уторак, 20. децембар 2011.

VOLESMO SE LUDO U EGIPTU MI

            Žale se neki da su recentni postovi na blogu sumorni, čemerni, upadljivo deprimirajući i beznadežni, pa zato, kao dokaz neuništivosti Ghoulovog duha, evo za promenu, moje najnovije pesme ljubavnog horora. Inspirisana je pogledom na roman Brema Stokera JEWEL OF THE SEVEN STARS, o oživeloj mumiji i njenoj davnašnjoj reinkarniranoj ljubavi, koji planiram uskoro da čitam. Negde u pozadini svesti verovatno mi je bio i Pero Defformero...

volesmo se ludo u egiptu mi

Volesmo se ludo
pre milenijuma tri:
da li me i dalje
sada voliš ti?

Volesmo se jako
pre milenijuma pet:
dal' bi opet sa mnom
pošla u krevet?

Volesmo se besno
pre milenijuma šes':
dal' i dalje za mnom
padaš u nesves'?

Staviću ti oko vrata
kajlu od dvajes karata
kakvu nose dvorske dame:
dal' bi opet pošla za me?

Upravo oživeh
pa ne zborim tečno,
al' ako me ljubiš -
živećemo večno.

O ljubavi našoj
pevali su svi,
smetalo nam nije
što mrzeše nas zli.


Bež'te guje i aspide
od mene vam spasa nema,
gradio sam piramide
da mi u nji' draga drema.

Volesmo se, draga,
ludo ti i ja,
al' ode do vraga
naša dinastija. 

U crno obojen
u meni je Kem,
izvadiše mi jezik
pa ostadoh nem.

Prokleta mi loza
i zlato što sja,
rastaviše dušmani
moju Ka od Ba.

U novom si telu
moja ljubavi,
al spojićemo opet
što zlodej rastavi.

Mumija je moja
žilava i tvrda,
zbog tebe ću, mila,
pomerati brda.

Jer volesmo se ludo
kraj plodnoga Nila,
'ajde priznaj, draga,
dal' bi moja bila?

I tako mi Tota
bila bi gre'ota
da sveštenik zli
ljubav našu pokvari.

O našoj strasti
pevaće eoni,
nemoj da nam, draga,
sudbu kroje Oni.

Zvezde su sada
tačno gde treba,
Polaris namiguje
sa severnog neba.

Okreće se kolo sreće,
naše vreme tek dolazi,
zaplakaće ti dušmani
kad ih moja noga zgazi.

Čudiće se Oni,
neće znati šta je,
kada im pred vrata
Anubis zalaje.

Promenila se klima
u Egiptu zima,
došli Muslimani,
biće stani-pani!

Al mađije su moje
starije od Proroka,
on zaštitit' neće
od mojijeh uroka.

No, ti mi se ne boj,
ljubav mi je čista,
ozlediti te neću
ako osta ista –

- ista kao nekad,
kad ljubih te ja,
kad na nebu sjaše
naš svemoćni Ra.

I zato mi reci,
ako sam ti drag,
dal bi sada legla
u moj sarkofag!

понедељак, 19. децембар 2011.

Šta ima novo s poslom i doktoratom?

