Zagreb: Uklete kuće i pusta groblja

 Kako to obično biva, u skladu sa narodnom izrekom "Gdegod nađeš zgodno groblje il' ruševinu, tu Ghoula posadi", i ovu posetu Zagrebu iskoristio sam da obiđem neke hororične lokacije. 

Izveo sam to u sopstvenoj režiji, uz asistenciju internet pretrage, i uz nezaobilaznu i dragocenu pomoć agenta na terenu sa hororičnim imenom Srđan Crnić (iako on niti je srdit, niti crn, mada teži mračnijim sadržajima).

S njim kao vodičem i prijatnim sagovornikom (plus, autorom svih ovih fotografija) zaputio sam se u šetnju jednog vrelog predvečerja u potragu za zlokobnim kućama o kojima sam našao podatke onlajn.

Nažalost, kad na kraju dođosmo do njih, ispostavilo se da su obe u fazi renoviranja – duhovi su već proterani, paučina sklonjena, oljušteni malter i odronjene cigle počišćeni...

Lokacija je Rokov perivoj, gde je nekada bilo groblje – kako mi rekoše, ne baš savesno preseljeno (odnosno, sa mnogim leševima ostavljenim gde su bili, POLTERGEIST-style). 

Dve ulice u kojima smo zatekli neke od slikovitijih zgrada (avaj, naseljenih živim ljudima!) zovu se Nazorova i Jurjevska. 

Ljudska bića u njima i oko njih nisu nas sprečila da obavimo fotkanje nekih od vizuelno potentnijih, pa eto, ko voli – nek izvoli (i nek klikne na foto da je vidi veću).

 

Kad smo već bili u blizini, svratismo i do ostataka prastarog groblja koje sam overio i prošle godine.

Sada je bilo više vremena da se tu zadržimo i napravimo nove fotke, iz novih uglova, i da na prastarim spomenicima otkrijemo nove zabavne detalje...

 

 

 

 

 

Odatle se spustismo na Tuškanac, taman na vreme za film na letnjoj pozornici. U blizini nje iskoristih priliku da zabeležim i spomenik Krleži, čija je nekadašnja vila odmah prekoputa.

Ovo uslikavanje izveo sam donekle iz poštovanja prema njemu, a odnekle zbog Giger-Alien asocijacija koje mi je glavićki oblik njegove glave na ovom kipu izazvalo...

Ovaj izlet je bio samo zagrevanje za daleko ambicioznije i egzotičnije lokacije koje smo Srđan i ja obišli narednih dana. O tome, u idućim nastavcima!

FANTASTIC ZAGREB 2012: Gulovi, zombiji, apokalipse, stripovi...

 Glavni, ili barem oficijelni povod da Aca Radivojević i ja boravimo i na ovogodišnjem FANTASTIC ZAGREBU bilo je učešće na dva panela. Evo kratkog izveštaja o njima kao i o jednom predavanju...

 

Panel diskusija / 3.7. (utorak) / 17-18.30h

ZOMBIJI

Tko su zombiji i odakle fascinacija konceptom živih mrtvaca? Mali vodič kroz povijest ‘undeada’.

Moderator: Vanja Vascarac (ko-direktor programa Fantastic Zagreb Film Festivala, Hrv)

Sudionici: Dejan Ognjanović Ghoul (kritičar/teoretičar, Srb), Kristijan Milić (redatelj, Hrv), Ana Rajner (antropologinja, Hrv)

Kad ti je nadimak Ghoul, sasvim je logično da učestvuješ na panelu o zombijima. Čuj, "učestvuješ"! Iako ja nisam od tih što se otimaju za mikrofon, u ovom konkretnom slučaju moderator, a vala i učesnici, najčešće su ga meni prepuštali. Pošto sam se ja već više puta javno oglašavao, a i pisao o fenomenu zombija (ponešto od toga imate i ovde na blogu), nisam našao za shodno da nosim diktafon sa sobom.

U retrospektu, možda je trebalo: bila je to sasvim fina, zabavna i poučna govorancija, održana pred nekih 15-ak posetilaca, što je – ako se ima na umu koliko je i kako bila najavljivana ova tribina – sasvim OK. U svakom slučaju, u publici nisu bili samo "laici" nego i nekoliko eksperata za ovo i ONO (Velja Žuti Titl Grgić, Aleksandar SF Apokalipsa Žiljak, te predstavnici nekih žanrovskih foruma, reditelji itd).

