DREAMS IN THE WITCH HOUSE (2005)

**(*)

3-

Stjuart Gordon je za ovu epizodu serijala MASTERS OF HORROR, nažalost, uzeo samo najkonvencionalnije deonice iz inače vrlo dobre, prevratničke Lavkraftove priče, u kojoj se na revolucionaran (mada, pomalo mehanički i neujednačen, ne sasvim ubedljiv) način spajaju moderna fizika (kvantna mehanika) i crnomagijski okultizam (veštičarstvo). 

Kada je iz komplikovane i snolike potke oljuštio sve ono najoriginalnije (snove!), Gordon je ostatak nakitio sa još više klišea. Izbačeno je ono najbolje: međudimenzionalna interkosmička putovanja i bizarne pre-LSD kosmičke vizije i bleskovi neslućenih svetova koje niko pre Lavkrafta nije ni sanjao – za razliku od veštica i banalnih žrtvovanja, opštih mesta žanra. E, sad: kad se izbace skoro svi ti momenti vezani za modernu fiziku i stravu kosmičkih razmera, i posveti se samo uprošćenoj i već viđenoj priči o veštici koja bi da žrtvuje bebu na Crnom Sabatu – oseti se poveća rupa... 

Film je pristojno odrađen (ako ne računamo apsurdnu masku Smeđeg Dženkina), ali previše konvencionalno ne samo za Lavkrafta nego i za Gordona. Lepo je to što beba strada na kraju (kao i u priči), ali to nije dovoljno: od Gordona, naročito posle KING OF THE ANTS, imamo prava da očekujemo više edge-a, više smelosti, najzad – više Lavkrafta... 

           U ovoj verziji SNOVA U VEŠTIČJOJ KUĆI, veštica i njena kuća odneli su ogromnu prevagu, a od snova – ni "s"... A šta je Lavkraft bez snova?

Moj satanistički porno horor strip

             Upozorenje: ovaj post sadrži seksualno eksplicitne crteže i njegova konzumacija ne preporučuje se maloletnim i lako razdražljivim osobama!

            Početkom 2001. godine, u vreme kada sam bio blizak izvesnim strip-krugovima, javila se mogućnost da jedan strani naručilac, za čvrstu deviznu valutu, angažuje ovdašnju radnu strip snagu za crtanje dobro-isplativih porno stripova. Ja sam u to vreme upravio bio završio svoj prvi i jedini strip, TRANSCENDENCE, slučajno, takođe porno-horor žanra, koji je kasnije te godine izašao u Americi (kliknite na naslov ako vam je ovo promaklo).

Pošto je prilika zvučala okej, a meni se usladila ta vrsta posla, uzeo sam da osmišljavam i skiciram pričicu koju bih voleo da nacrtam. Pošto mene u umetnosti sex ne zanima ako nije u službi nečeg drugog – dakle, nisam hteo da se bavim golom erotskom fantazijom – a budući da je naručilac tražio nešto kol'ko-tol'ko popularno, masovno, ne previše nekonvencionalno, ja sam očas posla skockao kratku pričicu na 6 strana kao kompromis između relativno populističkog pristupa koji se tražio i onoga što ja lično volim (grobljanska ikonografija, satanistička tematika, splatter, golotinja, sex, crni humor...).

 

 Onda je, ne sećam se više kako i zašto, taj posao pukao i od planirane pornsploatacije ništa nije ispalo. Ostala je samo skica koju sam napravio za planirani strip – dakle, naglašavam: ovo što sledi je SKICA, sa nažvrljanim čiča-glišama. To je samo rudimentarni plan za raspored slika na tablama, a ne gotov, fino & finalno nacrtani proizvod. Ipak, mislim da čak i u ovom sirovom obliku ove skice jasno pričaju svoju priču i to sve može poslužiti za zabavu i razonodu onih koji vole ovu vrstu materijala. Dakle, ako ste punoletni, bacite pogled na sablast mog XXX stripa kome nije bilo suđeno da se rodi! Kakav gubitak za čovečanstvo! I, još tragičnije, za moj džep!

 

ANGST (1983)

**** 

4+

            ANGST spada u sam samcit vrh liste najboljih među neizvikanim, neopravdano retko hvaljenim i još slabije znanim hororima. Mnogima od vas možda je ovo i najbolji film za koji do sada niste čuli, ili jeste čuli, nekad negde, ali ga niste pogledali jer vam ga niko do sada nije dovoljno ubedljivo preporučio.

            Ovo je prvi i jedini film austrijanca Geralda Kargla – kultni naslov koji sam prvi put gledao početkom ovog milenijuma, zajedno sa buljukom drugih retkih, tada praktično nenabavljivih horora (pre divxa, pre torenta...) koje je u svom kombiju u Srbiju dovezao veliki Italo-Srbin, Giulio The Bastard, u kutiji prepunoj VHS kaseta, zajedno sa brdom mrljavih kopija GUINEA PIG serijala, kvazi-snuffova (uključujući japanski PSYCHO), opskurnih italijanskih horora bez titla i sličnog materijala koji sam mu zatražio na osnovu njegovog spiska.

            Bilo mi je to veliko otkrovenje – bilo, i ostalo. Nedavno sam se podsetio ovog filma povodom 30 godina od njegovog nastanka; tačnije, slovenačka filmska revija EKRAN osetila je da taj jubilej vredi obeležiti, a pošto Glodur zna koliki sam obožavalac ovog filma, bilo je prirodno da me angažuje da napišem prigodni tekst u kome ću objasniti vrednosti i značaj ovog bisera art-horrora. Zbog toga, da se ne bih ponavljao, preporučujem da taj tekst pročitate u najnovijem broju EKRANA, koji je u prodaji od četvrtka, 05. septembra.