             Nisam se već duže od godinu dana obraćao javnosti ovim povodom, a slutim da ima ponekog koga zanima razvoj te shituacije, pa evo, pokušaću ukratko, pred kraj godine, da sumiram kako stvari trenutno stoje glede mog statusa po ovim pitanjima.
            Kao što verovatno znate, pre tačno dve godine ostao sam bez posla. Deset godina sam bio asistent na predmetu Američka književnost na SG Anglistika Filozofskog fakulteta u Nišu kod prof. Dragane Mašović. Tokom te decenije na svojim plećima i iznurenoj psihi istrpeo sam sizifovski teret te nesrećne žene teške i sebi samoj a kamo li drugima. Na kraju tog intenzivnog "druženja" pomenuta matrona našla je načina da me udalji sa tog mesta. Detalji o tome su OVDE.
            Zatim sam se našao na Birou, odakle sam se javio na ubrzo raspisani konkurs za moje upražnjeno mesto, za koje je ona sebi još mnogo ranije već našla podatnu, poslušnu žrtvu. Pošto su moje reference za dati predmet beskrajno jače od jadnog deteta koje se ponadalo da mu je upala sekirica u med obećanom saradnjom sa Draganom Mašović, nakon moje žalbe na referat o tom konkursu isti je na Nastavno-Naučnom Veću fakulteta – propao, odnosno nije usvojen. Detalji o tome su OVDE.
            Prošlo je neko vreme tokom koga je prof. Mašović, neočekivano lišena ikakvog asistenta, morala sama da drži časove vežbi – kako-tako, koliko-toliko (a svakako ne u meri i obimu propisanim programom). Onda su opet raspisali konkurs za to mesto, a ja se opet javio, kao i nova miljenica, i još jedno zalutalo dete. Bio sam naoštren da oborim i ovaj i svaki naredni konkurs za to mesto, eto tako, čisto da ta neutažena, nezadovoljna žena bude još malo neutaženija i nezadovoljnija – mojom zaslugom. Kad već voli da igra prljavo, a budući da su pravda i reference na mojoj strani, mogao sam s tim da se bavim unedogled. Naravno da od ponovne saradnje sa njom nema ni teoretske šanse: bilo je to samo moje isterivanje pravde, ili nekakve jadne, privatne aproksimacije toga. Neko bi rekao – inaćenje, i ja se ne bih suviše energično protivio toj kvalifikaciji. Ionako su mi opcije bile svedene: sa titulom magistra praktično je nemoguće naći posao na fakultetu, u struci, jer se za asistente konkursi više i ne raspisuju, sem za reizbor već zaposlenih, ili za osobe unapred naumljene za ta mesta (dakle, formalna šarada da se zadovolji slovo zakona, ali režirana sa već podeljenim ulogama).

            Anyway, u vreme raspleta tog ponovljenog konkursa raspisan je još jedan – za predavača engleskog jezika na nematičnim grupama na FilFaku Niš. To je moglo da mi bude među-rešenje do neke zgodnije pozicije, bliže mom stručnom usmerenju. Određeni pokazatelji ukazivali su da su mi šanse mnogo veće da tu dobijem posao, nego li da išta za sebe korisno uradim još jednim (eventualnim) obaranjem konkursa za mesto na kome sebe, kao asistenta TOJ frustriranoj usedelici, više ne vidim. Dakle, imao sam da biram: 1) još malo inaćenja sa Dragonom, i eventualna slast od još malo pakosti u kočenju njenih planova s mojom naslednicom (što se ne maže na leba, jer ja time i dalje ostajem na Birou...) ili 2) dizanje ruku od tog konkursa, prestanak talasanja, i javljanje na drugi konkurs, u nadi da će ova, napokon privremeno utažena, biti mirna povodom mog novog uposlenja na mestu koje s Anglistikom nema direktne veze (mada, da budem potpuno jasan, služi pretežno za upošljavanje onih asistenata koji s te grupe otpadnu zbog neslaganja sa svojim nakaradnim profesorima).
            Odabrao sam drugu opciju, svestan rizika da se desi tačno ono što se na kraju i desilo: ukratko, Draganina dobra prijateljica, Savka Blagojević, bila je predsednica te druge komisije, pa su tako na taj konkurs nahuškale neko dete koje je u to vreme već radilo u nekoj školi, i njemu (tj. njoj) napisali referat. Stvar je jasna: Dragana Mašović ne želi da mene ikada više vidi, a svakako ne kao zaposlenog na tom Fakultetu, jer bi moj povratak, čak i na mala vrata, izokola, za njenu bolesnu sujetu bio doživljen kao lični poraz. Videvši koliko je sati, digao sam ruke od daljeg talasanja: na taj drugi konkurs nisam ni uložio prigovor, i ta neka "tetkica" je glatko zaposlena umesto mene. Inače, u komisiji za taj anti-mene referat bila je i bivša mi koleginica sa Anglistike, dr Biljana Mišić-Ilić, nekada davno puna cvrkutave ljubavi prema meni: evo je ovde na slici kako mi srdačno čestita na magistraturi, dve godine pre nego što je potpisala referat protiv mene. 

