SRPSKI HORORI U ČEŠKIM BRDIMA

            Već sam ovde na blogu objavio da je najnoviji broj češkog časopisa za teoriju, istoriju i estetiku filma ILUMINACE (3/2011), koji je izašao krajem novembra, u potpunosti posvećen temi "Žanrovska produkcija u socijalističkim zemljama", i da se u sadržaju tog broja našlo prevedeno nekoliko odabranih delova iz moje knjige U BRDIMA, HORORI (NKC, Niš, 2007).

            Ova deonica o srpskim hororima praćena je uvodom priređivača celog temata, Jaromira Blažejovskog. Siguran sam da izgarate da saznate šta je g. Blažejovski imao da kaže o ovome, tim pre što se u svom uvodu osvrće ne samo na mene, nego i na još nekoliko mlađih filmskih kritičara, privremeno okupljenih oko u međuvremenu propalog projekta Novi Kadrovi.

            Prevod sa češkog uradio je Janko Takač, prijatelj bloga i uopšte ghoulish aktivnosti, koji je već pisao o snuff motivima u savremenom srpskom filmu u slovačkom časopisu HLAS L'UDU (to jest njegovom dodatku za kulturu i umetnost Obzory), pa se tamo osvrnuo i na NAŽIVO u tom kontekstu. Zahvaljujući Jankovom prevodu sada možemo, ekskluzivno i samo ovde, na The Cult of Ghoul, da vidimo kako nas je Blažejovski predstavio.

HORORI U BRDIMA

BELEŠKE UZ PREVOD

Jaromir Blažejovski

(Preveo na srpski: Janko Takač)

„Srpska kinematografija nikada nije obilovala raznolikošću žanrovskih filmova“ tvrdi Đorđe Bajić (Srpski krimi film... u NOVI KADROVI, str. 45-46). “Film o osveti je u domaćoj kinematografiji istinski raritet“ piše Miloš Cvetković (Film osvete... u NOVI KADROVI, str. 157). “U srpskom poratnom filmu, kao i u celokupnoj jugoslovenskoj kinematografiji, slabo je prisustvo istorijskih ostvarenja“ konstatuje Aleksandar Novaković (Polomljena koplja u NOVI KADROVI, str. 213). “Zašto su dečji filmovi u domaćoj kinematografiji tako značajna pojava?“ pita se Kristina Đuković (NOVI KADROVI, str. 88). Dejan Ognjanović priznaje, kada god se nekome poverio da će pisati o srpskim horor filmovima – sreo se sa pitanjem „Zar mi to imamo?“ (U BRDIMA HORORI, str. 9).

Iako je jugoslovenska kinematografija u vreme socijalizma češkoj i slovačkoj publici bila jedna od atraktivnijih (Akcioni partizanski filmovi su šezdesetih u Čehoslovačkoj dostizali od 0,5 do 1,5 miliona gledalaca. Prema Jiri Havelka, ČS. Filmove Hospodarstvo 1966-1970) tamošnji (lokalni) filmofili je smatraju žanrovski siromašnom. Nova generacija srpskih kritičara se pre tri godine oglasila zbornikom Novi kadrovi – skrajnute vrednosti srpskog filma u kojem su pokušali da na 408 strana sakupe sve trunke domaće žanrovske produkcije. Četrnaest autora, rođenih između 1970-1984, obrazovanih u raznim oblastima (psihologija, dramaturgija, istorija, engleski jezik i književnost, istoričari umetnosti, medija...) razabire teme koje su dotada ostajale izvan proučavanja – krimići Žike Mitrovića, tematika tajnih službi, queer elementi u srpskoj kinematografiji, zanemareno stvaralaštvo Miće Popovića i Đorđa Kadijevića. O žanrovskim filmovima novi kadrovi  promišljaju na  najozbiljniji način, dok se neki okreću parodiji ili persiflaži, prema Dimitriju Vojnovu, zato što nemaju dosta hrabrosti da stanu iza svog žanra. Komentar Dimitrija Vojnova o kritičaru i piscu Nebojiši Pajkiću koji je bio smatran za začetnika žanrovske misli u Srbiji, u Dejan Ognjanović (ed, U BRDIMA HORORI, str. 185)  

Nekoliko studija zbornik posvećuje autorima „crnog talasa“, koji je kao novotalasni fenomen bio i ostaje u centru pažnje (Posle knjige Bogdana Tirnanića Crni Talas, izašla je letos dvojezična publikacija čiji je autor doktorant na beogradskom univerzitetu Greg DeCuir jr. - Yugoslav Black Wave), to su Živojin Pavlović, Želimir Žilnik, Jovan Jovanović i Kokan Rakonjac. Pogovor je napisala profesorka Nevena Daković sa Beogradskog univerziteta. Projekat koji želi da iznova „kadrira“ i iznova „urami“ srpsku istoriju je započeo i nastavlja svoj život na internetu. Novi kadrovi su ujedno u personalnom prožimanju sa grupom zvanom Niški kritičarski krug, koju je u posebnom dvobroju svog Yu film danas (br. 92-93, 2010) pod nazivom Svetlo sa tvrđave predstavio Severin M. Franić, njen patron, oponent a ponekada i njena meta (Severin M. Fanić (1952) je srpski pesnik, filmski kritičar i teoretičar filma, dugogodišni urednik časopisa JU film danas i YU Film danas, autor antologije Svođenje računa).  

Pokretač ovih „talasanja“ je Dejan Ognjanović (1973), filmski kritičar, urednik, autor romana „Naživo“ (2003), knjiga eseja Faustovski ekran (2006), Studija strave, eseji o horor žanru (2008), par desetina prevoda sa engleskog i web stranice The Cult of Ghoul, sa podnaslovom strava, užas, mrak, ludilo, horor književnost i film (11). Godine 2009. izdao je knjigu U brdima, horori – srpski film strave (NKC), a njen naziv je paraftaza priče U brdima, gradovi iz Prve knjige krvi Klajva Barkera (12). Da bi održali vernost češkom prevodu, nazvaćemo Ognjanovićevu knjigu Horor u brdima, srpski film strave.

Radi se o knjizi kritičara i filmofila a ne istoričara filma (uže-stručna ograničenost u post-jugoslovenskom kontekstu je retkost, onaj ko piše o kinematografiji piše i kao filmski autor, novinar, pisac, pedagog ili organizator) i smatramo je odličnom ilustracijom na koji se način u postsocijalističkom kontekstu premišlja o žanrovskom filmu. Ognjanović se pita, zašto je horor takva retkost u zemlji koja je svetu podarila reč „vampir“? Bez iznenađenja, saznaje da je srpski narod u svojoj istoriji imao toliko neizvesnosti, užasa i krvoprolića, da nije ni željan fantastike strave. Zapadnjački horori se u vreme socijalizma nisu prikazivali pa ni kritika (sa izuzetkom Bogdana Tirnanića) nije naučila da ih razume. Stoga do 1990. Ognjanović uspeva da izdvoji samo jedanaest horor filmova u srpskoj produkciji. Pet je nastalo u produkciji beogradske televizije, većina kao deo srednjemetražnih ostvarenja u okviru Priče tajanstva i mašte iz 1973. (od kojih je jedno, Devičanska svirka, imalo premijeru 31 godinu kasnije). Daljih nekoliko horora je nastalo posle raspada Jugoslavije. Knjigu dopunjuju tri „razgovora sa povodom“ – sa režiserima Đorđem Kadijevićem i Dejanom Zečevićem i kritičarom Dimitrijem Vojnovim.  

