петак, 28. јануар 2011.

CONFESSIONS (2010)

 **** 
 4 

            u okviru akcije 'the japanese DID IT, again!' predstavljam ko zna koji po redu dokaz toga po čemu se razlikuju men (japanci) from boys (ostala azijska gologuzija). neka vas ne odbije činjenica da je ovo ušlo u 9 stranih filmova koji se natječu za oskara (tu nagradu rezervisanu za najmediokritetskije i najpopulističkije imbecilnosti). elem, ne znam šta im je bilo te su ove godine u izbor stavili najmanje 2 bizarno netipična naslova – za oskara se bori i grčki beli OČNJAK, ovde već prikazan, a još par u tom top-9 izboru ne zvuči loše. naravno, CONFESSIONS je ispao na kraju, tj. nije ušao u top-5, ali i ovaj visibility koji je stekao svakako će mu koristiti.
            anyway, CONFESSIONS je sve ono što volimo kod japanaca, odvrnuto na 10 (a mestimično i na 11):
            - otuđenje;
            - nihilizam;
            - krvopljus;
            - krvopljus sa decom i omladinom;
            - crni mrak bez upliva ružičastog;
            - nepredvidivost;
            - uzbudljivost;
            - ledenost;
            - nemilosrdnost (prema likovima kao i prema gledaocima);
            - apokaliptična intonacija.
            što se tiče zapleta, u njegovoj srži je motiv osvete, iako je i on zapravo tek okidač nekih drugih tema i dilema – npr. nepremostivi jaz između dece i roditelja, učenika i nastavnika, individue i društva, sociopatije i socijalizacije... što se tiče osvete, CONFESSIONS mu dođe nešto kao japanska varijacija na legendarnu saut park epizodu Scott Tenorman Must Die. a ako iko u univerzumu može da se takmiči sa kartmanom u elaboriranom, patološki posvećenom i minuciozno kalkulisanom sadizmu – onda su to japanci. i osveta koju ćete ovde videti nosi šnjur čak i nad otherwise respektabilnim kartmanovim pokušajem. ipak, tate su tate, i od sadizma su napravili nauku još u vreme samuraja, kad su u saut parku jurcali samo divljač i poneki indijanac.
            o zapletu je dovoljno da znate da se tiče nastavnice čija ćerkica je umrla krivicom dvojice njenih učenika, 13-godišnjih psihopata, i njene osvete za to. ništa više neću reći niti više treba da znate – što čistiji uđete u film, više ćete uživati. naravno, obraćam se stalnim čitaocima ovog bloga, za koje uživanje podrazumeva konzumaciju izrazito mračnih i sumornih materijala sa jakim intelektualnim nabojem, a ne stoki koja preživa fast fud iz sinepleksa – dakle, razumeli smo se. 
            posebno uživanje film nosi mojim kolegama iz prosvete & obrazovanja – onima koji leba zarađuju u učionicama. retko kada je – ako igde! – na filmu uhvaćen taj nivo bespomoćnosti i beznadežnosti profesora u odnosu na potpuno degradiranu i degenerisanu mladež koju živo zabole da bilo šta čuje i nauči, budući da je prezauzeta dopisivanjem i surfovanjem na svojim haj-tek mobilnim telefonima, odnosno gađanjem lopticama, saplitanjem i prozivanjem svojih 'drugara' u učionici. još od masterpisa BATTLE ROYALE nisam video ovu dozu osvežavajućeg (i žalosno realnog) cinizma po pitanju nailazećih generacija omladine, ali i njihove (bes)perspektive u društvu suviše dekadentnom da bi u njemu nešto humano opstalo. čak i u BR moglo se naći, među svom tom teen žgadijom, i poneko okej čeljade: ali ovde, jok. dakle, 5+ za sve scene u učionici na početku filma, i uopšte za način na koji je nastavničina priča (sa flešbekovima itsl) integrisana sa dešavanjima u učionici i izvan nje, na krovu škole, u wc-u itd. zaista maestralna režija & gripping cinema at its best.
