Đorđe Kadijević govori – a govore i drugi o njemu

Nedavno izašla knjiga razgovora VIŠE OD ISTINE – KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU uveliko već živi svoj život u medijima, na promocijama i u rukama istančanih čitalaca, kako dolikuje i priliči jednom ovako kapitalnom izdanju.

Evo dva najnovija dokaza toga.

Kao prvo, imam zadovoljstvo da vam predstavim sken odličnog prikaza ove knjige koji je pre oko mesec dana izašao u Kulturnom dodatku POLITIKE. Autor je Igor Stanojević, i za razliku od mnogih Politikinih fantomskih eksperata on je provereno autentičan. 

To ćete i sami videti ako kliknete na sken – ili ga skinete odavde pa otvorite u nekom programu gde možete da zumirate.

Kao drugo, ova knjiga je već dobila i svoju inostranu premijeru. Na nedavno završenom festivalu Grosman u Sloveniji promociju su imala dva nova Kadijevićeva naslova: gorepomenuta knjiga razgovora, i nešto manje izvikana ali jednako vredna knjiga njegove proze, BOŽIJA VOLJA.

Detaljan izveštaj sa ovog festivala imate na gornjem linku, a sada sam okačio i ekskluzivni audio-snimak razgovora koji sam s Kadijevićem vodio u Ljutomeru pred publikom voljnom da čuje ovog velikog intelektualca, istoričara umetnosti, kritičara i filmskog i TV reditelja. Fajl je na Mediafire, pa ako želite da čujete uvek pametnog i uvek zanimljivog Kadiju, kliknite OVDE, skinite i slušajte!

A nakon svega toga, ako još niste nabavili ove dve njegove knjige – ne časite ni časa nego naručite od izdavača, Orfelina iz Novog Sada!

Ko više voli u knjižarama, može i tako: ima ih u većini dobro snabdevenih, a u Delfima i Vulkanu sasvim sigurno.

Kako je bilo na 13. Grosmanu? (2. deo: Besnilo, Kadija, itd.)

U 1. delu ove sage opisao sam mučan put vozom do Slovenije (EU) i razne detalje iz oblasti smeštaja, društva, vina, itsl. U središtu pažnje bio je osvrt na susret i intervju koji sam radio sa Harijem Kumelom. Sve to i još mnogo slikovitih horor čuda sa Grosman festivala možete videti OVDE.

A sad, samo zato što ste to glasno i uporno tražili, evo i 2. dela ove epohalne priče.

            GLAVNI GOSTI, 2. deo; STIVALETI: Stivaletija dobro znam iz Beograda, gde smo pričali i zvanično (imam veoma detaljan intervju s njim) i nezvanično (ćaskanje i ogovaranje Italo kolega). Nažalost, odnosno na sreću, on baš ovih dana priprema svoj novi film: režiraće torture porn RABBIA FURIOSA, prema istinitim događajima, vezano za borbe pasa i nekakve psiho-boksere, bildere-ubice i tako neki polusvet.

Taj njegov novi film mi ne obećava baš mnogo, deluje mi da će biti u regionu novog Deodata – dakle, jeftina exploatacija, siromašna i u budžetu i u idejama i u vizuelnosti. Zbog toga je kasnije došao na festival, na samo dva-tri dana, tokom kojih je uglavnom sedeo po strani i kuckao u svoj telefon – valjda instrukcije svojim ljudima u Rimu koji uveliko rade pretprodukciju (snimanje se dešava početkom avgusta).  

            Kao što već rekoh u prošlom nastavku, zbog Stivaletijeve prezauzetosti oko novog filma bio je nedostupan za dogovore sa organizatorima oko boljeg predstavljanja u Ljutomeru, pa je zato izostala izložba njegovih radova, maski i lutaka i nacrta i koječega, kao što je izostala i radionica SFX efekata. Šteta je što jedan ovako slikovit i potencijalno mega-upotrebljiv gost nije mogao da bude eksploatisan ni do 50% svojih potencijala.

Njegovo gostovanje svelo se na jedan jedini Javni Razgovor, a i on je morao da bude zbrzan zato što je u rasporedu bio poslednjeg dana, odmah pre Zombi Walka i Završne ceremonije na istom tom mestu, tj. na gradskom trgu.

