VIVARIUM (2020)

**(*)

2+

Ova ekstenzivna parabola o bračnom paru u nastajanju – nevenčanom, a sticajem okolnosti već strpanom u uniformnu kućicu u predgrađu iz kojeg nema bekstva – bolje bi funkcionisala kao kratki-do-srednji film (30-40 min).

Ovako, em deluje duplo duže nego što bi valjalo, em toliko vremena pruža priliku gledaocu da duže promišlja čemu sve to služi, a uz to i ne radi. Mislim, OK, eto, danas je opet u modi igrati se sa tim paralelama kuća za lutke – kuća za ljude (HEREDITARY, THE LODGE...), ali koja je tačno poenta toga ovde ostaje prilično neartikulisano.

Film je previše apstraktan, explicitni i extremni pripadnik JA SAM METAFORA filmmejkinga (prema ovom Vivarijumu, US je čist realistički „this could happen any day now“ film!), što znači da nema smisla ni na nivou iole realističnog čitanja (ako bi se ovo nekim stvarnim ljudima dešavalo, koja bi logika i smisao bili iza toga?) a upitno je, na tako klimavim nogama, koje bi onda posredno, između-redova značenje iza toga bilo.

Osim ako sve to nije prilično naivno artikulisana parabola o tome kako „Život“ (il „Sudbina“, il tako nešto amorfno i neuhvatljivo) grabi mlade ljude i zarobljava ih u naštancovane kvazi-ljupke a zapravo jezive kućice u predgrađu, 

gde im uvali decu koja su Pakao i Robija po sebi, i onda odatle nema beganja, svi pokušaji su uzaludni, sve dok deca kvazi-bundžija ne odrastu u pokorne službenike Sistema, čime se zatvara krug ove malograđanske Samsare.

Za moj groš ta parabola je prilično prazna, budući da ne daje ni najmanji nagoveštaj ili skicu konkretnih Sila, ili Zakonomernosti, ili Uticaja, koji dovode do parabolično prikazane situacije zatočenosti (gde?) i neizbežnosti (zbog čega?) koje bi film da NE analizira nego samo da prikaže.

Budući da ovaj Vivarijum doslovno odseca naš mladi par od svih socijalnih uticaja – porodica, prijatelji, komšiluk, kolege s posla, „šira društvena zajednica“, biznisi, korporacije, crkve, vlade, itd – i smešta ih u apstraktno okruženje Ništavila, izvan ikakvih prepoznatljivih društvenih ili prirodnih ili životnih odnosa, on time zapravo odseca granu na kojoj bi ikakvo smisleno značenje moglo da sedi.

U smislu prikaza, tj. ikonografije, ima tu nekih zabavnih nadrealnih prizora, od kojih su mnogi nadahnuti slikama Renea Magrita, a u toj iracionalnoj apstraktnosti difuzne „oštrice“ satire na pakao svakodnevice i saburbije i malograđanštine mestimično to podseća i na Ticijana Sklavija (kako u Dilanu tako u završetku DELLAMORTE DELLAMORE, s onom staklenom kuglom, pa tako i u nedavno objavljenom arty-farty metaforićnom albumu IZ VODE).

Džesi Ajzenberg kako stari tako sve više liči na Kusturicu (ako neko reši da radi film o Kusti, Džesi bi bio idealan igrač!), a uz to se po ko zna koji pokazuje kao Znak Upozorenja Da Film Nije Bogzna Šta (jeste, slobodno izbegavajte ZOMBILEND 2, najgori nastavak nekog dobrog horora u novijoj istoriji!). 

Imogen Puts, kao njegovo ženče, je prijatna oku, a klinac koji igra njihovog sina je vredan dodatak Creepy Kids podžanru: neke njegove face, govor tela, vriiiiiiištanje i replike spadaju u jezivije momente ovog inače preterano anderstejtovanog filmića.

Ovo sve je solidno režirao baja koji je debitovao sa onim Aldžernon-Blekvudovskim WITHOUT NAME, s tim što ovde nije baš sasvim opravdao svoje preterano odlaženje u apstrakciju i dugometražnost. Ako ništa drugo, pokazuje zanimljive tendencije i to što pokušava da radi dovoljno je drugačije i vredno da ću, uprkos ovoj slabunjavosti, obratiti pažnju na njegov sledeći rad, šta god bio.

THE LODGE (2019)

  

**(*)

3-

            Pogledah na FEST-u dugočekani THE LODGE (imbecilno za tu priliku „preveden“ kao LOŽA!), od austrijskog dueta koji nas je pre 5 godina počastio arty hororom GOODNIGHT MOMMY. Kao što ocena 3- pokazuje, blago sam razočaran: očekivao sam više.

            Glavni kvalitet njihovog prvenca bila je, kao to već davno rekoh, „atmosfera u kojoj je teško staviti prst tačno na ono što je jezivo, napeto, strašno, jer ne zbiva se bogzna šta spektakularno, a opet, ima nešto u ritmu, u bojama, u svetlu, u detaljima, u sitnim zločestostima i nagoveštajima što se polagano akumulira u pravcu većih i otvorenijih gadosti.“

            Toga, ovde, ima u manjoj meri, pomalo razvodnjeno. S jedne strane, zaplet se eksplicitnije oslanja na horor motive i teme: mentalno poremećeni pojedinac, psihološke igre, „gaslighting“ izluđivanje, suicidalne sekte, izolacija na pustom i jezivom mestu, zlokobno-zločesta deca, zla (?) maćeha, kuća za lutke koja bi trebalo da bude kao neka paralela sa živim junacima, itd. Film sadrži i čak tri jump-scare scene – jedna od privilegija gledanja filma u bioskopu, a ne kod kuće, jeste i uživati u skoku iz stolice koji je gledateljka ispred mene izvela prilikom prve te BAMMM!-scene.