U referatu stoji da su sve moje knjige, radovi, konferencije i stipendije vrlo lepi i krasni, ali nisu bitni, jer se tiču drugog usmerenja (kultura, književnost, film...) a ne "I am / you are" nauke. Istina, taj isti "problem" nije mi mnogo pomogao ni u referatu za predmet za koji oni JESU relevantni, ali to samo dokazuje da su ti referati proizvoljno zadovoljavanje forme koje nema veze sa suštinom, i da sadrže samo pokušaje opravdanja unapred načinjenog izbora. Drugi rečima, na konkurs je mogao da se javi i Tuta Bugarin – ako profesorka neće tebe, nego Tutu, Tuta će biti taj kome će da se piše referat, i Haug! Krava koja sedi je rekla svoje! Inače, pomenutu Savku, predsednicu komisije, slučajno sretoh par nedelja kasnije, u banci, kojom prilikom mi je izručila svoj standardni facijalis kez i zaćurlikala nekakvo ćaskanje kao da ništa nije bilo, naravno ne pominjući referat niti konkurs, nego se baveći isključivo slikom koju mi je videla na majici a ja, suviše zabezeknut tom besprizornošću i besramnošću, odvratih samo sa par hladnih reči...

            Bila je to vešto odigrana igra Dragane Mašović, iskusne spletkašice koja je svog prethodnog asistenta takođe najurila, a zvanje docenta stekla sa najminimalnijim uslovima mogućim u to vreme (jedan jedini magistrant, i šačica radova). Uspela je: 1) da najuri "neposlušnog" asistenta, 2) dovede poslušnu beskičmenjakinju kao zamenu i 3) spreči da se "bundžija" vrati na fakultet, makar i na zadnja vrata. Lukavago, nema šta. Uostalom, sve je lako kad si redovni profesor, pa još upravnica grupe Anglistika.
            Najnoviji razvoj situacije pokazuje šta je njoj sve vreme trebalo: beskičmeni automat koji će da odrađuje i njen posao, ćutke, poslušno, trpeljivo, dok ona uživa u blagodetima svoje ničim zaslužene plate redovne profesorke + raznih drugih funkcionerskih i tezgaških dodataka. Naime, kako saznajem od studenata sadašnje II godine Anglistike, prof. Mašović je u potpunosti prestala da drži nastavu iz predmeta Uvod u američke studije. Došla je samo na prvi, uvodni čas, da ih pozdravi i obeća im da nju više neće videti naživo sve do ispita, a u međuvremenu, tu je moja "naslednica" da odrađuje i časove predavanja (profesorkine) i časove vežbi (svoje), uz pomoć gostujuće lektorke, debele teksašanke koju su nekako takođe upregle u Draganino ralo da joj odrađuje posao koji nju mrzi da se njime bakće. Dakle, sad "neposlušni" Ognjanović više nije tu da talasa i buni se kad mu ova pokuša da uvali posao za koji nije angažovan; umesto njega tu su zombiji koji će da ćute i trpe i da rade profesorkin posao, a da ona na posao i ne dolazi. Pa to je raj na zemlji! Ko ne bi voleo da mesečno primi oko 100.000 dinara a da to malo posla koji ima neko drugi odradi umesto nje(ga)? Sad je i slepima jasno zašto je "ja se saginjati neću" Ognjanović bio nepodoban za strategiju "lezi lebu s kavijarom da te jedem" profesorke Mašović.