Jezgro srpskog horora Dejan Ognjanović nalazi u stvaralaštvu Đorđa Kadijevića, kao i u radu apsolventa FAMU Gorana Markovića. Njegovi filmovi Variola Vera i Deja Vu kod nas u svoje vreme nisu smatrani hororima (Pošto se radilo o za širu publiku atraktivnim filmovima, puštani su u bioslopski repertoar širom Čehoslovačke. Variola vera je bila najavljivana kao „drama“ (Filmski pregled, 1988) a Deja Vu kao „psihološki“ film (Filmski pregled, 1991). Ovaj film je bio hendikepiran činjenicom da je u bioskope išao bez titlova i da je bio distribuiran samo sa češkom dijalog-listom. Polovinom devedesetih je emitovan na češkoj televiziji). Naročito kod ovog drugog, Ognjanović pribegava vratolomnoj manipulaciji – prvo nas na osnovu posrednih dokaza uverava da se ovde uprkos svim manama ipak radi o horor filmu, da bi onda zamerio autoru da nije bio dosledan i da nije ispunio sve mogućnosti žanra. To je tipičan primer dramaturške kritike koja nije pomirena sa delom koje ima ispred sebe, već bi htela da ga - u skladu sa svojim predstavama – opere, ponudi mu bolje lepša rešenja (što je dvadeset godina posle nastanka filma uzaludan posao). Ognjanović se pritom ne bavi time da, na primer prema – svakako spornoj - koncepciji Noela Kerola, Markovićevi filmovi nisu istinski horor filmovi (Carroll definiše horor „... kao stvari koje nauka ne može da objasni, koje nisu priznate u oblasti nauke... natprirodnog povoda, proizvod SF mašine... “. Hičkokov Psiho dakle nije horor; Noel Carroll, Philosophy of horror, 1993), nemaju uporište ni u jednoj teoriji žanra.

Knjiga, kao i ceo tematski blok, ukazuje na to da je nasleđe žanrovskog filma socijalističkih kinematografija i danas nepoznato, promenljivo i fluidno polje na kojem se vrednosti još uvek preuređuju i na kojem još uvek traje borba oko njihovog definisanja. Nova generacija filmofila, sa ukusom građenim na američkim filmovima, sa iznenađujućim poštovanjem se klanja domaćim klasicima i autsajderima čiji su žanrovski pokušaji u svoje vreme ostajali usamljeni i neshvaćeni. Izabrali smo za čitaoce Iluminacije iz knjige U brdima, horori tri prikaza – filipiku pritiv Severina M. Franića kao protivnika žanrovskog filma, poglavlje o filmu Deja Vu i zaključak za kraj („Umesto pogovora“). U tekstu smo ispravili pojedine faktografske greške i malo smo ga skratili – pre svega citate drugih autora i pasaže koji ne skraćuju recenzentski diskurs tj. one koji se obraćaju samo srpskoj javnosti. Pošto je film Deja Vu kod nas već puštan i pošto je o njemu detaljnije već bilo reči u Filmskom pregledu, izostavili smo detaljniji opis njegovog sadržaja.

* * *

 

            Eto, to nam je rekao Blažejovski. Hvala mu na ovoj prilici da se srpski horori predstave Česima na ovako uglednom i finom mestu.

            Njegovo posezanje za Kerolovom definicijom horora je, međutim, promašeno: ja imam određeno poštovanje prema Kerolovim pokušajima hrvanja sa definisanjem horora, i njegova knjiga Philosophy of horror ima svojih lucidnih momenata, međutim, suštinski njegovo određenje smatram neprihvatljivo ograničenim i nepraktičnim. U suštini, on odbacuje svaki horor u kome Monstrum nije onostranog porekla – dakle, po njemu u horor ne spadaju ni PSIHO, ni PEEPING TOM, ni WICKER MAN, ni AJKULA, ni PIRANA, ni Arđentovi đalo-horori... pa tako, na kraju balade, ni VARIOLA VERA i VEĆ VIĐENO. Definiciju koja odbacuje toliko mnogo nesumnjivih horora smatram beskorisnom, i sasvim je logično da se na nju, ni u BRDIMA a ni inače, ne oslanjam. Srećom, osim nje postoje i neke druge.

            Priznajem da je moj propust, možda, što u uvodu BRDA nisam definisao šta horor na filmu jeste, već sam ga tretirao kao manje-više samopodrazumevajući žanr (ostavljajući teorijske radnje za svoj doktorat, gde sam to definisanje i izveo, istina na primeru književnosti). Možda ću u II dopunjeno izdanje da stavim i jedno poglavlje o tome, da se ne bi ovakvi opet hvatali za to – iako sam uveren da sam u tekstu o DEJA VU sasvim argumentovano i detaljno obrazložio srodnosti i odstupanja od matrica psiho-triler horora...

ENCIKLOPEDIJA HORORA: Književnost strave i užasa (1. deo)

Ova kratka "enciklopedija" svojevremeno je izašla u specijalnom broju DILANA DOGA (MEFISTO). Ovaj tekst priredio je Mauro Bozeli. U Dnevnikovom prevodu to je bilo urađeno prilično loše i na ivici neupotrebljivosti: bez originalne transkripcije imena – često netačno prevedenih, i sa nizom proizvoljnih i netačnih prevoda naslova priča i romana. Zbog toga je ta "enciklopedija" prilično ograničene upotrebne vrednosti, a naročito za početnike, koji ne mogu da razaberu u tim natuknicama šta se, zapravo, skriva iz nekog bezveznog prevoda. Neki naslovi su naprosto zbrljani iz lenjosti – npr. novela koja treba da se zove CRNI PAUK u ovoj enciklopediji "prevedena" je kao CRNA ŽABA! Pa vi sad tražite tu CRNU ŽABU u gradskoj biblioteci (džaba; nije prevedena čak ni pod svojim pravim naslovom) ili onlajn (nisam tražio jer imam na papiru tu knjigu, ali… good luck!). Lavkraft je u toj verziji, naravno, Lovkraft, i tako dalje.

            Kasnije je ista ova "enciklopedija" izašla u magazinu ZNAK SAGITE br. 13, posvećenom hororu. U horor neupućeni urednik, Boban Knežević, naprosto nije znao da je to već izašlo na srpskom, a nije pitao one koji znaju, pa je angažovao Aleksandra Markovića za (novi) prevod. Ova verzija donekle je bolja od  Dnevnikove, ali ne dovoljno. Marković, ako ništa drugo, nije skraćivao tekst niti je izbacivao naslove i deonice koje nije znao da prevede (što je slučaj u DILAN DOG verziji). Nažalost, ni on nije u horor upućen dovoljno da bi izbegao neke greške, pa zato i tu imamo promašene naslove i podnaslove. Marković je odličan pisac i vrlo dobar prevodilac, ali ipak – ne može SVAKO da prevodi "enciklopediju" jedne usko-stručne oblasti.