            Tekst u EKRANU ilustrovan je ekskluzivnim fotografijama koje sam dobio direktno od reditelja. Neke od njih vidite sada i ovde, na blogu. Nažalost, Kargl i dalje, i dan-danas, nerado govori o tom filmu, ne daje intervjue, ne pojavljuje se u javnosti povodom njega... Na to su me upozorili Bečlije kada sam pre par godina bio na Slash festivalu – naravno da sam, čim sam kročio u Beč, smesta pitao za Kargla: gde je, šta radi, može li se čuti/videti... Rekoše mi da ga je finansijska i svaka druga propast tog filma, u vreme premijere, dotukla i zagorčala mu život, i to nije popravila ni činjenica da je danas ANGST priznat kao značajan i vredan (ne samo) kult film u koji se kunu filmadžije kao što su N. V. Refn i G. Noe (potonji ga je stavio na svoju all time top-10 listu u anketi BFI-ja i tvrdi da mu je to bio ključni uticaj za SEUL CONTRE TOUS). ANGST je u međuvremenu dospeo mnogo dalje od provincijalne Austrije koja nije umela da ceni film, a ovaj, ako ćemo pravo, zaista kao da je pao s neba u tu kinematografiju, otprilike kao SRPSKI FILM u našu. 

            Zato je Kargl i meni nedavno, kada sam mu poslao mejl s molbom za intervju, ljubazno odgovorio da je već tolike slične molbe odbio u proteklim godinama da sada ne bi bilo u redu prema njima da baš meni prihvati. Ipak, na netu možete naći jedan jedini intervju – iliti javni razgovor – koji je obavio sa Jorgom Butgerejtom, pa barem neku predstavu o njegovom stanju uma, kao i o njegovom filmu, možete naći OVDE.

            Rekoh, neću da se ponavljam i prepričavam već napisani tekst o ANGSTU. Umesto toga, na ovom mestu okačiću samo neke teze, da bi srpsko, slovenački-nečitajuće čitateljstvo moglo da stekne bar neku ideju o tome šta je taj ANGST i zašto mu dajem svoj Pečat Preporuke. Pa, evo...

            To je jedan od 5-6 najboljih (i najnekonvencionalnijih) filmova ikada snimljenih na temu psiho-ubice. Ili, preciznije rečeno, koji psiho-ubicu koristi da bi iskazao nešto univerzalnije i još mračnije, jer tiče se svih nas...

            Unikatno opresivan, mučan, šokantan i gnusan film: doslovno da osetite nuždu da se istuširate posle gledanja. A to NIJE postignuto eksplicitnim sadističkim iživljavanjem, krvoliptanjem i prosutim utrobama, nego vrhunski upotrebljenim, inovativnim filmskim jezikom. U tom pogledu sličan je inače po svemu drugome različitom remek-delu, TEKSAŠKOM MASAKRU MOTORNOM TESTEROM (1974), koji takođe osećaj mučnine i nesnosne perverzije i gadosti postiže skoro bez imalo splatter efekata.

            Izvanredna, antologijska glavna uloga Erwina Ledera (Das Boot, 1981). Ovakvog psiha još niste videli. I verovatno i nećete. Zahvaljujući njegovoj glumi i specifičnom načinu snimanja ANGST postiže učinak maltene direktnog prenosa iz glave duboko poremećenog čoveka.

       ANGST egzistira na tankoj liniji između žanra i arta, eksploatacije i eksploracije, mučnine i zadivljenosti, između "čistog" i narativnog filma – neuhvatljiv, neodredljiv, težak za definiciju, kao i svi stvarno unikatni, veliki filmovi.

         ANGST ima izuzetan ledeni fascinantni elektro skor Klausa Šulca (Tangerine Dream).

         Najzad, uz sve druge kvalitete koje bih mogao nabrajati, navešću još samo dva:

         - ANGST je savršeni preteča i ujedno hedlajner idealnog double bill-a sa nešto kasnijim masterpisom HENRY: PORTRAIT OF A SERIAL KILLER;

         - ANGST je filmofilski ekvivalent sumanutog crno-crno-crnohumornog, groteskno-patetičnog, skoro-mizantropskog sveta velikog austrijskog pisca Tomasa Bernharda: iako paralele između ovog filma i Bernhardovih dela nisu smesta očigledne, a nekima će na prvi pogled zvučati čudno, siguran sam da će svako ko je dobro, dubinski shvatio ovog pisca a ko pažljivo, i u pravom duhu odgleda ANGST, osetiti srodnost u nazorima i pristupu (što detaljnije objašnjavam u svom tekstu za EKRAN). Još eksplicitnije rečeno: da je Bernhard ikada pisao o liku koji je nekontrolisani, zabludeli, samom-sebi-neznani grandomanski a zapravo nesposobni psiho-ubica, rezultat bi bio prilično blizak ovome.

            Zbog toga, čitajte moj tekst ANGST EATS THE SOUL u novom EKRANU, i pogledajte već jednom ANGST! Ako ste pravi kultista, sigurno ste ga dosad već gledali; ako ste predodređeni da to tek postanete, zahvaljivaćete mi na ovoj preporuci; a ako ste ovde zalutali, to ćete pouzdano znati po tome što će ANGST da vas naljuti, zgadi i smuči vam sve živo, uključujući i ovaj blog. Pa, prema tome, dabome...