I ovaj Javni Razgovor vodio sam ja; jeste, ove godine bio sam vođa priče sa oba glavna gosta. Organizatori su mi dodelili samo prekratkih 40 minuta, ali tu sam, čini mi se, uspeo da izvučem maksimum, iako je za moj ukus to bilo zbrzano. Naglašavam: ne mojom krivicom, pa ni njihovom; kriv je Stivaleti, tj. činjenica da je došao samo na poslednjih par dana festivala koji su gušće zakrčeni dešavanjima gde je njega trebalo uglaviti.

            Iako je tokom svog boravka u Ljutomeru bio prilično nedostupan, ipak sam s njim uspeo da detaljno popričam posle našeg Javnog Razgovora, čak mi je i pokazivao neke fotke na svom telefonu – ako ništa drugo, barem će maske u njegovom filmu biti dobre. Našao je super način da na njima uštedi: radiće ih njegovi studenti, iz škole za EFX koju ima na svom posedu u Rimu.

            A nakon oproštajne večere saopštio mi je, sav egzaltiran, na uvce, ODLIČNU VEST koju ne smem da obznanjujem, ali tiče se Soavija i DELLAMORTE-a... Recimo da postoje jake šanse da se najzad nešto konkretno tu desi... Već sama pomisao da Soavi ponovo režira horor je povod da se pali vatromet, ali... sačekajmo još malo sa šibicama dok ne stigne neko zvaničnije obaveštenje i početak radova...

            MANJI GOSTI: Uslovno govoreći „manji“, to su ljudi čija imena još nisu slavna; neki su početnici ili ljudi sa tek par filmova iza sebe, ali mogu biti zabavni za priču i druženje, dok drugi nisu zvezde zato što su kritičari, organizatori i sličan svet iza platna, iza pozornice. Ove godine je tu bila bolja ponuda nego prošle: naročito sam dobro popričao sa Robertom, bradatim Špancem koji je napravio NIGHT OF THE VIRGIN, koji je na kraju dobio Hudog Mačka za Najbolji film.

Uglavnom smo se složili po pitanju španskog horora. Javlja mi se da će ovaj uskoro da se proslavi i da će biti nešto od njega. Evo, recimo, na Fantaziji je dobio spec. nagradu za ovaj film...

            Pored toga, opširno sam pričao i sa Markusom koji mi je bio domaćin na Slash festivalu u Beču, pre 6 godina, o tome kako održavaju taj fest, kako dobijaju ekskluzivne nove filmove, o hororu danas, o gostima itd. Recimo, obradovao me je pričom o tome koliko je Arđento još uvek upotrebljiv kao gost; mislio sam da je on ispušena lula, zbog starosti, lošeg zdravlja itd. ali izgleda da još nije, ili bar nije bio pre 2-3 godine.

Bistar je taj Markus i bilo je uživanje podeliti mišljenja s njim. Pored njega bila je tu i kritičarka Marina – naša, Beograđanka, sada u Beču, a piše za Politiku i neke krupne austrijske novine, pored ostalog. Oboje su bili fascinirani Kadijevićem i zainteresovali se da nešto napravimo s njim u Austriji – ali o tom potom...

PROMOCIJE: Ove godine na Grosmanu sam održao i dve uspešne promocije.

Prvo je Nenad Bekvalac odlično i kvalitetno razgovarao sa mnom o Orfelinovoj ediciji „Poetika strave“ gde su ljubiteljima horora iz regiona predstavljeni moderni i nešto stariji klasici jezovite književnosti.

Mnogi su iskoristili priliku da nabave ove knjige po, za njih, više nego povoljnim uslovima („Cijena? Prava sitnica!“).

Zatim je održana i promocija moje knjige razgovora sa Đorđem Kadijevićem, VIŠE OD ISTINE.

Ljutomer je Kadiju već toplo dočekao pre tri godine masovnom posetom na prepunom trgu. Ovog puta, ko zna zašto, prisutno je bilo znatno manje sveta – jedva se skupilo dvadesetak njih, ali pokazalo se da se radi o zaista kvalitetnoj publici koja nije tu zalutala već je znala šta i zašto sluša.

Dapače, bili su vidno okrepljeni Kadijinim nazorima koje je on rečito i živopisno iznosio, a veći deo njih je na kraju i kupio knjigu i tražio Kadijin i moj potpis.

Nas dvojica smo odavno uigran tim i razgovor smo vodili ozbiljno i kvalitetno kao i uvek, nevezano za to da li pričamo pred 20 ili 200 ljudi.

Uskoro ću okačiti audio snimak ovog razgovora...