            Evo samo jednog očiglednog primera: kod odrednice o Birsu, pominje se njegova priča "Prokleta stvar" (što sam ja prebacio u "Prokletinja", kako je to u odličnom Vučićevićevom srpskom prevodu još 1960-ih ustaljeno). Dnevnikova verzija tvrdi da se jedno poglavlje te priče zove “Mada nag, čovek može biti u okovima”. Sagitin prevod, pak, kaže da se poglavlje zove "Čak i kada je go, čovek može da bude na štrafte"! U engleskom originalu, taj podnaslov glasi: A MAN THOUGH NAKED MAY BE IN RAGS. Sad, 'rags' nisu ni okovi, a nisu ni 'štrafte'. U ovom kontekstu, rags, doslovno, znači krpe ili dronjci. Ali, da bi čovek to preveo kako valja, treba da poznaje ne samo jezik, nego i konkretnu priču. Dakle, ili da otvori knjigu i pogleda postojeći prevod, ili da, znajući o čemu se u njoj radi, nasluti u čemu je vic – jer crni, birsovski ciničan vic je u pitanju. Goli čovek na stolu u dronjcima je zato što mu je prokletinja iskidala kožu na froncle. E, ZATO je zajebano prevoditi nešto ovakvo ako nemaš dovoljno znanja…

            U ruke mi je pala e-verzija ovog DILAN DOG prevoda koji je neko OCR-ovao i takvog ga pustio u promet. Ja rekoh da je podelim sa narodom ovde, ali ne u copy-paste verziji, nego sam uzeo i očistio sva ta imena i naslove tako da liče na ono što treba da stoji. Mrzelo me je da sređujem pomalo nakaradni stil i jezik prevodioca, ali sam barem očistio faktografiju tako da ovo bude bliže verziji koja može biti od koristi, naročito onima koji tek čine svoje prve korake ka hororu u književnosti.

            Možda mi jednog dana neko ponudi dovoljno para da sednem i napišem svoju enciklopediju horora. Do tog slabo verovatnog dana, evo vam barem ova skica u tom pravcu. U tekstu sam crvenim slovima naglasio naslove koji imaju moj specijalni Seal of Approval pa u istraživanju horora slobodno krenite od njih.

ANTIČKA STRAVA

“Zmija je bila mala, ali je iz tela isisavala neverovatno mnogo krvi. Na mestu gde bi zarila zube koža je trunula do same kosti. Telo se pretvaralo u ogromnu, otvorenu ranu . . . “

Ovaj jezivi opis nalazi se u delu “Farsalija” latinskog pesnika Lukijana koji je živeo u Ι veku nove ere. U devetoj knjizi čuvene poeme Pompejevi vojnici, povlačeči se preko libijske pustinje, postaju žrtve zastrašujučih gmizavaca. Svaki je čovek umirao na drugačiji način, krajnje okrutan. Neki bi se naduvavali dok ne bi bukvalno eksplodirali, nekima je krv izbijala kroz kožu, neki bi poludeli, a neki se, opet, jednostavno raspali. U gornjem je opisu, očito, reč o sepsi usled koje se leš dekomponovao dok od njega ne ostane tek vlažna mrlja na pesku. “Farsalija” sadrži druge, podjednako užasne scene, poput evokacija surovih bitaka i doživljaja čudnih, deformisanih kreatura kao što je Erinija (biće koje se hrani leševima). Pa još kažite da Lukijan nije imao bujnu maštu!

Dakle, horror žanr oduvek je bio popularan. Navedeni “bеstseler” pojavio se 65 godine naše ere u vidu osude imperatora Nerona.

Filosof Seneka u svojim je tragedijama takodje pokazao sklonosti ka stravi i užasu. Ondašnji vladari / Kaligula, Klaudije, Neron / predstavljali su neiscrpni izvor inspiracije. PETRONIJE ARBITAR u “Satirikonu” ostavlja izuzetne uspele horror stranice, na primer u priči o vukodlaku.

Tokom ΙΙ veka, za vreme nešto prosvećenije vladavine Marka Aurelija, filosof APULEJ, osumnjičen da se bavio vradžbinama, napisao je fantastički roman “Zlatni magarac“. U tom mozaičnom delu ne manjkaju ni odlomci čiste strave, poput avanture ARISTOMENA i SOKRATA u veštičjoj jazbini ili prizora kada TELIFRON u ruci drži vlastiti nos /voštani, jer mu je pravi odrezan dok je spavao/.Sve je, medjutim, začinjeno dozom lekovite ironije.

Srednjovekovna literatura takodje nudi pojedinačne tvorevine od kojih se diže kosa na glavi – u islandskim sagama, anglosaksonskoj poemi “Beovulf” i , dabome, Danteovom “Paklu”. Ni Bokačo u “Dekameronu” nije mogao da se odupre iskušenju.

Inspirisani Senekinim teatrom, engleski dramaturzi elizabetanskog doba obilato se služe prizorima nasilja, okrutnosti, horora i fantazije: MARLOU u “Doktoru Faustu”, “Jevrejinu sa Malte” i “Tamerlanu”, KID u “Španskoj tragediji”; VEBSTER u “Vojvotkinji od Malfija” i “Belom đavolu”. Što se tiče ŠEKSPIRA, izbor je bogat – “Hamlet”, “Kralj Lir”, “Tit Andronik”. U “Titu Androniku”, recimo, detaljno je opisana ljudožderska gozba. Nešto slično srećemo tek znatno kasnije u dramama FRIDRIHA ŠILERA.

BARKER, KLAJV (1952 - )

“Svi smo krvave knjige; gde god nas otvore, crvenimo se.” Klajv Barker zbilja voli demone – pakleni Kenobiti iz “Helrejzera” doživljavaju vrhunsko zadovoljstvo jedino prilikom ekstremne patnje, čak i vlastite. Autor ih ne osudjuje, a scene niže se očitim uživanjem.

Za Barkera to su istinski heroji – različiti, individualisti, pobunjenici, poete. Vizionar nalik na Hijeronimusa Boša, Barker kreira pakao na svakom nivou: od rituala u podzemnoj železnici na Menhetnu, preko gigantskog Moloha, načinjenog od delova ljudskih tela, do vampirskog tumora što se kljuka kinematografskom animacijom /”Sin celuloida”/. Slikar i režiser / “HELREJZER”, “KABAL” /, Barker najuspešnije izražava fasciniranost krvlju i monstruoznošću putem literature, pri čemu pokazu je sjajan smisao za humor. U “Knjigama krvi” zapisao je sledeću rečenicu: “Nema tog zadovoljstva koje se može meriti sa STRAHOM.”

BEKFORD, VILIJAM (1760 – 1844 )

U “Hiljadu i jednoj noći” Šeherezada priča o kalifu VATEKU koga je majka, veštica KARATIS, odbacila, pa on, iz gneva, sklapa sporazum sa demonom EBLISOM i čini jezive stvari ne bi li ovladao močima i bogatstvom preadamitskih sultana. Na kraju, u palate podzemnog plamena, nalazi jedino večno prokletstvo. Vilijam Bekford napisao je “Vateka” pošto je napunio dvadeset godina. Bogat gotovo kao izmišljeni kalif, isto takav megaloman i ljubitelj rafiniranih i zabranjenih zadovoljstava, sagradio je ogromni, ekstravagantni dvorac FONTHIL. Sastojao se iz bezbroj malih i većih prostorija, kula, terasa, stepeništa, tajnih prolaza, galerija, biblioteka,salona ukrašenih najlepšim spomeničkim blagom Evrope i Orijenta. Kada se glavni toranj, visok oko stotinu metara, srušio prilikom oluje i ozbiljno oštetio gradjevinu. Bekford je utvrdio da nema novca za neophodne popravke, “Fonthilski kalif” je bankrotirao i nikada se više nije finansijski oporavio.