         PS: O ANGSTU ću pisati i za jedan od narednih brojeva magazina RUE MORGUE. A u Srbiji? Oh, well... Za Srbiju sam ja samo tamo neki bloger... Ko još ovde zna za mene...?

Birsov zaokret: priče o ironičnom hororu

       Ovaj esej odabrao sam za temat o Embrouzu Birsu koji sam priredio za GRADINU, pre 4 godine. Preveo ga je, kako-tako, Nenad Župac. Ko nije čitao na papiru onda, može to sada, ovde.

Birsov zaokret: priče o ironičnom hororu

M. E. Grenander

            Raskošan život sklon različitim tumačenjima, i nerazjašnjena ličnost Embrouza Birsa, privlače pažnju studenata koji su više izučavali autorov život nego njegovo delo. Sledstveno tome, proizvoljna tumačenja iz pera mnogobrojnih kritičara Birsovog dela, često su nudila pogrešna tumačenja, ali i ispravna tumačenja pogrešnih činjenica. Na primer, u izdanju Hadson Rivjua iz avgusta 1954. godine, Markus Klejn u digresiji na sredini svog članka, raspravalja o preziru Embrouza Birsa prema onima koji su njegove priče okarakterisali kao imitaciju Poovih priča. Birsove priče su, kako tvrdi Klejn, „drukčije od vela horora u Poovim pričama“, jer „one izvršavaju zadatak. One optužuju. Nagoveštavaju ko je ubica.“

            Klejnov zaključak je suprotan mišljenju mnogih kritičara i istoričara književnosti koji su pokušali da ustanove, ili se slepo drže teze, da je Birs Poov nastavljač. Ti pokušaji načinjeni su još u vreme dok je Birs bio živ, i nikada nisu bili snažno opovrgnuti – smatrano je da su Birsove priče podsećaju na Poove. Birs je šestog septembra 1909. godine u pismu Silesu Orinu Housu ironično napisao: „Da sam izostavio tragičnost i natprirodne pojave iz mojih priča, još uvek bi me smatrali Poovim imitatorom, jer bi te priče još uvek bile priče. Zašto bih onda to činio?“ (Neobjavljeno pismo, HM 10255, uz dozvolu biblioteke Henri Hanting, San Marino, Kalifornija. – Prim. a.)

            Birsovo poricanje Poovog uticaja nije omelo kritičare da nastave da stvaraju pogrešnu geneologiju. Taj napor dostigao je svečanu apoteozu u studentskom radu Artura Milera, gde je on pokušavao da dokaže poreklo nesreće u Birsovim pričama. U članku „Uticaj Edgara Alana Poa na Embrouza Birsa“ u časopisu Amerikan Merkjuri (maj, 1932), Miler je izneo, u strogom redu, impozantan broj sličnosti između dvojice pisaca, ali nije izneo dokaz šta je to Birs „pozajmio“ od Poa. A broj Tajms literari suplajmanta od 17. septembra 1954. godine, samo je nastavio konvencionalni postupak tumačenja stvaralaštva dvojice pisaca kao dela tradicionalnog nacionalnog horora.

            Stoga se Klejnova jeres treba ispraviti, jer truje i navodi na pogrešne zaključke generacije i generacije čitalaca. Klejn bazira svoje zaključke na osnovama koje zaprepašćuju svojim implikacijama. Kod nekoliko pisaca, i to mnogo više nego kod Birsa, insistiralo se na tome da  funkcija njihovih dela nije da ispričaju priču, optuže i nagoveste ko je ubica. Ovo je zadatak novinarstva, koje je uprkos tome što je dobro plaćeno (Vilijam Rendolf Harst plaćao je 100 dolara nedeljno), Birs prezirao. Ali literatura je nešto drugo. „Nećeš se susreti s muzom ako nešto moraš da uradiš za nju“, karakteristična je Birsova izjava o toj temi. (Pismo Blanšu Paringtonu iz 28. avgusta 1892. Pisma Enbrouza Birsa (San Francisko: Klub čitalaca Kalifornije, 1922), strana 10. – Prim. a. )

            I pored svega, uprkos tome što smatram da su to pogrešne premise, verujem da je Klejn dobro zaključio kad je napisao da Brisove priče „nemaju veo horora kao Poove“, više iz estetskih nego didaktičkih razloga. Kao prvo, Birs je pored horor priča pisao i komične, emotivne, tragične priče, itd. Kao drugo, kada se koncentrišemo na njegove horor priče videćemo da se veoma razlikuju od Poovih na način na koji još uvek nisu analizirane, i ustanovićemo ih kao zasebnu vrstu koja je sasvim posebna. I zato ću u ovom eseju analizirati neke Birsove horor priče i dokazati u čemu se razlikuju od Poovih.

            Ukratko, verujem da je Birsov jedinstevni doprinos u razvitku kratke priče u tome što postoji poseban način na koji se ironija kombinuje sa hororom. U svakom horor priči, emocionalni efekat uglavnom je zasnovan na snažnom strahu. Po koristi sva sredstva kako bi osnažio krešendo u klimaksu, gde obilato koristi, na primer, bizarne okolnosti: usamljenu kuću na ivici brda, prostoriju za mučenje španske inkvizicije, podzemnu grobnicu iznad drevnog porodičnog zamka, itd.