FILMOVI: Ah, da, umalo da zaboravim. Bili su prikazivani i neki filmovi. Moram priznati da su ovi u takmičarskom programu bili uglavnom manje atraktivni, i kad god sam bio u dilemi da li da gledam neku reprizu klasika iz programa „Retrospektive“ ili, ampak, da gledam nešto NOVO i premijerno, UVEK sam se opredelio da na velikom platnu radije gledam dobro znanog klasika. Zašto? Zato što su filmovi danas postali mali, pa je mali ekran njihovo prirodnije mesto.

Dakle, uživao sam po ko zna koji put u DEMONIMA (jebeno najzabavniji iflm ikada snimljen!), FENOMENI, KĆERIMA TAME, MALPERTUISU itd. ali na velikom platnu (poslednja dva po prvi put u tom formatu). Jedini novi film koji sam ceo pogledao na festivalu bio je već pomenuti THE NIGHT OF THE VIRGIN. On ima svoj zaseban rivju (klikni gore).

Prikazivanje restaurisane integralne verzije METROPOLISA na otvaranju bilo je genijalan izbor i zaista retka prilika da se u ovom vizuelnom masterpisu uživa kako dolikuje. Istina, voleo bih da sam bio trezniji tom prilikom, ali fuck, ne može se sve imati...

Pogledao sam i veći deo filma REPLACE, engleskog pokušaja da se prežvakava body horror, nama najzanimljiviji zato što je Richard Stanley potpisan kao koscenarista – ali ispostavilo se da je ovo, izgleda, bila tezga za njega. Ili on nije bio naročito nadahnut. Ili najzabavniji njegovi doprinosi nisu završili u filmu. Možda ćemo jednog dana saznati pozadinu priče, ali kako god bilo, ovo je jedan šupalj, predug, dosadan, neinventivan film o devojci koja stekne kožnu bolest koja je pretvori u ubicu (dakle, vizuelno jadnija i konotativno praznija varijanta filma RAW).

Žao mi je što nisam pogledao kad sam mogao RON GOOSSENS, LOW BUDGET STUNTMAN – avaj, naslov i opis ukazivali su mi na neki od onih meni smrtno-dosadnih filmića koji se iz petnih žila upinju da budu KULT, da odaju omaž exploataciji 1970ih itsl sranja. Prekasno sam otkrio da je to novi film ludaka koji stoje iza NEW KIDS serijala (TURBO i NITRO), koji mi se prilično dopao uprkos svom retardiranom humoru, tj. baš zbog njega. Inače, ovi slikoviti likovi su bili gosti festivala ali ne stigoh da se i sa njima družim.

Eh, da, video sam i dokumentarac INDUSTRIAL SOUNDTRACK FOR THE URBAN DECAY ali o njemu ću zasebno, detaljnije. Ukratko, slabunjav je, prekratak i prepovršan. Missed opportunity!

ZEZANJE: Nije ni toga falilo ove godine. Na svu sreću, vreme nas je poslužilo, kišica je prsnula samo jednom, baš usred PHENOMENE (prikazivane na glavnom trgu, dakle – napolju) ali je ostalih dana vreme bilo sasvim podnošljivo. Nije bilo sparine koju sam ostavio u Srbiji, nije bilo kišurine koja je zasrala veći deo prošlogodišnjeg festivala, dani i večeri bili su prijatno topli...

Standardni rafting odrađen je mirnom Murom uz špricer u čamcima, i uz 'lebac, mast i beli lukac na „Ostrvu ljubavi“ – plus, uz još špricera!

Vanredno bogougodna hladovina ugostila nas je nadomak Dvorca Jeruzalem, gde smo pili špricere pre wine tastinga (sic!). Kažu da ne valja biti žedan pred tejsting, pa samo zato slistili grdne špricere pre te naporne ali neizbežne dužnosti u jednom obližnjem vinskom podrumu.

Zezanje uz bazen, špricer i – ghoulash (!) bilo je blago zasenjeno naoblačenim nebom, pa nije palo i brčkanje u bazenu (meni svejedno, jer nisam od tih, iako sam za svaki slučaj poneo svoj kupaći sa Džejsonom V) ali je zato u dobrom društvu bilo lepo posedeti i koju popiti...

Zombiji su gradom šetali, po ko zna koji put, ali ovog puta našminkani od strane lokalnih umjetnika. Eehh, davno prođoše vremena kad su autobusi dovozili legije šminkera iz Beograda za te svrhe.