            Ne treba misliti da sam ovim razvojem situacije bio iznenađen, zatečen ili frapiran. Bio je to niz prljavština koje su se mogle očekivati, ali nisam mogao niti hteo da suviše lako odustanem od te beznadežne borbe, prosto zato što nisam od tih što lako odustaju, a ne zato što sam realno mislio da imam ozbiljne šanse da detronizujem tu umišljenu veličinu i vratim se nazad sa oreolom i lovorikama prvog asistenta u istoriji koji je zbacio s prestola redovnog profesora. Slegnuo sam ramenima na sve to i kazao: Zut alors, odnosno Son cosas de la vida. Umesto da se dalje i dublje akam po blatu sa stokom, da gubim vreme na sudske parnice (u Srbiji!? HA!) i medijska preganjanja, pošto sam se isprva malo izduvao u tome, svoju energiju i vreme posvetio sam radu na doktoratu.
            Doktorsku tezu na temu ISTORIJSKA POETIKA HOROR ŽANRA U ANGLO-AMERIČKOJ KNJIŽEVNOSTI odobrio je UNIVERZITET U BEOGRADU (Filološki fakultet, Studijska grupa Anglistika). Moj mentor, prof. dr Zoran Paunović, bio je sve ono što moja mentorka na magistarskom radu, Dragana Mašović, NIJE bila. Zbog toga mi je za magistarski o Pou, na 166 strana, trebalo SEDAM godina od prijave do odbrane (tačnije, moj prvoprijavljeni magistarski, o Lavkraftu, zbog neažurnosti mentorke i moje naivnosti nije nikada ni dovršen), dok mi je za doktorat daleko zahtevnijeg opsega, na 470 strana, sa apsolutno savršenim mentorom, trebalo malo više od DVE godine od prijave do odbrane. Ako ja lažem, matematika je jasna i nepobitna. Let him who hath understanding count the number of the Ghoul! After all, it is a human number...

            Rečeni doktorat završen je, od mentora odobren, ukoričen i predat nadležnim službama beogradskog Filološkog fakulteta početkom juna 2011. Referat je bio gotov već početkom septembra, ali zbog odsustvovanja iz zemlje jedne od tri članice komisije nije bio smesta potpisan od sva tri imena, pa je tako zakasnio da, računajući i obaveznih "mesec dana na uvidu javnosti", stigne za oktobarsku sednicu NN Veća, nego je (jednoglasno!) odobren tek na novembarskoj. Sad preostaje samo još da bude odobren na sednici Veća Univerziteta, što bi trebalo da se desi valjda posle praznika, u januaru, nakon čega može da se pristupi odbrani, možda i pre mog rođendana (30.01). Dakle, malo se odužilo samo zbog letnjeg raspusta i poštovanja propisane procedure, ali u principu, ta odbrana bi trebalo da prođe glatko. Kad datum bude zakazan, obaveštenje će biti ovde na blogu.
            Da sumiram: trenutno sam blaženo nezaposlen i uživam u slobodi kakvu odavno nisam imao; od mog zaposlenja na FilFaku u Nišu trenutno a ni u bližoj budućnosti nema ništa, a prilično je mrka kapa i na drugim fakultetima u Srbiji, barem dok god sam "samo" magistar; doktori su već znatno traženija roba, pa jednom kad stavim to magično "dr" ispred svog imena trebalo bi da se i stanje mog (ne)zaposlenja reši, ovde ili onde. U međuvremenu razmatram neke opcije za eventualni post-doc u inostranstvu, ili čak i da upišem još jedne, ali tuđinske doktorske, ako se ukaže zgodna i privlačna prilika u skladu sa mojim preferencijama, no ne žurim sa time. Trenutno mi je možda i suviše lepo: intenzivno čitam knjige "za dušu", žanrovske i one druge, gledam filmove, pišem neke manje tekstove za domaće i strane časopise i po glavi prevrćem neka ambiciozna pisanija, a pre svega naredni roman (ZAVODNIK), kojim ću početi da se bavim tek nakon odbrane doktorata. Do tada, niko me ne juri, nigde mi se ne žuri, opuštam se i odmaram od doktorata (i rvanja sa aždajama niškog Filfaka), koristim ovaj predah da napunim svoje baterije i da se početkom naredne godine bacim u nove radne i ratne pobede.

недеља, 18. децембар 2011.

STRAW DOGS (2011)

**     
2+
            Sve što su mogli da promaše – promašili su u ovom ionako nepotrebnom rimejku. Greh je tim veći što je scenarista i reditelj, Rod Luri, zapravo bivši filmski kritičar koji bi (u teoriji!) trebalo da zna bolje nego da dosledno ispromašuje sve poente jednog od kult-klasika sedme umetnosti! Umesto patuljastog šmokljana-matematičara kakvog je kod Pekinpoa igrao Dastin Hofman, za glavnog junaka sad imamo nekakvu wish-fulfillment fantaziju našeg scenariste i reditelja: naime, dobili smo Džejmsa Marsdena, krupnog, mišićavog i lepog mužjaka koji se pretvara da je "nerd" – pogađate! – tako što nosi naočari. Pih. Za Hofmana sam se bojao i navijao; ova copina deluje kao da bi mogla sama da se nosi sa 3-4 redneka odjednom. 