            Birsov metod je sasvim drugačiji. On dodaje ironični obrt koji je ugrađen između strukture i likova, tako da osećamo snažan strah pomešan sa gorkim shvatanjem da je emocija surovo neprikladna. (Keri MekVilijams je istakao ovu činjenicu: „Njegove priče nisu, osim nekoliko izuzetaka, toliko ispunjene strahom, koliko podsmehom i ironičnim strahom, a čitalac je uplašen zbog pronicljivog kombinovanja fraza i scena... “ Predgovor u: Kerol D. Hol, Obmana oko Birsa i Poa, (San Francisko: Klub čitalaca Kalifornije, 1934.), strana 5. – Prim. a.) Ono što dobijamo je nova forma. Skoro sve Poove horor priče imaju jednostavan zaplet i kumulativne su u svom emotivnom naboju; Birsove najbolje priče imaju složen zaplet sa elementima ironije koji proizvode emotivni efekat. 

            Birs je, povrh toga, doživljavao ironiju na krajnje osobit način. Mnogi autori koji su je koristili – O. Henri mi odmah pada na pamet – učinili su to manipulišući načinom pripovedanja. Drugim rečima, narator polusvesno krije ili drži po strani suštinske informacije dok njima ne zaskoči nepripremljenog čitaoca – obično malo poštujući verovatnoću i strukturu likova – do one tačke u izlaganju gde misli da će dostići maksimalni efekat iznenađenja. (To izneneđenje je obično tako neočekivano i zasniva se delom na verovatnoći, da se taj efekat zapravo može okarakterisati kao ošamućivanje.) Kada se ova tehnika primeni na horor priču, onda je možemo definisati kao „ironičnu horor priču“.

Birs nije baš uvek koristio ovu umetničku tehniku. Ali u njegovim najboljim pričama, ironija se ne nalazi u polusvesnom afektiranju naratora, već u izvesnoj vezi između tog lika i događaja u fabuli. Stoga sam izabrao da te priče ne nazovem ironične priče horora, nego ironične horor priče, jer ironija nije veštački nakalemljena u naraciji, već predstavlja integralni deo same radnje. A kako se postiže efekat ironičnog horora? U osnovi, to zavisi od jake psihološke povezanosti između intelektualnih, emotivnih i čulnih faktora u ljudskoj ličnosti. U Birsovim pričama ironičnog horora, reakcija lika na okolnosti u kojima se zadesi uključuje sva tri nabrojana faktora. Prvo, on je intelektualno svestan opasne situacije – obično veruje da mu ona ugrožava život ili čast. Drugo, ova spoznaja u njemu izaziva strah, koji se produbljuje do horora, a odatle vodi do ludila. Treće, ova emocionalna uzburkanost rezultira određenom psihičkom reakcijom – obično ogromnim ushićenjem i ubrzanjem čulne percepcije, a ovo kasnije nagoveštava usporavanje subjektivnog protoka vremena.

Očigledno je da je baza ovakve psihologije intelektualna spoznaja straha. Isto kao što je očigledno da bi se ova psihologija mogla koristiti u dobrim pričama koje nemaju elemente ironičnog horora, gde bi snažan efekat straha na protagonistu bio postepeno rastući. (Zapravo, ovakve priče piše Po.) Birs, međutim, stvara intelektualnu svesnost prema kojoj kompletna psihologija straha protagoniste odlazi na pogrešan put; dakle, sve emotivne i čulne reakcije koje slede su pogrešne, i čitaočevo opažanje grozota koje postaju činjenice realne situacije je ono što daje osobitu jasnoću hororu Birsovih priča.

            Recimo, na primer, da lik vidi smrtonosnu zmiju u spavaćoj sobi. On „zna“ da će ujed zmije biti smrtonosan. Ovo intelektualno opažanje rezultira emotivnom reakcijom u vidu straha. Ili recimo da se čovek vraća posle dugog odustovanja kući i ugleda radosnu ženu kako mu trči u susret. On „zna“ da će se za koji trenutak zagrliti; zbog toga on „oseća“ zadovoljstvo. U svakom od ovih primera, intelektualno opažanje potpuno odgovara emotivnoj reakciji. Ali pretpostavimo da u drugom primeru, čovek misli da je žena koja mu trči u susret njegova supruga, a to je zapravo komšijina žena koja trči da mu javi kako mu je u međuvremenu umrla žena. Emotivna reakcija biće ista kao i prethodna – zadovoljstvo – ali će efekat priče biti ironičan, jer je njegovo opažanje netačno i njegova emotivna reakcija biće bolno neprikladna.

            Pa je tako ova veza između misli i emocije integralni deo Birsove interpretacije ljudske psihologije, a nije veštačka šema koja je nadređena njegovim pričama kao što je i sam pisac prokomentarisao u dva pisma. Birs je napisao svom sledbeniku Džordžu Sterlingu u pismu iz 29. januara 1910. godine: „Znate da sam uvek bio uveren da osoba ne može verovati u osećanja dok ne nauči da misli.“ A u pismu Polardu iz 29. jula 1911. godine: „Da bi se ispravno osećalo, mora se ispravno misliti i znati.“ (Rukopisi oba pisma su vlasništvo Njujorške biblioteke. Citate koristim sa njihovom dozvolom. – Prim. a.)