            pomislio bi neko da vrhunac ovde dolazi prerano, kao u nekom tupavom korejskom filmu – ali jok: kada, negde u 20. minutu filma, otkrijemo šta je i kakva je nastavničina osveta, stvari tek TADA postaju interesantne, a ono što bi kod sitnije ribe bio glavni gimmick ovde je tek okidač beskrajno zanimljivijeg naknadnog razvoja situacije i twistova nad twistovima koji ovo vode prema spektakularno očaravajućem završetku kojim japanci i ovde, kao i obično, lupaju čvrgu korejcima i ostaloj žgadiji po pitanju toga KAKO SE TO RADI, tj. šta se u umetnosti zove finishing touch!
            budući da ne želim da spojlujem ovaj divan film, neka moja egzaltacija njime bude dovoljna kao preporuka.
            zašto ocena nije još veća? evo par zamerki:
            - u početku mi nije smetalo preterano insistiranje na RADIOHEDU i njegovim tugaljivo-plačljivim klonovima, pošto ta emo muzika korespondira sa svetom izgubljenih i sjebanih junaka ovog filma; ali, što je mnogo – mnogo je: prećeralo se s time, jer maltene ceo celcati film je prožet tim pjesmicama, pa čak i scene sa nastavnicom koja s tom muzikom svakako nema veze, i gde bi klasični filmski skor bolje lego;
            - prećerivanje sa slow-motionom: on je, na mnogo mesta, upotrebljen smisleno i sa svrhom, ali ponegde se reditelj malo i zaneo, i ima malo previše tog slo-mo manirizma. zapravo, ima ga više no u ijednom filmu koga mogu da se setim – da ne preteram, ali možda je najmanje 40% ako ne i 50% CONFESSIONSa u slow-motionu! što je mnogo, mnogo je!
            - iako je zaplet u startu blago preteran i na ivici melodrame, ipak se solidno drži unutar granica jedne sumorno-stilizovane realnosti. prema kraju, međutim, odlazi u neka preterivanja koja, naprosto, nisu baš bila neophodna. mislim, u redu je dok ove male psihopate ubijaju sitnu đecu po komšiluku, ali kad jedan počne da pravi plot da digne celu školu u vazduh tokom priredbe (a ko od nas nije maštao o tome?!) i kad bez probleme uspe da nabavi enormne količine exploziva potrebnog za tako nešto (kako? odakle? ej, dete od 13 godina!) to malkice previše rastegne moju voljnost i sposobnost za suspenzijom neverice. I mean, come on – pa pola filma prođe u cukamotovom BULET BALLETU dok onaj matori konj uspe da ilegalno kupi jedan bedasti PIŠTOLJ – a ovde nekakav balavac neznamkako i bez problema nabavi exploziv za dignuti školu u vazduh. ajde!
            oh, well, ako ništa drugo, delimično opraštam na tome jer je čak i taj exploziv upotrebljen na žestok i memorabilan način (pazi – ovo nije spojler: uopšte nisam kazao da klinja digne školu u vazduh ili išta slično)! reći ću samo da je na kraju CGI upotrebljen vanredno kreativno i vešto u jednoj od scena koje će sigurno obeležiti ovu godinu, šta god još u njoj do kraja pogledao.
            sve u svemu, CONFESSIONS je još jedan sjajan primer mudovitog japanskog filmmejkinga za sladokusce mračnijeg kova – pa, izvolte!