„Subkulturna tržnica“ je takođe vrlo dobro prošla – prodao sam sve primerke velike knjige o Kadiji koje sam sa sobom poneo, kao i dobar broj onih iz edicije „Poetika strave“. Zaradio sam dovoljno da sebi priuštim kupovinu jedne, nove, predivne majice sa Majklom Majersom. Ma šta jedne – barem za jedno 25 takvih; ali srećom, nisam sve spiskao tu.

I tako, sve u svemu, bio je ovo jedan od uspešnijih i boljih Grosmana; ja nemam većih zamerki. Uostalom, ovo je bilo tek 13. izdanje: ima vremena da se neki propusti u organizaciji srede, da junoše nauče ponešto na svojim greškama, a ako to ne nauče do dogodine, čemu žurba – još su mladi, naučiće jednom, nekad. Valjda.

Intervju za Autostoperski vodič kroz fantastiku

  

Već neko vreme postoji simpatičan portal pod nazivom Autostoperski vodič kroz fantastiku, posvećen popularizaciji svih oblika fantastike kod nas, pa tako i horora. Ima tu sasvim solidnih kritika (skoro isključivo pohvalnih; dakle, više su to prikazi nego dublji kritički osvrti) knjiga i stripova i obilje drugih sadržaja, pa ako imate vremena i volje, bacite pogled.

Jedan od vrednijih sadržaja na ovom sajtu su i intervjui sa domaćim „pregaocima“ (što bi reko dr Zoća) – recimo, sa Dušanom Mladenovićem, glavnim urednikom ,,Veselog četvrtka“ i sa piscima kao što su Dragan R. Filipović, Goran Skrobonja i drugi.

Nedavno su i mene intervjuisali, i taj intervju objavili OVDE.

Sada je kucnuo čas da ga podelim i sa čitaocima ovog bloga koji ga dosad nisu overili na pomenutom sajtu.

Intervju za Autostoperski vodič kroz fantastiku

·         Doktorirali ste na Filološkom fakultetu u Beogradu na temu „Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti“. Ovo je, ako se ne varam, prva doktorska disertacija u Srbiji koja se bavi poetikom horora. Odakle potiče ideja i motiv da se hororom bavite kroz jedan naučni pristup?

Bavljenje horor teorijom je, za mene, bio prirodan i logičan produžetak bavljenja horor praksom: prvo sam bio konzument, kao čitalac i gledalac horora, a onda i praktičar, dakle pisac horor romana i priča. Moje zanimanje je oduvek bilo praćeno zapitanošću nad fascinacijom tim žanrom; kao što su me mnogi iz okoline, od porodice do prijatelja, često pitali šta će mi to, zašto baš horor, zašto ne nešto „normalnije“, tako sam i ja sebe samog pitao: „Zašto baš horor? Šta on znači, pre svega meni lično, a onda i šta znači uopšte, šta radi i kako i zašto i s kojim smislom to radi?“ Rezultat te zapitanosti bio je i prvi moj roman, Naživo (2003), koji bi se mogao nazvati i meta-horor romanom, jer se bavi fascinacijom mrakom i zlom u posredovanom obliku, mračnim sadržajima iz štampe i sa ekrana. Paralelno s njim, tog istog leta, došli su moji prvi eseji, „Horor – imenovanje neiskazivog“ i „Nekrofilija – nekad i sad“, pisani možda pomalo amaterski gledano iz današnjeg ugla (u to vreme bio sam tek student završnih godina Anglistike) ali sa mnogo strasti i želje da se prodre u problematiku koju sam time tek načeo.

·         Prevodilac, esejista, književnik, urednik... čini se da su sva ova zvanja kod Vas čvrsto isprepletana. Ipak, fokusirala bih se na to da ste urednik Orfelinove edicije horora. Šta je potrebno da bi se uradio tako dobar urednički posao i šta bi ste savetovali urednicima, na šta da obrate pažnju?

Znate, ovaj uređivački posao u Orfelinu ja ne radim „za platu“, ili kako bi mi „išao staž“, ili kao neku vrstu „tezge“, ili išta u tom smislu. Taj rad je, takođe, prirodni produžetak drugih mojih aktivnosti na polju horora, i rađen je sa istom ljubavlju i znanjem koje sam uložio i u spisateljski i kritičarski rad. Dakle, želim da naglasim ovo: da su Ljubav (i uz nju Posvećenost) zajedno sa Znanjem dva glavna preduslova za ovako nešto. Ako vam nije iskreno i duboko stalo do te vrste proze koju uređujete, onda će i rezultat biti mlak, slabunjav, površno „odrađen“. Ukratko, potrebno je biti duboko u određenoj materiji da biste je uređivali – a opet, paralelno s tim, imati dovoljnu kritičku distancu prema tome kako ne biste zapali u zamku fah-idiotizma i fanovsko-fanzinsko-blogerskog pisanja. Moj cilj je da, kao urednik, mogu da potpišem ediciju kakva je „Poetika strave“ kao nešto što ima lični pečat (moj, i mog izdavača i ko-urednika, Milenka Bodirogića) i što sa sobom nosi veću dozu respektabilnosti nego što je iko do sada konzistentno i kontinuirano na ovim prostorima podario izdanjima klasičnih i modernih dela horor proze.