            S druge strane, rediteljska obrada toga je slična onoj prvom filmu: hladna, spora, turobna, neakcentovana, ili slabo akcentovana (ako ne računam pomenute tri šok-skok-scene), što ovde uspeva da donekle suzbije stravu, a da, umesto nje, ne proizvede onaj osećaj začudnog, onu unheimlische atmosferu koja je krasila prvi film. Ima je i ovde, ali u primetno manjoj meri.

            Deo krivice za blago mi umanjeni užitak u ovom filmu počiva i u odluci dvoreditelja da se to sve slika nešto realističnije, pa tako, iako tu ima nekih stilizovanih i skoro-nadrealnih kadrova i prizora, velika većina toga je nerazlučiva od mrljavo, premračno slikanih novih američkih hororčića. Ukratko, mnogo manje bombonica za okice nego što smo, na osnovu MOMMY, mogli očekivati.

         Takođe, iako su svi glumci OK, deca su ovde manje intrigantna, tajanstvena i zanimljiva kao likovi nego što su bili blizanci u MOMMY, a delom i zbog toga involviranost je nešto manja. Film negde oko polovine postane pomalo i repetitivan i slabo zanimljiv baš kad bi trebalo da postaje zategnutiji, napetiji (recimo, odiseja peške po snežnoj oluji sve do tajanstvene „kolibe“ ne dovede ni do čega, i završi se antiklimaktično: u kolibi se ne nađe ništa bitno i vraća se nazad). 

          Srećom, film se izvuče iz toga pred kraj, ali ipak, neravna je i džombasta putanja, manje elegantno pripovedanje nego u MOMMY. Možda su scenaristi malko požurili, možda ih je producent (Hammer-time!) požurivao, uglavnom, fali mi ona čistota i jasnoća i elegancija izlaganja koju je MOMMY imao.

            Pored toga, imam i neke zamerke koje spadaju u SPOJLERE, pa ovo tamnije dole ne čitajte dok film negde ne procuri.

            Postoje tu dve relativne sitnice iz žanra „how convenient“. Naime, deca, u nameri da izlude svoju maćehu, urade dve krajnje slabo ubedljive stvari: 1) u toj izolovanoj kolibi oni imaju i internet i printer, pa tako iskopaju neke slike i napišu i dizajniraju ubedljivo-izgledajući „novinski članak“ koji govori o navodnoj smrti njih troje (dece i maćehe); 2) dečak improvizuje kontrapciju s kaiševima oko ramena i leđa kako bi hinio da se kao obesio konopcem; zaista ne znam ni neki mator konj (npr. ja) da li bi to umeo da napravi od slučajno zatečenog materijala u jednoj kolibi, a kamoli teen klinja. No, dobro, to ćemo još i da otpišemo pod „cepidlačenje“ ili „kao na filmu“.

            Međutim, nikako ne mogu kao sitnicu ili cepidlačenje da otpišem činjenicu da čitava druga polovina filma, a naročito njegov rasplet, bukvalno visi o nečemu što se baš nikako ne može narativno opravdati: naime, tatko, psihijatar, svojoj novoj ženi, a bivšoj pacijentkinji, za koju dobro zna koliko je mentalno sjebana, a još bolje zna koliko nju ne vole njegova deca, njoj dakle, koja sedi nasamo s tom decom u izolovanoj kolibi, on OSTAVLJA NAPUNJEN PIŠTOLJ i pokazuje joj kako se njime rukuje! Pa daaaj, čak i u nekom visokostilizovanom filmu jedan takav postupak škripi do neba! A ovo ovde čak i nije toliko visokostilizovano kao MOMMY, dapače, rekoh već gore, ima više činilaca (i narativnih i stilskih) koji ga približavaju realizmu. Ali džaba ti rumunsko slikani film kad si još na nivou scenarija sebi dopustio ovako nešto neuverljivo i glupo.

            Moglo bi se tu još zamerki naći: sekta u filmu postavljena je previše konvencionalno (to što oni propovedaju skroz je prepisano iz Biblije, nije ništa posebno što bi objasnilo njihovu suicidalnost); paralela kuće za lutke i kolibe je em derivativna, sad tako brzo posle HEREDITARY (s kojim deli i motiv porodičnog gubitka i ožalošćenosti), em nije smisleno razvijena i idejno opravdana (ili barem meni izmiče ikakva konotacija koja bi, izvan ikonografski simpatičnog zezanja, opravdala posezanje za ovim tropom)...

            Pošto je, zbog visokih očekivanja, za mene ova čaša poluprazna, u ovom rivjuu sam veći naglasak stavio na ono što mi je smetalo da uživam u filmu i volim ga onoliko koliko sam želeo, ali mi on nije dao; ali to nikako ne znači da je film loš, slab, da ga treba zaobići itsl. Dapače. Gledaoci koji nisu toliko analitični i koji više stvari gledaju intuitivno verovatno će bolje da sve ovo progutaju, i traže još.