четвртак, 27. јануар 2011.

HOROR u SEVERNOM BUNKERU

             još prošle jeseni najavio sam temat o hororu – tačnije, ceo celcati broj časopisa 'za odbranu i poslednje dane kulture' SEVERNI BUNKER. to je idealno trebalo da izađe oko noći veštica, ali je uredništvo mudro zaključilo da je mnogo prikladniji datum za izlazak horor broja – moj rođendan. poranili su par dana, jer ipak nedeljom poštari ne rade, pa je zato novi broj izašao danas.
            evo gore kako izgleda naslovna strana, a odmah dole je i sadržaj ovog epohalnog must-have broja. ne čekajte dugo, ne gubite vreme, nego nabavljajte ovo kako znate i umete dok još ima!
            inače, glavni i odgovorni krivac za ovaj broj je njegov urednik, srđan v. tešin. hvala mu što je okupio ovakvu ekipu, i što je i mene pozvao u nju.

 
SADRŽAJ:

Uvod - Srđan Srdić (Srbija): Ko se boji straha još?

Umesto uvoda - Srđan V. Tešin (Srbija): Ovakav početak ne može biti bolji

Selvedin Avdić (BiH): Još malo o strahovima

Džon Gauer (Vels): Ljubav s greškom

Holi Hauit (Vels): Strahovi; Voda

Luis Krofts (Engleska): Levom

Rejčel Trezise (Vels): Mali dečak

Šan Melangel David (Vels): Je ne parle pas français

Asja Bakić (BiH/Hrvatska): Nasmijani službenici - opasni službenici

Bojan Babić (Srbija): ŽMURKE

Branko Ćurčić (Srbija): BALADA O POKOJNIKU

Dejan Ognjanović (Srbija): ČEKAJUĆI NOVOG IZBAVITELJA: HRVATSKI HOROR FILMOVI

Dejvid D. Levin (SAD): Strah od širina      

Goran Skrobonja (Srbija): MARTA

Goran Tomić (Srbija): PESMA O PLIŠANOJ SMRTI

Ijan Mekdonald (Engleska/Irska): INTERVJU: Ne ustežite se dok pišete

Ivan Pravdić (Srbija): iz IRACIONALE - strašne i užasne pesme strave i užasa

Majke Vecel (Nemačka): Černobil 

Marko Pogačar (Hrvatska): U smjeru suprotnom smrti: ŠTO JE TO OBOD?; TEHNIKA PJESME

Milan Živković (Srbija): Predvorje straha: gotski roman u engleskoj književnosti

Miloš K. Ilić (Srbija): Fausto

Nemanja Rotar (Srbija): Uplašeni lepotan

Oto Oltvanji (Srbija): KNJIGE KOJE ME PLAŠE: LIČNI IZBOR

Petar Matović (Srbija): Merkantilna hirurgija; BELI ČOVEK

Vladislava Gordić-Petković (Srbija): VEČITI STRAH OD MALOG STRANCA

среда, 26. јануар 2011.

BEDEVILLED (2010)