Moderator je insistirao da sazna ZAŠTO su zombiji IN baš sada, šta je izazvalo to da SADA budu u centru ne samo žanr-geta nego i mejnstrima. Ja sam, ukratko, ukazao na fundamentalni prevrat koji je u poimanju i značenju zombija doneo Romero sa svojom NOĆI... (1968), i suštinu tog prevrata sveo na dva, po meni, ključna momenta odnosno inovacije koje su od tupih teturavih radnika na plantažama i u rudnicima, kakve smo imali u hororima do tada, napravile jednu od nezaobilaznih pošasti savremenog horora. 

Te dve novine jesu: 1) APOKALIPSA, odnosno povezivanje zombija sa epidemijom globalnih razmera koja se nezaustavljivo širi i uništava svet kakav poznajemo; i 2) KANIBALIZAM, odnosno ideja da se zombiji hrane ljudskim mesom, što ikonografski uvodi niz upečatljivih scena body horrora (čerečenje, creva, šikljanje krvi...), a konotativno se povezuje sa motivima otuđenja i obezljuđenja, kroz stalne situacije međuljudskog gloženja, koji se međusobno, metaforički, "proždiru" i tako postaju gori od samih zombija. 

Naravno, tome dodati očigledan pomak u tome da je Romero sve to prebacio sa dalekih ostrva obavijenih maglom, sa plantaža i egzotičnih lokacija – u naš komšiluk, u savremeno doba, u urbane lokacije i među ljude poput nas...

Antropologinja Ana Rajner je kazala ponešto o mitologiji zombija sa Haitija, dakle – o izvornim zombijima, a kasnije se uključila i sa opaskama o video-igrama koje su takođe značajno uticale na prelazak zombija iz žanr-geta u mejnstrim i svakodnevicu onih koji nisu nužno fanovi horora. 

Kristijan Milić, reditelj (ŽIVI I MRTVI), uneo je nešto sočnosti i zajebancije u opšti ton svojim komentarima o savremenom hororu uopšte, i mestu zombija među njima. Prilično se dobro snašao u tome, budući da je uskočio u poslednji čas kao zamena za ranije najavljenog pa iznenada nedostupnog kolegu, Nevija Marasovića.

Predavanje / 4.7. (srijeda) / 17 - 18.30h

SUDNJI DAN

Ploveći mirnom 2012. Aleksandar Žiljak vodi nas na putovanje kroz povijest koncepta Sudnjeg dana, redefinirajući što taj pojam znači danas. Ali zašto je baš 21.12.2012. Sudnji dan?

Predavač: Aleksandar Žiljak (pisac/urednik/kritičar/ilustrator, Hrv)

Žiljka se možda sećate kao nosioca jedne od najviših ocena u mom osvrtu na Skrobonjinu antologiju o APOKALIPSI. I o njegovom predavanju imam, pretežno, reči hvale.

Bilo je to dobro spremljeno, jasno i pregledno izlaganje obimnog – možda i preobimnog – materijala, oživljeno slajdovima sa video-bima, koji su nas podsećali na postere i kadrove poznatih SF filmova relevantnih za temu.

Apokalipsa je bila shvaćena široko – od prirodnih nesreća (katastrofe) pa preko atomskog razaranja, epidemija i sl. pa sve do osvajača iz svemira. Imajući u vidu predavačev zadrti SF slant, donekle je razumljivo da ga nisu zanimale horor-apokalipse (npr. zombiji, ili pak lavkraftovski Doomsday, kad zvezde budu tamo gde treba...).

Taj njegov slant se samo u par navrata odrazio kroz neke omaške: najkrupnija od njih, kada je izjavio da su film WINGED SERPENT režirala braća Koen na samom početku svoje karijere! Srećom, ja sam se zatekao u publici da ga smesta ispravim i kažem mu da Larry Cohen nije baš ni u kakvom srodstvu s braćom Coen. 

Pitanje je, takođe, da li je predavač uopšte gledao taj film, budući da ga je olako otpisao kao "trešinu", što je prestrogo i netačno. Malo kasnije ga je neko drugi iz publiku uhvatio u tome da nije gledao još jedan film o kome je govorio, pa je napravio omašku vezanu za završetak Emerihovog 2012.

Njegov mogući anti-horror slant bio je očit i u neshvatljivom totalnom ignorisanju apokaliptičnosti koja prožima veliku većinu najboljih filmova Džona Karpentera (ESCAPE FROM NY / LA, PRINCE OF DARKNESS, IN THE MOUTH OF MADNESS... u izvesnom smislu i THEY LIVE) a o THINGU je, istina, kazao da je možda najbolji rimejk ičega, igde, ikada, ali to nije elaborirao.

