ALEKSEJ BALABANOV

            Pre skoro punih godinu dana umro je jedan od najznačajnijih ruskih reditelja s kraja XX i početka XXI veka. To je poslužilo kao povod za moj osvrt na njegovu karijeru, esej pod naslovom CRNA IRONIJA ALEKSEJA BALABANOVA koji možete pročitati u najnovijem broju najbolje balkanske filmske revije EKRAN (naravno, na slovenačkom).

            U pitanju je dvobroj za mart-april: dakle, možete ga na sebi najbližim prodajnim mestima potražiti još oko tri nedelje, do kraja aprila. Da ga ne biste omašili, evo kako izgleda korica – koja, usput, prejudicira ovogodišnjeg Oskarovca i Zlatnogulovca.

            U ovom eseju bavim se Balabanovim kao slikarom mračnih portreta današnje i ne tako današnje Rusije; govorim o njegovom portretisanju novog ruskog kriminalnog podzemlja i nadzemlja; o odjecima ratova (Avganistan, Čečenija...) u "mirnoj" Rusiji; o potrazi za patriotizmom u zemlji i svetu nagriženim sebičnošću i otimačinom; ali bavim se i njegovim ranim, manje izvikanim artističkim filmovima u kojima je ekranizovao Beketa i Kafku...

            Balabanov je višestruko relevantan za čitaoce ovog bloga – pre svega kao autor nekoliko vanredno dobrih i unikatno mračnih filmova. On, istina, nije snimio nijedan horor film u klasičnom smislu reči, ali je imao senzibilitet za tako nešto (za razliku od mnogih koji snimaju neke kao "horore"), i mnogi njegovi filmovi sadrže sekvence koje ga dovode vrlo blizu tome, a ponajviše KARGO 200. Evo odlomka iz mog pomenutog eseja u kome se dotičem ovoga:

"Ovaj reditelj ne beži od prikaza telesne gnusobe (leševi, krv, muve...) ali je naročito prefinjen u portretisanju moralne nakaznosti i psihološke torture. Sjajan primer toga je situacija u kojoj sadistički policijski kapetan zloupotrebljava svoju poziciju glumeći da vodi istragu o nestanku devojke koju je on sam oteo. Od njenih roditelja on uzima njena pisma, navodno u potrazi za nekim tragom, ali ih koristi kako bi pred devojkom naglas čitao reči njenog već raspadajućeg izabranika. Tu je oličen totalni užas situacije: ne u lisicama, iz kojih se čovek može izmigoljiti, već u totalnoj kontroli nad svim aspektima života, toliko sveprožimajućoj da prevazilazi lokalno dejstvo američkih "torture porna" – kontroli od koje je daleko teže pobeći. Na kraju, čak ni viđilante pravda uz pomoć dvocevke ne donosi katarzu... Da: gnusno i odvratno, ali takva su to bila vremena, kao da poručuje Balabanov. Eventualna srodnost hororu tu ne potiče iz žanra, niti iz podražavanja zapadnih modela: užas je ukorenjen u zastrašujućoj sadašnjosti, i bliskoj prošlosti."

Valjda su dovoljno rečiti podnaslovi u ovom eseju koji zauzima pet strana novog EKRANA: "Kriminalno podzemlje i odjeci rata" i "Apsurd, groteska i crni humor". Već iz njih se može videti da ne govorim samo o filmovima koji prvi padaju na um ovdašnjem gledaocu kada se pomene Balabanov (kriminalci, rat, tranziciona Rusija i sl) već se bavim i onim manje populističkim, mračno-humornim i groteskno-hororičnim, poput njegovog meni lično najzabavnijeg, O NAKAZAMA I LJUDIMA.

