Intervju za Autostoperski vodič kroz fantastiku

  

Već neko vreme postoji simpatičan portal pod nazivom Autostoperski vodič kroz fantastiku, posvećen popularizaciji svih oblika fantastike kod nas, pa tako i horora. Ima tu sasvim solidnih kritika (skoro isključivo pohvalnih; dakle, više su to prikazi nego dublji kritički osvrti) knjiga i stripova i obilje drugih sadržaja, pa ako imate vremena i volje, bacite pogled.

Jedan od vrednijih sadržaja na ovom sajtu su i intervjui sa domaćim „pregaocima“ (što bi reko dr Zoća) – recimo, sa Dušanom Mladenovićem, glavnim urednikom ,,Veselog četvrtka“ i sa piscima kao što su Dragan R. Filipović, Goran Skrobonja i drugi.

Nedavno su i mene intervjuisali, i taj intervju objavili OVDE.

Sada je kucnuo čas da ga podelim i sa čitaocima ovog bloga koji ga dosad nisu overili na pomenutom sajtu.

Intervju za Autostoperski vodič kroz fantastiku

·         Doktorirali ste na Filološkom fakultetu u Beogradu na temu „Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti“. Ovo je, ako se ne varam, prva doktorska disertacija u Srbiji koja se bavi poetikom horora. Odakle potiče ideja i motiv da se hororom bavite kroz jedan naučni pristup?

Bavljenje horor teorijom je, za mene, bio prirodan i logičan produžetak bavljenja horor praksom: prvo sam bio konzument, kao čitalac i gledalac horora, a onda i praktičar, dakle pisac horor romana i priča. Moje zanimanje je oduvek bilo praćeno zapitanošću nad fascinacijom tim žanrom; kao što su me mnogi iz okoline, od porodice do prijatelja, često pitali šta će mi to, zašto baš horor, zašto ne nešto „normalnije“, tako sam i ja sebe samog pitao: „Zašto baš horor? Šta on znači, pre svega meni lično, a onda i šta znači uopšte, šta radi i kako i zašto i s kojim smislom to radi?“ Rezultat te zapitanosti bio je i prvi moj roman, Naživo (2003), koji bi se mogao nazvati i meta-horor romanom, jer se bavi fascinacijom mrakom i zlom u posredovanom obliku, mračnim sadržajima iz štampe i sa ekrana. Paralelno s njim, tog istog leta, došli su moji prvi eseji, „Horor – imenovanje neiskazivog“ i „Nekrofilija – nekad i sad“, pisani možda pomalo amaterski gledano iz današnjeg ugla (u to vreme bio sam tek student završnih godina Anglistike) ali sa mnogo strasti i želje da se prodre u problematiku koju sam time tek načeo.

·         Prevodilac, esejista, književnik, urednik... čini se da su sva ova zvanja kod Vas čvrsto isprepletana. Ipak, fokusirala bih se na to da ste urednik Orfelinove edicije horora. Šta je potrebno da bi se uradio tako dobar urednički posao i šta bi ste savetovali urednicima, na šta da obrate pažnju?

Znate, ovaj uređivački posao u Orfelinu ja ne radim „za platu“, ili kako bi mi „išao staž“, ili kao neku vrstu „tezge“, ili išta u tom smislu. Taj rad je, takođe, prirodni produžetak drugih mojih aktivnosti na polju horora, i rađen je sa istom ljubavlju i znanjem koje sam uložio i u spisateljski i kritičarski rad. Dakle, želim da naglasim ovo: da su Ljubav (i uz nju Posvećenost) zajedno sa Znanjem dva glavna preduslova za ovako nešto. Ako vam nije iskreno i duboko stalo do te vrste proze koju uređujete, onda će i rezultat biti mlak, slabunjav, površno „odrađen“. Ukratko, potrebno je biti duboko u određenoj materiji da biste je uređivali – a opet, paralelno s tim, imati dovoljnu kritičku distancu prema tome kako ne biste zapali u zamku fah-idiotizma i fanovsko-fanzinsko-blogerskog pisanja. Moj cilj je da, kao urednik, mogu da potpišem ediciju kakva je „Poetika strave“ kao nešto što ima lični pečat (moj, i mog izdavača i ko-urednika, Milenka Bodirogića) i što sa sobom nosi veću dozu respektabilnosti nego što je iko do sada konzistentno i kontinuirano na ovim prostorima podario izdanjima klasičnih i modernih dela horor proze.