Sve u svemu, bilo je to više nego dobro protrčavanje kroz neke od glavnih oblika uništenja ove planete ili njenog radikalnog menjanja, osvajanja i sl. Predavač Žiljak, inače, svojom fizionomijom ali i energičnim izlaganjem, gestikulacijom i napadnim pokušajima humora, prilično podseća na Slavuja Žižeka, samo što se ne znoji toliko, ne vrska i ne deluje ni približno toliko neurotično.

Panel diskusija / 5.7. (četvrtak) / 17-18.30h 

FILM I STRIP EKRANIZACIJE

Film i strip imaju posebnu vezu na granici ljubavi i mržnje. Sličnosti između dva medija i odnos stripa i filma u Japanu, SAD-u i Francuskoj, te kratka povijest ove turbulentne suradnje, teme su panela. Vjerujemo žestokog!

Moderator: Vjeran Kovljanić (Filmonaut, Hrv)

Sudionici: Velimir Grgić (kritičar, Hrv), Aleksandar Radivojević (scenarist, Srb), Jurica Starešinić (autor stripa, Hrv), Matko Vladanović (autor stripa, Hrv)

I ovo izlaganje je proteklo u apokaliptičnoj intonaciji, kroz vajkanje nad novijih superherojskim adaptacijama koje imaju sve manje filmskog u sebi, i svode se na ilustrovanje sličica koje fanovi očekuju da vide, kao i na prevlast CGI-ja nad bilo kakvom suvislom i ljudskom umu prikladnom pričom i likovima.

Ovde je Aleksandar Radivojević manje-više dominirao, objašnjavajući preokret koji su britanski autori (Moore, Morrison, Gaiman...) izveli u 1980-im kroz preispitavnje stripske tradicije i mitologije i ideologije, a naročito kroz uvođenje "mračnijih sadržaja", i kroz svež, slojevit tretman ANTI-HEROJA. Nasuprot tome, kazao je on, tužno je i pomalo nakaradno, da danas, par decenija kasnije, vidimo povratak stripova i strip-adaptacija u svoju "naivnu" fazu, sa nesumnjivim dobričinama protiv manje-više crnih zlikovaca, bez senki sivog koje su bile tako potentne u svim tim Mračnim Vitezovima, Sendmenima, Vočmenima, Pričerima i Helblejzerima, a uglavnom su izgubljene na putu do platna (i tinejžerskih džepova).

Velimir Grgić je tome odlično parirao svojim uvidima u fakte, brojke i statistiku, ali i odličnim poznavanjem situacije u Japanu, o čijim mangama je ponajviše govorio, maltene insajderski.

Ostali učesnici su pokušali da objasne zašto Evropa nije uspela da napravi veći biznis od filmova po svojim stripovima (s izuzetkom onih negledljivih ASTERIKSA), ali za moj groš u tome nisu uspeli. Recimo, izjava jednog od učesnika da "Francuska nema filmsku industriju" mi je naročito zaškripala kao pogrešna...

Ja sam bio tu da malo zatalasam stvari, pa sam pitao o postojećim ekranizacijama Bonelijevih junaka (turski Zagor i Komandant Mark, italijanski Teks itd), kao i o tome kako Aca R. zamišlja dobru ekranizaciju ZAGORA, budući da je veliki fan ovog lika i njegovih hororičnih potencijala.

I na ovoj tribini, kao i na predavanju, bilo je nekih 15-ak ljudi, dakle standardna ekipa, ali očito zainteresovana i živahna. U sve tri prilike bilo je pitanja i komentara iz publike, među kojima su, recimo, obavezna bile i, ovvvvaj, na primer, recimo, pitanja dopisnika, na primer, glasila srpske manjine u, ovaj, Hrvatskoj koji je, recimo, postavljao uglavnom, recimo, suvisla pitanja, ali je, recimo, svojim napadnim poštapalicama, recimo, na primer, pomalo i delovao napornije nego što je, recimo, morao.

Sve u svemu, bile su to fine govorancije, uživanje za slušati i učestvovati. Nadam se da će se sa sličnim stvarima nastaviti i dogodine, ako ta godina – i festival u njoj – osvanu!

FANTASTIC ZAGREB 2012 (1. deo)

           Već ste čitali moje izveštaje sa prošlogodišnjeg, "nultog" izdanja, kao i najavu ovogodišnjeg. Sad, kad sam se vratio sa osmodnevnog boravka u Zagrebu, okolini i vrlo dalekoj okolini, i malko došao sjebi, probaću da ukratko – koliko se to može – opišem neke od hajlajtova prvog zvaničnog izdanja zagrebačog festivala fanta-weird-horror filma, kao i neizbežne ghoulish propratne aktivnosti (posete gotskim i hororičnim lokacijama ruševina, grobalja, ukletih kuća, zamkova i sl).