Pošto sam ono što sam imao već kazao u eseju za EKRAN, ne bih se ovde ponavljao, već vas upućujem da moj tekst potražite u ovom časopisu. A samo za blog, evo kratkog osvrta na opus Alekseja Balabanova, sa mojim ocenama uz svaki naslov:

Happy Days (Счастливые дни) (1991)

**(*)

3-

Mračnjaštvo, crno beli film, izvanredno uslikan, atmosferičan, veoma sumoran, artistička i hermetična adaptacija Samuela Becketta.

The Castle (Замок) (1994)

***

3+

Vrlo dobra adaptacija najboljeg romana najboljeg pisca XX veka, prilično se junački bori sa njegovom neuhvatljivošću i suštinskom nefilmičnoću onoga što taj tekst zaista čini vrhunskim.

Brother (Брат) (1997)

*** 

3

Nastavak rata – "mirnim" sredstvima, ili barem – u "mirnodopskoj" Rusiji ogrezloj u kriminal i Zapadofiličnu dekadenciju.  

Of Freaks and Men (Про уродов и людей) (1998)

****

4

Perverzna studija o perverziji, mračno duhovita, bizarna, golicava, meta-filmska studija muškog, pornografskog pogleda i njegove veze sa medijima fotografije i, naročito, filma. To je, takođe, egzistencijalistička parodija na Čoveka i njegove strasti, i na hipokritički odnos prema njima...

Brother 2 (Брат 2) (2000)

**(*)

3-

Balabanov u B2 eksplicitno idealizuje patriotizam i rusku dušu i još eksplicitnije osuđuje Ameriku (onako kako je on /ne/vidi), ne samo kroz iskonstruisane situacije, nego i kroz verbalne tirade i naravoučenija. Moja kritika ovog filma nalazi se OVDE.

The River (Река) (2002)

Nezavršen; iskren da budem, tih 50-ak minuta koji se mogu naći na netu meni su izrazito nezanimljivi i nisam uspeo do kraja da ih odgledam.

War (Война) (2002)

***

3-

Zabavan, istovremeno patriotski i društveno-kritički film o ratu u Čečeniji, prožet crnom ironijom, akcijom i saspensom.

Zhmurki / Blind Man's Bluff (Жмурки) (2005)

***

3-

Totalni crowdpleaser. Osvežavajuće je pogledati malo ruske varijante trapavih kriminalaca (čija se zapadna braća, ispala iz šešira Tarantina i Gaja Ričija, odavno vrte u istom krugu). Šalabanov ume da me kupi na sitne fore i detalje i genuinely sicko attitude (taj divni početak u mrtvačnici, sa gomilama nabacanih golih leševa!!!), i zato mu opraštam poneke krupnije 'how convenient' momente. Nasmejao me je, zabavio me je, na par mesta me iznenadio, na par mesta zadivio, i stvarno je u pravu onaj ko je napiso o njemu da ume kao retko ko da kreira nabijenu, pregnantnu sliku – čuj, sliku! Čitav film je od takvih!

It Doesn't Hurt Me (Мне не больно) (2006)

**

2+

Ovo počinje kao simpatična tween socio-komedija o nekakvim sitnim prevarantima, nastavlja se kao ne baš mnogo ubedljiva, a ni strastvena, a ni zanimljiva ljubavna priča, a završava se kao - LJUBAVNA PRIČA (boy meets girl, girl dies of cancer, boy sad). Moj rivju je OVDE.

Cargo 200 (Груз 200) (2007)

***(*)

4-

Izvanredan film nabijen mučninom, teskobom i gnušanjem nad poslednjim danima komunjarske Rusije, oslikan u gotovo horor tonovima – ne samo zbog prisutnog body horrora (nasilje, krv, nekrofilija, leševi) nego još i više zbog retko viđene gustine skoro opipljive atmosfere sveprisutnog iracionalnog i nadmoćnog nasilja: atmosfere o kakvoj odradeci što prave nastavke WRONG TURNa i TEXAS CHAINSAW MASSACREa mogu samo da sanjaju – ako i to!

