasti u depresiju pred time šta se danas uspešnim i popularnim 'hororom' zove. nekad se, bre, znalo: ako demon želi bebu, onda su za tu svrhu neophodni – ozbiljan budžet, evropski ili barem artsy reditelj, najmanje jedan pravi glumac (ranga, npr. hristifora lija) te baražna paljba spektakularnih, memorabilnih set-pisova. a šta imamo ovde: nekoliko anonimnih, loših glumaca, nekog anonimnog, neupadljivog 'reditelja', budžet ko za neki srpski film, obilje amaterskih snimaka, mrak, nejasnoću , lupanje u šerpe kao vrhunac stravičnog set-pisa, i night-vision-drmanje konfuziju (na kraju). i TO se danas zove 'horor' film? i na TO današnja stoka, odrasla na FARMI, pada?
o tempora, o mores...