BIRS, EMBROUZ (1842 – 1914)

“Nitkov je hrana za crve, finalni product čija smo mi prvobitna materija.” Ova sarkastična rečenica suština je cinizma Birsovog “ĐAVOLOVOG REČNIKA”.
Ambroz Birs potomak je ekscentrične porodice – njegov otac MARKUS AURELIJUS iskreno je verovao da je desna ruka predsednika države, a stric LUCIJUS VERUS organizovao je ekspedeciju i otputovao u Kanadu nameravajuči da privoli Kanadjane da se pobune protiv britanske dominacije. Mladi Ambroz je pobegao od kuče i rođaka koje nije podnosio (u mnogim je pripovetkama opisao bračne parove i decu što su se međusobno ubijali. Posebno je zanimljiva priča “KLUB RODOUBICA”), da bi aktivno učestvovao u građanskom ratu. To mu je pružilo inspiraciju za najuspelije i najiskrenije tvorevine, poput sjajne meditacije o smrti u “PARKERU ANDERSONU, FILOSOFU“. Pošto je uspostavljen mir, zaposlio se kao novinar u San Francisku. Žučno je napadao netalentovane umetnike, podmitljive političare i beskrupulozne biznismene. Stekavši bezbroj neprijatelja, nikuda nije išao bez revolvera u džepu. Istovremeno je pisao pripovetke o užasu, smrti i nepodnošljivosti života / “Letnja noć”, “Smrt Halpina Frejzera”/, efektima zastrašivanja / ”Put obasjan mesečinom”/, priviđenjima i čudovištima /”Oči pantera”, “Prokletinja”/.

Birs je značajno uticao na ČEJMBERSA, SMITA i LAVKRAFTA opisujući onostane dimenzije /“Karkosa”/ i nevidljive monstrume /“Prokletinja”/. Njegov karakteristični crni humor javlja se uporedo sa stravom i užasom – dva poglavlja “Prokletinje”, na primer, nose naslove “Ne jede se uvek ono što je na stolu” (u pitanju je leš) i “Mada nag, čovek može biti u dronjcima”.

Naročito je interesantna Birsova zbirka priča pod naslovom “MISTERIOZNA IŠČEZNUĆA”. Sam je autor doživeo sudbinu svojih junaka godine 1913 , u jeku revolucije, pošao je u Meksiko da se pridruži Panču Vilji. Nestao je i više se za njega nije čulo. Tvorac “Misterioznih iščeznuća” misteriozno je iščeznuo.

BLEKVUD, ALDŽERNON (1869 – 1951)

Mora li se verovati u priviđenja da bi se o njima pisale izvanredne priče ? Nije neophodno, rekao bi M.R. Džejms. Engleski majstor pripovedanja o duhovima bio je, međutim, suprotnog mišljenja. Vrlo je studiozno prilazio abnormalnim fenomenima, okultizmu, ezoterizmu, misticizmu i orijentalnim religijama. Pre nego što bi počeo da radi, trudio se da “oseti” spektralnu atmosferu, da sam iskusi ono čemu je želeo da podvorgne čitaoca.

Posećivao je ukleta zdanja (“Slušalac”, “Pusta kuća”) i na koledžu izučavao je tajne kultne Crne šume. U nekolko se vrlo zanimljivih pripovedaka javlja piščev alter ego DŽON SAJLENS (vidi DETEKTIVE OKULTNOG) koji iznosi autorove teorije o nadnaravnom.

Blekvud je, takođe, mnogo putovao. Penjao se na Alpe i kanuom plovio kanadskim rekama. Stoga se u njegovim delima često opisuje prirodni ambijent – planine jezera, šume, divlji i izolovani krajevi nastanjeni zastašujučim bićima (“Veštičje ostrvo” /VRBE/, “Snežni sjaj”, “Staza sudbine”).

Među najboljim Blekvudovim tvorevinama svakako je “VENDIGO” u kojem demon u formi vetra caruje kanadskim šumama.

BLOH, ROBERT (1917 - 1994)

Kao šesnaestogodišnjak već je pisao dela strave i užasa. Svom velikom uzoru H. F. Lavkraftu posvetio je horor – parodiju “Zvezdani užas” (The Shambler from the Stars).

Nakon mladalačkog perioda Bloh je našao vlastiti put. Karakterišu ga jezovite ironične pripovetke, obojene crnim humorom i tipičnim, neočekivanim raspletom.
Autor bezbroj priča o smrtonosnim, ali simpatičnim “psihoubicama”. Bloh je u delu “ISKRENO VAŠ, DŽEK TRBOSEK” ponudio sarkastičnu i metafizičku verziju storije o dobrom, starom Džeku.

U romanu “Psiho” (po kojem je snimljen čuveni film Alfreda Hičkoka ) stvorio je prototip šizofreničnog zločinca NORMANA BEJTSA.

BREDBERI, REJ (1920 - )

Odrasti – eto istinskog užasa! Rej Bredberi nikada nije zaboravio svoje detinjstvo, mirni gradić na Srednjem zapadu, ljuljašku na verandi, stari radio na kojem je slušao muziku za ples, dragstore gde je kupovao sladoled i sodu, luna – park, stripove o Baku Rodžersu, polja deteline i beskrajno duga leta. Nostalgična Amerika koja možda postoji samo na ilustracijama Normana Rokvela i u filmovima Frenka Kapre krije međutim, i tamnu, zastrašujuču stranu. U luna–parkovima ima i opasnih igračaka, veštica i ludila (“Jesenji ljudi”, “Patuljak”, “Ilustrovani čovek”); decu posećuju bića iz drugih dimenzija (“Emisar”) ili su ona sama monstrumi (“Čovek sa gornjeg sprata”).

Mnoge Bredberijeve priče odvijaju se u “zoni sumraka”, gde se dan graniči sa noći, ljeto sa jeseni, detinjstvo sa pubertetom. Iz misteriozne budućnosti, kao tokom noći veštica, izranjaju tajne i strahovi. U tom smislu posebno su uspele pripovetke iz zbirke “Oktobarska zemlja”.

U sasvim netipičnom naučnofantastičnom romanu “Farenhajt 451” dotiče se problema paranoje, dok su “Marsovske hronike”, jesenja poema, specifični, ironični omaž Edgaru Alanu Pou.

CRNI ROMANTIZAM

Petrus Borel /1809 – 1859/ bio je istinski dendi, čovek rafinirane elegancije i makabrističkog stila, uvek odeven u crno, negovane brade na otmenom, bledom licu, zbog čega su ga neki prijatelji duhovito nazivali vukodlakom. Kao dvadesettrogodišnji mladić napisao je “Šampaver, nemoralne priče”, katalog okrutnosti, strave i različnih tipova umiranja, obojen karakterističnom ironijom.

