Šta sam ulovio na Sajmu knjiga 2017

Sa blagim zakašnjenjem (ne mojom krivicom) evo tek sad da vas izvestim šta sam sve nabavio na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu: nešto kupio, nešto dobio, nešto unapred znao i tražio, na nešto nabasao neočekivano, kao i uvek u životu što biva...

Inače, upravo je u toku i Sajam knjiga u Nišu (22-29.11), pa sam ulovu dodao i nekoliko knjiga koje sam ovde uzeo.

AUTORSKI PRIMERCI

 

Na Sajmu u Beogradu sam najzad uživo ugledao dva sveža izdanja na kojima sam radio.

PISAR TAME, prva zbirka priča Tomasa Ligotija, savremenog majstora strave, na srpskom jeziku...

Sa umjetninama na koricama i unutra zahvaljujući Ivici Stevanoviću, ovo je Biblija modernog horora.

Takođe, ovogodišnji Sajam nas je razveselio i prvim pravim, pristojnim izdanjem Lavkraftovog KADATA – s mojim prevodom i dodatnim napisima, i sa sjajnim ilustracijama Dejana Nenadova.

Više o ovoj preljepoj knjizi imate OVDE.

 

Na Sajmu se pojavila i nova DILAN DOG knjiga (br. 26) – u njoj je, pored ostalog, i moj napis o epizodi nekada izašloj kao „Crna magija“, a sada se zove „Crno prokletstvo“. Moj esej zove se „Od crnog – crnje“.

Takođe sam pokupio nove epizode Dilana + novu (mnogohvaljenu ali od mene još nepročitanu) Planetu mrtvih.

Od drugog izdavača uzeo sam prvih 6 epizoda serijala Morgan Lost o kojem sam čuo dobre stvari, pa ću uskoro proveriti ima li istine u tim pohvalama.

PROMOCIJE I POKLONI

 

Luzitaniju su mi dali tvrdeći da je „ovo nešto kao za mene“ (korica svakako deluje tako!);

novog Hodorovskog sam dobio za prikaz (podsećam, već sam ovde hvalio Gde ptica peva najlepše);

Kadijinu knjigu iz teorije umetnosti dobio sam, naravno, od autora, s posvetom.

HOROR SLIKOVNICE

 

Ovo o Lavkraftu uzeo sam jer je u pitanju vrlo dobar, koncizan pregled njegovog života i dela, sa nekoliko retkih i/ili dosad mi neznanih fotki i ilustracija. Sa svim popustima (član sam Vulkana, jbg) koštala me je oko 1.300, čini mi se.

Tašenova knjiga o horor filmu je prvorazredna slikovnica – zaista, vrhunski odabir fotografija – a slike su praćene kvalitetnim tekstovima i prikazima filmova, sa obiljem zabavnih podataka. Sa svim popustima (isto kod Vulkana) koštala je oko 1.600, čini mi se.

MESEČEVE SJENE je nešto kao hrvatski odgovor na Bodirogićeve knjige iz srpske mitologije – goth ilustracije na temu veštica i raznih TimBartonovskih čuda. Izdali neki Hrvati, luksuzno, a i cena je takva: 2.550 din.

HOROR PROZA

OK, dao sam 300 dinara lopovu Bobanu i njegovoj samizdat geštetner produkciji za novu zbirku priča Adrijana Sarajlije GOLI GLASOVI. O njegovom debi-romanu pisao sam nimalo nežno, čak u dva nastavka (OVDE i OVDE), ali priče su mu bolje i uprkos svemu smatram ga jednim od vrednijih današnjih žanrovskih pisaca kod nas. Inače, u knjizi ima i SF-a i fantazije i horora.

Pavkovićev sumnjivi izbor domaćih horor priča na sajmu je bio baš džabe – 400 din + poklon knjiga (Barker). Naravno, uzeo bih ga i za veće pare, jer ipak – ko će se, ako ne ja, osvrnuti kako valja na ovo (ne)delo?

Anđelu sam uzeo a) eto, da je imam i na srpskom, odnosno da vidim valja li prevod radi eventualnog kasnijeg repriziranja u „Poetici strave“ (budući da obožavam ovu zbirku), i b) bila je samo 250 din.