·         Šta mislite o domaćoj i regionalnoj horor sceni, šta je dobro, a šta loše i kako popraviti ono loše?

Ako mislite na horor scenu u književnosti, kao prvo, ja tu ne vidim „scenu“, jedva da se naziru poneki autori (šačica), ali ne vidim nijednog ko je posvećen makar pretežno hororu, a da istovremeno svojim kvalitetom zaslužuje isticanje. Bavljenje hororom u ovim krajevima je još uvek nedovoljno isplativo, to ovde nije tako popularno kao npr. fantazija, gde čak i neki polupismeni autori uspevaju da prodaju na hiljade primeraka svojih drečavo povezanih nakucavanja istom takvom „čitalaštvu“ koje inače ne čita ništa drugo. Naravno, ne računam vampirske ljubiće i kojekakve još tvorevine koje samo nominalno imaju veze s nekim površno shvaćenim „hororom“. Istina, postoje odlične horor priče kao izuzeci, kao pojedinačne epizode u opusima pisaca koji tom žanru nisu naročito posvećeni (Ilija Bakić, Aleksandar Marković, Adrijan Sarajlija), ali njih je previše malo, retko se javljaju, a malo je i mesta gde bi se objavljivale da bi se moglo govoriti o „sceni“ ili ikakvim krupnijim kretanjima. To su sporadična, retka svetla koja načas zatrepere u mraku.

            Što se tiče popravljanja lošeg, ja zaista ne vidim kako bi se slabi pisci učinili odličnim, kako bi se epigonstvo preobrazilo u iskrenu i duboku autorsku viziju, kako bi se malobrojna horor publika omasovila a da to ne bude kroz podilaženje pop-trendovima (vampiri i zombiji) – svakako se ništa takvo ne može uraditi brzo, preko noći. Ko je strpljiv i uporan, možda nešto pomeri, ali tek na duže staze.

  

·         Čini mi se (možda i grešim) da ljudi vole da čitaju horor, ali da im pisanje ide manje uspešno. Šta biste poručili mladim autorima koji žele da se oprobaju u ovom žanru? Šta čini dobru horor priču?

Mislim da sam prethodnim odgovorom već dao veći deo odgovora i na ovo pitanje. Horor je, uz komediju, najteži žanr. Užasno je teško nekome pisanom rečju izazvati žmarce, jezu, nelagodu – a da ovi budu prijatni, i podsticajni, i smisleni, umetnički uobličeni. Ne postoji recept za to. Ne može se to raditi kao hobi, odnosno, može, ali će onda i rezultat biti za hobi-čitaoce, odnosno za jednokratno, neobavezno, brzo-zaboravljeno čitanje. Kao što već možda pomalo dosadno ponavljam stalno iznova: posvećenost, totalna posvećenost, a ne „vikendaški“, turistički pristup žanru; to je ključ bez koga je sve ostalo uzaludno.

·         Uvek ste u toku vidimo to po Vašem blogu, kako nalazite vremena da pogledate sve ili pročitate, imate li neki sistem selekcije i ako imate, kako birate šta čitate i gledate?

Vremenom i iskustvom steknete određeno „šesto čulo“ ili osećaj zahvaljujući kojem već na osnovu naslova i plakata možete da odbacite 90% dreka koji se hororom naziva, a preostalih 10% se filtrira čitanjem kritika, gledanjem trejlera itsl. gde čovek iz više tuđih uglova i uz pomoć svog izgrađenog osećaja može da stekne približniju ideju o tome šta ima pred sobom. To je što se tiče filma. Po pitanju književnosti, a naročito savremene, aktuelne, u pogledu stvari koje upravo izlaze ili se tek spremaju da izađu – tu mi najviše pomaže Fejsbuk. Najmanje jedna polovina mojih frendova su pisci, kritičari, izdavači i urednici iz Amerike i Engleske, i u njihovim objavama, komentarima i linkovima koje šeruju ponajbolje se informišem o tome šta se novo javlja a što bi mene moglo zanimati i na šta treba da obratim pažnju, ne samo kao puki čitalac nego i kao kritičar magazina Rue Morgue.

