VURDALAKI (2017)

**

2+

Još jedna ruska adaptacija znamenite novele Alekseja Tolstoja „Porodica vurdalaka“ (slavne pored ostalog i zato što se zbiva u Srbiji). Tu novelu, na engleskom, i svašta nešto vezano za nju imate OVDE. 

Što se ovog filma tiče, potrošene su neke pare, ima tu budžeta više nego obično u ruskim hororima, ima vizuelnih odnosno CGI efekata, ali džaba sve kad nema duše. Ruskaja dušaja – nemaja!

Ovo je toliko jezivo generički i beskrvno (!) odrađeno, toliko mlako i nikakvo da je to kao da su vurdalaci ispili i krv i mozak svima ovde involviranim kako bi rezultat bila takva orgija bledoće, mehaničkog odrađivanja i beživotnosti da je to jedino stvarno jezivo u vezi s celim ovim anemičnim filmom.

Jeste, lepo je slikano, ambijenti su dobro odabrani za turizam barem, ako već ne za horor, lepa je i ta glavna glumica na svoj ruski način (liči malo na vintage Anicu Dobru, samo s mladežom na čelu) ali... 

ovo je napravljeno sa takvim antitalentom (ili kuroboljom) za atmosferu, za jezu, za stravu, za horor, da je teško zamisliti nešto ovoliko mehanički odrađeno. Kao da su reditelju zapretili, zbog ko zna kakvih grehova: ili ćeš u Sibir, ili ima da snimiš generičku beživotnu budalaštinu koja lepo izgleda a glupa je ko kurac glupog čoveka.

Najviše boli to koliko je ovo malo ruski film: u pokušaju da „vurdalaku“ pripišu nekakvu istoriju i motivaciju (što u priči niti ima niti je potrebno) – ovde su izmislili nekakvu beslovesno imbecilnu fantaziju, tj. „mitologiju“ kao prepisanu iz neke retardirane video-igrice koja kopira ionako debilnu NOĆNO-DNEVNU STRAŽU! 

A tako izgledaju i vampiri – precrtani iz američkih treš stripova i igrica, a ne iz slovenske tradicije.

Svetlo koje sija jednom u 50 godina! Krv sasvim konkretne device (jer ona je moroi, spoj vampira i smrtne žene)! Klanovi vampira i njihove viševekovne sapunice! 

Melodrama ali na fletlajnu, zahvaljujući najbanalnije-izgledajućem zlom baronu u istoriji dosadnih, nestrašnih vampira! Ovaj čikica treba da prodaje karte na železničkoj stanici a ne da glumata barona-vampira koji bi da osvaja svet!

„Od davnina ovaj svet pripada nama, višoj rasi, vampirima. Šest moćnih klanova je hiljadama godina vladalo tamom. Ali tada su se pojavili moroi. Pola ljudi, pola vampiri. Imali su moć vampira i nisu se plašili svetla. Moroi su stali na stranu patetičnih ljudi i naš svet se srušio. Ali ja, Vitold Pištefi... ću vratiti vampirima izgubljenu veličinu i vlast.“

PRC! Jedini bezličniji i nezanimljiviji od ovog zlikovca jeste naš ćosavi dobrica, nevredan pomena, drveniji od Vuka Kostića.

Niti imamo monstruma za plašenje niti heroja za navijanje, ostaje nam ona OK Ruskinja i nešto lepih predela za parenje očiju, i to je sve. Film je toliko nemušt da nije jasno ni GDE se zbiva – samo jednom u dijalogu se pominje „bajka o srpskom kralju“, ali imena likova u selu – ako je ono srpsko – nemaju veze sa nama, kao ni arhitektura tog sela i ambijent u kojem je ono smešteno.

Nominalno, trebalo bi da je to Srbija, tim pre što je zlikovac, izgleda, Mađar (Vitold Pištefi!), ali sve je toliko bljuzgavo sročeno, da bude svuda i nigde, u nekoj međuzoni lišenoj ikoje nacije, ikoje tradicije, folklora, mita, bilo čega... 

Sve živo smućkano je bez smisla i reda, valjda da bi se tako bolje prodalo američkoj melting-pot naciji, pa se zato propušta prilika za tematizaciju kako unutar-slavjanskih odnosa (Srbija i Rusija!) tako i njinog odnosa sa „zapadnim“ svetom, odnosno EU koju bi mogao da oličava ovaj Pištefi.

Avaj, ništa slično nije se motalo po praznim glavama tvoraca ove prozaične slikovnice... Burn it!