Svako ko voli horore ekscentrične, neobične, tiho-preteće, zlokobno-jezive, dvosmislene, izazovne, treba da pogleda ovu KOLIBU, kad bude u mogućnosti. Severin i Veronika su svakako autori na koje treba i dalje računati, ovo njihovo blago posrnuće nikako nije iskliznuće ili, daleko bilo, kompromis ili „prodaja“ za američko tržište – Čakšta Više, zapanjen sam da ih je Hamer pustio da naprave ovoliko sveden, suzdržan, spor, višesmislen film, pa još s tim i takvim krajem. Ostaje da se nadamo da će nastaviti ovom stazom, ali sa malo većim varijacijama, i udubljivanjem u to čime bi da se bave.

PINOCCHIO 964 (1991)

  

*** 

3+

            U okviru akcije „Podsećamo na zaboravljene ili manje znane klasike” evo mog rivjua jednog odličnog a opskurnog kult filma koji vam je možda promakao – mislim, i rivju, i film. Da ne ispadne da ovde samo prikazujem azijske OSKAROVCE, a od KULTA ništa...

            Ovo je rivju iz davnih dana kada sam pisao prikaze azijskih horor DVD-a za sajt KUNG FU CULT CINEMA. Nažalost, tog sajta odavno nema, a s njim je u mrak kiberspejsa nestao i ovaj moj rivju. A greota da se baci. Zato, evo ga sada, voskresnutog, na KULTU GULA, najprikladnijem mestu za to. Naravno, pošto je to bio američko-kanadski sajt, tekst je na engleskom...

Country :

Japan

Year:

1991

Genre:

SF Horror

Running Time:

97'

Distributor:

Unearthed Films

Date reviewed:

02/18/05

Director:  Shozin Fukui

Cast: Hage Suzuki, Onn Chan, Kyoko Hara, Koji Kita, Ranyaku Mikutei

Story: A discarded sex-droid with erased memory roams the streets of Tokyo until he meets Himiko, a strange girl with binoculars who also suffers from a memory loss. Together they go to her dark, ramshackle room, where she tries to teach him speech and help remember his past. At the same time, the crazy sex-droid constructor sends out his goons to recover ‘Pinocchio’… Then Himiko starts acting REAL weird and tries to (literally) enchain the droid. But no chains can stop him once HE starts acting REAL-REAL weird and rushing to meet his maker…

Review: PINOCCHIO 964 is a delicious piece of weirdness the likes of which you’ll hardly ever find west of Japan. It belongs to a typically Japanese kind of cyberpunk which, unlike its American counterparts (ranging from BLADE RUNNER to THE MATRIX), is light on budget, effects and gloss, but heavy on the whole ‘punk’ part of the affair. You might actually say that the Japanese put ‘punk’ back into ‘cyberpunk’. And punk means: a lot of dirt, grit, bad taste, nihilism, exaggeration, speed, noise… Which is a good and healthy thing, and it brings this subgenre back to the basics as expounded by William (Neuromancer) Gibson.

Another distinction: while the American films of this subgenre are often SFX extravaganzas using a lot of action film’s trademarks, the Japanese ones usually verge on another, appropriately bleaker genre – horror. As such, they are much more body-conscious and far more existential in their approach to the genre, which means that their western roots, if any, can be found primarily in the early works of David Cronenberg (especially SCANNERS and VIDEODROME). In PINOCCHIO 964 one can also recognize bits from David Lynch’s ERASERHEAD, while the screaming frenzy in the later part of the movie seems to build upon the insanity of A. Zulawsky’s POSSESSION. Shozin Fukui, in the interview  supplemented on the DVD disc, admits that POSSESSION is one of his all time favorites, which is more than obvious even without his explicit statement.

PINOCCHIO 964 starts with a bang: a flash of quick cuts shows the titular character in the arms of two writhing naked women, a drill to his head (to erase his memory) and him being dragged into the street by a sexy ‘nurse’. Slim, pale and bald (save for a small patch of hair in the front), in white hospital clothes, he’s obviously a lost soul, a stranger in a strange land. He’s immediately recognized as such by Himiko, a girl who’s making some kind of a map so as not to be lost in the city. Their encounter takes place on a crowded sidewalk in a scene which is pure guerilla filmmaking – with real passersby around them instead of stuntmen and extras. Fukui obviously likes to use (and provoke) his fellow citizens: later in the film, there is a scene in which Pinocchio is running amuck down the crowded city streets, screaming with his bloodied mouth and dragging chains behind him, while the confused Tokyo citizens look on.

Pure punk, isn’t it? Or perhaps this attitude is best exemplified when Kioko goes crazy in the subway and starts vomiting copiously for interminable minutes, in a scene that is obviously inspired by the famous Isabelle Adjani going berserk in the subway of POSSESSION. It doesn’t get longer and more explicit than this, so - be warned! The film is relatively light on gore, and violence is equally directed towards the viewer as it is towards the characters in the film: it is done through flashy editing, tilted framing, close-ups of screaming distorted faces and a lot of noise. The final 20 minutes or so consist of a long frantic running down the streets and alleys -TETSUO-style- with a speed that may get you dizzy, especially if you enhance the viewing with any substance heavier than a fruit juice.