·         U žanrovskim krugovima ste poznati i pod nadimkom Ghoul, pretpostavljam da je inspirisano likom i delom Lavkrafta. Šta je to šta Vas je fasciniralo kod ovog autora?

Gulovi su česta stvorenja u Lavkraftovim pričama i romanima koji su i glavni krivci za moj samostvoreni nadimak (ali ne i jedini: Romerovi zombiji, i još poneke konotacije tog izraza imaju svoju ulogu). O Lavkraftu sam toliko toga već napisao – od zasebnih eseja preko pogovora njegovim knjigama koje sam priređivao i prevodio do velikog poglavlja u studiji Poetika horora i do knjige The Weird World of H.P. Lovecraft koja u avgustu ove godine izlazi na engleskom u Kanadi i Americi. Zato nije lako sažeti odgovor na par rečenica, ali baš zato, evo, pokušaću da odgovor maksimalno sažmem u dve fraze: 1) totalni autsajder i 2) totalna posvećenost hororu. Niko ni pre ni posle Lavkrafta, od umetnika horora, nije bio toliko udaljen od tzv. normalnog života i aktuelnog sveta (kojih se snažno gnušao) i niko kao on nije bio toliko apsolutno bio uronjen u stravu i užas kroz svaki aspekt njegovog postojanja. U svemu što je mislio, govorio, pisao, radio, horor je bio non plus ultra. 

·         Sa kojim autorom, osim Lavkrafta (živim ili mrtvim) biste Vi rado popili čaj/kafu ili možda neko piće uz razgovor?

Od mrtvih, rado bih popio koju čašu vina sa Poom, ili čaj sa Robertom Ejkmanom. Od živih, voleo bih da sednem nadugačko sa Tomasom Ligotijem (čija zbirka Pisar tame uskoro izlazi kod Orfelina), ili sa Redžijem Oliverom i Brajanom Hodžom.

·         Pripremate li nešto novo za Vašu i našu publiku?

Naravno. Početkom septembra treba da izađe pomenuta Ligotijeva zbirka Pisar tame, a za Sajam knjiga, krajem oktobra i moj novi izbor vrhunskih priča Aldžernona Blekvuda, obe u ediciji „Poetika strave“ kod Orfelina. U obe sam autor pogovora i biografija autora, a kod Ligotija i prevodilac uvodnog eseja. Za sajam bi trebalo da izađe i moj prevod romana Snovita potraga za neznanim Kadatom H. F. Lavkrafta (Makondo), praćen raznim dodacima i pogovorom. Takođe, ovih dana treba da najzad sednem da napišem priču za jednu domaću antologiju – moju prvu posle dvogodišnje spisateljske pauze. 

·         Za kraj, mislite li da sceni pomažu portali poput našeg, da li ih treba više i šta biste to nama savetovali, kako da unapredimo svoj rad?

Svakako da pomaže: popularizacija ovih žanrova je uvek dobrodošla, naročito ako je obavljena sa dozom ozbiljnosti koju ti žanrovi zaslužuju, a kod vas sam video sasvim zadovoljavajuće prikaze i kritike, iznad proseka u odnosu na slične na drugim portalima. Naravno da uvek može bolje: bilo bi dobro ako biste mogli da profilišete kritičare koji će vremenom steći svoj prepoznatljiv glas pa da već i njihova imena, a ne samo ime portala, ispod određene kritike nose pečat preporuke i poverenja. Takođe, poverenje se stiče i tako što se nećete libiti i negativnih (ili barem „mešovitih“) kritika: jer ako objavljujete samo hvalospeve i panegirike svakom bogovetnom izdanju koje se kod nas pojavi, a nigde nema ni senke kritike makar na pojedini njegov aspekt, onda postajete samo PR portal izdavača i pisaca, a meni se čini da su vaše ambicije veće i ozbiljnije od toga.

 * * *

THE NIGHT OF THE VIRGIN (2017)

**(*)

3-

  

Jedini novi film koji sam ceo pogledao na ovogodišnjem Grosman festivalu bio je upravo ovaj španski gadnić, La noche del virgen, koji je praktično jedini obećavao nešto memorabilno i pažnje vredno i koji je na kraju i dobio Hudog Mačka za Najbolji film u bledunjavoj ponudi.