            Priča „Jedna vrsta oficira“ verovatno predstavlja najjasniji primer za intelektualno opažanje opasnosti u Birsovoj psihologiji. Premda mislim da je ova priča pre tragedija nego horor, naveo sam je jer je od ogromnog značaja za Birsovo postavljanje lika u situaciju „da zna“. U ovoj priči je, na primer, čak i vojska nesvesna vrsta znanja: „Iza pojedinačnih misli i emocija kao sastavnog dela on oseća i misli kao jedinica. I u ovom velikom sjedinjenju leži vrhovna mudrost koja je suma svog dostupnog znanja.“ Prema tome, „ljudi su tupavo svesni da sve nije baš dobro“ i „osećaju nesigurnost“, dok oficiri „mudro govore predosećajući da to nema mnogo smisla.“ (Svi citati iz priča su iz: Sabranih dela Embrouza Birsa, Izdavačka kuća Nil, Njujork i Vašington 1909-12., str. 178-196. – Prim. a.)

            Međutim, kapetan Rensom, koji „ima sposobnost da misli“ razume situaciju veoma precizno. Kada mu je general Kameron rekao: „Nije ti dozvoljeno da znaš bilo šta“ –Rensom to naređenje shvata bukvalno i ponavlja ga poručniku Prajsu. Kako kasnije saznajemo, Kameron je pogrešno procenio misleći da je Rensom „sklon tome da ima svoje mišljenje“, jer kapetan čini fatalnu grešku ponašajući se suprotno znanju koje poseduje. Sa „mehaničkom tačnošću“, koju tog dana pokazuje cela armija, Rensom samo ispunjava svoju dužnost, slepo izvršavajući naređenja i svesno uništavajući svoje ljude. I zato mora da plati cenu za svoju smrtonosnu akciju: kada ga general Materson upita da li zna šta je učinio, on priznaje da zna. Materson ga, šokiran, pita: „Znao si šta si učinio, a sediš tu i pušiš?“

            Renson pokušava da se opravda naređenjima koja je morao da izvrši, iako su bila suprotna njegovom stavu, ali kada se okrene ka poručniku Prajsu (general Kameron je ubijen) i upita ga: „Da li znate nešto o naređenjima koja su mi data?“, Prajs, kome je rečeno da ne sme da zna ništa, kaže: „Ne znam ništa o tome.“ I Rensom je osuđen od iste vrste oficira kakav je on: od onog ko se mehanički povinuje naređenjima znajući da su pogrešna, i šalje svoje ljude u smrt.

            „Jedna vrsta oficira“ je jedinstvena među Birsovim pričama, ne samo zbog ironije – to je tipično – već zbog toga što glavni junak ne dela na osnovu svog znanja. U Birsovim pričama tipično je da lik dela ili reaguje, i temelji sve na onom što najbolje zna – ironija leži u tome što je ono što lik zna fatalno pogrešno.

            Situacija u horor pričama mora da bude takva da pobudi strah; otuda ona mora da bude opasna, ili da stvara utisak da je opasna. Najbolje Birsove priče ironičnog horora mogu se podeliti u dve grupe: one u kojima je situacija opasna, sa protagonistom koji misli da je situacija bezazlena i ponaša se u skladu s tim; i one u kojima je situacija bezazlena, s protagonistom koji misli da je situacija opasna i ponaša se u skladu s tim. U svakoj od ovih grupa, čitalac može da, kao i protagonista, pogrešno razume situaciju ne saznajući istinu do kraja priče; ili može sve da vreme zna da se protagonista vara. Razumevanje čitaoca kontrolisano je naracijom.

            U prvu kategoriju spadaju priče „Događaj na mostu Sovine Reke“ i „Čikamauga“. U obe priče, protagonista se oseća sigurno u zaista opasnoj situaciji. Osećanja Pejtona Farkuara u „Događaj na mostu Oul Krik“ „nisu saglasna njegovim mislima. Intelektualni deo njegove prirode već je izbrisan; on ima snage samo da oseća.“ Mada mu se odjednom, „sposobnost mišljenja povratila; znao je da se konopac pokidao i da pada u reku... Njegov mozak bio je energičan baš kao i ruke i noge; misli su mu brzo nadolazile.“ On misli (pogrešno) da je uspeo da se nekim čudom spasi u poslednjem trenutku.

            Dečak u priči „Čikamauga“ veruje da je grupa osakaćenih i krvavih vojnika na koju nailazi „vesela družina“, koja ga podseća na „šarenog klovna koga je video prošlog leta u cirkusu“. Dečak ne prepoznaje svoju uništenu kuću i misli da su vojnici zanimljiv prizor.

            Prateći ove intelektualne nesporazume vidimo da su emocionalne reakcije neprikladnojezive. Farkuar gori od želje da se vrati kući žudno zamišljajući susret sa svojom ženom. Dečak u „Čikamaugi“ provodi vreme igrajući se sa ranjenicima na koje nailazi, „nepažljivo... ističe dramatičan kontrast između svog smeha i njihove grozne ozbiljnosti.“ On čak pokušava da kao svinju zajaše jednog ranjenog vojnika koji puzi, dok se veselo igra ispred svoje zapaljene kuće. 