This is a film pretty light on plot, and even the little there is – is not hammered into your skull the Hollywood way. You may or may not ‘get’ all the characters, their histories and connections on first viewing, but – here’s the good news: this is definitely a highly enjoyable and rewatchable film, provided you’re into this kind of unconventional filmmaking in the first place. PINOCCHIO 964 is, more than anything else, a pure emotion recorded on film, and the emotion is: rage, anger, frustration, confusion, alienation, a sense of being betrayed and lost. Hage Suzuki, as Pinocchio, is perfect in conveying this through his body language and expressive face, and Shozin Fukui is always there to capture and edit it to a maximum effect. If I’m to look for some faults, I might say that music could’ve been a tad better, that a little bit more gore wouldn’t hurt it, and that the final showdown could’ve been more explosive and cathartic. But, except the last complaint, these are minor faults which do not hurt the film in any noticeable way. If you’re into stuff like ERASERHEAD, VIDEODROME, POSSESSION and, of course, TETSUO – then PINOCCHIO 964 is definitely for you.

DVD [ NTSC, Region 1 ] : After 13 years of cult status and second-hand fame, this rarely seen gem can finally be enjoyed on something other than a poor VHS copy. Thanks to Unearthed Films, PINOCCHIO 964 is presented on a quality DVD, in full-screen and with 2.0 Dolby Digital sound. The extras include a short film CATERPILLAR (a slightly overlong, but intriguing outburst of punk energy: no plot, but a lot of images to assault the viewer) and an interview with the director –a quiet, almost shy-looking fellow who does not explain more than his film does, but still gives a valuable insight into his creative strategies and provides some funny anecdotes as well.

PARASITE (2019)

*** 

3

            Nemam mnogo vremena pa ću probati da budem jezgrovit: kao što ocena, trojka, kazuje – ovo je jedan vrlo dobar film, sa značajnim kvalitetima, ali i problemima zbog kojih je prilično daleko od remek-dela kakvim ga mnogi smatraju. Ako bih bio ciničan, rekao bih: da je stvarno remek, ne bi dobio Oskara! 
               Uostalom, imali smo prošle godine film koji je bliži kategoriji remeka, Tarantinov ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD - i on, naravno, nije dobio Oskara. Zašto? Zato što je previše dobar. Odlični filmovi ne dobijaju Oskara već decenijama; Oskara, ako smo srećni, dobije ponekad, poneki vrlo dobri, kao što je Parazit, i to je maksimum.

            Kvaliteti: Bong je odličan u kastingu, radu s glumcima, stvaranju prijemčivih likova i insceniranju zabavnih (duhovitih, napetih, jezivih...) situacija. On ume kao malo ko a) da vas uvuče u film, zainteresuje za likove i radnju (osim ako se film zove OKJA – to mi je toliko smrdelo iz stratosfere da sam se zgrozio već na trejler i rivjue, uključujući pozitivne, i nisam ga ni pogledao), i b) da vam pruži zabavu garniranu temom koja deluje pametnije nego što stvarno jeste (vidi: SNOWPIERCER i THE HOST).

            Istina, balansiranje između Cirkusa (žanr, zabava, akcija) i Opere (umetnos, ideje, dubokoumnosti) nije mu uvek najsrećnije: savršeno ga je izveo samo jednom, na samom početku karijere, u „ne kočim ni za koga“ remeku MEMORIES OF A MURDER (5-), dok je kasnije to izvodio s manje umeća, težeći sve više ka podilaženju publici, i u toj ambiciji se krećući uglavnom oko moje (jake) trojke, što od mene dobija čak i opštenarodno-obožavani THE HOST a kamoli nešto podeljeniji MOTHER.

            U PARAZITU, cirkus je odličan, ponekad i vrhunski: šašave situacije, vickasti dijalozi, karikaturalni likovi, sve to lepršavo, dopadljivo, simpatično – dok ne postane napeto, sa odličnim suspens set-pisovima, u drugoj polovini, i sa fino orkestriranim masakrom i splaterom na kraju. Što se ovoga vezanog za laganu, prvu polovinu tiče, tu šnjur nosi niz povezanih scena o tome kako se familija nikogovića, postepeno, jedan za drugim, na kvarno uvuče u kuću bogatuna. Što se tiče druge polovine, antologijska je produžena scena, tačnije situacija koja počinje od nenadano ranijeg bogatunskog povratka kući dok sirotinja im orgija po kući pa do sexa iznad skrivenih bednika i pokušaja potonjih da otpužu odatle.

Sve je to glumljeno i slikano i režirano odlično. Narod gricka red semenki, red kokica, red nokata; čas se smeje grohotom, čas steže naslon stolice ili troseda, a čas cokće i vrti glavom: „Jeste, sve je tako, baš je tačno pogodio ovaj prikaz klasne borbe, odnosa bogatih i sirotih, sve je potrefio ko ćorav s prs' u pekmez, ovo je sociološka analiza vredna doktorati o njojzi da se pišu!“ A sigurno i hoće! Mada, svi prosečni i dobar deo natprosečnih gledalaca misliće samo ovo: „Oho, ovde se nešto kazuje o klasama. Ne znam samo tačno šta, osim da je situacija zajebana i komplikovana i da sirotinji nije lako (a kad joj je bilo, pita Ghoul?!), ali zato, bato, al je zabavno i smešno i napeto, i mada ne znam šta mi je tačno ovim filmom rečeno, osećam da je to nešto pametno i značajno jer super sam se zabavljao dok je trajala klasna borba.“

Dobro, ali ajd sad da vidimo, nakon što sam s uživanjem nedavno reprizirao PARAZITA, skoro pola godine nakon što ga pogledah još prošle jeseni, čim je procurio na net – šta mi ovde sreću kvari? Više stvari. Da vidimo...