Njegovo je delo nekoliko godina kasnije inspirisalo ISIDORA DIKASA /1846 – 1870/ da pod pseudonimom grof od Lotreamona objavi vizionarske “Maldororova pevanja“, tekst koji dostiže same granice nadrealističkog apsurda.

Pobuna protiv građanskih konvencija, sklonost ka iracionalnom, makabrističkom i izuzetnom glavne su odlike romantičkog pokreta, a javljaju se kod engleskih poeta Kolridža, Bajrona, Šelija, u gotskom romanu i pripovetkama Hofmana.

U Francuskoj se posebno razvila moderna naracija podstaknuta tada strogo zabranjenim tekstovima markiza de Sada. Među značajnijim autorima ovog žanra su: ŽIL AMEDE (“Ðavolice”), ŠARL NODIJE (“Smara“), PROSPER MERIME (“Ilska Venera”, “Lokis”), TEOFIL GOTIJE (“Kapetan Frakasa”,“Mrtva ljubavnica”), ONORE DE BALZAK (“Šagrinska koža”).

U Nemačkoj su se takođe, osim Hofmana, pisci uspešno iskušavali u romantizmu. Naročito bi trebalo istači JEREMIJASA GOTLIFA čija novela “Crni pauk” i danas kod čitalaca izaziva jezu.

ČEJMBERS, ROBERT V. (1865 – 1933)

“Čudna je noć u kojoj blistaju crne zvezde i čudni meseci plove nebom. . .”

KRALJ U ŽUTOM (zbirka priča) Čejmbersovo je remek–delo koje dostiže umetničke vrhunce, gde reči svetlucaju poput otrovnog nakita Medičijevih, zvone kao rajska muzika i strašnije su od smrti. Priča “Kralj u žutom” esencija je horor žanra – ko ga bude čitao iskusiće užas, rizikovati da poludi i nikada neće zaboraviti Karkosu u kojoj su zvezde crne, kojom promiču seni ljudskih misli i gde se rađaju isključivo blizanci. Verujte, večno ćete biti opsednuti HASTUROM, KASILDOM i BLEDOM MASKOM. Naiđete li na osobu što nerazumljivo mrmlja, izgubljeno gleda i u ruci drži knjigu žutih korica, pomoči nema – prekasno je!

Svejedno od srca vam preporučujemo “Kralja u žutom”. Problem je, međutim, u tome što knjiga o kojoj smo pričali ne postoji. Radi se o imaginarnom delu (poput Lavkraftovog “Nekronomikona”).

Autor ljubavnih romana i boem. Robert Čejmbers ušao je u književnu istoriju zbirkom pripovedaka o zastrašujučim efektima izmišljene horor–literature.
Dakle, utešite se! Ako je čitanje ponekad dosadno, barem ne preti opasnost da siđete s uma.

DAL, ROALD (1916 – 1990) 

Heroj iz drugog svetskog rata, Roald Dal iskazao se kao istinski majstor pripovedanja u britanskom stilu. Njegova su dela obeležana dozom crnog humora i makabrističkom atmosferom. Čitaoca podilaze trnci, jer bi se nešto od opisanog u Dalovim pričama sasvim sigurno moglo desiti i bilo kome od nas.
U tom smislu antologijski je primer pripovetka “Ljubi, ljubi” gde autor dokazuje da su deca naročito naklonjena stravi i užasu. Dal je i inače sjajan dečji pisac, obdaren bujnom, razigranom maštom (“Veštice”).

DETEKTIVI OKULTNOG

U pitanju su, dakako, kolege i učitelji našeg omiljenog junaka Dilana Doga. Profesija istraživača natprirodnih pojava ima svojevrsnu istoriju. Prvi detektiv okultnog bio je profesor Heselijus autora LE FANUA – psihijatar koji se suprotstavljao nadnaravnom ponekad upražnjavajuči egzorcizam, a ponekad opsednutima propisujući sredstva za umirenje. Heselijusovi pacijenti odlikovali su se zajedničkom sudbinom: bez obzira na doktorovu sposobnost, ostajali su neizlečeni.

Detektiv koji je zbilja rešavao slučajeve s one strane realnosti i hvatao manijakalne kriminalce od krvi i mesabio je Hodžsonov KARNAKI. Koristio se tradicionalnim postupcima u stilu Šerloka Holmsa, ali i magijskim metodama lovaca na čudovišta.

Blekvudov DŽON SAJLENS takođe se suočavao sa hororom. Kao parapsiholog, boravio je u naselju kojim su zacarile veštice (“Drevne čarolije”), vodio bitku protiv egipatskih monstruma (“Osveta elementala”), izlečio vukodlaka što je živeo na usamljenom baltičkom ostrvu (“Pseći kamp”).

Tridesetih godina belgijski novinar ŽAN REJ preradio je serijal o HARIJU DIKSONU, američkoj imitaciji Šerloka Holmsa, stvorivši lik detektiva koji se uspešno nosio sa okrutnim sektama, antičkim božanstvima, paklenim pronalascima, podzemnim čudovištima. Autor je objavio oko stotinu uzbudljivih epizoda smeštenih u ambijent Velike Britanije.

Pomenućemo na kraju profesora VAN HELSINGA, specijalistu za vampirologiju, ŽILA DE GARGENA, doktora TAVERNERA i SOLARA PONSA, nezaboravne junake horor literature.

DOJL, ARTUR KONAN (1859 – 1930)

Šerlok Holms je nesumnjivo lik svetlosti, zasnovan na logici i racionalnosti. Ipak, neke od njegovih istraga protkane su natprirodnim (“Baskervilski pas”,“Vampiri iz Saseksa”). Konan Dojl je očito imao smisla za mračnu stranu pojavnog sveta o kojoj je pisao u apsolutno fantastičkim pripovetkama. “Kapetan Polarne zvezde”, i “Totov prsten” govore o ljubavi nakon smrti; “Gospodin Lambert” i “Slučaj gospođe Senoks” opisuju nemilosrdne osvetnike; u “Mumiji” i “Strahu od visine” glavnu reč vode klasični i potpuno originalni monstrumi.

--- NASTAVIĆE SE...---

Dejan Ognjanović: Intervju za KOŠMAR

             Već sam ovde na blogu najavio da sam za makedonski horror-fanzin KOŠMAR dao intervju.

            Evo šta su me pitali a šta sam ja odgovorio + nekoliko apdejta vezanih za razvoj situacije u međuvremenu, od pre par meseci kada su pitanja postavljena.

            Svoje odgovore sam, ekskluzivno za čitaoce ovog bloga, preveo sa makedonskog na srpski.

1. Kazi mi do kade e rabotata na tvojot horor doktorat?

Moj doktorat na temu ISTORIJSKA POETIKA HOROR ŽANRA U ANGLO-AMERIČKOJ KNJIŽEVNOSTI završen je i nalazi se pred odbranom, koja se očekuje krajem oktobra ili početkom novembra. Voleo bih da udesim da datum odbrane bude baš na Noć Veštica, 31.X ali to ne zavisi sasvim do mene. (edit: Zbog nekih detalja vezanih za složenu proceduru i nekoliko sednica različitih tela koja treba da odobre referat, sama odbrana će se valjda desiti krajem decembra...)