Horor Japanci, iz očiglednih razloga.

ESEJISTIKA

Lotringerove Perverzije su mi delovale zanimljivo, fundamentalno perverzno.

Fantastiku u rumunskoj književnosti mi je poklonio jedan poštovalac (da ne kažem: obožavalac) koga sam slučajno sreo na Sajmu! Slava mu i hvala!

Spec. broj Filmske kulture o horor filmu sam kupio eto da ga imam – čitao sam to u biblioteci odavno, eseji su sranje, tu je npr. čuveni „dr“ Milan Ranković i njegovo baljezganje o sličnosti horor filma i fašizma (!!!), secirao sam to u knjizi U BRDIMA, HORORI, ali eto, doktor za horor mora to da ima jer to je moj križ.

Ove tri knjige u sredini sve izdao Orion-Art (koji je objavio i Kadijinu o umetnosti): dve obrađuju ključne horor termine, „abjekciju“ (iliti „zazorno“) i „unheimliche“ (uncanny / začudno), a treća obrađuje ključnu horor temu – SMRT! Njen autor je istaknuti filozof, Jenkelevič, koga znam po odličnoj knjizi IRONIJA, tako da uopšte ne sumnjam da je ova knjižurina vredna pažnje. Kao Kadijin prijatelj dobio sam neki popust na ove, ali cene su ionako razumne (npr. tvrda SMRT je bila 1.400 a mogli ste da odaberete i meku!).

Ovo crno dole je knjižica o srpskom ekspresionizmu (150 din. kod Matice srpske), zanimljiva mi jer govori o piscima koji su rabili fantastiku i njoj srodne teme i postupke (Nastasijević, Isidora Sekulić...).

KNJIŽEVNOST

Ovu Šveblinku su mi hvalili pouzdani ljudi, pa rekoh da proverim na šta liče te njene začudne, hororoidne latinoameričke priče.

Andrejeva sam uzeo kako bih novim i lepim knjigama zamenio neka prastara, požutela, polu-ubuđala izdanja koja odavno imam. Ispostavilo se da SATANIN DNEVNIK sadrži mnogo više od naslovne novele-romančeta (slabog!), pa stoga itekako vredi posedovanja.

Poove eseje sam uzeo kako bih na srpskom imao „Eureku“, njegov fundamentalni esej, nezaobilazan za razumevanje njegove proze; trebaće mi nekad za neko citiranje ili šta god; takođe, tu je i nekoliko njegovih ređe preštampavanih eseja, tj. neki su prvi put na srpskom.

NIŠKI ULOV

Kao što ja to uvek ponekad kažem, niko još nije uspeo da napravi sajam knjiga na kojem ja nisam našao nešto za sebe, pa tako i ovog puta u hali Čair.

Selina sam rešio da uzmem kako bih polako zamenio svoje primerke njegovih dela u prevodu na engleski (koja sam kupio u Americi 2003.) primercima na srpskom.

ČAROBNI BREG se odavno nakanjujem da pročitam (kad već nisam sa 18 godina kao svi normalni tinejdžeri!) i presrećan sam a) što sam našao staro, lepo, legitimno, odlično očuvano (verovatno nečitano) izdanje i b) što je cena bila više nego razumnih 900 din. Na Kupindu se ovako odlično očuvano izdanje, sa zaštitnim omotom, kreće od 1.200 do 1.500 din.

Pavličićevu knjižicu o krimiću odavno imam u fotokopiji iz biblioteke, a sad je nađoh – nećete verovati – u jednoj kutiji, na „akciji“, za 30 din! Da, trideset dindži za vickast ali pametan osvrt na krimi književnost od strane velikog autoriteta za to i mnogo više od toga.

LAŽOV je roman koji sam dobio na poklon od autora – nešto kao savremeni humoristički krimić – deluje obećavajuće.

DELO – temat „Psihologija ženskog“ ima nekoliko eseja vrednih pažnje, neki borderline horror-relevant (npr. „Strah od ženskog“).