*** 
3+
            ovo je zaista bizaran film od krajnje retke, zamalo pa unikatne sorte (a trenutno mi ne pada na um nijedan pravi kolega mu po ludilu): naime, BEDEVILLED  se sastoji od genijalne prve polovine i skoro totalne degradacije i parodije svega što je dotad valjalo u drugoj polovini. zaista neverovatno da neko uspe da koncipira jedno tako smelo, originalno i uzbudljivo putovanje u slabo istražene predele, i da učini više sigurnih, zaista respektabilnih koraka na putu prema tamo – samo da bi se, na pola puta, predomislio, uplašio, šta li, i svoju projektovanu odiseju & epopeju sveo na tek još jedno letovanje na crnogorsko-ruskom primorju uz mesni narezak ponet od kuće.
set-up je genijalan kao malo šta što sam video u skorije vreme i navukao me je da film pratim sa involviranošću i fascinacijom kakve sam zaista retko osetio tokom čitave 2010. sve je obećavalo najzad jedan istinski ZREO, promišljen, pametan i perfektno realizovan korejski (!) film. da, moram reći da sam se prečesto u skorije vreme opekao o prenaduvane i prehvaljene korejske filmove koji 'jebu kevu', 'rasturaju' i 'racepuju', koji su 'remek-dela', i sve u tom smislu – samo da bih, one koje sam izdržao do kraja, častio ocenom za solidno-gledljive ništanaročitosti, odnosno 3-. ali o tome sam već kukao u svojoj tiradi o azijskom filmu danas.
šta imamo ovde? odličnu uvodnu scenu, u kojoj naša junakinja bude svedok nasilja na ulici, ali kad cura koja beži pred dvojicom siledžija dotrči do njenog auta, ova samo podigne staklo i odjebe je. nešto kasnije, suprajzing, ipak je vidimo u policiji kako pokušava da identifikuje osumnjičene, ali na kraju ipak nije sigurna da su to oni, jer jedan od onih imao je upečatljiv prsten koji je zapazila. na parkingu vidi ovu dvojicu, i jedan od njih iz džepa vadi i sebi stavlja nazad veliki prsten…
kasnije, na poslu, u banci, ona odbija da da zajam jadno-sirotoj tetki. ova, nažalost, nije ciganka, tako da od lamija-kletve nema ništa. međutim, dok ova okrene leđa, njena mlađa i ljupkija koleginica – odobri zajam babi. ova naša – besna. kad ode u wc, neko sa spoljašnje strane vrata navali dršku od metle, i ova jedva izađe. kad ode u kancelariju, i sretne onu istu finu i nasmejanu koleginicu, smesta joj zalepi šamar (iako iz viđenog nije jasno, pa ni verovatno, da je ova bila krivac za wc incident). posle toga – šef je pošalje na 'odmor'.
next thing you know – eto nje na brodiću koji je vozi na nekakvo zabačeno i nikakvo ostrvce gde živi njena davnašnja drugarica.
to ostrvo je pakao živi, a naročito za žene, a naročito za iole emancipovane: to je kulučenje po vasceli dan za džak krompira, pri čemu te na kraju dana mrcina od muža više siluje nego li što 'vodi ljubav'; rođeno dete te ne ferma, a svekrva i druge babetine kojima je okružena samo što te ne bičuju ako načas zastaneš da dođeš dahu. ova naša, iako vidimo da u gradu ima sjeban lični život, za ove ovde je – iz raja izašla. naravno, brzo postaje jasno da je ona uljez među ovima, koji svi – izuzev, donekle, drugarice – prihvataju stanje stvari (život u mehaničkom preživljavanju, u otupelosti na sve – oličen u dedi koji po vasceli dan žvaće nekakav narkoleptički list, stondiran).
sa zaista ingenioznom gradacijom i sa odlično odmerenim scenama tihe, a onda sve očiglednije pretnje, tenzije rastu, i rastu, i sprema se explozija. naravno, okačena puška u vidu pitanja 'da li će naša, kad se po drugi put nađe u prilici da spreči nasilje, to stvarno i da učini' sve vreme visi nad glavama aktera (i u svesti gledalaca) – ali jednom kad hit shits the fan, tj, kad drugarici prekipi i reši da pobegne od ovih zlotvora sa ćerčicom – film počne da pada, i pada, i pada. i to više nije to.
od prelomnog trena svoju ružnu glavu pomoli klasična korejska patetika i preterivanje koje stvari vodi u grotesku, melodramu i sapunicu, umesto u istinsku tragediju, a do tada prilično respektabilna suptilnost ide kroz prozor, jer za volan sedaju paja i jare, a ono što se dotad prilično vešto seklo skalpelom – sad se seče sekirom. tačnije, korejskom verzijom srpa (vidi poster – koji, za promenu, nije lagao: ta scena zaista postoji u filmu!).
nekoliko fundamentalnih dramaturških nelogičnosti zatupljuje, pojednostavljuje i pojeftinjuje ono što je mogla biti genijalna drama -
slede SPOJLERI i POLU-SPOJLERI:

- postoje nagoveštaji da je zli ćale možda… ehm, imao incest sa curicom; avaj, to ostaje kukavički nespecifikovano (i tu, svakako, ne mislim da filmu fali prikazivanje scene u kojoj se to vidi na delu, nego da je trebalo da se, bilo kako, ali nesumnjivo, to pitanje prelomi – ovako kako je, to možda jeste, a možda i nije; možda je curica samo pogrešno shvatila i prenaduvala neke ćaletove šovinističke opaske i sl.). ovo je prilično bitna stvar i za njegovu karakterizaciju (zlikovizaciju), i za gledaočev emotivni i afektivni involvement glede njegove krajnje sudbine. ali, ta bitna stvar ostaje nedorečena;
- scena pokušaja bextva sa ostrva je odlična u smislu saspensa, ali onog trena kad ćerčica zagine, to pada na nivoe patetike kakvih bi se stideo bilo ko izvan turske ili srbije;
- ta ista scena je dramaturški krajnje neubedljivo rešena, jer je imbecilno da bi ženica bežala odatle bez svoje velegradske drugarice, koju ostavlja da spavka među tim zlikovcima; a još je gori twist, kad se posle ispostavi da ova možda i nije spavala…
- u svakom slučaju, ponašanje SVIH likova naprasno postaje imbecilno: uprkos ogromnoj galami i lelekanju, naše cure nema nigde ni od korova; ponašanje zlobabe i njenog mrcine od sina, te veća starica, krajnje je neubedljivo u njihovim pokušajima da zaštite ubicu; 
- a kad mami pukne film i kad počne da radi srp, a) to je dramaturški olakšano ničim izazavanim niti opravdanim odlaskom mužića i njegovog brata na kopno, i b) to je režijski toliko razočaravajuće kilavo, i bez impakta režirano da je to prosto neverovatno! fuck, ovi korejci ako su u nečemu standardno dobri, to je u režiranju krvoprolića! pa još sa srpom – hej, to je da čovek počne unapred da se raduje na samu pomisao: korejci + srp + masakr = veselje!
not so here! :(
i ovo se ne odnosi samo na minornu količinu krvi koja šiklja iz tih rana – ne, to bih podneo, da je barem režijski proizveden IMPAKT tim udarcima, da je to srpovanje izvedeno vešto i žestoko. ali nije. mlitavo je, kilavo i nikakvo. umesto da bude katarzično, jadno je.
- a nigde katarza nije umanjenija i antiklimaktičnija nego u stradanju zle babetine, svekrve: she had it coming od prvog kadra, to je prosto zlikovac koga volite da mrzite jer znate da će na kraju da strada tako što će da upadne u kombajn, ili u mlin, ili će u usta da joj stave štapin dinamita, ili će da je bace izgladnelim svinjama… ehhh, da, tako se to radi u DOBRIM filmovima. a ova baba, ovde, koju ste mrzeli čitav film i priželjkivali joj najgore muke – prosto padne s litice. pa fuck, jel to pošteno!? jel se tako filmovi prave!? sranje, eto šta je.
- a kad se muški vrate na ostrvo, tek ona počinje imbecilno ponašanje, neuverljive scene, apsurdi, silovanja mozga i ostala glupiranja, a sa vrhuncem u apsolutno najmoronskijoj i fizički najneizvodljivijoj sceni ubistva u svekolikoj istoriji iole respektabilnog filmotvorstva! u toj sceni – pazi sad ovo! – žena, kojoj su ruke vezane pozadi, hvata dršku noža među svoje zube, i zaleti se u žrtvu, kojoj tako proburazi stomak, sve stežući nož među zubima! pa jeeebote, šta je ovo, jel ovo TROMA pictures, jel ovo TOXIC AVENGER part VI ili navodno respektabilna drama koju svi na netu uzdižu kao najbolje nešto još od izuma leba na kriške!? čisto experimenta radi, uzmite nekad kuhinjski nož drškom među zube, pa probajte da ga tako zabijete jedno 5-6 cm duboko u svinjsku plećku, a onda dođite ovde da javite kako je prošlo – i da okačite sliku svoje face, sa osvrtom na zube, posle tog pothvata.
- svašta se još krvavo izdešava, glave se seku i tako to, ali to više nije onaj film sa početka – ovo je neki beskrajno gluplji, usiljeniji, dramski neubedljiviji, tupaviji – a naglašavam, da su barem te slasher i splatter scene urađene meraklijski, pa da barem čovek zažmuri na jedno oko što je drama toliko devalvirana; ali jok, režija tih scena je skroz besmislena i bez osećaja za UDAR koji to treba da proizvede.
posledica svega toga jeste da pred kraj emotivni i intelektualni involvement drastično opada – jer više nema ljudi koji se ponašaju kao ljudi – a to nije zamenjeno bar nekim golim visceralnim užitkom kao kakvom-takvom zamenom za pomenuto iskliznuće.
prosto je neverovatan broj propuštenih prilika da ovo ispadne bolje nego što jeste, čak i tokom tog i takvog kraja – i u svakoj od tih prilika, reditelj se odluči za gluplju i neinteresantniju varijantu. završetak je, predvidivo, limp dick od kraja, posle koga samo možete da slegnete ramenima i da kažete: zut alors! jebo me alah svemoćni!
zaista šteta. gluma dve glavne ženske uloge je vrhunska, hrabra, naročito imajući u vidu da su obe vrlo nekonvencionalne, i nedopadljive na prvi pogled – jedna je sumnjiva gradska frigiduša, a druga zatupasta al dobra seljančica. avaj, na kraju ništa smisleno ne biva od njihovog odnosa, ni od lezbo potencijala, ni od sukoba selo-grad, ništa ne biva od okačene puške…
u tipičnoj korejskoj NEUMERENOSTI, u odsustvu mere i svesti kad treba stati, šta izbeći i izostaviti, u tipičnom sirovom 'kad teramo, da ga i preteramo' vidimo i flešbek na njino detinjstvo, kada su ih molestovali nekakvi vršnjaci (tipično nedorečeno – nejasno je koliko daleko su u tome išli, tj. dal je palo silovanje, ili samo malo 'igre') – a u istom fazonu je potpuno uzgredno, offhand otkriće u jednoj sceni, da je mala ćerčica zapravo produkt grupnog silovanja a ne zlog tatka… znači, propas! KASANDRA + LJOVISNA, samo sa splatterom. a čak i to zvuči bolje nego što ovo, na kraju ispadne.

