Pominjao sam već na blogu sajt OMAJA, koji je nedavno oživeo i
značajno obogatio Mladen Milosavljević, antropolog, pisac, reditelj i
fanta-aktivista. Sajt je posvećen domaćoj folklornoj fantastici i na njemu
možete naći vrlo vredne priče domaće fantastike i horora, kao i tekstove o
njima, i intervjue sa autorima.
Nedavno sam i ja imao čast i
zadovoljstvo da porazgovaram s Mladenom na razne horor teme koje su ga
zanimale, i taj intervju je izašao baš na moj rođendan, 30.01. upravo OVDE.
Uz Mladenovo dopuštenje, tekst intervjua sada obznanjujem i na ovom blogu, a
vama još jednom toplo preporučujem da overite sajt OMAJE, jer čitaoci kojima je
prijao moj roman ZAVODNIK sigurno će i tamo naći mnoštvo vrednih stvari...
A sad, evo intervjua, sa naslovom
koji je dao autor i urednik (tj. Mladen):
TREBA SAMO HTETI,
SMETI I UMETI
Prvo delo iz oblasti fantastike koje pamtiš?
- Biće da
je to SF roman Plutonija V. Obručeva,
koju sam dobio za odličan uspeh u II razredu osnovne. Govori o ruskim
istraživačima koji silaze u neku vrstu zemlje ispod Zemlje, gde još vladaju
preistorijski uslovi: tu su mamuti, dinosaurusi i ostala puzava, plivajuća i
leteća čuda. Prijalo mi je to, u tom uzrastu, i čitao sam je nekoliko puta.
Isto i Jana Bibijana na Marsu (ili beše na Mesecu?), i slične stvari. U vreme
kada sam bio klinac, nažalost, nije bilo dostupne horor literature, pa sam
svoje potrebe za fantastikom tada zadovoljavao uglavnom kroz SF. Prvi književni
horor koga sam se dočepao bila su izabrana dela E. A. Poa u tri toma, koja sam
kupio kada sam imao 16 godina, i do tada sam se bez ostatka posvetio
gotiku/hororu.
Pored više knjiga iz oblasti teorije žanrovske
književnosti i filma, autor si i dva romana „Naživo“ i „Zavodnik“. Budući da su
različiti po temi i, uslovno rečeno stvaralačkom senzibilitetu, možeš li nam
reći nešto više o njihovom nastanku?
- Ova dva
romana deli 11 godina ako gledamo datume objavljivanja (2003/2014), ali zapravo
i više ako se uzme u obzir da sam prvu ruku romana Naživo koncipirao i napisao još 1995. godine, kada se radnja i
odigrava. Dakle, može se reći da su ih pisali neki prilično različiti ljudi. U
vreme Naživog bio sam tek besni
mladić na pragu otkrivanja horora, života i horora života; Zavodnika je, pak, pisao neko ko je već stekao nekakvo ozbiljnije
životno iskustvo – neko ko je preživeo jedan rat (1999. na Kosovu), osetio
život na drugom kontinentu (godina dana u Americi), bio zaposlen 10 godina na
fakultetu, magistrirao, doktorirao, objavio nekoliko knjiga...
To,
međutim, ne znači da je Naživo
nezrelo, početničko delo; meni je drag njegov mladalački duh, ta nepatvorena
energija i emocija koji su plenili tolike čitaoce i od njega napravili kultni
roman. S druge strane, žanrovska i lična autorefleksija u Zavodniku su, čini mi se, zreliji, dublji, manje transparentni i
jednoznačni. Ipak, oba romana se, svaki na svoj način, zapravo bave
preispitivanjem smisla i značaja/značenja horora snažno ukorenjenog u ovdašnjem
prostoru i ovdašnjem iskustvu, ali tako da pritom ne budu lokalni, već, uz sve
domaće „boje“, ipak i univerzalni, zahvaljujući upotrebi žanrovskih arhetipova.
Spadaš u grupicu retkih srećnika sa ovih
prostora (jedini pored Jovanke Vučković, ako se ne varam), koji sarađuje sa
časopisom „Rue Morgue“, jednim od najvažnijih časopisa iz sveta horor kulture. Kako je došlo do saradnje?
- Jovanka
Vučković je samo uslovno govoreći „sa ovih prostora“ – tačnije, njeni roditelji
su odavde, ali ona je rođena tamo, u Kanadi, i srpski jedva nešto malo natuca.
Ja sam jedini saradnik tog magazina izvan engleskog govornog područja – ostali
su Kanađani, Ameri i Englezi. Do saradnje je došlo tako što sam upoznao
urednika magazina u Montrealu, gde sam na festivalu „Fantasia“ 2010. godine
predstavljao program srpskih žanrovskih filmova „Subversive Serbia“.