Pre svega, likovi su previše karikaturalni (neko bi čak rekao: stripovski!) za nešto što pretenduje da bude ozbiljna soc-studija na temu klase danas. Situacija je previše groteskno preterano neubedljiva/klimava, iz više razloga. Kao prvo, ovi bednici iz podruma se previše lako i glatko uvuku bogatunima, i svi do jednog ostanu neopaženi, neotkriveni. Niko ni da posumnja da nisu to za šta se izdaju – a kamoli da su u srodstvu. Nesuđeni student se ne otkrije da mu je engleski jedva osrednji jer ce učenica zacopa u njega; njegova seka toliko uspešno improvizuje i prodaje muda za bubrege očas posla izguglana i nabubana s neta da ni klinja s kojim radi ni bogata keva koja je zaposli ne posumnjaju da je ona nekakav polusvet-devojčura koja lupeta gomilu baljezgarija o „art-terapiji“ a ne expert školovan u Americi; keva iz svoje memljive rupe dođe u bogatunsku sega-mega kuhinju i smesta, bez problema, bez ikakve greške, počne familiji da sprema vrhunske specijalitete a da ovi nijednog trena ne posumnjaju da je do juče u svom buđavom ćumezu spremala samo pržena jaja i otvarala konzerve, kad joj se posreći; najzad, tatko koji nikad nije seo u mercedesa, nakon što to učini, u prodavnici automobila, na 5 minuta, smesta skonta šta je gde i kako se vozi, i njegova glatka, neosetna vožnja do kraja voza bogatog gazdu tako da ovaj nijednom ne pomisli kako je čiča do juče, možda, vozio samo neki korejski ekvivalent stojadinke.

U ovim „stranger in a strange land“ scenarijima, o likovima izmeštenim iz svog ambijenta i prinuđenim da, u neprijateljskom okruženju, glume da su ono što nisu, potencijalno se može izmusti mnogo saspensa u tim stalnim, neprestanim probama; kad se to vešto osmisli, gledalac može da strepi: „Jao, evo, sad će da se oda! Sad će da pogreši! Do sad ih je zajebo, al evo, sad će ga pročitaju i u'vate!“ Međutim, ovde se tome nikad ne priđe dovoljno za išta blisko pravom saspensu, jer su bogatuni previše lakoverni i kratkovidi, i puste da ih ovi prelako premandaju. Ajd' što je to malko problematično dramaturški, to ćemo da otpišemo pod „eh, kao na filmu!“, ali ovo pomalo ljulja i ideju filma, jer bogatune prikazuje kao zapravo DOBRE ljude, koji stradaju zbog svoje dobrote, otvorenosti, poverenja koje ukazuju osobama nedostojnim toga.

Kako sad čovek da se sažali na sirotinju, kad sirotinja ispade pokvarena i podmukla i štetočinska (kad joj se daju previše odrešene ruke, previše slobode, previše... kredita) – i to ne samo prema bogatima, nego i prema drugoj, suparničkoj sirotinji, koju je spremna da isto tako bezdušno eksploatiše, pa i (u bar dve scene doslovno) šutne niz basamake kao vreću đubreta?! Teško da je slučajno da najkrvavija borba ovde nije između siromašnih i bogatih, nego između siromašnih i drugih siromašnih (koji su im konkurenti u sisanju bogatih)!

Dobro, možda u tome i jeste poenta: sistem exploatacije je internalizovan, sirotinja nije u stanju da izađe iz začaranog kola „čovek je čoveku vuk“. U svetu kojim vladaju lopovi koji kradu na veliko i sirotinja gleda da, kad god može, nešto sebi mazne džaba (pa makar to bio free wi-fi), da odžepari, da (se) uvali, jer je to – u krupnijoj razmeri – videla od „onih gore“. Ako već nisi u poziciji da se na izgradnji 10 km nekog autoputa ugradiš i mazneš koje milionče evrića, kao oni „gore“, možeš barem da u dragstoru mazneš konzervu tunjevine koja košta 100 din kad radnica ne gleda (i kojoj će se tih 100 din skinuti od plate, al za to te baš zabole).

Drugim rečima, između bogatih i siromašnih nema duboke razlike: to nisu dva vrednosna sistema, uzajamno suprotna. Ovi „dole“ samo hoće da budu „gore“ kako bi malo i oni radili ono što im se inače radi, a što su videli da ovi gore rade. Sirotinja, baš kao i srpska „opozicija“, nema geslo: „A sad nešto sasvim drugačije!“ Ne, njihov moto je: „A sad malo ja!“

Kurta i Murta, to su srca dva...

S druge strane, ne kažem da su bogatuni u PARAZITU prikazani kao sasvim dobri: vide se, u naznakama, razni problemi njihovih karaktera i vrednosti – i skorojevićko obožavanje svega iz USA, i razmaženo derište kojem se ugađa ali koje se ne vaspitava, i ta naivna lakovernost zasnovana na površnosti i egoizmu, i lakoća s kojom se reše svojih dotadašnjih dugogodišnjih „slugu“ kao starih parova cipela, i implicitni prezir i distanca prema onima „dole“ koji se ispolji, ponekad, uglavnom na sitno, uvijeno... Jer oni imaju dovoljno para da budu stoka na finjaka; ne moraju da budu vulgarno zli, kao ovi dole. To je jedan od boljih uvida pokazanih u ovom filmu.