BEDEVILLED je, dakle, blesav pre svega po tome što ingeniozno radi ono što malo koji korejski film radi (u prvoj polovini: drama, društveni bekgraund, likovi) a onda se oklizne i ljosne tamo gde i daleko gori hackovi odrađuju solidan posao (u drugoj polovini: slasher & splatter). a ako čitate strane rivjue, reklo bi se da su ovi (ne)srećnici videli samo prvu polovinu...
 e, korejci, korejci, da li ćete IKADA odrasti? da li ćete ikada napraviti film koji je odličan od početka do kraja?!

понедељак, 24. јануар 2011.

GHOULISH DOWNLOADS


            moj rapidšer nalog biće aktivan još samo 7 dana. posle toga sve što sam do sada kačio kod njih prelazi u FREE režim, što znači da će relativno brzo da iščezne (ili nakon 10 daunloada, ili ako ne bude skinuto u određenom periodu).
            zbog toga sada i ovde kačim sve linkove za sve fajlove koje sam tokom protekle dve godine kačio na rapidšer.
            ako vam je nešto od ovoga promaklo, a iz nekog perverznog razloga želite da to posedujete, skidajte SADA ili ćutite zauvek, jer reuploada neće biti.


Ruggero Deodato: The Last Survivor
Dokumentarni video zapis intervjua sa Ruđerom Deodatom (Grosman 2009):



Ghoul u medijima:





Audio predavanja:








 

Audio promocije:





Audio okrugli stolovi:





Audio intervjui:
  




Ghoulish music (MP3 Collections):





+
Mjuzički rariteti, courtesy of Ghoul:



+ zasebna, ali genijalna pjesma:

недеља, 23. јануар 2011.

AZIJSKI FILM DANAS


            počeo sam da pišem rivju za korejski BEDEVILLED (2010) ali su me um + emocija poneli u drugom smeru, pa sam pomislio, umesto da zbrzavam neke stvari koje imam potrebu da kažem, i guram ih kao predimenzioniranu digresiju usred rivjua jednog konkretnog filma, možda je bolje da to malo jače razvijem u zasebnoj tiradi – što, evo, i činim.
upozorenje: donji text sadrži GENERALIZACIJE!

            kao povod za ovaj kratki osvrt na stanje u azijskom (pre svega žanrovskom, ali ne nužno horor) filmu danas poslužila je činjenica da sve novo što sam prošle godine gledo iz koreje nije uspevalo da bitnije prebaci zanatsku kompetenciju u proizvodnji poneke solidne scene akcije, krvopljusa ili čak erotike, ali sve odreda bilo je beznadežno praznoglavo i mediokritetsko. da, ovo se odnosi na sve ove filmove koje možda hoću a možda i neću stići da ovde zasebno prikažem, jer jedva da su mi dovoljno inspirativni za takvu akciju: MOSS, MAN OF VENDETTA, THE MAN FROM NOWHERE, THE HOUSEMAID (rimejk), TROUBLESHOOTER – sve su to novi korejci, drugde grdno hvaljeni, koji su mene jedva zagolicali. njima dodati na blogu do sada uzgredno već pominjane okej ali ništa-stvarno-posebno srednjake tipa SECRET, NO MERCY, THE EXECUTIONER, VIY: THE SPIRIT OF EVIL i CASTAWAY ON THE MOON.
da se razumemo: svi nabrojani su kompetentni, dobro režirani, uglačani, upeglani, gledljivi – ali takođe savršeno zaboravljivi
svima je **(*) (3-) vrhunac 'postignuća'. ejpovani američki stil iznad bilo kakve pomena vredne supstance. ovo, uostalom, važi čak i za najmanje lošeg korejca iz prošle godine, I SAW THE DEVIL. uz sav primetan i respektabilan žar i filmoljublje koji južnokorejci u poslednje vreme ispoljavaju – evidentno je da je čak i sam vrh njihovog filmmejkinga jezivo praznoglav, što je vidljivo, nažalost, čak i u bleferskom praznoslovlju novijih čanvukovih promašaja, kao i u kim ki dukovim prečestim lutanjima i nedomišljenim orgijama sadizma i patetike. južna koreja, uprkos vrlo živahnoj i plodnoj kinematografiji, još uvek nije uspela da proizvede nijednog potpunog i pouzdanog, zaista pametnog i doslednog, slojevitog AUTORA. kim ki duk je toj poziciji najbliži, a jedno vreme se činilo da je to i bong džun ho, ali njegov precenjeni i isprazni THE HOST a naročito nepojmljivo prenaduvana a uninvolving šuplja MAJKA svedoče o nedostatku pravog, ozbiljnog kompasa kakav se od jednog zrelog autora očekuje. 