            U obe priče protagonista ima neobične fizičke reakcije. Farkuarova čula su neobično izoštrena: „Nešto odvratno remeti organski sistem, pa sam morao da ga povećam i pročistim, tako da sada može da primeti stvari koje ranije nije primećivao.“ Oseća svaki talasić vode na svom licu; vidi žilice svakog lista koji pada sa drveta na obalu reke, vidi insekte na njima i prizmatične boje na kapima jutarnje rose. On čak vidi kroz nišan puške čoveka na mostu koji puca na njega. Čuje i zujanje komaraca... lepet krila muva, mrdanje nožica vodenih paukova, komešanje tela riba. Sve ovo posmatra u usporenom vremenu; u intervalu proticanja vremena, dok je kucanje njegovog sata tako odsečno i jako da mu bode uši kao ubod noža.“

            S druge strane, u priči „Čikamauga“ dečak oseća stvari koje su nenormalno tupave. On je gluvonem, i to je činjenica koja mu omogućuje da prespava bitku: „Nije čuo pucnjeve pušaka i riku topova.“ Kad prepozna mučeno i unakaženo telo svoje mrtve majke, i sa zakašnjem shvati rusvaj oko sebe, dečak počinje da neartikulisano plače – nešto između vrištanja majmuna i mukanja ćurke – bezdušno zavijanje, satanski zvuk, jezik đavola.“

            U “Događaju na mostu Sovine Reke“, čitalac shvata pravo stanje stvari tek na samom kraju priče. U „Čikamaugi“ on je stalno svestan realne situacije i ironije u dečakovom reagovanju na događaje; narator to odmah saopštava čitaocu: „Dete nije primetilo sve ovo; to bi mogao da primeti stariji posmatrač.“ Zbog ovoga, u „Čikamaugi“ je zgražavanje snažnije, a ironija se konzistentno oseća od početka do kraja. Nismo svesni naratorove manipulacije tačkom gledišta, kao što je to slučaj u „Događaju na mostu Sovine Reke“. Efekat iznenađenja nam izmiče na kraju; dobijamo sve jači i konstantniji emocionalni efekat.

            U drugoj grupi priča – koje predstavljaju „Jedan od nestalih“, „Jedan oficir, jedan čovek“, i „Čovek i zmija“ – tehnika ironičnog horora je suprotna. U osnovi bezopasna (ili u krajnjem slučaju ne tako strašna) situacija je pogrešno predstavljena kao izuzetno opasna; protagonista emotivno reaguje onako kako bi reagovao u opasnoj situaciji, i priča se završava njegovom smrću.

            Džerom Siring u priči „Jedan od nestalih“, ubeđen je da je puška nabijena, povlači oroz i uperi je direktno u glavu – on misli da će puška opaliti ako načini i najmanji pokret. U priči „Jedan oficir, jedan čovek“ kapetan Gref, ne samo što pogrešno razume situaciju, već ne razume ni sopstveni karakter. On misli da je hrabar čovek, „njegov duh je human, a njegove sposobnosti mnogobrojne. On veliča svoju ličnost.“ Ali kada počne puškaranje, „njegova koncepcija rata se menja... Rat sad ne zauzima uzvišeno mesto u ratnikovoj duši. Mirovanje prouzrokuje introspekciju. On radije analizira svoja osećanja, nego što opaža razliku između hrabrosti i posvećenosti. Rezultat je promišljeno razočaranje.“ Kad konačno spozna svoj karakter, on shvata svoj kukavičluk, ali još uvek misli da učestvuje u opasnoj bici. 

            U priči „Čovek i zmija“ Harker Brajton misli da gmizavac ispod njegovog kreveta stvarno postoji i da pokušava da ga hipnotiše pogledom. U početku „on je više oduševljen čudnom situacijom nego što je uplašen; to je odvratno, ali apsurdno.“ On pomišlja da pozove slugu, ali pomišlja „da bi to trebalo da učini iz straha, koji on, međutim, ne oseća.“ A onda razmišlja o mogućnosti da ga zmija napadne: „Ove misli obuzimale su Brajtonov um i terale ga na akciju. Taj proces nazivamo promišljanje i odlučivanje. Prema tome se određuje da li smo pametni ili nismo.“ Ali on precenjuje svoje snage emocionalnog otpora, i čini fatalnu grešku: „Nisam toliko velika kukavica, koliko se izgleda plašim samog straha.“

            U svim ovim slučajevima, protagonista emocionalno reaguje na onu situaciju u kojoj misli da je ekstremno izložen opasnosti. Džerom Siring je hrabar čovek, i dok puzi napred u svojoj izviđačkoj ekspediciji, njegov puls je „normalan, a njegovi nervi su mirni, kao da pokušava da uhvati vrapca.“ Kad vidi da mu je puška uperena u glavu i seti se da je nabijena, on „se oseća zabrinuto. Ali to je daleko od straha.“ Postepeno, on postaje svestan bola u čelu; a kad otvori oči, bol nestane; kad ih zatvori, bol je ponovo tu. Onda počinje da se sve više i više plaši. Kad se zagleda u bure baruta, bol u njegovom čelu postaje jači; on padne u nesvest i delirijum.

           

Džerom Siring, hrabar čovek, opasan neprijatelj, jak,

odlučan ratnik, bio je bled kao duh. Oklembesio je

vilicu i izbečio oči; trepće kao sojka; hladan znoj

izbija mu po celom telu; on urla od straha. On nije

lud – on je preplašen.

Kad je kapetan Grefenrid čuo svoje ljude kako se smeju njegovom kukavičluku, zacrveneo se „od srama“, što je „uzburkalo njegova osećanja. Pritisak zbog njegove nervozne organizacije bio je neizdrživ.“ Agitacija je takođe spopala i Brajtona, mada je on razuman čovek. Strašna snaga zmije koja ju je umislio, plašila ga je, i konačno, i on je urlao na smrt preplašen.

U ovim pričama, kao i u onima koje spadaju u prvu grupu, protagonista reaguje neobičnim psihičkim senzacijama. Siring „ranije nije opazio kako su svetli i sjajni“ vrhovi udaljenog drveća, „ni kako je tamnoplavo nebo, čak i među granama, gde se mešalo sa zelenim... Čuo je cvrkut ptica, čudnovato pevušenje ševa na poljani. “ Vreme se usporilo, nebo se raširilo, a on je postao samo skup osećanja:

Nije mislio na dom, ili na ženu i decu, zemlju ili slavu.