·         Šta mislite o domaćoj i regionalnoj horor sceni, šta je dobro, a šta loše i kako popraviti ono loše?

Ako mislite na horor scenu u književnosti, kao prvo, ja tu ne vidim „scenu“, jedva da se naziru poneki autori (šačica), ali ne vidim nijednog ko je posvećen makar pretežno hororu, a da istovremeno svojim kvalitetom zaslužuje isticanje. Bavljenje hororom u ovim krajevima je još uvek nedovoljno isplativo, to ovde nije tako popularno kao npr. fantazija, gde čak i neki polupismeni autori uspevaju da prodaju na hiljade primeraka svojih drečavo povezanih nakucavanja istom takvom „čitalaštvu“ koje inače ne čita ništa drugo. Naravno, ne računam vampirske ljubiće i kojekakve još tvorevine koje samo nominalno imaju veze s nekim površno shvaćenim „hororom“. Istina, postoje odlične horor priče kao izuzeci, kao pojedinačne epizode u opusima pisaca koji tom žanru nisu naročito posvećeni (Ilija Bakić, Aleksandar Marković, Adrijan Sarajlija), ali njih je previše malo, retko se javljaju, a malo je i mesta gde bi se objavljivale da bi se moglo govoriti o „sceni“ ili ikakvim krupnijim kretanjima. To su sporadična, retka svetla koja načas zatrepere u mraku.

            Što se tiče popravljanja lošeg, ja zaista ne vidim kako bi se slabi pisci učinili odličnim, kako bi se epigonstvo preobrazilo u iskrenu i duboku autorsku viziju, kako bi se malobrojna horor publika omasovila a da to ne bude kroz podilaženje pop-trendovima (vampiri i zombiji) – svakako se ništa takvo ne može uraditi brzo, preko noći. Ko je strpljiv i uporan, možda nešto pomeri, ali tek na duže staze.

  

·         Čini mi se (možda i grešim) da ljudi vole da čitaju horor, ali da im pisanje ide manje uspešno. Šta biste poručili mladim autorima koji žele da se oprobaju u ovom žanru? Šta čini dobru horor priču?

Mislim da sam prethodnim odgovorom već dao veći deo odgovora i na ovo pitanje. Horor je, uz komediju, najteži žanr. Užasno je teško nekome pisanom rečju izazvati žmarce, jezu, nelagodu – a da ovi budu prijatni, i podsticajni, i smisleni, umetnički uobličeni. Ne postoji recept za to. Ne može se to raditi kao hobi, odnosno, može, ali će onda i rezultat biti za hobi-čitaoce, odnosno za jednokratno, neobavezno, brzo-zaboravljeno čitanje. Kao što već možda pomalo dosadno ponavljam stalno iznova: posvećenost, totalna posvećenost, a ne „vikendaški“, turistički pristup žanru; to je ključ bez koga je sve ostalo uzaludno.

·         Uvek ste u toku vidimo to po Vašem blogu, kako nalazite vremena da pogledate sve ili pročitate, imate li neki sistem selekcije i ako imate, kako birate šta čitate i gledate?

Vremenom i iskustvom steknete određeno „šesto čulo“ ili osećaj zahvaljujući kojem već na osnovu naslova i plakata možete da odbacite 90% dreka koji se hororom naziva, a preostalih 10% se filtrira čitanjem kritika, gledanjem trejlera itsl. gde čovek iz više tuđih uglova i uz pomoć svog izgrađenog osećaja može da stekne približniju ideju o tome šta ima pred sobom. To je što se tiče filma. Po pitanju književnosti, a naročito savremene, aktuelne, u pogledu stvari koje upravo izlaze ili se tek spremaju da izađu – tu mi najviše pomaže Fejsbuk. Najmanje jedna polovina mojih frendova su pisci, kritičari, izdavači i urednici iz Amerike i Engleske, i u njihovim objavama, komentarima i linkovima koje šeruju ponajbolje se informišem o tome šta se novo javlja a što bi mene moglo zanimati i na šta treba da obratim pažnju, ne samo kao puki čitalac nego i kao kritičar magazina Rue Morgue.