Taj lik je po zanimanju, naravno, scenarista, koji usred današnje Amerike sprema skript o – Staljingradskoj bici! Seljoberi s kojima se zakači takođe su nekakvi mišićavi, nabildovani, preplanuli, da ne kažem lepi ali svakako pravilnih crta i filmskog izgleda: mislim, jebote, ovo je film u kome vođu južnjačkih degena glumi plavooki Šveđanin! Čak i seoskog retarda (ex Dejvid Vorner) sad igra ona neandertaloidna razvijotka, ružniji i gluplji brat iz PRISON BREAK. Ženicu, pak, ne igra više tako jebozovna pičica kao Suzana Džordž nego nekakva antipatična tankousta uspijuša, Kejt Bosvort ("istina, dobrog dupeta", šapuće feminista u meni). 

Iako scenario protrčava kroz većinu koraka koje je i stariji film imao (barem ako se iz aviona posmatra), to je samo banalno i promašeno ejpovanje bez sopstvenog ubeđenja i smisla. Sve to oponašanje nedodirljivog se, zbog lošeg kastinga i neshvaćene poente originala, svodi na tek još jedan – istina, lepo uslikani – film opsade, sa nešto malo HOME ALONE meets SAW fora & fazona, ali bez one unikatno opresivne atmosfere sveprožimajuće paranoje i neizbežnog nasilja koje titra u vazduhu i zahvata sve, pa čak i naočarca, jevro-matematičara Dastina.

Ako je stari film bio o tome kako nasilje rađa nasilje a spuštanje na nivo stoke i nevinu žrtvu (if any!) neminovno pretvara u stoku (ili, tačnije, pruža priliku skrivenoj zveri da iskoči iz brloga) i ako se bavi patologijom "normalnih" možda i više nego li patologijom neukih seljobera – rimejk je skroz naskroz u fazonu "America, fuck yeah!" odnosno "ko mi dira dom i ženu, jebaću mu oca u vr' guzice!" i nad simplicizmom toga izlišno je zadržavati se.

Ovim promašenim zahvatima gotovo sasvim je ubijena originalna dinamika između likova i poenti koje iz njihovog međuodnosa nastaju, uključujući tu i nedostižno neprejebivi Pekinpoov kraj koji ovaj idiot nije čak ni pokušao da dosegne, nego se sve okonča mlitavo, prazno i bezveznjački: katarzično, umesto antiklimaktički. Sjebasmo retarde, izgore nam šupa, al vatra donosi pročišćenje a sutra je novi dan; uostalom, dom je ostao netaknut. 

Istina, najveći problem ovog rimejka je to što se naslanja na filmčugu koju niti zna niti ume da dosegne; onaj ko nikada nije gledao Pekinpoove PSE OD SLAME moći će bez većih problema da utuca svojih 100-ak minuta uz ovaj leposlikani lepokastovani umerenozanimljivi i savršeno zaboravljivi redux. Ali, dođavola, šta uopšte na ovom blogu traži neko ko nije gledo the one & only STRAW DOGS? Pa ne pišem ja ovo za one što ih Gugl ovde baci dok tragaju za stvarima kao što su "kako se jebe" ili "film o ubijanju crnaca" ili pak "how big is srdjan todorovic penis"! Oni su, u opsadi moje niškobanjske farme, s druge strane barikade!

субота, 17. децембар 2011.

HRASTOPOŠTOVANJE - Tijana Jevtić



            Evo jedne simpatične knjige koja na prvi pogled možda ne deluje kao da spada u mračni zabran ovog Kulta. A opet, mesto joj je ovde iz više razloga.

            Kao prvo, neobična je i nekonvencionalna – čak, unikatna. Ja za sličnu ne znam.
            Šta je ovo? Fiction ili non-fiction? Zbirka pesama u prozi? Knjiga iz istorije i/ili geografije? Slobodne asocijacije prizvane vizuelnim podsticajima? Poezija u slikama? Sve to zajedno? Nešto deseto...?