            Uopšteno gledano, bilo je ovako...

            Ekonomska kriza je stavila svoje prljave šape na sve, pa tako i na ovaj festival. Njeni tragovi nisu bili poražavajuće snažni, ali jesu bili primetni. Festival je održan sa manje para, ali reklo bi se, sa još više entuzijazma i napora malog tima da se ovo dešavanje odigra, da se dobra ideja razradi i da se s njom nastavi i u post-2012 budućnosti (if any). Zbog toga, ali i zbog još nekih nepredviđenih otkazivanja u zadnji čas, program nije bio još bogatiji: neki naslovi koje su selektori imali u vidu bili su preskupi za dobiti, ili su čuvani za starije, prestižnije festivale.  

Što je još gore, neka velika imena planirana za goste otkazala su učešće par nedelja pred fest, pri čemu mene gotovo fizički boli 3-D odsustvo Bila Fridkina, jednog od retkih živih reditelja kojima bih bez ikakvih problema ljubio stopala. On je bio voljan da dođe, ali je na kraju morao da ostane u USA kako bi promovisao svoj najnoviji film, KILLER JOE, inače najbolja stvar koju premijerno videh na ovom Fanta-ZG-u (rivju stiže ovih dana...). Baš baš baš šteta!

            Filmski program je bio okej, uopšteno gledano: bilo je tu odličnih naslova (THE RAID, KILLER JOE, BEYOND THE BLACK RAINBOW, TEMPTATIONS OF ST. TONY), bilo je relevantnih, hvaljenih filmova koje ja lično ne gotivim previše ali bili su viđeni na većim festivalima pa im je mesto i na ovom (JUAN OF THE DEAD, KILL LIST, THE INCIDENT, KEYHOLE, TWIXT...), bilo je pokušaja otkrića nečeg novog, drugačijeg (uglavnom slabih), kao i nekoliko naslova koji su delovali kao zalutali u program sa repertoara obližnjeg bioskopa (RAMPART, FLYING SWORDS OF DRAGON GATE, SNABBA CASH) ili sa televizije (CODE 37, ONCE UPON A TIME IN THE NORTH). 

            Posebna pohvala za nadahnuto okončanje festivala uz mega-posećenu spec. projekciju Karpenterovog THEY LIVE, koja je bila osveženje on so many fucking levels: 1) ukazala mi je na veličinu tog meni do sada ne preterano dragog filma; 2) otkrila je njegovu zastrašujuće proročansku aktuelnost i, pomalo kontraproduktivno, 3) njegovim old-school kvalitetima obrisan je patos sa 95% ostatka "konkurencije" od novijih filmova prikazanih na festu. Uz Fridkinovog DŽOA, reprize RAIDa i THEY LIVE pružile su mi najviše filmofilskog užitka na Fanta-ZG-u. Film je projektovan sa Blu-Reja, ali je kvalitet bio tako savršen da sam bio ubeđen da su organizatori negde iskopali netaknutu mint 35mm kopiju! Svrššš! 

"Life's a bitch. And she's back in heat!"

            Kad se ovako, sa distance, baci pogled na program, vide se neke dobro osmišljene celine, u kojima ima za svakoga ponešto, a za mene – sve što volim, od exploatacije preko Amerikane do Azije i artsy-weird nesvrstanih. Jedino mogu reći da je šteta što ove godine nije bila selekcija ex-YU naslova, kao prošle. Mislim da je važno da se pretura po našim kolektivnim starim ormarima i da se otuda vade i pred mladu publiku iznose filmovi nekih ljudi koji su, na brdovito-čemernom Balkanu, pokušavali da u svoje radove ubace i nešto horora i fantastike. 

 

Makar rezultati tih pokušaja ne bili baš uvek stelarni, smatram da ih treba prikazivati, gledati i o njima diskutovati, jer ipak je to naša tradicija, iz čijih uspeha kao i neuspeha se može svašta naučiti, ako se tome pametno pristupa. U suprotnom će se eventualni wannabe-reditelji skriveni u publici festivala sačinjenog samo od uvezenih žanr-filmova s pravom pitati: "Domaći horor? Zar mi to imamo?" 

            Mestimično slabi filmovi na festu lakše bi se podneli da je bilo više alkohola – avaj, vinski sponzori su zakazali ove godine. Bilo je nešto piva od jednog od većih sponzora festivala (koje ja ne pijem ako baš ne moram), kao i malo slatke rakije (s cimetom, pepermintom i sl) koju mogu da liznem, faute de mieux, ali vino i šampanjci od prošle godine – izostadoše... Zbog toga je bolje da na ovom javnom mestu ne opisujem kako sam se, čime, gde i koliko napio jedini put tokom festivala, i s kojim posledicama...