2. Nazivo e brilijanten roman. Imas prekrasen stil na pisuvanje. Kazi mi kolku vo glavniot lik vo deloto go ima Dejan Ognjanovic?

Od samog starta bilo mi je jasno da bi svaki pokušaj "maskiranja" glavnog junaka ili okolnosti i tematike s kojima se on suočava bili fejkerski, lažni, neiskreni, kukavički. Nisam hteo da bežim od toga da taj lik jeste, u priličnoj meri, zasnovan na meni: čak sam insistirao na tome, i dao mu neke svoje odlike – pre svega lično ime, studije anglistike, i još par detalja. U pitanju je jedna pomalo mazohistička igrarija, u kojoj uzimam sebe kao osnovu, a onda na nju dodajem neke osobine, i oduzimam druge, i onda taj lik stavljam u okolnosti u kojima lično nikada nisam bio, ali mi je zanimljivo da posmatram reakcije tog konstrukta na njih. Ono što je definitivno moje u tom "Dejanu" jesu opsesije i zapitanosti, a u nešto blažoj meri i odnos prema ljudskoj vrsti uopšte i prema ljudima konkretno. Naravno, ima mene svuda po romanu, pa i u drugim likovima, uključujući i "zlikovce".

3. Nazivo sodrzi bogata horor ikonografija, no vo globala toa e edna Videodrom osnova koja preminuva vo Lavecraftovska magiska inicijacija. Kronenberg mi e omilen reziser i Videodrome mi e omilen film na site vreminja i toj e neiscrpen bunar za site avtori. Kazi mi zosto se odluci na Kronenbergovski vlez vo svetot na zabranetite video snimki?

Videodrom sam po prvi put pogledao na VHS-u, u leto 1995, kada se u meni začela ideja za ovaj roman. Godinama sam ganjao masterpis svog tada omiljenog reditelja, ali bez uspeha, sve dok nije bio emitovan na TV Politika. Neko ga je tada usnimio, i video kasetu s tim filmom dobio sam poštom od Gorana Skrobonje, tog sudbonosnog letnjeg dana. Videodrom je bio (skoro) sve što sam želeo da bude. Naročito njegova prva polovina. U jednom trenu, negde oko sredine filma, čak sam morao da ga prekinem načas, da prošetam po stanu, unezveren, oduševljen, raspomamljen količinom i vrstom uživanja koje mi je pružio. Bilo je to još malo pa seksualno iskustvo. Želeo sam da ga produžim. Kroz taj film su se prelamale teme i slike koje su me opsedale, na način neviđen, originalan, nadahnut, organski. Baš kao i gledaoci Videodrom-signala, bio sam "zaražen" – mutacija je otpočela, meni neznano. Na nju su se nadovezale vesti o snuff filmovima snimanim u Bosni i Hrvatskoj (jedna od njih citirana je u romanu) kao i sveopšta klima koju su proizvodili snimci prikazivani u TV dnevniku tih godina, na kojima se mogao videti – horor naživo: klanje i najgore kasapljenje u mučenje u najbližem komšiluku. Moj roman se bavi indirektnim, ali time neublaženim učinkom užasa koji nam je tih godina bio tako blizak.

4. U Brdima Horori e odlicna kniga koja e poveke od potrebna za srpskata kinematografija. Taa svedoci za bogatata i dolgogodisna kultura i tradicija na snimanje na horor filmovi vo Srbija. Kazi mi sto mu nudat modernite srpski horori kako Srpski Film i Zivot i Smrt Porno Bande na horor zanrot vo svetski ramki ?

            Ta dva naslova uspela su, kao skoro nijedan noviji film nastao u Srbiji, da budu relevantni ne samo u domaćim, lokalnim okvirima, gde predstavljaju doslovno vrh svega što je ovde snimljeno u 21. veku, nego su uspeli da budu značajni i u svetskim razmerama, što je sa srpskim filmovima izuzetno retko. Oba su izazvala burne rekacije svuda gde su prikazani, dobili su brojne nagrade na 20-ak festivala širom sveta i otkupljena su prava za bioskopsku i DVD distribuciju u brojnim zemljama. To su postigli zbog toga što su to, pre svega, filmovi koji uspešno spajaju lokalno i globalno: koristeći prepoznatljive žanrovske matrice (road movie, thriller, horror, torture porn...) oni nude autentične, iskrene, emocijama nabijene priče koje ne liče na one iz drugih američkih i uopšte zapadnjačkih horora. Drugim rečima, dovoljno su svoji da budu autentični (i egzotični) a opet dovoljno se uspešno koriste jezikom prepoznatljivim i razumljivim inostranom gledaocu, sa kojim sjajno komuniciraju, u šta sam se i lično uverio prošle godine kada sam na festivalu Fantazija u Montrealu predstavljao program SUBVERSIVE SERBIA, u okviru koga su igrala i ta dva filma.

5. Ti go imas prevedeno Necronomicon na Lovecraft. Kazi mi koi bea tvoite prvi impresii koga za prv pat vo zivotot procita nekoe delo na Lovecraft i so sto te zaintrigira negovoto tvorestvo?

            Ja sam za Lavkrafta prvi put čuo u stripu: Marti Misterija, epizoda "Kuća na granici sveta"; bilo je to 1986. godine. U to vreme nijedna Lavkraftova priča nije postojala prevedena na srpski, niti je meni (koji sam imao 13 godina) tada bilo moguće da dođem do izdanja njegovih knjiga na engleskom jeziku. Nagoveštaji kosmičke strave iz te epizode poklapali su se sa nekim mojim opsesijama, a naročito sa temom "ukletih kuća" koja me je oduvek privlačila: naravno, u ovoj epizodi ne radi se o kući opsednutoj duhovima, nego je strava još daleko originalnija i neobičnija od onoga što sam do tada o hororu znao. Lavkraft mi je tada postao sinonim za nešto egzotično, što ne liči ni na šta poznato, a što je istovremeno užasno jezivo i stravičnije od bilo kakvog horora koji sam tada znao.  

Tako da sam ja Lavkrafta praktično IZMAŠTAO – izmislio sam ga u svojoj glavi, na osnovu vrlo tankih nagoveštaja, nekoliko godina pre nego što sam u svojim rukama najzad držao prve njegove prevedene priče (bilo je to 1991. godine: zbirka S ONU STRANU SNA). Na svu sreću, kako to retko u životu biva, ono što sam ja zamišljao i maštao bilo je vrlo blizu učinku tih njegovih priča, i... bila je to ljubav na prvi pogled. Kruna te ljubavi je upravo zbirka NEKRONOMIKON koju sam priredio, delimično preveo i za koju sam napisao uvod, pogovor i komentare ispred svake priče, kao i razne napomene itd. Mogu s ponosom da kažem da drugo takvo izdanje na srpskom ne postoji – ne samo kada se govori o hororu, nego uopšte: nijedan pisac, ma koliko značajan i veliki, nije kod nas bio predstavljen na tako reprezentativan i kompletan način kao što je Lavkraft u NEKRONOMIKONU. Zato je I izdanje rasprodato, i u pripremi je II, prošireno, koje će možda izaći do kraja ove godine. (edit: Naravno, s tim izdavačem rokovi su krajnje rastegljiivi: ako se NEKRONOMIKON 2.0 uopšte desi, to neće biti pre proleća ili leta 2012.)