long story short, ghoul's assessment dalekoistočnih kinematografija je, as follows:
            - tajland: blago retardirana seljačka dečurlija;
- hong kong: (o)besni uspaljeni hiperaktivni tinejdžeri;
- j. koreja: bogatunska praznoglava fensi-šmenserska, pozerska omladina;
- japan: zrele čiče u najboljim godinama: prošli sito i rešeto, jaki i mudoviti: lupaju čvrge svima prethodno pobrojanima.
u datom kontextu japanci su takvi giganti da je pominjanje ovih ostalih u istoj rečenici sa njima naprosto – smešno. dovoljno je samo da miike, cukamoto, sogo iši, kjoši kurosava i kompanija samo malo glasnije podviknu pa da ova ostala boranija počne da piški u gaće i vrišti: "we're not worthy, we're not worthy!" pre nego što se sakrije u mišju rupu. a to sve i bez potrebe da prizivamo iz japanske valhale tatka kurosavu, fukasakua, šinda, kobajašija i ostale samuraje kakve ova ostala ciganija među filmskim precima nema ni od korova!
šta fali ovim nejapancima?
pa, izgleda da im malo atomske radijacije ne bi bilo na odmet. suviše su zdravi, normalni, rumeni. ne valja to za umetnost! umetnost traži mutante, a ne rumene praščiće.
tajlanđani su juče sišli sa drveta, jutros dobili struju u kući, a malopre već počeli da snimaju filmove. a to se i vidi. previše opterećeni prevaziđenim tradicionalističkim konceptima da bi imali nešto pametno da kažu iole modernom, mislećem, iz-19. veka-davnoizašlom čoveku. svaka čast što sve bolje ovladavaju tehnikom oponašanja japanskih, američkih i drugih filmova (SHUTTER, ONG BAK…) ali sem nešto primitivne zabave nemaju šta više da pruže. infantilnima dosta, okej; ali iole zahtevnijem gledaocu – jok. 
i nemoj neko da me je povuko za jezik da se izjasnim o njihovim negledljivim prenadrkanim a naivnim (f)art filmovima, tipa TROPICAL MALADY (proklet bio ko me slaga da ovo ima elemente horora! ova odurna smaračina je horror per se!) ili prošlogodišnji UNCLE BOONMEE WHO CAN RECALL HIS PAST LIVES (proklet bio ko mu dade zlatnog palmu! veću patnju i mučenje nisam u prošloj godini doživeo! nakon bezuspešnih pokušaja da film izdržim do kraja – ugasio sam ga posle sat vremena, od puna dva koliko inače gnjavi!).
hong kong je bio i ostao meka populističkog filma prilagođenog najnižem zajedničkom imenitelju polupismene primitivne publike kojoj je dovoljno malo karatea, pucačine i kololoma, meke erotike, cmizdrave patetike i jeftino-prizemnih fazona pa da plače od sreće. čak i najbolji njihovi filmovi su u fazonu zoran čalić sreće poznog lika besona. ume to da bude mestimično zabavno na svoj priprosti način, naročito onima čiji je razvoj uapšen u dobu hiperaktivnog tinejdžera (brus liiii, džon vuuuu…), ali to je sve eventualno gledljivo jedino uz uslov obaveznog gašenja mozga pre filma. slično važi i za prenabudžene državotvorne epske mega-spektakle o slavnoj kineskoj prošlosti koju je krajnje teško pomiriti sa tužnom sadašnjošću (džaba im ekonomski bum, kad im fali razvijen um; lao cee odavno bio jee…).