Morphine (Морфий) (2008)

***(*)

4-

Standardno vrlo dobri Balabanov: gadan, mračan, uspaljen, morbidan, mizantropski, rusocentrični (ali i rusokritični), cinični, skoro-hororični Balabanov - mračan kao katran u dnu rudarske jame… Moj rivju je OVDE.

The Stoker (Кочегар) (2010)

***

3+

Crn kao gar u peći – krematorijumu u kojoj odbačeni ratni veteran piše svoje memoare, sve dok kriminalci na spaljivanje ne donesu i leš njegove fufaste ćerke. Čiča oblači uniformu i kreće u kratku i vrlo krvavu osvetu...

Me Too (Я тоже хочу) (2012)

**

2+

Ovaj predugi, repetitivni i besciljni film nije me kupio na prvo gledanje – ali pružiću ovom njegovom testamentu još jednu šansu, jer može biti da me njegove idiosinkrazije nisu smesta dotakle (ni LOŽAČ mi se na prvo gledanje nije naročito dopao).

I to je, nažalost, kraj. U 54-oj godini Balabanov je napustio ovu dolinu suza i ojadio filmofile željne novih unikatno crnih a opet groteskno-zasenjujućih bisera...

Srpski Giger: perverzno-hororični svet Vanje Čankovića

            Već sam ranije na blogu predstavio radove Vanje Čankovića, reditelja po vokaciji a vrlo zanimljivog crtača onda kad ga nadahnuće zapahne. Njegove mladalačke radove inspirisane omiljenim mu filmom, Karpenterovim STVOROM, možete videti OVDE.

            Sa velikim zadovoljstvom mogu da zapazim da je Vanja u svojim novim radovima značajno napredovao i kao umetnik i kao autentični morbidnjak. Njegov artwork me podseća na H. R. Gigera – ne po izvedbi, ne po stilu, ne u smislu oponašanja spoljnih efekata, nego po suštini, po nepatvorenom, smelom i vrtoglavom poniranju u najmračnije i najkošmarnije seksualne fantazije u kojima se mutanti i degeni spajaju, pretapaju, siluju, proždiru, i rade jedni drugima (i trećima) neopisive stvari.

            A zašto bih ih opisivao, kad slika govori više od reči – naročito kad se radi o slikama poput ovih dole.

            Upozorenje: ovaj materijal ima elemente pornografskog, pa se zato ne preporučuje deci i osetljivima – ali, s druge strane, pošto učesnici ovih snošaja i kanibalizama teško da mogu da se nazovu ljudskim bićima, i pošto sve odiše fantastikom, fantazmagorijom i nadrealizmom, ove kopulacije nude odmak od naturalizma vulgarno shvaćene pornografije, a stilizacija u izvedbi dodatno sve udaljava od prizemne patologije ili dokumentovanja svakodnevnih seksualnih zločina iz Crne hronike.

            Ovo što sledi je I deo mog izbora iz Vanjinih najnovijih radova, iz ove godine; ovde na blogu se nudi ekskluzivno i premijerno. II deo sledi uskoro, osim ako me čitaoci ne rastrgnu a Gugl-bloger ne banuje zbog ovoga!

            All artwork (C) Vanja Čanković for The Cult of Ghoul.

            Svako neovlašćeno korišćenje biće maštovito kažnjeno.

 

 PS: Sve ove divote izgledaju mnogo bolje naživo. Ovo ovde su smanjene verzije, ali u izvornom obliku (A4 pretežno; pojedine su A3) to je prava stvar. Vanja će možda uraditi neke radove i ponuditi printove na prodaju. Ako ima zainteresovanih koji bi kupili printove ovih radova, ili čak originale, mogu radi dogovora da pišu direktno Umetniku na ovaj mejl: vcankovic at yahoo dot com

Intervju za BUM magazin: o ZAVODNIKU i hororu Srbije

            Dao sam intervju za BUM magazin (aka BULEVAR UMETNOSTI). Ne – nema to nikakve veze sa zloglasnom šund emisijom na B-92 u čijem naslovu se takođe pominje BULEVAR; naprotiv, radi se o magazinu vrednom vaše pažnje.