Kompletno sećanje bilo mu je izbrisano. Svet je prolazio

pored – ni traga nije ostalo. Ova zbrka greda i dasaka

je jedinstveni univerzum. To je besmrtnost vremena – svaki

bol bio je večni život. Večnost je otkucavala.

Uplašen, kapetan Grefenrid se „naizmenično hladio i grejao“, izgledao kao pas, zaboravljao da diše „dok ga na to nije podsetila vrtoglavica“. Kad je nameravao da se povuče, video je da hoda sporo kao starac. „Tajna ljudskog kretanja je otvorena: nešto steže naše mišiće. Da li je važno ako pripremnim molekulima ukinemo slobodno kretanje?“ Njegovo lice poprimilo je „pepeljasto bledilo“, pa je onda pao sa stolice i zastenjao.

           

Čuo je negde u daljini neprekidno lupanje bubnja,

nejednake zvuke udaljene muzike, nezamislivo divne,

kao zvuke eolske harfe... Muzika je prestala, pre se

može reći da se polako pretvarala u zvuk groma.  

Pejzaž, svetlucajući sa suncem i kišom, protegao

se ispred njega, opasan dugom koja je tvorila ogroman

luk koja se protezao iznad stotine gradova.

Pejzaž se podigao i nestao; on je pao na zemlju. Lice mu je bilo bledo i krvavo, zenice proširene, na usta mu je izbila pena, dok se koprcao prema zmiji u konvulzijama.

Sva trojica muškaraca umrla su od straha; Brajton i Siring od napada panike; Grefenrid se ubio jer više nije mogao da toleriše neorganizovanost svog nervnog sistema. Ali sav njihov strah i bol bili su bespotrebni – Siringova puška već je bila prazna; Grefenridova bitka bila je zapravo sitna čarka; Brajtonova zmija bila je ustvari preparirana životinjka sa iskolačenim očima. U ovim pričama, kao i u „Čikamaugi“ i „Događaju na mostu Sovine Reke“, Birs je ironični horor zakrenuo u drugom smeru. 

SEKTA PRLJAVIH: Lice ulice

             Pre 4 godine napisao sam priču "Sekta prljavih", potaknut idejom, ili senkom ideje, Dorijana Nuaja, starog prijatelja i inspiratora. Ona se smesta našla u antologiji ISTINITE LAŽI koju je priredio i objavio Goran Skrobonja. A sada se našla – tačnije, poveći odlomak iz nje, cele tri strane – na jednom neobičnom, ezoteričnom, i krajnje prikladnom mestu: u časopisu Lice ulice.

            Kako prikladnom? Pa, lepo. Priča govori o čoveku na ivici samoubistva, smorenom i zgađenom svojim "normalnim" životom koji, doslovno na ivici ambisa, pošto pobaca svoja dokumenta i novčanik i mobilni telefon – naprasno oseti neku čudnu vrstu slobode, i odluči da ne skoči s mosta, već da ostane još malo u životu, ako je to život. Postaje beskućnik, spava u parkovima itd. ali onda, uskoro, nađe se fasciniran govorkanjima o sekti vrlo posebnih beskućnika – Sekti prljavih. Počne da se raspituje, da ih prati, i idući njihovim tragom silazi u podzemlje grada, otkrivajući njegovo dotad nepoznato naličje...

            Ova priča pokazala se kao poručena baš za ovaj časopis koji njegovi pokretači ovako opisuju:

            "Po ugledu na ulične novine Big issue u Velikoj Britaniji, projekat LICEULICE pokrenut je uz pomoć koalicije organizacija i pojedinaca u novembru 2009. godine.  Kada je Magazin počeo da se objavljuje odabrali smo deset adolescenata koji koriste programe CIM-a i uposlili ih kao prodavce Magazina Liceulice. Osnovna ideja projekta podrazumeva proces realizacije i ditribucije novinskog izdanja koje na ulicama Beograda i širom Srbije prodaju posebno pripremljeni beskućnici i tako ostvaruju i zakonsku novčanu dobit. CIM se trudi da u partnerstvu sa drugim organizacijama, a kroz specifične kulturno-medijske aktivnosti, ponudi praktična rešenja za smanjenje siromaštva, veću uposlenost i ublažavanje socijalne i kulturne isključenosti, da doprinese stvaranju uslova i pružanju mogućnosti marginalizovanim grupama za legalno ostvarivanje prihoda, za zapošljavanje i sticanje specifičnih primenjivih znanja i veština, odnosno za društvenu i ekonomsku inkluziju."

            Pošto ovaj blog takođe promoviše različitost i na svoj skromni način pokušava da afirmiše manjine, autsajdere, odbačene, nepoznate, "nevidljive", skrajnute, ezoterične, satanizovane, "monstrume", mislim da je ovaj spoj zaista savršen, i ja sam presrećan što je moja priča sa ovakvom tematikom dospela prvo među žanrovski krem Srbije danas, a onda – i među one o kojima govori: među odbačene, ponižene, obespravljene... marginalce... otpadnike... ljude koji sve svoje sa sobom nose...  

Oni zaslužuju podršku – evo kako možete i sami da priložite:

"Liceulice izlazi jednom mesečno, prodaju ga beskućnici, mladi ulice, najsiromašniji i najugroženiji pripadnici marginalizovanih grupa, a organizovane mreže prodavaca pokrivaju teritoriju Srbije.