Ukratko, možda je stvar u finesama i nijansama, ali evo: za moj groš, bogatuni su prikazani nešto malo finijim nego što mislim da je trebalo, a takođe je i familija parazita prikazana simpatičnijom nego što zapravo jeste  – trebalo je još malko nagaziti zlo i jednih i drugih, umesto da se koketira sa identifikacijom, bilo s jednima, bilo s drugima. S druge strane, sirotinja iz podruma – tačnije, podrumski muž, a zatim i njegova upravo-otpuštena žena, tu šutnuta, prikazani su preterano odurnim, odbojnim, neprijatnim, tako da čovek teško i na tren može da oseti saučešće prema njihovoj (ionako preterano neubedljivoj) sudbi.

Ovo počinje već od kastinga, gde njih igra duet antipatičnih spodoba, a nastavlja se šminkom i kostimom i ponašanjem, tj. glumom i onim što im je scenaristički dato da rade. S jedne strane, ceo podzaplet sa tim mužem u podrumu stvari odvlači preterano u grotesku i prećerivanje koji ga udaljavaju iz dotad podnošljivo stilizovanog „realizma“ i guraju u smeru PRETERANE I PREOČIGLEDNE METAFORE (filmovi tipa UNDERGROUND ili – US, koji nam macolom u glavu nabijaju svoje gore-dole simbolike i metafore), što ja ne volim. Ja sam uvek preferirao pristup Priča Iznad Metafore, a ovo, u drugoj polovini, previše odlazi u pravcu Metafora Iznad Priče.

To mi je smetalo u JA SAM METAFORA filmovima PODZEMLJE (by Kusta), US i SNOWPIERCER, a to sam mrzeo još na faxu kad sam morao da čitam The Vanity Fair, koji počinje, otprilike, rečima: „Eee, deco, ja sam vaš dobri papetmaster, a Duško Toško Mile Boško Sanda Runda Mile Bunda i puna kola njihove dece nisu stvarni ljudi nego izmišljeni, to su moje marionete i ja ću sad da vam nacrtam pozornicu i staviću ove marionete da se po njoj kreću tamo gde ja to hoću kako bih vam ispričao tu moju pričicu koju sam naumio...“ To je bilo dovoljno da tu cigletinu zafrljačim o patos i nikad je ne pročitam. Jebi se, papetmastere, sa svojim naklapanjima, i sedi IZA ZAVESE, gde ti je mesto; sklanjaj mi se s pozornice, neću da me svako malo podsećaš da gledam fikciju, i još gore, fikciju koja ima neko NARAVOUČENIJE, tj. simboliku, preneseno značenje koje je bitnije nego doslovna radnja, jer radnju nikako ne smeš shvatati doslovno; o, ne, nikako, ovo je sve jedna velika METAFORA, inače na doslovnom nivou priča nema nikakvog smisla!

Za moj groš, u stenu se može uklesati maxima: ako svoje dubokoumne poruke nisi u stanju da upakuješ u zaplet koji ima smisla i na doslovnom nivou, nego oćeš odma da me jebeš svojim prenesenim značenjima, metaforama, simvolima i ostalim figurama – odjebi i prepusti mesto sposobnijima!

Ovde je propuštena prilika da se snažnije emotivno ali i konotativno podvuče ta tema: „Sirotiljo, umesto što se kolješ između sebe, idi kolji bogatune!“ Odnosno, da je bračni par iz podruma učinjen simpatičnijim, prijemčivijim, više bi se i bolje podvukla tragičnost njihove međusobne borbe. Međutim, ovako kako su prikazani u filmu, ti ne možeš a da ne navijaš za „naše“ (sirotilja 1) a protiv „naših 2“ (sirotilja 2).

Na kraju krajeva, kraj mi je problematičan, i dramaturški i konotativno. Dramaturški je to jeftino vađenje: kad ne znaš kako da završiš film, a ti pobij sve ili većinu junaka, napravi neki masakr, nebitno da li, kako i koliko motivisan, jer narod voli „katarzu“ na kraju. Eno, i Biblija se završava pevanjem, pucanjem, pirotehnikom, čudovištima, kurvama vavilonskim i Apokalipsom. Nek se na kraju balade peva, nek se puca, nek se jurca, nek šiklja krvca, samo nek je neki vatromet i krvomet, da znamo da nam se bliži odjavna špica (ako nam to već bešika i prostata nisu dojavili). Poludelost tog podrumaša je proizvoljna, njegove žrtve su proizvoljne, ko kako i od čega strada je proizvoljno – a, da dodamo uvredu na povredu, i dramaturški je krajnje jadno, neopravdano taj ludak pušten na slobodu.

Jer, šta je koj moj onaj teen-klinja tražio na kraju u podrumu? Što je nosio onu kamenčugu, jebala ga ona uglav da ga jebala – kao što i jeste! Šta, kao sažalio se na ovoga dole, pa mu poneo kamen da mu donese sreću? Ma daaaj! I to baš tad, usred te gužve, dok je gore sega-mega rođendanska proslava i dok se dvesta ljudi vrzma po kući? How convenient! LAAAZY!

O tome da mu tatko, na kraju, napisao čitavu jednu novelu Morzeovom azbukom, trepćući sijalicom koja nikako da pregori od tolikog treperenja, a ovaj se baš zgodno našo gde treba da je pročita celu celcatu, i zapiše – i to je još jedno od onih „kao na filmu“, ali posle tog MEH kraja, to je to one too many.