             

          Dopisnica koja me je intervjuisala, Aleksandra Lalić, propitala me je temeljno o mnogo toga, a ja joj uredno odgovorio na sve; na kraju se ispostavilo da materijala ima mnogo i da neće sve da stane u magazin. Oh, well – nema veze. Neće da se baci! To što nije ušlo u BUM, možete sada pročitati ovde, na blogu.

            Ali prvo, pogledajte ono najvažnije, ono što je STALO na tih 8 strana magazina, koliko su mi dali. Konkretno, videćete moje odgovore na sledeća pitanja:

- Da krenemo sa intervjuom od najaktuelnijeg, kada očekuješ da tvoj novi roman izađe iz štampe? Reci nam nešto o njemu. Da li je on stilski nastavak Naživo ili je drugačiji?

- Smatraš li da je akademska javnost odveć puritanska i hermetična da prizna vrednost autorima horora kao i svima onima koji su prst u oko opštoj hipokriziji, kao što su bili npr. bitnici?

- A zašto je onda Dejan Ognjanović prvi doktor nauka koji je doktorirao na temu horora? I zašto nema više naučnika koji su posvećeni toj tematici u Srbiji?

- Usavršavao si se na kalifornijskom univerzitetu Berkli, kaži nam u čemu su razlike, a u čemu sličnosti u pristupu izučavanja i recepcije horor žanra u SAD i Srbiji?

- Smatraš li da bi tvoj akademski put bio lakši da si manje talasao i da si se fokusirao npr. na priznate autore poput Šekspira, Šoa, Bajrona i sl. umesto što si se borio za horor?

- Kako stati na put „hororu srpskog visokog obrazovanja“?

- Koja su bila tvoja očekivanja od bloga kada si počeo da ga pišeš i da li te je iznenadio uspeh koji je The Cult of Ghoul postigao?

- Ima li nade za posrnulu srpsku produkciju? Koje autore vidiš kao nadu da se na ovim prostorima napravi nešto lepo i vredno?

- Koje delo srpske književnosti smatraš zahvalnim da se ekranizuje i da bude dobar horor film?

- I za kraj jedno pitanje: imaš li košmare i plašiš li se mraka?

            Ako hoćete da odete direktno na ovaj intervju, krenite ODAVDE.

            Ako biste da magazin BUM listate od početka, to možete OVDE.

           Preporučujem i ostatak magazina, jer ima vrlo vrednih tekstova o (jadnom) stanju u kulturi Srbije danas – ali, takođe, i bogato ilustrovan tekst o "urbanim istraživačima": to su oni likovi koji se muvaju po kojekakvim ruševinama, pustim zgradama, skladištima, podrumima, po podzemljima, pustim metroima i sl. "gotskim" lokacijama kakve povremeno i ja obilazim kad se nađem u prilici.

      Takođe vam skrećem pažnju da je u prethodnom broju intervju dao MLADEN ĐORĐEVIĆ, pa možete i to potražiti u arhivi na sajtu.

            A evo sada onih delova intervjua koje ekskluzivno i premijerno možete videti samo na blogu THE CULT OF GHOUL! Kao što ćete videti - nekim ljudima su pravi intervjui kraći nego što su moji "restlovi"!

Šta ti u svojim romanima vidiš kao iskorak u odnosu na srpske književne prethodnike, a šta u odnosu na dosadašnju svetsku horor tradiciju?