            Kao drugo, proizvod je umetnice čiji su radovi ovde već bili pečatirani Gulovim odobrenjem, i predstavlja prirodan produžetak njenih fantastičnih fantazija.
            Stvarne lokacije i stvorovi premontirani su i preobličeni u nova, fantastična mesta i bića, manje-više dobroćudna, ali ne baš diznijevski benevolentna. Postoji nešto blago preteće, barem u potencijalu, u ponekim od ovih creepy čuda, i nije ni čudo da su neke od sličica iz ove knjige kasnije završile i u NEKRONOMIKONU.

            Kao treće, predstavlja vrlo osobeno autorsko poigravanje sa sobom i svojim podnebljem, a to je izvedeno na nesvakidašnji, originalan i indirektan način, što je pristup sličan onome koji i sam izvodim u svojim delima, a najočitije u NAŽIVOM. 

            HRASTOPOŠTOVANJE je, dakle, prikrivena, fikcionalizovana autobiografija svoje autorke, ali istovremeno i njenog neposrednog okruženja, grada Užica i njegove okoline, bogatih mitskim predelima i bićima koji se na ovaj indirektni način privremeno izvlače iz mraka i privoljuju na papir u subjektivnom mitopoetičkom kreativnom činu koji svežinom svog pristupa otkriva više nego što bi to mogli klasični "realistički" ilustrovani turističko-edukativni vodiči kroz Užice.

            Knjiga je prožeta vizurom koja bi se, iz ugla ortodoksnog hrišćanstva, mogla nazvati "paganskom" – ali iako se autorka često u tekstu poziva na Zelenog Čoveka i priziva Cernunosa, ne treba ovde očekivati ništa nalik konvencionalnom Wicca tupljenju ili hipijevskoj idolatriji Prirode. 

            Očigledna i nepatvorena ljubav prema prirodi i paralelni odmak od ljudskog blaženo su lišeni bilo kakve eksplicitne ideologije, i odlikuju se tipično ženskom vedrinom i otvorenošću u tretmanu Đavolove Crkve. Neko bi rekao da je to samo zato što su žene ionako Đavolova stvorenja pa se u Njegovoj crkvi osećaju kao svoje na svome, za razliku od muškaraca koji prema prirodi, ako imaju mozga, neretko imaju određenu dozu otklona, sumnjičavosti, distance...

            Bez obzira što ne delim tu količinu euforičnog udivljenja pred svim tim puževima, žabama, bogomoljkama, daždevnjacima i drugim čudima, poštujem to što oni nisu diznijevski zašećereni ovde nego su stavljeni u neke nove, fantastične i prilično zabavne kontekste koji potiru njihove prizemne, dosadno predvidive animalne mehanizme. Tako se racionalni biološki determinizam prevazilazi iracionalnim, umetničkim, kreativnim – lažnim? fotomontažnim? – mitopoetizovanjem.  

Da li nas ta idiosinkratična neo-mitopoetika približava Istini ili udaljava od nje – zavisiće od svakog meditatora nad ovom knjigom. Ono što nije sporno, u svakom slučaju, jeste da je ona vredna meditiranja nad njome.
Uostalom, slike govore više od reči, a ovaj post ilustrovan je upravo nekim fotografijama i fotomontažama i ilustracijama i docrtanim foto-moto-grafijama kakve krase ovih 60 glatko-maznih kolor stranica tvrdokoričene čudnoformatirane sjajnodizajnirane knjige, tako da nema laži, nema prevare. 

Ova knjiga je toliko opskurno ne-distrubirana da ćete je uzalud tražiti u bilo kojoj knjižari. Jedan deo tiraža, srećom, ostao je kod autorke, pa ako ste ovim zaintirgirani, možete joj pisati na mejl tijana.jevtic –at– gmail com i naručiti svoj primerak, dok ih još ima. Cena je valjda oko 500 din, a ako kažete da vas je Ghoul poslao – možda dobijete i extra crtež uz autogram u knjizi.

            Za kraj, ako se neko još dvoumi, evo desetominutne video-prezentacije knjige, pravljene za potrebe promocije 2005. godine:

петак, 16. децембар 2011.