Iz gorepomenutih razloga meni ovaj film pada u drugoj polovini, i zato mu na kraju dajem jednu solidnu ali nespektakularnu trojku.
Na kraju krajeva, ako je posle svega razumskog što kazah gore uopšte potrebno objašnjavati zašto mislim da je Tarantinov film bolji od Bongovog, priložiću kao Kviska i jedan uslovno iracionalni, odnosno nerazumski argument: Tarantino je prošao Gulov SUZA TEST (TM). 
Jesam li plako na Tarantinu? JESAM! Dvaput!
Jesam li plako na Bongu? NISAM! A i što bih?
Što se mene tiče, case closed.

Misli?

Neslaganja?

Da čujem!

LIBER MONSTRORUM BALCANORUM: Čudovišni Svijet Europske Margine

            Evo da se pohvalim jednim pisanijem koje mi je izašlo u vrlo zanimljivom zborniku u Hrvatskoj, a čiji bi sadržaj morao zanimati čitaoce ovog bloga i nevezano za moje prisustvo u njemu. Iako nosi datum „prosinac 2019“ knjiga je zapravo iz štampe izašla u februaru 2020, i evo osnovnih podataka o njoj.

LIBER MONSTRORUM BALCANORUM: ČUDOVIŠNI SVIJET EUROPSKE MARGINE

uredili

Miranda Levanat-Peričić i Tomislav Oroz

izdavač

Naklada Jesenski i Turk

Institut za etnologiju i folkloristiku

Zagreb, prosinac 2019.

            Evo kratkih odlomaka iz predgovora priređivača koji će vam bolje približiti sadržaj i pristup ove knjige:

            „Smatrali smo istraživački poticajnim promisliti raznolike impregnacije čudovišnog u okolnostima suvremenog svijeta obilježenog globalizacijom, putovanjima i tehnološkim razvojem, za koji se naizgled čini kako dijeli malo toga zajedničkog s monstruarijem srednjovjekovnih priručnika. Iako se prosječnom čitatelju evokacija čudovišnog može učiniti fantastičnom reminiscencijom nekih prošlih vremena, suvremene kulturne prakse kao i političke i društvene pojave opominju kako takvu etiketu ne treba olako odbaciti.

U svijetu u kojemu dokumentacijska snaga virtualnih iskustava ostavlja malo toga nepoznatim i neiskazanim, čudovišta još uvijek nisu napustila naše živote. Njihova suvremena pojavnost ne samo da nastavlja tradiciju srednjovjekovnog imaginarija čudovišnih grifona, baziliska, blemija, psoglavaca, zmajeva i divova nego zaposjeda nove prostore i obilježava one kulture čija je drugost dovoljan kriterij njihove daljnje demonizacije.

            (...)

Suvremeni Liber monstrorum, čiji smo naslov osvježili za balkansku perspektivu u naslovu našega zbornika, iz različitih disciplinarnih i istraživačkih perspektiva povezuje suvremenu teoriju čudovišta (engl. monster theory) i studije o čudovišnom (engl. monster studies), koje razvijaju angloamerički medievisti i postkolonijalni teoretičari (J. J. Cohen, J. B. Friedman, D. Higgs Strickland, A. S. Mittman), s disciplinarno raznolikim teorijskim promišljanjima Balkana (M. Todorova, V. Goldsworthy, M. Bakic Hayden itd.)."

Rad kojim sam zastupljen u ovom zborniku napisao sam zajedno sa prijateljem i kolegom, dr Markom Piševim. Naslov je ČUDOVIŠNI HRONOTOPI U FILMOVIMA Đorđa KADIJEVIĆA, a ovo mu je sažetak:

Trodimenzionalni prostor nije jednoznačan već neke lokacije pod određenim okolnostima mogu postati liminalne zone u kojima dolazi do susreta čoveka sa natprirodnim. Ovu hipotezu proveravamo kroz analizu četiri filma Đorđa Kadijevića koji koriste ustaljene ambijente iz tradicije književnosti i filma strave – vodenicu u Leptirici (1973), duševnu bolnicu u Štićeniku (1973), stari zamak u Devičanskoj svirci (1973) i staru crkvu u Svetom mestu (1990). U sva četiri slučaja radi se o ambivalentno percipiranim i kulturnim značenjima nabijenim prostorima kakve smo u ranije objavljenim analizama nazvali mesta straha. Međutim, ta mesta u Kadijevićevim filmovima samo su donekle analogna onima u folklornoj građi. U predanjima južnoslovenskih naroda do susreta čoveka s demonskim bićima uglavnom dolazi usled kršenja određene zabrane, izrečene ili pretpostavljene, a mesta takvih susreta su na marginama ljudskih staništa: vodenice, periferna raskršća, groblja, mostovi, i slično. Kod Kadijevića, upliv onostranog u ovostrano može ali i ne mora biti rezultat kršenja zabrane ili tabua: čudovišni hronotopi u njegovim filmovima povezani su kako sa „viškom“ kulturnog naboja koji određena mesta po predanju (i po tradiciji žanra) sa sobom nose tako i sa viškom psihološkog naboja koji donose konkretni junaci. Napetosti koje stvaraju mesta straha u Kadijevićevim delima proizilaze iz jezovitih značenja „učitanih“ u centralne lokacije. Zadatak rada je da se, nadovezivanjem na predočeni teorijski uvid, prodre u polje tenzija između poznatog i nepoznatog, normalnog i paranormalnog. Naš glavni doprinos temi ogleda se u odgonetanju osobenosti i struktura veza između tradicionalnih konotacija mesta straha i njihove prerade unutar osobene autorske poetike, kao i u traženju odgovora na pitanje kakvim kulturnim i estetskim kontekstima su te veze poduprte.   