6. Edno neblagodarno prasanje, zosto sakaat lugeto da gledaat horori, sto e toa sto licno tebe te privlekuva vo zanrot?

            Mislim da to ima mnogo veze s tim što je osnovna preokupacija, polje kojim se horor bavi upravo podsvest, nagoni, instinkti, područja koja pokrivaju tabui, znači sve ono što kultura odbacuje; jer civilizacija se zasniva na odbacivanju. Nešto je civilizovano, uredno, nešto što se da prihvatiti i postoji nešto što je takođe deo ljudske prirode, ali se radi postojanja sistematičnog, uređenog društva odbacuje, ne prihvata, te zbog toga postoji ta odbačenost horora, mada je možda to prejak termin, recimo suzdržanost prema ozbiljnom bavljenju njime upravo zbog toga što se bavi temama i pitanjima koja većina ljudi ne želi da prizna uopšte kao postojeća. Recimo, Stiven King u jednom od svojih intervjua kaže da nije toliki horor kada vi u novinama pročitate da je neko zakucao dete za zid, mislim to jeste užasno, ali horor je u tome da vi kada pročitate tu vest, vi se u stvari užasnete time što se setite da ste nekad i vi poželeli da lupite šamar svom detetu, figurativno rečeno, da mu otkinete glavu, zato što nije htelo da ućuti ili da vas posluša. Znači, iako svi mi nismo rođene ubice, ipak ti nagoni postoje u nekom obliku u svima nama...  

Toliko, što se tiče privlačnosti horora uopšte. Što se tiče mene – ne bih znao da ti kažem, jer ga volim otkad znam za sebe: od najmlađih dana voleo sam one strašne, jezive bajke, krišom sam gledao horore još kao klinac, nikad me kaubojci ili krimići nisu naročito interesovali, pa ni akcijaši koje su moji vršnjaci gledali. ROKI, RAMBO, TOP GUN, STAR WARS... ništa mi to u životu nije značilo, nikada, pa ni dok su moji drugari otkidali na njih. Ali zato – NOĆ VEŠTICA, oduvek, još otkad sam taj film prvi put video, kad sam imao 9 godina...

           
7. Bidejki dobro si zapoznaen so balkanskata kinematografija, mozes da mi kazes koi se najgolemite precki za finansiranje i snimanje na horor film vo Srbija?

            Ne postoje naročite prepreke za snimanje horora u odnosu na uobičajene prepreke za snimanje bilo kakvog filma, a naročito onog koji se po bilo čemu razlikuje od ustaljenih dosadnih staromodnih banalno angažovanih drama. Naravno, nijedan film u Srbiji ne može da se isplati jer su bioskopi uglavnom izumrli, a horor je ovde naročito neprofitabilan i neshvaćen žanr, pa je to svakako dodatni minus. Volja postoji, mladi reditelji i scenaristi sa svojim projektima postoje, ali naravno – teško im je da dođu do para...

8. Kazi mi dali vo bliska idnina mozeme da ocekuvame nov horor roman od tebe?  

NAŽIVO je pisan svesno sa idejom da će ta priča biti nastavljena. Taj roman je samo jedna faza u procesu koji ima mnogo šire i dublje implikacije. One će se bolje videti u drugom delu, pod naslovom PROKLETIJE, koji se dobrim delom zaista i dešava u kosovskim Prokletijama. Taj roman ja ponekad opisujem kao U SRPSKIM PLANINAMA LUDILA. Ipak, proći će nešto vremena dok on ne bude napisan: za razliku od NAŽIVOG koji je bio intimna priča sa jednim glavnim junakom i svetom oko njega koji je u suštini moj svet i ne zahteva neko posebno istraživanje, PROKLETIJE imaju mnogo veći raspon, više likova, više narativnih tokova, više lokacija i složeniju zaleđinu koja zahteva vrlo komplikovano čeprkanje po nekim ne baš dostupnim izvorima (istorijskim, mitološkim, ezoterijskim, geografskim, geološkim, vojnim...).

Zbog toga, to neće biti moj idući roman, već, verovatno, nešto što ne zahteva toliko priprema. Imam ideju za roman koji bi bio nešto kao spoj novele THE TURN OF THE SCREW i srpskog filma LEPTIRICA, ali u režiji Pupija Avatija. Zove se ZAVODNIK. To bi moglo da izađe iduće godine... ako ga prvo napišem. (edit: Početak pisanja toga ne treba očekivati pre zime ili proleća 2012.)

THE LAIR OF THE WHITE WORM (1988)

 *** 

 3+ 

             U okviru akcije odavanja počasti nedavno preminulom reditelju Kenu Raselu naterao sam se da premijerno pogledam njegov drugi bioskopski film, WOMEN IN LOVE. Dugo sam ga do sada zaobilazio, s razlogom. 

Ne mogu bogzna šta lepo reći o njemu, sem da je Oliver Rid zabavan za gledanje, donekle i Alan Bejts a odnekle razgolićena Glenda Džekson – međutim, ovo je suviše uninvolving i nekoherentno i nefokusirano za moj pojam storitelinga i idejno-emotivnog involvmenta, a glavni krivac je onaj kretenski erotoman D. H. Lorens po čijim masturbatornim fantazijama je ovo snimljeno. 

 

E, kako bih se okrepio od smorenosti prouzročene gledanjem ovog filmića, podvrgnuo sam se reprizi poslednjeg dobrog filma Kena Rasela THE LAIR OF THE WHITE WORM (od bioskopskih, posle ovoga je radio samo još KURVEŠTIJU, koju bih možda nekad i pogledao da mi viđeni inserti nisu delovali odvratno i da nemam gađenje prema Terezi Rasel koja me neodoljivo podseća na Snežanu SWEET MOVIE Zarić).

            THE LAIR OF THE WHITE WORM je najpribližnije "čistom" hororu što je Rasel ikada prišao (mada delirijumi, perverzije, grozote i košmari u DEVILS, GOTHIC, CRIMES OF PASSION i ALTERED STATES uopšte nisu daleko od toga žanra, tj. mnogi ih u njega svrstavaju). 

Raselov scenario je zasnovan na opštepopljuvanom romanu Brema Stokera – poslednjem koji je ovaj napisao, i to par godina pred smrt, u vreme kada je već počela da ga drma senilnost (po nekima, navodno, prouzročena nelečenim sifilisom koji je zakačio otprilike u vreme pisanja DRAKULE). Taj roman nije izgazio samo onaj ko ga nije čitao. Lavkraft, recimo, kaže da u njemu Stoker "utterly ruins a magnificent idea by a development almost infantile".  

Čak i sam Rasel, u intervjuu FANGORIJI br. 79 priznaje: "With the book, Stoker tried to write something beyond what he'd already written in Dracula. Unfortunately, his faculties had given way, and he couldn't realize his imagination. It seems potentially more imaginative than Dracula, yet falls far short of itself in terms of credibility." 

Ako ništa drugo, WORM je vrlo kratak roman, na nekih 200-ak stranica, i vrlo uskoro ću ga najzad pročitati da proverim da li je nešto sa tako moćnom premisom autor DRAKULE (po meni, vrlo respektabilnog romana u estetskom smislu, nevezano za neosporiv mu istorijski značaj) uspeo da napravi totalni ćorak kakav mu svi pripisuju.