On je
video te moje uvodne govorancije pred publikom, dopalo mu se, i angažovao me je
da napišem temat o novim srpskim hororima, s naglaskom na Srpskom filmu, za novembarski broj magazina. To sam i uradio, i pošto
su bili zadovoljni mojim pisanjem, započela je saradnja. Ipak, pošto živim u
Srbiji, daleko od svetskih tokova (festivala, pretpremijera novih filmova
itsl), češće pišem o horor knjigama (fiction i non-fiction) po svom izboru, kako
prikaze tako i poduže članke, pa i temate. Recimo, prošle godine priredio sam i
napisao temat o deci-ubicama na filmu i jedan povodom 125 godina od rođenja H.
F. Lavkrafta.
Budući da si sarađivao sa više domaćih
izdavača, koliko je teško doći do iole pristojnih uslova za izdavanje prve
kjige?
- U Srbiji
danas je teško doći do iole pristojnih uslova za bilo šta, jer pristojnost kao
takva je ubijena: živimo u vreme vladavine nepristojnih, nekulturnih, falsifikovanih,
nakaradnih „autoriteta“. To se odražava i na planu kulture, koja je najčešće
prva žrtva ekonomske i duhovne nemaštine. Na ovim prostorima kultura se
tradicionalno doživljava kao luksuz, i čim malo zagusti, prvo što će se
odbaciti je – kultura. Nažalost, ovdašnji političari nisu ni do cipela jednom
Čerčilu koji je, usred II svetskog rata, govorio da, ako se čak i tada, dok je
Engleska svakodnevno bombardovana i dok učestvuje u krvavom ratu, zapostavi
kultura – da onda ako i prežive rat, neće imati radi čega da prežive. Čemu
borba za opstanak ako odgurneš i zapostaviš duhovne vrednosti? Ali, lažnim
doktorima i lošim đacima koji nama danas vladaju tako nešto ne može ni da dođe
do mozga: oni misle da je kultura nešto mrtvo, u muzeju ili, što je još gore,
crkvi, i da to može da sačeka neka bolja vremena, kad nam porastu bi-di-pi,
dži-bi-mi i šta ja znam koje još skraćenice i floskule prepisane od stranih
nalogodavaca. A do tada, ostaje nam golo preživljanje gorke stvarnosti – uz
paralelnu „stvarnost“ rijalitija.
Dakle, u
kontekstu duboko nezdravog društva i poremećenih vrednosti – što se oslikava i
na izdavačkoj sceni – veoma je teško naići na pristojnog izdavača sa kojim će
biti ne samo unosno nego pre svega prijatno i inspirativno sarađivati. Ja sam
imao sreću da mi se to desi tek sa mojom osmom knjigom, Poetika horora, kada sam započeo saradnju sa „Orfelinom“ iz Novog
Sada. Većina prethodnih mojih iskustava, kako sa „malim“ tako i sa „velikim“
izdavačima, bila je manje ili više neprijatna, što se vidi i po tome što ni za
jednog nisam objavio više od jedne knjige...
Imamo talentovane pisce, bogatu istoriju,
mitologiju, stvarnost koja je, gotovo svakodnevno prožeta elementima
grotesknog, apsurdnog i neverovatnog. Zašto nam je onda scena književne i filmske
fantastike, ako uopšte možemo govoriti o nekoj sceni, tako slaba?
- Najveći
problemi koje ja vidim u ovdašnjim pokušajima bavljenja hororom jesu
derivativnost i neiskrenost. Dakle, kao prvo, radi se, uglavnom, o reciklaži
već viđenog u stranim filmovima i TV serijama ili pročitanog u američkoj
žanrovskoj prozi i stripovima, pa onda sa manje ili više umeća i truda
preslikano ovde. Kao drugo, kada kažem „neiskrenost“, zapravo mislim na
nedovoljnu udubljenost: kad čitam domaći horor, retko kada imam osećaj da je
autor dubinski posvećen tome, da iznosi neku svoju intimnu priču. Daleko češći
je utisak poigravanja, gega, šale, igrarije koja će, koristeći horor motive,
pokušati da isporuči vic, dosetku, ili eventualno satiru za jednokratnu
upotrebu, bez ironije, bez višeznačnosti na kojima horor fundamentalno počiva.
Da budem
jasan: ne mislim da je bavljenje hororom nešto što treba da bude smrtno
ozbiljno, lišeno poigravanja, pa i humora, ali da bi se neko uspešno nečim
igrao prvo treba da ga dobro poznaje i spolja i iznutra; u suprotnom, bez
dovoljne prirpeme i bez dovoljne ambicije, šala neplanirano ispadne na
njegov/njen račun.