            Iako sam ja po vokaciji i pisac i kritičar, mislim da nije na meni da tumačim da li u mojoj prozi postoji neki iskorak i u čemu se on sastoji. Uostalom, pisac je po prirodi stvari u najnezgodnijoj poziciji da sudi o sopstvenom delu. Zbog toga, reći ću samo ovo: kad me već pitate o prethodnicima i svetskoj tradiciji, ZAVODNIKA vidim kao duboko ličnu i intimnu transformaciju uticaja pisaca kao što su Henri Džejms, M. R. Džejms, Artur Maken i Momčilo Nastasijević sa filmskim senkama Đorđa Kadijevića, Pupija Avatija i Agustina Viljaronge.

Da li će se Barouz ikada učiti u školi?

Što se tiče bitnika, oni mekši i masama prihvatljiviji, kao što su Keruak i Ginzberg, obrađuju se u programima redovnih studija anglistike (to pouzdano znam, i kao student a kasnije i kao predavač na tom departmanu u Nišu). Barouz je malo "nezgodniji" zbog eksplicitnog jezika i tabu-tematike (pornografija, homoseksualnost, narkomanija...) ali pretpostavljam da je i on deo izbornih kurseva na poznijim godinama studija, ili na master programima, barem sa nezaobilaznim romanom Goli ručak.

Kako bi svojim poznanicima iz inostranstva koji su, takođe, ljubitelji horora opisao horor žanr u srpskoj kulturi? Na koje autore bi ih uputio?

            Kao prvo, ovdašnji horor bi morao za njih da ostane na nivou tuđeg opisa i prepričavanja, jer strani čitalac koji bi poželeo da nešto naše pročita, naprosto ne bi imao gde da to pronađe u prevodu na engleski. Žanrovsko pisanje kod nas uglavnom je osuđeno na geto, čak i unutar sopstvenog jezika. Zbog manjeg kruga čitalaca kojima se obraćaju, autori od tog pisanja ne mogu da žive ni u Srbiji, a kamoli da se upuštaju u skupocen i rizičan, slabo izgledan posao da prevode svoja dela na engleski i nadaju se inostranom objavljivanju. Nažalost, najveću šansu da budu prevedeni na engleski imaju upravo plitki, popularni romani sa tematikom alternativne i para-istorije sa elementima fantastike, iza kojih kod nas stoje velike izdavačke kuće.

Šta je to u horor žanru što toliko estetski uzbuđuje?

            Teško je da se složenost ovog žanra, čijoj poetici sam posvetio više stotina stranica svog doktorata, svede na jednu, ma koliko pojednostavljenu definiciju ili objašnjenje svih njegovih paradoksa. Različite ljude uzbuđuju različite stvari, a horor je dovoljno bogat i složen da im može pružiti širok raspon uzbuđenja – od tihe jeze i neodređene slutnje pa do strave, groze i užasa. Većina u njemu traži zabavu i utehu, jer u poređenju sa fiktivnim užasima i preteranim košmarima žanra sopstvena nevesela ali prozaična stvarnost odjednom izgleda prihvatljivija. Drugi, ređi, u njemu vide potentan način da se, umesto bežanja od stvarnosti, sa njom suoče, da se zagledaju u mrak u sebi i oko sebe, sa nagoveštajima istina koje nisu prijatne...

Zašto si odabrao da studiraš i usavršavaš se na katedri za Engleski jezik i književnost? Da su ti one godine, a ova pamet da li bi krenuo istim putem ili bi izabrao nešto drugo za sticanje obrazovanje i zašto?

            U vreme kada sam odlučivao na koji ću fakultet, anglistika je od opcija meni dostupnih u Nišu bila najpribližnija onome što me je zanimalo. Zapravo, da danas opet imam 18-19 godina, a da nemam mogućnost da pređem u Beograd, verovatno bih opet izabrao isto. Da sam 1992., kada je kriza u zemlji dobijala zamah, mogao da sebi priuštim studiranje u Beogradu, možda bih upisao Svetsku književnost, ili okušao sreću na FDU, ali... sada je uzaludno maštati o takvim stvarima. Uglavnom, ne kajem se; studije anglistike pripremile su me sasvim solidno za ovo čime se bavim, i otvorile mi neka značajna vrata – uključujući tu i već pominjani Berkli.