WE NEED TO TALK ABOUT KEVIN (2011)

 **(*) 
 3- 

            Ovo je, u suštini, skoro dvočasovna antireklama za prokreaciju: "Ne rađajte decu, jer može vam se zalomiti da na Jahveovoj Laugh-Riot lutriji izvučete potpuno neljudskog changelinga koga onda morate do kraja života da volite i trpite kao svog". Tilda Svinton je majka psihopatskog bebeta-deteta-dečaka-tinejdžera koji počinje da je, bez povoda, kinji od samog svog rođenja pa sve dok sa nekih 15-ak godina ne ode sa lukom i strelom u svoju školu i ne pobije grdan svet, for the hell of it.

Ovo je horor koji se pretvara da nije horor, iako nesumnjivo spada u podžanr filmova o demonskoj deci kakvi su nedavno doživeli svoje holivudsko vaskrsenije (kao izraz postmilenijumskih lomova u američkom društvu i ponovnog procepa na relaciji roditelji-deca?). Umesto banalnih žanrovskih tropa o antihristima, opsednutosti, zlim zvezdama i ne znam čemu, KEVIN se pretvara da je suvo realistička drama. Beba-Kevin namerno kenja u svoje tek promenjene pelene. Dečak-Kevin neće mami da uzvrati bačenu loptu. Šara zidove svoje sobe. Imitira majku svoju sa "Njanjanjanjanja!" 

Tinejdž-Kevin (Ezra Miler) drka u kupatilu a kad ga mama zatekne (vrata kupatila su, naravno, otključana) on ne prekida, nego nastavlja još energičnije, drsko buljeći u nju. 

Ubija sestricinog hrčka i melje ga u vodenici za đubre u sudoperi. Itd. Sve do tog finalnog nestašluka sa lukom i strelom...

Inače, ovo je patološki Anti-Muški film, zamalo pa kao THE WOMAN, samo što je bolje napravljen i glumljen. Naime, šta imamo ovde: Dečak je rođen Zao. Nema motivacije, nema povoda, nema agende, nema Više promisli koja diriguje njegovim Zlom: on je Zao zato što je On, zato što ima pišu. Born Bad. Bad to the bone

Tata je odsutan najveći deo vremena. Onda kad je uopšte kod kuće (retko!) – pun je razumevanja za dečaka, ne veruje ženinim tvrdnjama o njegovoj lošosti, i implicitno ga podržava da s tim nastavi. Uostalom, tata je taj koji mu kupi luk i strele za vežbanje u avliji. Tata je taj koji ga tapše po ramenu kad strelom nabode centar: "You're a natural!" Natural Man, hoće se reći. Natural Born Killer. Jer, ima li falusnijeg simbola od strele? Ima li muškijeg sporta od streljaštva? Nije li to streljaštvo samo falusna ekstenzija muškog pišanja i zapišavanja, a kasnije i neka vrsta supstituta za silovanje? 
Centar mete kao vaginalna rupa; strela kao violentno prodiruća zabadajuća falusoidna oštrica; a čitava meta, sa koncentričnim krugovima, neodoljivo podseća na spiralu, pradrevni ženski simbol. Destruction of the Feminine iz najbolesnije feminističke vizure, eto šta nam usiljeno dramatizuje ovaj filmić. Naglašavam: Tata svome Sinu kupuje Strele kojima će ovaj kasnije da pobije drugare u školi. Ljiljana Bogoeva bila je u pravu sve vreme, a sa njom i Ted Hjuz, jebo ga divlji vepar!

A gde je Mama? Mama je sve vreme sa nepromenjivo paćeničkim izrazom lica (koji bi Tildi, kako izgleda, mogao da donese Oskara!): ona se trudi, ona je strpljiva, ona voli svog malog sinčića, a ako povremeno i prsne na švajsovanom mestu (kao kad se iznervira zbog zakenjavanja gaća pa ga tresne o zid i slomi mu ruku) ona se duboko i gorko kaje i tužnim očima gleda u daljinu i pita se Zašto i Dokle i Čemu sve to. 