Poljake sam uzeo jer imaju zanimljivu književnost o kojoj želim više da saznam, a ova lepa tvrdopovezana knjiga iz vremena normalne države i kvalitetnog izdavaštva je bila samo 250 din pa nisam mogao odoleti.

Toliko za sada.

A vi šta ste lepo kupili?

Alberto Breća – IZVEŠTAJ O SLEPIMA

            Važno obaveštenje za sve ljubitelje mraka, ludila, delirijuma, košmara – naročito onda kada su ovi originalno i moćno estetski uobličeni: nipošto ne propustite najnoviji broj Stripoteke (tačnije, br. 1155), u kojem možete naći kompletan strip album IZVEŠTAJ O SLEPIMA velikog argentinskog umetnika, Alberta Breće.

            Ovaj strip je zasnovan na istoimenoj deonici romana Ernesta Sabata O JUNACIMA I GROBOVIMA ali mu, za razliku od većine drugih strip-adaptacija književnih klasika, nije neophodno oslanjanje na respektabilniju umetnost i poznatije delo kako bi, posredno, zadobio auru nečeg većeg i dubljeg od onog što jeste: ovaj strip je, nezavisno od predloška, naprosto izuzetno umetničko delo samo po sebi.

            Ako postoji nešto što fali čak i najvećim predstavnicima umetnosti horor stripa o kojima sam do sada pisao (npr. Korbenovi i Minjolini radovi, DILAN DOG, itd.) onda je to – atmosfera. Naravno, ima je tamo, u manjoj ili većoj meri, ali najčešće je kompromitovana potrebom da se ne prekida, bar ne zadugo, sa akcijom, da se čitalac slučajno ne ugnjavi sa previše kadrova na kojima neko nešto ne blebeće ili radi. 

U komercijalnom stripu stalno mora da se nešto konkretno dešava, da se negde jurca, beži, viče, pada, ubija; a tome treba dodati i neprestanu potrebu da ta dešavanja budu senzacionalistička: sisate dame, zubata čudovišta nakaznih, detaljno prikazanih fizionomija, otkinute glave, mlazevi krvi itsl. 

Horor je, na zapadu, već toliko dugo poistovećen sa splaterom da je taj brak danas već prihvaćen kao samopodrazumevajući, odnosno neupitan. To su, u svesti većine, a naročito u pop kulturi, sinonimi. Horor = splater / slešer. Ako nema pljuštanja krvi i jurcanja hladnim oružjem – nema horora.

E, pa – neće biti. Ovaj Brećin strip album savršeno pokazuje da je prava strava negde drugde: u mraku, u najcrnjoj tmini, ili bar u senkama, gde su stvari tek nagoveštene, jedva skicirane, poluopažene, nejasne i baš zbog toga dvostruko moćnije i strašnije od svih plastično iskeženih zveri i nakaza, ogoljenih pod crtačkim reflektorima do poslednje kandžice i komadića krljušti, do poslednje bradavice i rupice u ljigavoj koži.

Iako vrstan crtač, Breća ne robuje foto-realizmu ogromne većine strip industrije, već autorski, smelo, čak ludački hrabro, ide u apstrakciju, i pruža strip koji je manje crtan a više – slikan. I to slikan korišćenjem višestrukih tehnika čiji je zajednički imenitelj – razbijanje figuracije, rastakanje tzv. realizma, distorzija obličja i svođenje svega na primarne činioce, na osnovne konstitutivne elemente. 

Tako, krajnji rezultat najviše podseća na strip-verziju Kabineta doktora Kaligarija koju je naslikao Pikaso nakon što se nagutao LSD-a i načitao Ligotija.

Zaplet je minimalan, i 50 strana ovog albuma može se lako prepričati u par rečenica. Glavni junak naprasno stekne fiksaciju svetom slepih: on slepce doživljava kao fascinantnu, istovremeno odbojnu i baš zato privlačnu vrstu pod-ljudi hladne lepljive kože i neodređene mistike za koje sluti da predstavljaju zaseban, paralelni, podzemni svet – i rešava da im se po svaku cenu približi, da spozna carstvo tame u kojem obitavaju. 