            Tribine i predavanje bili su dobro zamišljeni i izvedeni, sa kvalitetnim temama i učesnicima; Press centar je sada na udobnijem, klimatizovanom mestu; volonterke su još ljupkije no prošle godine, a posebna pohvala ide za maskotu festa, Nevidljivog Čoveka, koji se, obmotan zavojima, sa crnim naočarima, a kasnije i u steam-punk varijaciji kostima, sve vreme šetkao po gradu i oko festivala. To je bila baš originalna i zabavna dosetka.  

Ne znam da li se na toj žegi ispod kostima znojio neki glumac, plesač, maneken ili običan entuzijast, ali ko god da je bio – njegov body language je bio besprekoran: dakle, nije to bio neki patetični amater koji se tetura okolo u Halloween kostimu, nego neko ko zna kako se hoda, stoji, kreće, pozira itd.

            Što se tiče lokacija, daleko najprijatnija je upravo renovirana (zapravo, ne sasvim završena) letnja pozornica Tuškanac. Svaka čast starom ali finom i prijatnom kinu Europa usred grada, pa i Cineplexxu, nešto malo dalje od ostalih lokacija, koji je udoban i rashlađen na uobičajeni generički (i stoga zapravo ne-sasvim-festivalski) način. 

Ipak, bez konkurencije je pomenuti Tuškanac na čijim je još novim klupama, usred parka, među drvećem, pod zvezdanim nebom, bilo najprijatnije boraviti posle nehumano vrelih dana s početka jula. Baštica u kafiću  HAM-HAM posle toga bila je takođe solidan produžetak noći/jutra.

            Kad sam kod lokacija, ne mogu i ovog puta da ne pohvalim smeštaj u hotelu WESTIN (pet zvezdica, bejbe, svih 8 noći!), sa perverznim ponudama za doručak koje uključuju i kavijar (!) i sa jednom od najboljih teletina koje sam ikada jeo, za večeru... Prevoz je bio brz i udoban, mini-kombijem BG-ZG-BG. Ovog puta se nije išlo preko Bosne, kao prošle godine, ali je zato iskrsla nova gnjavaža koja nije do festivala niti prevoznika: naime, apsolutno nehumana gužva na granici, u povratku, prinudila nas je na zaobilazni ulazak u Srbiju kod Šida, a svi ti grdni Turci koji su baš tad zapeli da prođu kroz Srbiju napravili su ogromnu gužvu i kod Bubanj Potoka, na izlasku iz Bg, i još veću kod Naisa, na ulazak u Niš (u koji me je Niš Express uvezao takođe zaobilaznim putevima, jer su kod Naisa bili doslovno nepregledni kilometri Turaka)!

            Zagreb je lep grad i u njemu mi je i ovog puta bilo prijatno; na stranu filmovi, bilo je tu i druženje sa ljudima sa festa i oko njega (Vanja Vascarac, Velja Grgić, Kristijan Milić...) kao i sa prijateljima izvan festa (Vuk Radić, urednik Nedeljnog Jutarnjeg i Srđan Crnić, koji me je vodio i vozio u neke zabavne akcije o kojima ćete čitati uskoro). 

            Od gostiju, nešto malo sam ćaskao sa Kubancem iz JUAN OF THE DEAD (igra transvestita; kako ispade, nije morao mnogo da se napreže da glumi), Fincem koji je montirao ONCE UPON A TIME IN THE NORTH (surfer, ne baš neki sagovornik) i Amerikankom Lisom koja je pripomagala festivalu oko engleskog jezika, bavljenja gostima i slično (ispade da je iz Kalifornije i da je bila na Berkliju kao i ja)...

Bilo je to ispunjenih osam dana: za razliku od pomalo hektičnih četiri, prošle godine, kada od silne jurnjave po gradu i okolini i po tribinama i po filmovima i po post-fest žurkama i pijanstvima nisam stizao ni da spavam ni da zastanem i vidim gde sam i šta se zbiva, ove godine sam komotnije raspolagao vremenom, i uspeo da opušteno, polagano, bez trke, vidim i uradim većinu stvari koje sam planirao. A o tim stvarima – u idućim nastavcima...

PS: Sve fotke u ovom postu načinila je slikovita zvanična fotografica festivala: sve njih i još mnoge druge možete, u mnogo većem formatu, videti u galerijama na sajtu, OVDE.