A nakon što Zli Sin napravi masakr u školi (pošto je prethodno ubio i Tatu i Seku), Mama je ta koja mora da istrpi iživljavanje preživelih roditelja nepreživelih učenika i ostalog polusveta koji je šamara u prolazu, baca joj crvenu farbu na kuću i kola i lomi joj jaja u samoposluzi iz čiste pakosti (pa onda ona mora kod kuće da jede omlet sa komadićima ljuske u zalogajima! O, užase, ima li ti kraja?!).

            Da sumiramo: Sin je rođen Zao. Tata je pomogao Sinu da postane još Zliji jer nije verovao svojoj ženi, nego je potkrepljivao Zlost i direktno (strelama) gurnuo Sina na put Zločina. Sekica je dobroćudno naivno nevinašce. Mama je puna ljubavi i razumevanja i stoički trpi sve strele i praćke sudbine, sa izrazom mučenice, martirke majčinstva, ona je Magna Mater za koju je plod njene utrobe svetinja i kad sere u gaće i kad ubija sve živo.

            Prc, kažem ja.

            Džaba vam odlična gluma; džaba vam inovativna režija i montaža (sa odlično komponovanim flešbekovima i flešforvardima); džaba vam produkcija, i sve, kad je scenario sranje. Baš kao i THE WOMAN, umesto da ponudi realnu, relevantnu i ubedljivu kritiku falocentričnog Zla, onakvog kakvo zaista postoji, sa njegovim aktuelnim i složenim mehanizmima ispoljavanja, kao što su to horori 1970-ih vrlo uspešno umeli da urade, žena-reditelj (suprajz!) Lin Ramzej nam u KEVINU pruža jednostrani patološki pamflet bez veće relevantnosti za ikakav širi kontekst jer sve svoje "poente" poništava tim inicijalnim Born Bad momentom, a onda ih dodatno utapka pod zemlju imbecilnim ponašanjem likova koji, uprkos naslovu, i uprkos stotini malih i velikih pokazatelja da to dete nije normalno, NIKADA zaista ne popričaju o Kevinu, ozbiljno, niti međusobno, a kamo li sa nekim ekspertom (npr. psihologom, pedagogom, psihijatrom...). 

            Ako za antagonistu imaš Čisto Zlo, onda moraš biti genije kao Džon Karpenter pa da od toga, vrhunskom režijom i stil-iznad-supstance pristupom napraviš remek-delo horora (HALLOWEEN). Međutim, taj isti koncept savršeno je beskoristan i čak direktno kontraproduktivan za nešto što pretenduje da bude ozbiljna drama o stvarnom svetu, stvarnim ljudima i stvarnim problemima. Majkl Majers tu nema šta da radi.

            Okej, psihopatija jeste realna pojava: dešava se u stvarnom svetu nekim stvarnim ljudima. I sve bi bilo okej da je ovo film o porodici koja pokušava da se nosi s tim da je njihovo dete, uprkos svoj ljubavi i pažnji kojima ga obasipaju – bezosećajni sadistički skot. Ali ovo nije film o tome. Pre svega, klinički posmatrano, ovakva porodica kao u ovom filmu NE proizvodi psihopatu. Osim toga, kao što već pokazah gore, sasvim specifičnom dramaturgijom i organizacijom zapleta jasno je svakom pažljivom gledaocu da je ovo jednostrani, groteskno karikirano feminocentrični falusofobični film o Zlu Muškosti kao takve, i o nemoći Ženskosti da se s njenom destruktivnošću nosi, osim junački stisnutom vilicom i beskrajnom trpeljivošću uz povremeno kolutanje očima i paćenički pogled zaboden u nebo.

Where is your Goddess of Complete Being now?! 

 PS: Film, uprkos svemu, nije nezanimljiv: ima tu snažnih dramskih scena, gledanih u izolaciji, mada besmislenih u datom kontekstu. KEVIN se, ipak, može posmatrati kao nenamerna auto-parodija feminističkog plitkoumlja dovedenog do svog imbecilnog Dna, a može se čak koristiti i u kampanjama protiv prenaseljenosti i prikazivati onima koji se još uvek dvoume oko toga da li da imaju porod ili ne, pod parolom "Sometimes abortion is better!"