Kada njegov prijatelj nesrećnim slučajem izgubi vid, ovaj krene da ga prati i da čeka da sekta slepih načini prve korake kako bi ovoga zavrbovala... A onda i ovaj naš krene za njima, kroz lavirinte tame...

Lavkraft je, svojevremeno, s pravom isticao atmosferu kao vrhunski kvalitet dobrog horora, ali je retko uspevao da dosegne visine Blekvudovih „Vrba“ i da svoje zaplete, porobljene i ograničene zahtevima palp magazina, rastoči toliko da se rasplinu u apstrakciji. Taj ideal daleko je bolje dosegao Lavkraftov jedini pravi naslednik, Tomas Ligoti, čijeg sam PISARA TAME nedavno doveo u Orfelinovu ediciju „Poetika strave“.

I zaista, nimalo ne čudi da je Brećin strip fundamentalno lavkraftovski – jer ipak je upravo ovaj umetnik zaslužan za daleko najvernije strip-adaptacije HPL-ovih dela koje iko ikada nacrtao. 

Njegovi LOS MITOS DE CTHULHU su apsolutni masterpis horor umetnosti u stripu čak i nevezano za Lavkrafta, naprosto to je toliko genijalno košmarno vizuelno fascinantno čak i ako se gleda izvan svakog poređenja sa književnim predloškom, ali što je još lepše – i u smislu adaptacije duha lavkraftovske strave, to u svetu nema premca.

Tim više raduje ovaj broj Stripoteke, jer već na prvoj strani, u okviru kratkog prigodnog teksta o Breći, najavljuje se da će Darkvud tokom iduće godine (verovatno negde oko Sajma knjiga) izbaciti ne samo KTULU MITOVE nego i integralni album MORTA CINDERA, još jednog prvorazrednog mračno-hororičnog stripa koji je Breća crtao (i slikao)!

IZVEŠTAJ O SLEPIMA je fundamentalno ligotijevski u svom insistiranju na tami, u svojoj razularenoj košmarnosti koja ni ne pokušava da bude „opravdana“ nekakvim tzv. zdravorazumskim logikama i motivacijama, u korišćenju unapred-izgubljenog protagoniste vođenog iracionalnim težnjama, u nalaženju užasa usred urbane monotonije i ispod najprozaičnijih lokacija – pustih stanova, beskrajnih hodnika, ruševnih kuća na periferiji i u potpunom crnilu svetonazora koji se prepliće sa tim zastrašujućim slikama.

Ako ste ikada sumnjali da se ugođaj košmara može efikasno i bez ostatka preneti slikovnim jezikom stripa, ne sumnjajte više nego pohitajte na kioske ili u striparnice i kupite sebi što pre Stripoteku br. 1155 sa albumom IZVEŠTAJ O SLEPIMA jer tu ćete otkriti možda dosad neslućene izražajne mogućnosti medijuma koji se često smatra umetnički infeoriornim, infantilnim, drugorazrednim, itsl.

 IZVEŠTAJ O SLEPIMA je zrelo, slojevito, opsesivno, zastrašujuće i zadivljujuće umetničko delo iz pera jednog od najvećih umetnika stripa koji je ikada živeo. Ovo je horor potpuno izvan uobičajenih BAU-BAU babaroga, klanja i vrištanja sisatih djeva – ovo je kosmička strava (da, u svojim finalnim stranama strip odlazi mnogo dalje od ovozemaljskih užasa) kakva je retko kad bila zarobljena u slici – a sve to, zahvaljujući Darkvudu i Stripoteci, za smiješnih 150 dinara!

Šta još čekate? Da se ovo rasproda?

Ovaj broj Stripoteke biće na kioscima još nekih 10-ak dana, a ko baš mnogo odocni neka ga posle juri po striparnicama, Kupindima, Limundima i drugde.

Po'itajte odmah, zahvaljujte mi se kasnije.

 

VURDALAKI (2017)

**

2+

Još jedna ruska adaptacija znamenite novele Alekseja Tolstoja „Porodica vurdalaka“ (slavne pored ostalog i zato što se zbiva u Srbiji). Tu novelu, na engleskom, i svašta nešto vezano za nju imate OVDE. 