·         U žanrovskim krugovima ste poznati i pod nadimkom Ghoul, pretpostavljam da je inspirisano likom i delom Lavkrafta. Šta je to šta Vas je fasciniralo kod ovog autora?

Gulovi su česta stvorenja u Lavkraftovim pričama i romanima koji su i glavni krivci za moj samostvoreni nadimak (ali ne i jedini: Romerovi zombiji, i još poneke konotacije tog izraza imaju svoju ulogu). O Lavkraftu sam toliko toga već napisao – od zasebnih eseja preko pogovora njegovim knjigama koje sam priređivao i prevodio do velikog poglavlja u studiji Poetika horora i do knjige The Weird World of H.P. Lovecraft koja u avgustu ove godine izlazi na engleskom u Kanadi i Americi. Zato nije lako sažeti odgovor na par rečenica, ali baš zato, evo, pokušaću da odgovor maksimalno sažmem u dve fraze: 1) totalni autsajder i 2) totalna posvećenost hororu. Niko ni pre ni posle Lavkrafta, od umetnika horora, nije bio toliko udaljen od tzv. normalnog života i aktuelnog sveta (kojih se snažno gnušao) i niko kao on nije bio toliko apsolutno bio uronjen u stravu i užas kroz svaki aspekt njegovog postojanja. U svemu što je mislio, govorio, pisao, radio, horor je bio non plus ultra. 

·         Sa kojim autorom, osim Lavkrafta (živim ili mrtvim) biste Vi rado popili čaj/kafu ili možda neko piće uz razgovor?

Od mrtvih, rado bih popio koju čašu vina sa Poom, ili čaj sa Robertom Ejkmanom. Od živih, voleo bih da sednem nadugačko sa Tomasom Ligotijem (čija zbirka Pisar tame uskoro izlazi kod Orfelina), ili sa Redžijem Oliverom i Brajanom Hodžom.

·         Pripremate li nešto novo za Vašu i našu publiku?

Naravno. Početkom septembra treba da izađe pomenuta Ligotijeva zbirka Pisar tame, a za Sajam knjiga, krajem oktobra i moj novi izbor vrhunskih priča Aldžernona Blekvuda, obe u ediciji „Poetika strave“ kod Orfelina. U obe sam autor pogovora i biografija autora, a kod Ligotija i prevodilac uvodnog eseja. Za sajam bi trebalo da izađe i moj prevod romana Snovita potraga za neznanim Kadatom H. F. Lavkrafta (Makondo), praćen raznim dodacima i pogovorom. Takođe, ovih dana treba da najzad sednem da napišem priču za jednu domaću antologiju – moju prvu posle dvogodišnje spisateljske pauze. 

·         Za kraj, mislite li da sceni pomažu portali poput našeg, da li ih treba više i šta biste to nama savetovali, kako da unapredimo svoj rad?

Svakako da pomaže: popularizacija ovih žanrova je uvek dobrodošla, naročito ako je obavljena sa dozom ozbiljnosti koju ti žanrovi zaslužuju, a kod vas sam video sasvim zadovoljavajuće prikaze i kritike, iznad proseka u odnosu na slične na drugim portalima. Naravno da uvek može bolje: bilo bi dobro ako biste mogli da profilišete kritičare koji će vremenom steći svoj prepoznatljiv glas pa da već i njihova imena, a ne samo ime portala, ispod određene kritike nose pečat preporuke i poverenja. Takođe, poverenje se stiče i tako što se nećete libiti i negativnih (ili barem „mešovitih“) kritika: jer ako objavljujete samo hvalospeve i panegirike svakom bogovetnom izdanju koje se kod nas pojavi, a nigde nema ni senke kritike makar na pojedini njegov aspekt, onda postajete samo PR portal izdavača i pisaca, a meni se čini da su vaše ambicije veće i ozbiljnije od toga.

 * * *