Ključne reči: „drugost“, film strave, horor književnost, hronotop, liminalno, mesto straha

Ovo je prva strana tog rada u knjizi:

            Ovim radom, dakle, nastavljam kulturnu misiju promišljanja tradicije srpskog horora i širenja tih uvida, začetih u knjizi U BRDIMA HORORI: SRPSKI FILM STRAVE iz 2007. godine (NKC, Niš; odavno rasprodato; planiram proširenu verziju ali još nisam ni počeo da je pišem). 

To širenje obavljam po čitavom ex-Yu prostoru – da podsetim, na festivalu Fantastic Zagreb gostovao sam 2011. godine i bio voditelj tribine na temu Ex-Yu horora na kojoj su učestvovali Đorđe Kadijević, Krsto Papić i Aca Radivojević (slikoviti izveštaj o tome imate OVDE), 

a na slovenačkom festivalu Grosman promovisao sam knjigu U BRDIMA HORORI i, godinama kasnije, knjigu VIŠE OD ISTINE (o Kadijeviću), te vodio javne razgovore s Kadijevićem i Goranom Markovićem, 

a za najbolji balkanski filmski časopis EKRAN (Ljubljana, SLO) pisao sam opširan tekst o ex-Yu hororu, u dva dela – detaljnije o tome, OVDE.

            Ono što ovaj rad čini dodatno vrednim jeste upravo vredan upliv koji je dr Pišev doneo iz ugla svoje struke, antropologije i etnologije. On je pružio i teoretski okvir za ovaj rad, kroz koncept „mesta straha“, tako da sve to, po principu „dve glave znaju više od jedne“, čini ovaj rad svežim i vrednim čak i onima koji su čitali moje ranije knjige, eseje, članke, intervjue i druga pisanija na temu Kadijevića i srpskog horora.

            A šta još ima, kakvih čuda i čudovišta i sanđama, u ovoj knjizi? Evo kompletnog sadržaja pa nađite, svako za sebe, teme i eseje koji vas najviše zanimaju. Rekao bih da vrednih naše pažnje ima znatno više nego u mom drugom nedavnom učešću u hororolikom hrvatskom naučnom zborniku, NARACIJE STRAHA (klikni pa vidi – OVDE).

LIBER MONSTRORUM BALCANORUM

Čudovišni svijet europske margine

Miranda Levanat-Peričić, Tomislav Oroz:

UVOD U LIBER MONSTRORUM BALCANORUM

I. Čudovišne granice i susreti na pragu: Hic sunt Draculae et caetera

Tomislav Pletenac

KAD BALKAN ZAGRIZE. VAMPIRSKA METAFORA POLUOTOKA

Dejan Ognjanović, Marko Pišev

ČUDOVIŠNI HRONOTOPI U FILMOVIMA ÐORÐA KADIJEVIĆA

Sanja Lazarević Radak

CRNA SMRT: MONSTRUM SA GRANICE

Josip Zanki

BABA JAGA, ČUVARICA PRAGA

 

II. Kodiranje slike i funkcije: monstrare et monere

Ana Gospić Županović

MONSTRUOZNOST PREJEDANJA I PIJANČEVANJA – MOTIVIKA

HRANE I PIĆA U RELKOVIĆEVOJ I DOŠENOVOJ EPICI 18. STOLJEĆA

Mirna Sindičić Sabljo

BALKAN U MEMOARIMA JOZE KLJAKOVIĆA

Suzana Marjanić

DISTOPIJA I MONSTRUARIJ KRLEŽINA PUTA U RAJ

Miranda Levanat-Peričić

IMAGINARNI CIGANIN – OD JEÐUPKE DO „JERGINE CERGE“

III. Čudovišno tijelo: prijevodi, prijenosi, izgubljena i nagomilana značenja

Persida Lazarevic di Giacomo

MONSTRA BALCANORUM U RUKOPISNOM REČNIKU CH. F. TEMLERA

Dragana R. Mašović

MAGIJSKI MONSTRUMI: USPON ILI PAD U ŽANR VLAŠKIH DEMONA

Nevena Daković, Biljana Mitrović

ZAZORNOST BALKANSKE LEPOTE

Mileta Prodanović

MOYA SESSTRA I OSTALE (PRIKRIVENE) NEMANI

IV. Aveti prošlosti – Historia nostra monstra vitae est

Lidija Stojanović

ARHIVI MELANKOLIJE I SMIJEHA. ANALIZA PROJEKTA SKOPLJE 2014

Nenad Velicković

USPAVANA LJEPOTICA BOSANČICA (IDEOLOŠKI

PODTEKST PROJEKTA PIŠEM TI BOSANČICOM)

Mirela Holy

FENOMEN BALKANSKIH NEMRTVIH

I NJIHOVA ULOGA U KULTURNOJ PROPAGANDI

Tomislav Oroz

WE’RE NOT IN KANSAS ANYMORE? ČUDOVIŠNOST

SOCIJALIZMA I POSTSOCIJALISTIČKI BIJEG S BALKANA

Mario Vrbančić, Senka Božić Vrbančić

KAKO SE SPRIJATELJITI S ČUDOVIŠTEM

BILJEŠKE O AUTORIMA I AUTORICAMA

KAZALO OSOBNIH IMENA