Do tada, ostaje ovaj zabavni komad namernog kempa: jer očito je da je Raselu ovde pre svega bilo do zajebancije, i da je Stokerove senilne pokušaje "ozbiljne" strave sa ovako grotesknim materijalom mogao jedino da doživi kao odskočnu dasku za jedan od najboljih kemp-horora ikada. 

Po duhu je ovo sve vrlo blisko neodoljivo luckastim Morisejevim "Vorhol" seksi-horor-komedijama o Drakuli i Frankenštajnu. 

Baš kao i u njima, tako i ovde imamo sasvim dovoljno sastojaka da se zadovolje površni hororisti (krv, čudovišta, mračne noći, senke, zmije, saspens…), a pored toga pažljiviji i pametniji gledalac nagrađen je za žanr vanredno vickastim verbalnim dvosmislicama i vizuelnim pošalicama, od kojih su neke prvoloptaške, a neke možda zapazite tek na drugo gledanje.

            Predvidivo, u zapletu koji se tiče žene-zmije i njenog "božanstva" u vidu džinovskog belog zmaja-crva-zmije, aluzije na zmije napadne su od samog starta, i pre nego što predvidiva misterija bude ogoljena. Recimo, ledi Silvija Marš (veoma seksi i neverovatno duhovita Amanda Donohju očito vrlo zabavljena i s guštom uronjena u ovo zezanje, maltene kao ženski ekvivalent Uda Kira) kaže: "I change my cars as regularly as a snake sheds its skin." 

A mladog izviđača-autostopera prvo zavede igrom Snakes and Ladders pre nego što ga gricne za offscreen penis i udavi u kadi. U kasnijoj sceni, kada je upitaju "Do you have children?" ona vickasto odvraća: "Only when there are no men around." 

Ne znam baš da li bi u današnjoj politički korektnoj klimi mogla da prođe čitava ta blago-pedofilna scena pa i sama takva replika (mada, verovatno bi, jer na zavođenje maloletnika od strane zrelih dama mnogo blaže se gleda nego li na zavođenje maloletnica od strane zrelih mužjaka).

Jedna od čari celokupnog Raselovog opusa počiva upravo u njegovom đavolastom duhu. On je i sam priznao (istoj FANGORIJI br. 79) da njegove filmove pre svega treba posmatrati kao komedije: "Audiences don't realize my films are comedies until the last line has been delivered, and even then, most people don't appear to get the joke. I would like to state that I actively en­courage the audience to laugh along with White Worm."

U slučaju ovog filma mislim da je jedino najkratkovidijim među publikom uopšte trebalo namigivati i objašnjavati da je sve ovo jedno sjajno nepretenciozno zezanje. 

Tu je škotski folk bend sa svojom komičnom pesmicom o belom crvu-zmaju (koja ide i preko odjavne špice).

Tu je fakin Katarina Oksenberg – zvezda DINASTIJE, srpska-prestolonaslednikovica (sasvim prikladno udata za Džonija Rika!) sa pogledom tako tupavim i praznim da je za to samo jedna srpkinjica sposobna! Za njenu beslovesnost Rasel vickasto vezuje jedini incident na celom snimanju, naime: kaže da je ta kokoš napravila scenu jer je po hladnom danu izgubila rukavicu na snimanju, pa joj bilo hladno!

Tu je folklorna inscenacija belog crva tokom seoske proslave u vidu lutke ne mnogo neuverljivije od "pravog" monstruma (potonjeg je kreirao Džof Portas, učenik Boba Kina, najslavniji po doprinosu za HELLBOUND: HELLRAISER 2).

Tu je bujnokosi proto-haripoter koji u slast jede pržene crve, navodni "lokalni specijalitet".

Tu je Hju Grant u svojoj verovatno najzabavnijoj ulozi – ko bi reko da taj iritantni lik može da bude i šarmantan? U pojedinim momentima mi se čak učinilo da on ne bi, u tom trenutku svoje karijere, bio loš izbor za Dilana Doga kad/ako Rupert Evert ne bi bio dostupan.

Tu je komični skoro razroki pajkan kojega na kraju prvo namame muzikom iz gajdi (!) a onda mu oko izbiju sunčanikom (sa šiljkom u obliku zmije, of kors)!

Tu je obilje blasfemije koje bi ogrejalo srce svakog pravog hrišćanstvomrsca: slasno verbalno huljenje o impotentnom, lažnom bogu (Hristu), ali i niz vizuelnih skrnavljenja – od bljuvanja zmijskog otrova na raspeće pa do psihodeličnog masakra opatica pred razapetim Hristom oko koga se uvija "beli crv" i gricka mu ručicu.

Tu su vizuelne reference na zmije na svakom koraku: u prastarim filmovima na TV-u, u ukrštenim rečima…

Tu je, u okvirima horora, najnadrealnija, najapsurdnija i najnekongruentnija scena "košmara" još od scene Rozmerine oplodnje kod Polanskog – sasve seksi bitch-fightom između dve stjuardese i sa olovkom koju Hju Grant erektira potaknut njinim ogoljenim butkicama.

Tu su pećinske slike sisatih žena sa šiljatim dildom među nogama… a tu je i konkretna dildo-akcija pred sam kraj, u sceni ritualnog žrtvovanja tupoglave bebi-fejs device.

 

Tu je žena-zmija koju muzika izvlači bukvalno iz pletene korpe, kao neku hindu-zmiju.

Tu je napadno preterana cliffhanger scena u završnom ritualu: bukvalno se visi nad ponorom i čudovištem u njemu o upola zasečenom konopcu, što je prikladnija nečemu iz 1920-ih nego li 1980-ih – ili barem Mornaru Popaju u najmanju ruku.

Ukratko, LAIR OF THE WHITE WORM je sjajna zajebancija koja bi bila savršena tačka na jednu bogatu karijeru, da umesto te tačke nisu usledile tri tačke u vidu niza koječega (mada kažu da poneki od Raselovih dokumentaraca za TV, čak i u ovom poznom dobu, nisu tako loši). 

 

Istina, moglo bi se takođe reći da je pomalo i šteta što Raselu nisu više davali da radi ozbiljne filmske projekte, i što je ovo najbolje što je u tom trenu mogao da dobije. Sa niskim budžetom i sa jezikom duboko u obrazu, on je pred kraj karijere doveden na ivicu toga da parodira samog sebe. Od ingeniozne kritike crkve u THE DEVILS sveden je na Tales-From-the-Cryptičnog (infantilnog) dobacivača simpatičnih ali ipak detinjastih igara reči i blasfemija.

Od inovativnih transcendentnih vizija u ALTERED STATES on je ovde, u WORMU, doveden do jeftine treš-MTV-spotizacije "deliričnih" vizija… 

I zato, uz svu nesumnjivu zabavnost ovog filmića, meni je barem povremeno u ustima bio i gorak ukus kad bih se setio KO ovde stoji iza kamere, i ŠTA je mogao da radi umesto ovog materijala…

No, gunđanja te vrste na stranu, LAIR OF THE WHITE WORM je sjajna zabava za ljude specifičnog smisla za humor kakvi, valjda, i navraćaju ovde, pa stoga – ko je propustio CRVA do sada: šta više čekate?