Važiš za najboljeg domaćeg poznavaoca
stvaralačkog opusa H.F. Lavkrafta. U kojoj su meri domaći stvaraoci inspirisani
Lavkraftom?
- Čini mi
se da nisu previše, mada je bilo pokušaja igranja s njegovim motivima na
tematskom konkursu za Emitor, čiji su
rezultati bili polovični (u najboljim slučajevima). Ali ja i ne mislim da Lavkraft
treba da bude uzor ovdašnjem piscu u nekom doslovnom smislu: da neko ovde treba
da piše o okeanskim i morskim čudima, o pipcima i mutantima, o veštičarskim
kultovima itsl. Bilo bi mnogo bolje kad bi neko ovde Lavkrafta video, pre
svega, kao uzora u smislu iskrene, duboke i totalne posvećenosti književnosti
strave, i to kvalitetnoj, zasnovanoj više na atmosferi nego na zapletu i
akciji; i još, kao nekoga ko je imao složen, prodoran svetonazor indirektno
iskazivan kroz priče. To je ono što najmanje vidim u domaćem hororu: jasnu
tačku gledišta, stav, „etitjud“, misaonost, a ponajmanje (implicitnu,
nepropovednički impliciranu) filozofiju.
Pošto se uspešno baviš filmskom kritikom i
teorijom horor filma, planiraš li da se okušaš i kao filmski autor?
- Nemam
takve planove a ni mogućnosti. Odavno sam se pomirio s time da, na moju veliku
žalost, neću biti reditelj (jer nemam ni potrebno obrazovanje ni dovoljnu
tehničku potkovanost, a ni živce za tu vrstu kolektivnog rada). Preostaje mi da
svoje filmove „snimam“ kroz svoje romane i priče koji su, čini mi se, vrlo
filmični. To, naglašavam, nije „filmičnost“ u smislu današnje bestselerske
popularne proze koja je brza, plitka, i krcata dijalozima i akcijom pa deluje
kao površno novelizovani scenario lišen atmosfere, ugođaja, konktemplacije.
Moja filmičnost, ako postoji, jeste tu u smislu za dramaturgiju, ekonomičnost
izlaganja, za proizvođenje određenih žanrovskih efekata koji su, pored ostalog,
zasnovani i na vizuelnom, na slikama – samo što su ove naslikane rečima. Ako
baš insistiraš, ja sebe prevashodno vidim kao pisca: to znači da bih se, možda,
u odgovarajućim okolnostima, okušao kao scenarista, ali kao reditelj – ne.
Trenutno završavaš knjigu razgovora sa jednim
od naših najvećih filmskih reditelja Đorđem Kadijevićem. Možeš li nam reći
nešto više o samoj knjizi?
- Knjigu Više od istine čine razgovori koje sam
sa našim velikim rediteljem vodio tokom 2015. godine, u više navrata, uz nešto
materijala napravljenog ranije ali glatko uklopljenog u strukturu knjige. To je
iscrpan hronološki osvrt na Kadijevićevu karijeru, od prvog njegovog filma (Praznik, 1967) pa do, za sada,
poslednjeg projekta (TV serija „Poslednja audijencija“, 2008). Kadijević je
intelektualac u najužem, najstrožem smislu reči, izuzetno lucidan i
autorefleksivan, i u ovim razgovorima on govori najiscrpnije i najdublje do
sada o svakom svom filmu, od inspiracije preko autorske intencije do uslova
nastanka i, na kraju, recepcije.
Posebno je
vredno što je ovo prva prilika da se čuje i njegovo gledanje na filmove koji su
široj publici (i novinarima koji su ga intervjuisali) manje znani, ili su
sasvim neznani, pa o njima do sada nije mnogo ni govorio. Tek kada se njegov
opus sagleda u celosti postaje jasno koliko je on dubok i značajan – mnogo više
nego što je to iko od domaćih kritičara do sada naslutio i opisao. Prema tome,
mislim da će to biti dokument od prvorazrednog značaja za razumevanje ovog
umetnika i njegovog opusa – ali to, uz brojna druga važna estetička pitanja
(Crni talas, problem adaptacije književnog predloška, istorijski naspram
savremenog filma, rad sa glumcima, bioskopski naspram televizijskog filma,
itd.) uključuje i razumevanje modaliteta javljanja fantastike i horora u
domaćem okruženju.
Dodatni
kvalitet biće i obilje ekskluzivnih, nikad viđenih fotografija iz njegovih
filmova i sa njihovog snimanja, koje sam dobio iz Kadijevićeve lične arhive.