južni korejci su naučili sve fore i fazone od amera i japanaca – osim kako se ozbiljno i duboko filmski razmišlja, kako se održava kontinuirana konzistentnost pameti, kako od genijalnog koncepta napraviti film koji će genijalan biti do kraja a ne samo u prvih 20 minuta, kako namazati parče filmskog leba ravnomernim slojem filmodžema i kako najbolje ostaviti za kraj umesto da se izbaci odma u prvoj sceni, i najvažnije – kako napraviti smislen mamojebući završetak filma a da ovaj ne sadrži sramotne doze najotrcanije patetike ili pozerske mistifikacijske konfuzije koja ništa ne znači i nema veze s mozgom ali 'lepo' izgleda. svaka čast na onoj nekolicini skoro-savršenih filmova (SYMP. FOR MR. VENG, OLDBOY, MEM. OF MURDER, 3-IRON…) ali dve laste nisu činile kurosavu niti miikea, pa neće vala ni čanvuka ili bonga. 
kao što je iz moje gornje definicije očigledno, korejci su najbliži zrelosti, punoletni već jesu, samo još da nauče od starije japanske braće da ne stavljaju toliko gela u kosu, da ne uvlače duxeve i majice u pantalone i da ne svršavaju u gaće već tokom predigre, i biće nešto od njih.
a o japancima – šta reći? njihova dela govore umesto njih. oni imaju toliko raniji start od pominjanih skorojevića i vikendaša da će potonjima trebati decenije da im se primaknu na puškomet. 
dok tajlanđani, honkonžani i korejci pretežno razmišljaju u kategorijama formula, japanci jedini stvarno i masovno smeju da idu gde ljucka stopa još nije gazila, a čak i ako se okliznu na toj stazi, eventualno posrnuće je respektabilnije od još jednog kompetentnog, tehnički solidno izvedenog gacanja utabanom stazom ili pak ko zna kog po redu traćenja dobre premise na zbrzano tupadžijski preuranjeno-ejakulantski način.
japanci imaju etitjud, koji ostalima bolno fali. oni imaju ozbiljne autore čak i na nivoima filmmejkinga koje ova ostala boranija ne zna ni da postoje – autore kao što su šimizu, matsumura, sato, fukui… japanci imaju exploatacijske filmove koji su pametniji i filmski bogatiji od korejskih 'art' štihova. japanci imaju ludilo i excentričnost koji su kanalisani na toliko mudovito fuck-all način da čovek ne može da se ne divi čak i nekim srednje-uspelim proizvodima, jer su deo tendencije pionirske, neepigonske, junačke i blesave (ORGAN, EVIL DEAD TRAP 2…). 
ne bih da ispadne da su japanci dobri samo za ludilo i perverziju, jer to UOPŠTE nije moja teza - mada na tom polju, ako me već vučete za jezik, suvereno šiju sve tri pobrojane kategorije zajedno, i po smelosti, i po maštovitosti, i po autentičnosti, a vala i po zrelosti! kao što moja godišnja lista pokazuje, u njenom vrhu nisu ni japanski horori ni japanske cyber-perverzije, nego jedna ingeniozno pitka i ljupka mejnstrim dramedija (FISH STORY) i jedan metafizički slepstik za celu porodicu (SYMBOL); tek posle toga dolazi TETSUO 3. a negde pri dnu nalazimo još jedan odličan mejnstrim filmić, GOLDEN SLUMBER, koji dodatno  ilustruje moju poentu o opštoj zrelosti i superiornosti japanske kinematografije na svim nivoima i o njenoj sposobnosti deliverovanja entertejnmenta koji je istovremeno zabavan i pametan (+ otkačen i originalan, a ne kalkulantski) od početka do kraja, u obliku i na način na kojima ostali azijati mogu samo da zveraju i balave kao siročići pred izlogom poslastičare.
eto, tako stvari stoje u azijskom filmu danas, as seen by Ghoul.
arigato & sayonara!