Polovina ostvarenih prihoda od  prodaje ostaje prodavcima, dok se preostala sredstva koriste za nastavak izdavačkih aktivnosti, dodatni rad na integraciji prodavaca i druge različite filantropske programe pod imenom Liceulice.

Liceulice može da se kupi na ulicama Beograda i Novog Sada. U Beogradu naše prodavce možete sresti najčešće u Knez Mihailovoj ulici ili konkretno na Studentskog trgu kod PLATO-a. Svaki dan u poslepodnevnim satima naši prodavci u već prepoznatljivim uniformama čekaju da podele deo svog života sa vama u pisanoj formi ovog jedinstvenog Magazina."

            Moram reći da u ovom broju ima prilično zanimljivih priloga zbog kojih ovo stvarno vredi ne samo kupiti, nego i čitati: tu su vrlo rečiti dnevnici beskućnika, tu su tekstovi o njima ne samo na ex-Yu prostorima, nego i u svetu (npr. njujorški "Mole people", o kojima postoji i sasvim solidan FFF, THE MOLE, koji preporučujem za gledanje!) a hajlajt ovog broja, barem za pratioce Kulta, verovatno je slikovita reportaža pod naslovom ŽIVOT U GROBU o dvojici beskućnika koji žive u grobnicama na Starom niškom groblju! Talk about GHOULISH! Spooky shit on so many levels!

            Dakle, osmotrite svet iz jednog radikalno drugačijeg ugla i zamislite se malo nad svim tim. Ako vidite ove prodavce, kupite im neki primerak – značiće im mnogo, a vi nećete ni osetiti tih 150 din...

          PS: Zahvalnost Tijani Spasić koja me je pozvala da učestvujem u ovome i dam svoj mali doprinos jednoj drugačijoj vrsti horora.

            U to ime, evo još jednog odlomka iz priče SEKTA PRLJAVIH čiji znatno veći odlomak možete čitati u magazinu LICE ULICE, a ucelo je imate u antologiji ISTINITE LAŽI:

SEKTA PRLJAVIH

(odlomak)

Sada sam beskućnik, lutalica, bednik – stvorenje najodvratnije od svih: zapušten, prljav, smrdljiv, raščupan, vašljiv. I nikad se nisam osećao bolje.

Ljudi skreću pogled kada ih on nehotice navede na mene. Majke grabe decu za ruke i priljubljuju ih uz sebe, viču na njih ako zure u mene. Starci me gledaju sa nekom tugom i sažaljenjem kao da u meni prepoznaju varijaciju svoje izgubljenosti. Klinci i omladina suviše su zaslepljeni prečim potrebama da bi me uopšte registrovali. Ja lebdim na rubnom polju sveta, na ivici horizonta dešavanja, neuključen u zbivanja, nesvrstan. Beskoristan. I u tome je ključ. U krajnjem saldu, ne vide me jer ja nemam ništa da im dam.

Za većinu delujem bezopasno, jer izgledam suviše jadno da bih nekome nešto na silu uzeo. Ako me uopšte primete, u očima im čitam: "Hvala bogu što nisam na tvom mestu!" I ne slute da, susrevši ih, i ja mislim to isto.

Oni nemaju ništa što bih ja poželeo. Niti ja imam išta za njih. Savršena koegzistencija paralelnih svetova.

Jednog od prošlih dana, više ne pamtim kog, imao sam zanimljiv susret, ako se to tako može nazvati. U parku blizu jedne javne zgrade sretoh poznato lice – lice nekadašnjeg prijatelja. Tokom tih nekoliko metara, od prvog trena u kome me je spazio, pa do trena u kome je zamakao izvan mog vidnog polja, promenio je nekoliko izraza lica: prvo gađenje; pa prepoznavanje; pa iznenađenje; onda neverica; čuđenje; pa mrštenje uz odmahivanje glavom; najzad, pokušaj okasnelog glumljenja nezainteresovanosti. U samo nekoliko sekundi on me je prepoznao, odbacio i izbrisao iz liste postojećih. Ostadoh zadivljen. To nije mali poduhvat.

Možda će se osvrnuti za mnom. Možda će zaboraviti ovaj susret. Možda će mu se vratiti u košmaru iz koga se budi u znoju, uzlupalog srca. Možda će u narednim danima izbegavati ovaj park.

Ja sam gnojna rana na licu sveta, ili još bolje, sakrivena negde ispod kose: ne baš primetna, osim ako se dobro ne zagledate.

Ali svet me sve manje zanima. U poslednje vreme slabo boravim u prometnim delovima grada. Ulice, parkovi i kejovi su mi sve nesnosniji. Nije reč o aktivnom nedopadanju ili intelektualnoj nesklonosti tim mestima. Pre će biti neki instinktivni poriv da budem što dalje od njih. Kao bolesna životinja koja oseća da joj dolazi kraj i sklanja se da umre daleko od zdravih.

Možda mi i dolazi kraj. Svaki dan je moj mogući poslednji. U svakom času mogu odlučiti da prekinem s ovim.

A u međuvremenu, upijam sunce u sebe daleko od sveta, i zabavljam se trebljenjem začetaka misli u svojoj glavi. Naročito ako su vezane za moj prethodni život, tu eteričnu tvorevinu za koju sve teže mogu da poverujem da je ikada imala ikakvog materijalnog postojanja. Kakva travestija: baš kao i ona smešna faca koju sam pocepao zajedno sa ličnom kartom – to nisam ja. Nikada to nisam bio ja.

(...)