Njihova živopisnost će podsetiti na činjenicu da je on, pored ostalog, i jedan
od vizuelno najrafiniranijih domaćih filmskih umetnika.
Odnedavno radiš kao urednik u izdavačkoj kući
Orfelin iz Novog Sada, gde uređuješ dve interesantne edicije „Poetika strave“ i
„Gluvo doba“. Možeš li nam reći nešto više o samim edicijama i Orfelinovim
planovima za ovu godinu?
- „Poetika
strave“ se spontano izrodila iz moje Poetike
horora, i zamišljena je kao edicija posvećena vrhunskim delima inostrane
horor proze koja do sada nisu bila dostupna na srpskom jeziku – a njih,
nažalost, ima itekako mnogo. Krenuli smo, prošle godine, sa klasicima: Blekvud,
Lavkraft, M. R. Džejms, a ove godine nastavljamo sa još tri knjige nešto
novijih autora, iz druge polovine XX veka. Već su otkupljena prava za zbirku Hladna ruka u mojoj Roberta Ajkmana, dok
o ostala dva naslova još pregovaramo pa njih za sada ne bih najavljivao. Čim
ugovori budu potpisani, obznane će biti na mom blogu The Cult of Ghoul.
„Gluvo
doba“ je edicija posvećena domaćem kvalitetnom hororu. Pošto njega nema baš
toliko mnogo da bismo išli sa tri naslova svake godine, nisam siguran koji će
nam tempo u tome biti moguć. Za sada razmatramo dve knjige (jedan roman i jednu
zbirku priča), ali šta će sa njima biti – još ne mogu da otkrivam. Ono što je
izvesno to je da će Orfelin ove godine objaviti i zbirku priča Đorđa Kadijevića
pod naslovom Božja volja; ja sam
urednik i te knjige, i mogu samo da kažem da se radi o oporoj, mračnoj prozi
koja ne spada u fantastiku, sem vrlo sporadično, ali ima tu i mraka, i nasilja,
i patnje, i užasa sasvim dovoljno da ćemo je možda ipak objaviti u okviru
edicije „Gluvo doba“, a ne kao zasebno izdanje. Videćemo.
Budući da se časopis Omaja bavi temama iz
oblasti folklorne fantastike, ima li u domaćem izdavaštvu potrebe i mesta za
ovom vrstom stvaralaštva?
- Apsolutno!
Ne samo mesta i potrebe, nego i nužnosti. Svojevremeno je Zoran Živković
(izdavač, pa pisac) kazao da „leteći tanjiri ne sleću u Lajkovac“. Valjda je
hteo time reći da smo mi suviše mali i nebitni za velike SF priče; verovatno je
zbog toga, kao pisac, posvećen univerzalnom do suvoparne apstrakcije a toliko
lišen lokalnog, sočnog, specifično ovdašnjeg. E pa, iako se ne slažem s tom
floskulom čak ni kad je u pitanju SF, mogu samo da kažem da je horor kao
poručen za naš opšti „Lajkovac“ – jer cela Srbija je jedan Lajkovac – i zbog
toga mislim da je krajnje vreme da se srpski horor iz nevešto zamaskiranog Kasl
Roka preseli – u Lajkovac. Ali, uz važnu napomenu: delajte lokalno ali mislite globalno.
Dakle, da
ne budem pogrešno shvaćen: uopšte se ovim ne zalažem za nekakvu getoizaciju
srpskog horora tako da ovaj bude zatočen u svoj folklor i lokalne specifičnosti
koji, navodno, neće biti razumljivi (eventualnom, mada slabo verovatnom)
stranom čitaocu. To nikako. Ali, i po ovom pitanju možete za uzor uzeti
Lavkrafta, i način na koji je on delao lokalno – kroz rekonstrukciju lokalnog kolorita
i mitologije Nove Engleske, sa njenim puritanskim nasleđem, lovovima na
veštice, zabačenim selima, divljom prirodom, specifičnom topografijom itd. – a
mislio i između redova plasirao nešto globalno, odnosno „kosmičku stravu“. Nema
razloga da se tako nešto ne uradi i na ovom našem, „lajkovačkom“ terenu, sa
našim folklorom, istorijom, predanjima, verovanjima, sa našim mentalitetom,
našim osobenostima, pa čak i sa nesrećnim nasleđem groznih ratova. Ovaj ideal o
kojem govorim pokušao sam da na delu ostvarim upravo u svom prvom romanu, Naživo, i čini mi se da sam pokazao da
se tako nešto može izvesti. Treba samo hteti, smeti i umeti.
Poruka
mlađim kolegama piscima?
- Sve je
već rečeno gore.