THE NIGHT OF THE VIRGIN govori o nevinom 20-godišnjaku... Oooo, zar i to danas u ova over-sexualizovana vremena može, da neko još nije jebo u svojoj 20-oj?! Strašno! Pa deca se sada još od učiteljice nisu pozdravila a već se satiru od kurca, pičke, čmara, selfija, sex-videa, trudnoće, abortusa i ostalih nusprodukata začetih (sic!) u spoju podivljalih hormona i sveta sasvim srozanih vrednosti...

Naš nesrećni (?) karikaturalni (anti)junak reši da se tokom novogodišnje večeri po svaku cenu reši bremena svog predugog Doba Nevinosti – nebitno i s kim i s čim, makar i sa poslednjom babom koja mu namigne na nekoj žurci, samo da najzad Udari Recku na svoj Zid Plača i da sutra može da se „drugarima“ pohvali svojim unikatnim Poduhvatom.

E, sad, da je sve išlo po planu, bila bi to samo još jedna banalna priča iz života, jedan u nizu trivijalnih Cumming of Age kakvima se mogu zatrpati sve deponije Srbije a da opet ostane još materijala; srećom po nas, gledaoce željne sadističkog užitka, stvari ne idu po planu. O, ne, stvari idu po Zlu, a tuđe Zlo naše je Dobro, zar ne? Ništa slađe, lepše i zabavnije nego sa bezbedne udaljenosti posmatrati tuđu patnju! Što njemu gore, to nama bolje! Dodajte kokice!

Recimo da baba s kojom u njen stan pođe naš junoša (omiljena reč dr Zoće Živkovića, najprevođenijeg našeg bednog piskarala i najistaknutijeg podučavaoca kreativnog pisanja inače blaženo lišenog ičega kreativnog) na umu ima agendu drastično drugačiju od uobičajene babeće žudnje za mladim, barely legal kurcem. Recimo da je ona sledbenica izvesne boginje koja ima određene prohteve i planove, čije se obožavanje mora obaviti na određeni način kako bi proizvelo određeni (gadan, treba li reći?) rezultat...

NOĆ DEVICE svesno se poigrava svojom nesuptilnom dvosmislicom, jer paralelno sa našim mladim devcem ovde se ruglu izvrgava i Devica Marija (blažena među nevernim ženama; „bezgrešno začeće“ my ass) kroz devičansko-kurvinsko božanstvo koja ova baba obožava...

Ukratko rečeno, ovo je vrlo smela i prljava gross-out crna horor komedija koja deluje kao da ste uzeli najprljavije Torrente-fazone (ne aludiram ovde na torente za skidanje filmova nego na Glupu Ruku Zakona, ex-policajca iz popularnog španskog serijala krimi komedija) i pomešali ih sa mračnijim filmovima dela Iglesije (a pre svega s najboljim njegovim, EL DIA DE LA BESTIA). Ipak, moram reći da fazoni u ovom filmu uglavnom ne dosežu najbolje domete prizemnog Torrente humora a, Čakšta Više i Da Pače, o ozbiljnom prilaženju blizu Iglesijinom remek-delu nema ni govora. (Digresija: Tom genijalnom zlodelu odavno više ni sam Crkvenjakov ne uspeva da priđe – recimo, njegov najnoviji EL BAR je skoro negledljiva, napadno neduhovita i glupavo-nebitna vežba iz testiranja gledalačkog strpljenja!)

No, ono što mu fali na polju humora i uopšte duha, ovaj VIRGIN pokušava da nadoknadi totalnom posvećenošću prljavštini i bezobrazluku: tamo gde druge neukusne crne komedije ostaju na verbalnim aluzijama, ili možda na indirektnim vizuelnim naznakama, ovde se ide u eksplicitno, ponegde i u blink-n-miss pornografsko prikazivanje (npr. junošino drkanje na babin spomenar, babino guranje mobilnog telefona u svoju, uh, jelidabome, itd). Taj infantilni bezobrazluk nije lišen svog infantilnog šarma, naročito za one koji vole infantilan gross-out „humor“.

Ipak, učinak ovog filma podriven je „samo“ jednom, ali krupnom falinkom. Naime, ova NOĆ je preduga: apsolutno nema smisla ni potrebe da ova B-exploatacija, ova španska verzija Henenloterovskog prljavog seksi horora traje puna DVA SATA! Ima tu rastezanja i ponavljanja i preterivanja koje ničemu ne služi osim da ubije impakt koji bi sve ovo imalo da traje negde oko 93 minuta, što je savršeno za ovu vrstu filma. Tim pre što ovo nije ne znam kakav epik nego filmić sa 3 glumca koji se 95% dešava u jednom stanu!