Koji odsek na FDU?

            Eh, ko zna? Dramaturgija ili režija...

Da li te je iznenadio uspeh koji je The Cult of Ghoul postigao?

Fidbek koji dobijam od čitalaca bloga puno mi je značio u ovih pet godina, tim pre što se postojanje The Cult of Ghoul bloga maltene poklopilo sa periodom moje nezaposlenosti i skrajnutosti. Dok sam bio institucionalno odbačen i maltene nevidljiv, puno mi je značila pozitivna energija koju sam dobijao od svojih čitalaca. Taj fidbek me je osnažio i u ideji da svoj naredni roman, ZAVODNIK, objavim kao samizdat, bez posredovanja drugih izdavača.

Koji autori su po tvom mišljenju ono vredno u istoriji srpskog filma, a koji u istoriji srpske književnosti? Treba li menjati lektiru? Na koji način bi ti apdejtovao listu?

            U filmu, na nivou opusa, Kadijević, Marković, Šijan, Radivojević... Što se tiče novije srpske književnosti, moram priznati da je ne pratim jer me čak i sinopsisi izvikanih i nagrađivanih romana uglavnom nesnosno ugnjave i odbiju me od same želje da ih uzmem u ruke, a onda kada to učinim, i prelistam ih u nekoj knjižari, ono što vidim samo me učvrsti u uverenju da tu svoju šolju čaja neću naći. Što se tiče lektire – nemam ni iskustvo ni pretenzije da se bavim osnovnim obrazovanjem i onim što deca čitaju u osnovnoj školi. Što se tiče visokog obrazovanja, kada/ako budem ponovo na fakultetu, kreiraću lektiru na kursevima na kojima budem predavao.

Gde pozicioniraš Đorđa Kadijevića u toj istoriji?

            Đorđe Kadijević je, istovremeno, klasik i autsajder, i ja ga poštujem i kao jedno i kao drugo – i zbog ostvarenih vrhunskih rezultata, i zbog toga što je uglavnom ostao po strani od domaćeg filmskog mejnstrima i zakulisnih prljavština koje idu uz njega. Mislim da je on kao malo ko uspeo da postigne balans između visoke intelektualnosti i upečatljive osećajnosti, i da stvori unikatan, apartan opus, nesličan ijednom drugom u našoj kinematografiji. Zbog toga, i zbog mnogih drugih razloga, počeo sam da radim na knjizi KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU u kojoj ću svojim opservacijama i analizama njegovog opusa pridružiti njegova detaljna svedočanstva i uvek prosvetljujuće uvide koji pokrivaju najznačajnija kulturna dešavanja i misaone tokove druge polovine 20. veka.

A našeg najnagrađivanijeg reditelja Emira Kusturicu?

            Priznajem izvesnu vrednost za Sećaš li se Doli Bel i za Oca na službenom putu, ali sve posle toga je dekadencija i cirkus. Ima ko to voli i ima ko je to u određenom trenutku smatrao da treba podržati, finansijama i nagradama, ali to nema veze sa umetničkom vrednošću. 

* * *

A ako vam ovo nije dovoljno – što je sasvim prirodno! – evo i mog audio intervjua, odnosno razgovora sa g. Nevidljivim, u emisiji "Pogled iz svemirskog broda" na radiju Beograd 202. 

Ovaj intervju emitovan je u nedelju 30. marta. Poslušajte kako najavljujem ZAVODNIKA i odgovaram na pitanje za million dolara: da li je isplativo biti "sam svoj izdavač"? To možete skinuti u mp3 formatu (16 MB), trajanje 12 minuta, OVDE.

Što je najlepše - ako ne želite download, ovo možete samo da PRESLUŠATE na ovom linku: samo kliknite, i audio kreće!