Što se ovog filma tiče, potrošene su neke pare, ima tu budžeta više nego obično u ruskim hororima, ima vizuelnih odnosno CGI efekata, ali džaba sve kad nema duše. Ruskaja dušaja – nemaja!

Ovo je toliko jezivo generički i beskrvno (!) odrađeno, toliko mlako i nikakvo da je to kao da su vurdalaci ispili i krv i mozak svima ovde involviranim kako bi rezultat bila takva orgija bledoće, mehaničkog odrađivanja i beživotnosti da je to jedino stvarno jezivo u vezi s celim ovim anemičnim filmom.

Jeste, lepo je slikano, ambijenti su dobro odabrani za turizam barem, ako već ne za horor, lepa je i ta glavna glumica na svoj ruski način (liči malo na vintage Anicu Dobru, samo s mladežom na čelu) ali... 

ovo je napravljeno sa takvim antitalentom (ili kuroboljom) za atmosferu, za jezu, za stravu, za horor, da je teško zamisliti nešto ovoliko mehanički odrađeno. Kao da su reditelju zapretili, zbog ko zna kakvih grehova: ili ćeš u Sibir, ili ima da snimiš generičku beživotnu budalaštinu koja lepo izgleda a glupa je ko kurac glupog čoveka.

Najviše boli to koliko je ovo malo ruski film: u pokušaju da „vurdalaku“ pripišu nekakvu istoriju i motivaciju (što u priči niti ima niti je potrebno) – ovde su izmislili nekakvu beslovesno imbecilnu fantaziju, tj. „mitologiju“ kao prepisanu iz neke retardirane video-igrice koja kopira ionako debilnu NOĆNO-DNEVNU STRAŽU! 

A tako izgledaju i vampiri – precrtani iz američkih treš stripova i igrica, a ne iz slovenske tradicije.

Svetlo koje sija jednom u 50 godina! Krv sasvim konkretne device (jer ona je moroi, spoj vampira i smrtne žene)! Klanovi vampira i njihove viševekovne sapunice! 

Melodrama ali na fletlajnu, zahvaljujući najbanalnije-izgledajućem zlom baronu u istoriji dosadnih, nestrašnih vampira! Ovaj čikica treba da prodaje karte na železničkoj stanici a ne da glumata barona-vampira koji bi da osvaja svet!

„Od davnina ovaj svet pripada nama, višoj rasi, vampirima. Šest moćnih klanova je hiljadama godina vladalo tamom. Ali tada su se pojavili moroi. Pola ljudi, pola vampiri. Imali su moć vampira i nisu se plašili svetla. Moroi su stali na stranu patetičnih ljudi i naš svet se srušio. Ali ja, Vitold Pištefi... ću vratiti vampirima izgubljenu veličinu i vlast.“

PRC! Jedini bezličniji i nezanimljiviji od ovog zlikovca jeste naš ćosavi dobrica, nevredan pomena, drveniji od Vuka Kostića.

Niti imamo monstruma za plašenje niti heroja za navijanje, ostaje nam ona OK Ruskinja i nešto lepih predela za parenje očiju, i to je sve. Film je toliko nemušt da nije jasno ni GDE se zbiva – samo jednom u dijalogu se pominje „bajka o srpskom kralju“, ali imena likova u selu – ako je ono srpsko – nemaju veze sa nama, kao ni arhitektura tog sela i ambijent u kojem je ono smešteno.

Nominalno, trebalo bi da je to Srbija, tim pre što je zlikovac, izgleda, Mađar (Vitold Pištefi!), ali sve je toliko bljuzgavo sročeno, da bude svuda i nigde, u nekoj međuzoni lišenoj ikoje nacije, ikoje tradicije, folklora, mita, bilo čega... 

Sve živo smućkano je bez smisla i reda, valjda da bi se tako bolje prodalo američkoj melting-pot naciji, pa se zato propušta prilika za tematizaciju kako unutar-slavjanskih odnosa (Srbija i Rusija!) tako i njinog odnosa sa „zapadnim“ svetom, odnosno EU koju bi mogao da oličava ovaj Pištefi.

Avaj, ništa slično nije se motalo po praznim glavama tvoraca ove prozaične slikovnice... Burn it!