DVA SATA, FUCK! Bar 20-ak minuta bi moglo da leti bez ikakvog problema! Recimo, previše vremena se gubi na babinog „ljubavnika“ (ili tako nešto; da ne spojlujem) koji pola filma lupa s druge strane njenih zaključanih ulaznih vrata i sipa salve psovki, pretnji i uvreda našem junoši. Zaista ne znam da li je nekome starijem od 13 godina smešno kad neko toliko sočno psuje – ehm, istina, u infantilnoj Srbiji i njenoj patetičnoj kinematografiji psovka je uvek bila najkraći put do gledalačkog srca: samo neka neko bilo kome kaže „Ma idi bre u pizdu materinu“ i možeš se kladiti da će bioskopska sala odjekivati od grohota i groktanja neprobirljivih pomijoždera.

Pa tako i ovde: psuje se više nego i u jednom filmu koji sam gledao, računajući tu i Tarantina (ali zato NE računajući ONA VOLI PARTIZAN, TRI RIBICE ZA PALMINU ŽIRAFU, DUNJE i ostala remek-dela novije srpske komedije koja sam, iz razloga mentalnog zdravlja, snažno zaobišao), ali uprkos svim detaljnim objašnjenjima ovog-pred-vratima šta će uraditi sa dupetom, penisom, mudima i drugim delovima tela našeg nevinašceta jednom kad mu uđe u stan, ja sam na to ostao MRTAV LADAN (uf, to govno sam po službenoj dužnosti – dakle, bio sam plaćen za to!- čak i gledo na jednim Filmskim susretima, kad sam radio kao simultani prevodilac za tri i po strana novinara dovedena da se u Nišu obžderavaju roštiljem i da, kao, prate ovaj stelarni kulturnoumetnički događaj prvog ranga).

Dakle, to što su fazoni infantilni preko svake mere nekome će biti deo šarma a nekome deo problema, meni je i jedno i drugo, tj. donekle simpatično a odnekle bzvz i pomalo dosadno. Lepo je preterivanje, ali ne kad se s njim pretera! A ovi ga, brate, baš prećeraše! Prvo sa trajanjem; pa sa psovanjem; pa sa repeticijom ionako glupih anti-fazona; pa sa besciljnim vrtenjem po tom stanu, iz sobe u sobu, bez prave ideje; pa sa neduhovitim prologom, tj. TV prilogom (koji je, možda, nešto sitno, smešniji španskom gledaocu; javlja mi se da tu ima nekih lokalnih fora) koji traje bar 10 minuta (subjektivni osjećaj; nebitno je da li mereno štopericom traje „samo“ 5), itd.

Ipak, ne mogu da ne volim taj „pank“ ugođaj istinske posvećenosti neukusu bez ikakve kalkulacije, to valjanje u izlučevinama, taj tinejdžerski, ambivalentni odnos prema seksu (fobično-idolatrijski), tu dozu političke nekorektnosti, kao i vizuelnu kulturu i nesumnjivu rediteljsku sposobnost da se nešto zanimljivo i „lepo“ inscenira i prikaže.

I mada je kulminacija slabunjava (s tom bebom koja se tu rodi vrlo malo toga, praktično ništa se ne uradi), i mada je sam kraj „limp dick“ od završetka kojem bi BANG mnogo bolje došao (a kome ne bi?!), ipak meni se javlja da ovaj debi reditelj, Roberto San Sebastijan, ima štofa i da vredi pratiti šta će dalje napraviti (a kazao mi je na Grosmanu da već uveliko sprema novi horor film). Već i ova VIRGINA žanje nagrade i oduševljenje po festivalima širom sveta (treba li uopšte, posle svega gore rečenog, nacrtati da je ovo veliki crowd-pleaser?) i sigurno će svog tvorca izbaciti pred reflektore.

Nadajmo se da će mu sledeći biti malo odmereniji i pametniji. Ne, ne tražim da bude finiji i pristojniji, Da Pače; ali ako već hoće da bude prljav, a opet duševan i zabavan i relevantan, neka hvata beleške kod vintage Frenka Henenlotera! E, TAKO se to radi, sinko. Naravno, iz svog silabusa obriši samo onaj jezivi ćorak, BAD BIOLOGY, pa Azatot da te vidi!